22.05.2013

Somun na godišnjicu prijema u UN: BiH nije dobila šansu da se razvija normalno.

Francuski filozof Žak Derida je govorio da određena doza ludila mora da postoji u mišljenju… Pri tome je mislio na lucidnost filozofskog izraza, originalnost pa i genijalnost samosvojnog mišljenja i kritičkog stava mislioca. No, u slučaju Slavoja Žižeka izgleda da je ludilo prevladalo nad mišljenjem. Pratim već dugo vremena tu genealogiju njegovog ludila i primećujem da je godinama ono sve zastupljenije, osobito u medijskim nastupima ovog filozofa, a voli da je „na sceni“ i da svoje ludilo deli sa „običnim“ gledaocima ili slušaocima njegovih budalastih ideja. Od svoje „visoke teorije“ Žižek je napravio reality show i sad još samo možemo da iščekujemo da svoje filozofsko iskustvo sprovede u praksu ili ti delo, pa organizuje 24-satno tv promatranje svojih lucidnih ideja. Inače, Žižek se u sve razume: u film, ekonomiji, umetnost, politiku, pa i u strategiju post-ratnog prekrajanja granica na Balkanu. Balkan Žižek vidi kao „ono nesvesno Evrope“ jer on kao Slovenac se nalazi na granici Balkana i oseća ta nesvesna strujanja koja dolaze sa ovog mračnog i egzotičnog područja. Niko to bolje ne zna od njega i zato Žižek oseća potreba da celoj Evropi i vaskolikom svetu objasni fenomen Balkana, ali i da ukaže na te nesvesne veze koje postoje između balkanskog poluostrva i evropskog kontinenta. Balkan je nešto kao Azija u Evropi, granica koja se prelazi na putu od racionalnog zapada do mističnog istoka. Žižek je ovde ključna spona jer on „živi“ Balkan i razume ono što ostali EU-ovci ne mogu. U stvari, po Žižekovom mišljenju, zapadna Evropa sa svojom liberalno-demokratskim habitusom „pati“ za Balkanom jer on je ono što i sami zapadnjaci podsvesno priželjkuju, ali u svojim racionalnim snatrenjima to i ne smeju da priznaju. Zato EU-ovski puleni ne vole Balkan jer on je njihova želja-za-želju, ono Drugo kojeg potiskuju duboku u nesvesno, a tu je opet Balkan… Zato su ti napredni Evropljani uvek tako zbunjeni kada se treba rešavati neki problem na Balkanu jer sami Balkanci to ne umeju, to jeste samo prave pizdarije od kojih onda pati i cela Evropa. Tako je recimo bilo sa ratom u Bosni… Rat u Sloveniji i Hrvatskoj je za Evropu bio klasičan napad balkanskog divljaštva na zapadno-demokratske vrednosti, a Srbi su tu najomrženiji eksponenti agresivne i ekspanzionističe tipično-balkanske-iracionalno-nesvesne politike. Evropa je tu morala jasno da ispostavi granicu koja deli svesno od nesvesnog, racionalno od iracionalnog, Apolona od Dionisa itd. No, sa Bosnom već nije bilo tako… Bosna je već pravi Balkan gde živi čudna i egzotična populacija ljudi koji su kulturološki, nacionalno, religijski vrlo izmešani, ali opet u stanju konstantnih podela i opasnosti od sukoba. Ne treba smetnuti sa uma da je Prvi svetski rat počeo upravo u Bosni i od tada je ona, kao i ceo Balkan,  „bure baruta“ i večita opasnost. Kada je počeo rat u Bosni Evropa se opredelila za „bosansku“ stranu, to jeste za muslimansku populaciju koji su jedini želeli da sačuvaju svoju zemlju, dok su Srbi i Hrvati želeli da je rasparčaju i da se svako sa svojim plenom priključi  zemljama-maticama. Evropa je odlučno stala da brani Bosnu i u tu svrhu je bila spremna i da žrtvuje poslednjeg bosanskog Muslimana, današnjeg Bošnjaka. E tu Žižek vidi glavni evropski problem jer Evropa je bila rastrzana u racionalnoj težnji da pomogne Muslimanima, ali i u želji da se „konačno obračuna“ sa iracionalno-azijatskim Balkanom kojeg personifikuju upravo bosanski Muslimani. Naravno, tu su i podsvesni motivi i želje da se neko-Drugi izloži mučenju, a pri tome se sladostrano konstatuje da to rade grozni Srbi, dok se istovremeno izražava veliko sažaljenje i razumevanje za patnju Bošnjaka. Ma zaigralo je srce Nemcima kad su videli koncentracione logore po Bosni, upali u neki postmoderan merak pa bi i oni rado zašenlučili, ali racionalno-demokratske vrednosti i common sense im to naprosto nisu dozvoljavali. Napatila se tu Evropa boreći se sopstvenim frustracijama i nesvesnim potrebama, a svoj svekoliki  bes zbog neostvarenih želja su usmerili na ozloglašene Srbe.

Pokazao se Žižek i kao stručnjak za unutrašnja pitanja samog Balkana gde je iskazao i svoje psiho-analitičke sposobnosti u maniru pravog Lakanovog đaka. Slovenci sebe ne smatraju Balkancima ( a Žižek je Slovenac – prim. aut.) jer su oni oduvek pripadali zapadnoj Evropi, geografski ali i mentalno… Za Slovence na hrvatskoj granici počinje Balkan, za šta opet Hrvati neće ni da čuju jer ni oni sebe ne smatraju balkanskim divljacima. Balkan za Hrvate počinje u Bosni koja opet ne želi biti Balkan jer i ona je sastavni deo moderne Evrope dok Balkan počinje u Srbiji. Ali tu Srbi kažu: trt Milojka, nismo mi Balkan već su to Šiptari koji su poslednji ostatak tursko-islamske imperije i onog podsvesno-azijatskog habitusa sa kojim se Srbija „uspešno“ izborila. I tako Balkan u stvari i nije tradicija  samih Balkanaca već je neki podsvesni ego-trip koji nam nameću EU-ovske zemlje, a u stvari one nesvesno žele taj Balkan kod sebe. Zato valjda Slovenci toliko vole beogradske splavove i trubače…

“BiH de facto nije država”, izjavio je Slavoj Žižek, slovenski filozof, gostujući na televiziji Al Jazeera Balkans.

Žižek je svjestan da su njegove ideje nekonvencionalne i, kako sam kaže ‘užasne’, kada govori o prekrajanju granica, ali smatra da bi male korekcije granica stabilizirale napetosti.

On ne vidi ništa sporno u mogućoj podjeli BiH, tvrdeći da bi do relaksacije odnosa, došlo ‘ukoliko bi se RS priključio Srbiji’.

Žižek također tvrdi da bi Srbija i Kosovo, ali i Makedonija mogle poraditi na razmjeni teritorija, nakon čega bi se onda formirala ‘jedna zajednička albanska država’.

Žižek smatra da mi trenutno plaćamo danak ‘miru koji je bio nametnut odozgo’ i da je sada jasno gdje taj mir ne funkcionira. On kaže da je trenutna situacija neproduktivna i da njoj nema racionalne ekonomske politike.

Moguće prekrajanje granica na prostoru bivše Jugoslavije bi relaksiralo odnose u regiji. Trenutni integrativni faktor je ‘gangsterski biznis’ – kriminal, droga, prostitucija, a Žižek smatra da bi na Balkanu mogli bi biti ekonomija i kultura.

Također, Žižek navodi za pozitivan primjer regionalnu pop glazbu, kao realan faktor ujedinjenja.

(Agencije. 18.05.2013.)

Mislio sam da malo proanaliziram i ove Žižekove bisere, ali mislim da oni sami po sebi dovoljno govore i bez mojih učitavanja… Ovde se ne radi samo o ludilu i otkačenoj svesti jednog prolupanog nadri-filozofa već i o fundamentalnom nedostatku ljudskosti i pijeteta za desetine hiljada ubijenih ljudi radi „mira koji je bio nametnut odozgo“ ili pak radi “relaksacije odnosa“. Sramite se Žižek zbog svoje ne-ljudskosti i nemojte je maskirati u svoje postmoderne zajebancije jer samo pravite budalu od sebe… Ali, znate, i budala je čovek, a vi ste se spustili ispod razine ljudske empatije. Nekada sam bio ponosan što je Žižek „naš“ najveći i napoznatiju filozof u svetu, a danas se sramim što sam vas ikada uopšte i čitao. Ne-ljudsko, odveć ne-ljudsko!

 Tacno.net.

povezano

Etničko ćišćenje od prakse ka teoriji 

Postoji dan kojeg  se sjećate cijeli život. Dan kada je u Beču uhpašen general Jovo Divjak ostaće upampćen kao jedan od najtužniji dan u posljeratnom Sarajevu. Tog dana nisam vidio osmjeh na licu ni jednog čovjeka u  Sarajevu, svi smo nijemi hodali, kao da nam je uhapšen otac, brat. Jer čika Jovo jest  otac, brat i jedan od najvećih sinova ovog grada i Bosne i Hercegovine.

Intervju sa  gosp. Divjakom dogovorili smo u Jablanici na obilježavanju 70 godina od bitke na Neretvi, gdje su svi željeli  da se slikaju  sa njim, ignorišući brojne političare.
U intervjuu za tacno.net general Divjak govori o agresiji na BiH, postdejtonskoj Bosni, Izetbegoviću, zločincima: Mladiću i Praljku ali i njegovoj svakodnevnoj borbi koju nakon rata vodi za djecu BiH.

Razgovarao: Predrag Blagovčanin

Rođeni ste u Beogradu, ali se čitav život izjašnjavate kao Bosanac. Nažalost živimo u državi koja ne priznaje kategoriju Bosanca. Kako vi komentarišete ovaj „fenomen“ karakterističan samo za BIH?

Opredelenje za Bosanca je u onom momentu kada je krenula agresija na Bosnu i Hercegovinu. Do 1992. godine bilo je Srbin pa Jugosloven. Dakle ljudski identitet nije stalan i on može da se menja. Moje definitivno opredelenje za Bosanca je posledica negativnih događanja na prostorima Jugoslavije, a Bosanac kao identitet znači pripadanje jednoj državi Bosni i Hercegovini u kojoj su ljudi imali i Ustavom jednaka prava, nažalost to se posle Deytona promenilo.  Vi ste videli kako sada izgleda  papir za izjašnjavanje. Daje mogućnost da napišete Bosanac . Razgovarajte sa ljudima na ulici, videćete da će 2/3 napisati da je Bosanac. U onom delu Ustava koji govori o ostalima daje se mogućnost da se napiše Bosanac. Ali nikada neće doći vreme da se većina izjasni kao Bosanac. Ljudi su pod mnogim pritiscima u porodici, od verske zajednice, političara  u obrazovanju  i onda nemaju svoje ja da se opredele za ono što misle da jesu. Ne verujem da će se nekad nešto tako stvoriti. Ali bit će popriličan broj onih koji će se izjasniti kao Bosanaci.

Vojnu akademiju upisujete 1956. god. Bili ste pripadnik Titove garde, oficir JNA, general Armije BIH. Iza sebe imate zavidnu karijeru. Interesuje me kako ste se uopšte odlučili za ovaj poziv?

Jučer sam imao jednu grupu iz Beograda pa sam im malo pričao o tom periodu. Majka je bila hrabra žena, razvela se od oca 1956. god.  Te godine u februaru dolazi i kaže „Sine ti znaš da ne mogu da te školujem. U Beogradu imaš vojnu školu“.  Bio je problem da li će me uopšte primiti bio sam mršav, male glave, no srećom prošao sam lekarske preglede. Tako da je pristupanje vojsci bilo više zbog materijalnog ali kasnije kroz svoju karijeru dobro sam iskoristio sve mogućnosti. Vojna škola je pružila mogućnost svakome da pored opšteg obrazovanja koje je na prvom mestu afirmiše neke vlastite ambicije. Moja  je želja u mladosti bila da studiram psihologiju i pedagogiju, a to sam razvijao i kroz karijeru. Karijera  me je vodila prema obrazovanju, pa sam tako 18 godina proveo u Sarajevu u vojnom školstvu. Prošao sam sve kategorije onih klinaca koji sa 14 god. dođu pa vojna akademija pa oficir, nastavnik pa katedra taktike stvorili su jedno iskustvo koje mi je kasnije koristilo i koje inače koristim sad u pozivu. Jer pazite, vojno dobar komadant je i dobar menadžer. Znači ovo što nam ide dobro sa udruženjem to je dobro iskustvo na menadžerskim organizacijskim poslovima. Odluka za ovu profesiju nije bila pogrešna. Ponavljam svašta sam naučio, doživeo, putovao. Crpeo sam dosta onoga dobrog što se nudilo.

Vaš angažman u Armiji BIH na početku rata dočekan je sa velikim oduševljenjem, međutim zajedno sa gosp. Stjepanom Šiberom u jednom trenutku rata smijenjeni ste sa funkcija. Kako komentarišete ove činjenice?

Kada govorim o smeni koja se meni dogodila ona je bila pripremljena 94. god. Tada me pozvao Alija Izetbegović i njegova ponuda je bila penzionisanje ili opcija da budem  vojni ataše u Francuskoj ili nešto u Armji BIH, ali ne suviše bitno. Komentarisao sam tu njegovu ponudu sa ostalim članovima predsjedništva sa Durakovićem, Kljujićem, Pejanovićem i oni su se suprotstavili Aliji Izetbegoviću da me penzioniše. Stjepan Šiber je bio u nekoj drugoj poziciji jer je u to vreme bio vojni ataše u Švicarskoj. Tako da je tih dana on na neki način ipak bio zaštićen. Podsećam šta je tada govorio  Alija Izetbegović: „Teško je tada bilo biti Srbin i Hrvat u Sarajevu. Za one sa brda smo izdajnici, a ovdje nemamo povjerenja“. Znači od prvog dana stekao sam utisak da nemaju poverenja u mene. Međutim, to sam njima prepuštao i to je njihova greška. Znači čitavo to vreme ni ja ni Šiber nismo bili uključeni kada su se vodile procene, kada su se donosile odluke, kada se planiralo. U nekim mojim razmišljanjima to je bio njihov problem a ne moj.

Koliko je bošnjačka politika u ratu štetila odbrani BiH od agresije Miloševića i Tuđmana?  Je li nasilni pokušaj islamizacije  Armije BiH bio dobro isplanirani plan obavještajnih službi iz Zagreba i Beograda?

Naravno, bošnjačka politika štetila je odbrani Bosne i Hercegovine. Mislim da mi u štabu nismo ni dovoljno znali kakve su bile ideje bošnjačkog političkog vrha. Jer bio je nekakav dogovor iz  Splita za koji mi nismo znali, a taj dogovor je na neki način trebao da izbegne konflikt i sa Hrvatima i HVO-om. Detalje tog dogovora ne znam. Po nekim mojim razmišljanjima Alija Izetbegović je očekivao da će biti velike podrške islamskih zemalja. Očekivao je pomoć, a nije bio svestan toga da nikad arapske zemlje nisu bile jedinstvene u bilo kom pitanju. Znači on je očekivao veliku pomoć koja nije bila ni blizu njegovih očekivanja.  Na pitanje vezano za  obaveštajne službe Zagraba i Beograda odgovoriću vam kao što sam odgovorio jednom slušaocu prije nekoliko dana kada sam bio gost na jednoj televiziji. Slušalac me upitao šta mislim o generalu Muslimoviću. Odgovorio sam mu da je čovek radio profesionalno, a to profesionalno može biti i duplo profesionalno. Islamizacija Armije BIH je svima dobro poznata činjenica. Ja sam to doživljavao od prvog momenta kada je  jula meseca 1992. godine prosleđen zahtev čoveka koji je bio i čak predsednik saveza komunista koji je tražio da se otvori mesdžid. Drugo, kad se tražilo da vojnici poste. Čitajući Kur’an znam da tu piše da kad se ne posti kad je čovjek u ratu, kad se leči, kad je bolestan i bilo je tužno prisiljavati te mlade ljude da poste. Da ode na liniju gladan. To su bila pitanja koja sam ja postavljao i Seferu Haliloviću. Sefer voli da kaže da je vojska dok je on bio u štabu bila multinacionalna. Međutim i u njegovo vreme taj procenat se brzo menjao na drugu stranu.

Da li ste doživjeli razočarenje s obzirom na sva događanja vezana za Armiju BIH?

Da sam se razočarao to bi značilo da sam se razočarao u sebe. Ulazak u TO i AR BIH je bila moja profesionalna dužnost. Moja obaveza je bila da budem na strani onog ko je ugrožen koji je slabiji. Kroz svoje školovanje i moga školovanja drugih govori se o tim humanim ljudskim odnosima. Početkom rata i početkom tih ubistava sve je to bilo suprotno od onog što sam sebe i oko sebe mlade ljude učio. Čovek ima pravo na odbranu, ako je napadnut treba da se brani. Nisam razočaran iz prostog razloga jer sam prihvatio nesposobnost onih ljudi koji su vodili odbranu Bosne i Hercegovine. Te tri i po godine rata iskoristio sam da moje vrednosti, moje vojne sposobnosti prenesem na vojnike.  Jednostavno svoj kapacitet intelektualni i vojnički prenosio sam njima. I dan danas vojnici znaju da kažu tamo gde ste postavili linije tamo smo i bili u ratu.

Milošević i Tuđman su zločinci, to nije dvojbeno. Možemo li i Izetbegovića smjestiti u ovaj krug?  Koliko je njegova politika bila štetna po BiH dugoročno i kratkoročno u ratu?

Moje razmišljanje je da istu odgovornost za ono što se loše dešavalo u ratu snose Alija Izetbegović i članovi predsjedništva. Oni su rukovodili Bosnom i Hercegovinom u ratu i oni su bili vojni komandanti. Setite se da su oblačili uniforme i obilazili jedinice da bi se slikali. Znači ja optužujem i krivim svih onih šest članova predsedništva jer oni su dizali ruke za nekakve odluke Alije Izetbegovića. Znači deo odgovornosti za loše stvari u ratu pored Alije Izetbegovića snose i članovi predsedništva.

Kako sa ove vremenske distance gledate na činjenicu da su tadašnje vladajuće strukture u aktivnu vojnu službu uključile pripadnike kriminalnog miljea, tačnije ljude poput Juke Prazine, Ismeta Ćele Bajramovića itd.

Svi su radili slično. Srpska i hrvatska strana su puštali kriminalce iz zatvora da bi ih uključili u rat i da bi mogli sa njima manipulisati. Vi znate da je Ćelo bio osuđen na 13 godina zbog silovanja. Znači toj nekakvoj novoj strukturi, govorim o delu koji je rukovodio bošnjačkom vojskom, odgovaralo je da ima takve ljude koji će jednostavno terorisati. Oni su terorisali i to ne samo druge nego i sopstveni narod. Treba shvatiti da su ti kriminalci imali međusobnu suradnju sa drugom stranom i ja sam pokušavao da kažem da ni Caco ni Ćelo nisu odbranili Sarajevo. Oni su samo dobro surađivali sa drugom stranom. Znači iskustvo i drugih ovakvih, uslovno rečeno građanskih ratova, je da se vladajuće strukture oslanjaju na kriminalce koji direkno ili indirektno izvršavaju sve zadatke predpostavljenog. Naprimjer, Caco je mogao da uđe kod Alije Izetbegovića kad god je hteo, a drugi nisu. To na neki način pokazuje da ni vrhovni komandant nije uvažavao svog komandanta nego je imao više poverenja u te neke kriminalce.  Poseban problem je  što ni Alija ni ljudi oko njega nisu verovali i nisu poštovali ljude svoje nacionalnosti koji su prije rata bili u JNA. Znači čitavo vreme vladalo je nepoverenje. Odmah početkom rata u julu mi smo imali prijavljeno negde oko 240 oficira koji su bili u JNA i koji su pretežno bili Bošnjaci. Ti ljudi su se prijavili u službu, međutim vraćeni su. Kao eto, čekajte kad nam budete potrebni .

Kako komentarišete ulogu međunarodne zajednice i UNPROFOR-a u periodu 1992-1995. godine?

Oni su poštovali ono za šta su namenjeni. Oni nisu bili određeni da sprečavaju sukob nego da na neki način izveštavaju. Odluka saveta bezbednosti nije bila vojna upotreba nego više kontrola, sprečavanje nekih velikih masakara. Vojnici UNPROFOR-a su na isti način bili kao građani Sarajeva, komandanti su sprovodili politiku svojih država. Ja znam da su vojnici UNPROFOR-a u najtežim periodima odnosili hranu, vodu i pomagali da se uspostavi voda plin itd. Mogu vam i reći da je u jednom momentu UNPROFOR sprečio pad Sarajeva. To je bilo avgusta ’93. god. Datum koji se u našem patriotizmu naziva dan kada je spašena Bosna i Hercegovina.  U junu ’93. god. dve trećine pripadnika Armije BIH je pobeglo sa Igmana i tada je reagovao Savet Bezbednosti naređujući Mladiću da zaustavi napade jer je ušao u zaštićenu zonu.

Sačuvali ste u ratu i čast oficira, čast vlastite struke. Jeste li ponekad razmišljali o oficirima koji su počinili najmonstruoznije zločine poput Ratka Mladića ili Slobodana Praljka? Šta se dešava u glavama tih ljudi dok bombarduju gradove, ubijaju civile ili šalju u logore od Omarske do Dretelja?

U julu 1992. godine neko od novinara mi je postavio pitanje šta mislim Ratku Mladiću kao čoveku. Tad sam se setio izreke Maksima Gorkog: „Čovek kako to gordo zvuči“. Ta reč čovek ne može se svakome reći . Biti čovek za mene sadrži bezbroj pozitivnih karakteristika i atributa. Pokušao sam dati sebi odgovor. Jedan od odgovora je poreklo tih ljudi. Nažalost, u JNA veliki broj ljudi koji su otišli u vojne akademije su ljudi koji su iz pasivnih i zaostalih krajeva. Mladić je iz nekog mjesta oko Kalinovika i kada je došao u Beograd prvi put je video tramvaj. Znači on dolazi u vojnu školu sa znanjima iz tog okruženja gde je živeo. Ti mladi ljudi i ta deca su odgajana na mitu i tradiciji Kosova. Znači on je odgajan u tom srpskom nacionalizmu i lako je onda manipulisati sa tim ljudima.

Koliko stoji teza nekih nacionalističkih krugova  bliskih haškim optuženicima da je bosanski integralizam u stvari bošnjački nacionalizam?

Određeno ponašanje govori to. Reis  u štampi kaže Srbi imaju svoju državu, Hrvati imaju svoju državu pa i mi Muslimani bi trebali imati svoju. Takva njegova ideja je dobar argumenat za nacionalizme jedne, druge i treće. Ponašanje i reakcije određenih više religijskih nego političkih krugova, kazuje da imaju i ovi pravo.

Da li se slučaj nekadašnje Dobrovoljačke ulice koristi isključivo u političke svrhe, kako od Srbije tako i od zvaničnog Sarajeva?

Da, i sa jedne i sa druge strane. Ne može se na ovaj način obilježavati ni Dobrovoljačka ni sukobi. Neki dan je veoma negativno reagirao Izetbegoivić, koji je na nekom skupu rekao: „Naši vojnici nisu palili crkve nisu ubijali itd“. On mora jednog dana da kaže jeste, i u našim sredinama je bilo onih koji nisu poštovali  Ženevsku konvenciju.  Događale su se stvari koje nisu trebale da se dese  i zato prihvatamo i našu krivicu. Tužilaštvo Bosne i Hercegovine prošle  godine u februaru skinulo je odgovornosti tih 19 ljudi koji su uključeni u dešavanja u Dobrovoljačkoj. Naravno to Beograd ne prizna. O ovom slučaju treba pisati jedanput u 15 dana. Zna se, ko su odgovorni pojedinci i to treba do kraja da se istraži.

Šta mislite koje političke strukture su stajale iza vašeg hapšenja 2. marta 2013. godine u Beču?

Tad je Tadić tražio da se istina kaže. Zašto sam ja imao problema? Zato što je odavde ministar tražio ekstradiciju, ono što je tražio i za Ganića, ali nije poslao tužilaštvu nego je sakrio jer su se oni tako dogovorili. Dogovorio se Silajdžić sa Čovićem da se ne šalje jer mu je obećao jedno poslaničko mesto u jednom kantonu. Mi smo roba na crnom tržištu. Sporazum koji je potpisan između BiH i Srbije pre 7 meseci  je negativan u odnosu na BiH, u odnosu na one koji su eventualno na listama. Iz prostog razloga što taj sporazum ne funkcioniše ni između Hrvatske i Srbije. Milorad Baršin je odbio da potpiše takav dogovor  zato što je prokužio da prednost u tome ima tužilaštvo Srbije. Kad god nešto zatraže mi smo dužni da im damo, a oni nisu obavezni kad im mi tražimo zauzvrat da se uradi nešto. Ni sada nije pitanje difuzne poternice  kao što se govori u javnosti nego su to odnosi između državnih Interpola.

Fašizam u Bosni i Hercegovini nažalost nije pobijeđen, to je vidljivo iz dana u dan. Koji su po vama legitimni načini kako bi se ova pošast konačno iskorijenila?

To je pitanje ustroja BIH. Dok je većina država potpisalo i prihvatilo dekleraciju o genocidu u Srebrenici  Parlament BIH to nije usvojio. To je fašizam u funkciji takvog Parlamenta. Postoji takva struktura vlasti na svim nivoima koje tolerišu da se ovakve stvari događaju. Fašizam je na neki način dobro bio kontrolisan od 45. do  80-ih godina zahvaljujući, kako neko ovde kaže diktaturi Tita i Savezu komunista. Nacionalizmi su pokušavali da se iskažu, ali oni su uvijek bili kažnjavani. Međutim, fašizam  do kraja nije nikad iskorijenjen. Čim je oslabila snaga Saveza komunista, odlaskom Tita, oni su jednostavno pokazali to što jesu. Fašizam je za mene što Radončić uđe u vlast. Nemoguće je da Lagumdžija sarađuje sa socijalistima Republike Srpske koji ne priznaju genocid, ne priznaju Bosnu i Hercegovinu. Kako će se boriti protiv fašizma ako oni sarađuju između sebe!?

Nalazite se na čelu udruženja „Obrazovanje gradi BIH“.  Kakve ste rezultate postigli u 19 godina postojanja?

Osnovna misija je podrška deci žrtvama rata. Prvo je moralna pa materijalna podrška. Organizacija je formirana je 28. 7. 1994. Tad se razmišljalo o tome šta je rat i koje će biti posledice rata? Posledice II svetskog rata sam i ja doživeo. Sećam se puno mladih ljudi koji su bili izbjeglice iz Hercegovine koji su bili smešteni u selima oko Zrenjanina (gde sam završio maturu) i znao sam koje su probleme imali u školi  i oko školovanja. Kroz moj angažman  u vojnom školstvu shvatio sam  da će toj deci nakon rata trebati i materijalna i moralna podrška. U 19 godina otkako postoji udruženje „Omladina gradi BIH“ 4950 dece je dobilo stipendiju u vrednosti 2 milijuna eura.  Pored stipendija deca dobijaju i  školski pribor, sportsku oprema, hranu, pomažemo školama, organizujemo letovanja za decu vani i ovde. Veoma značajne su radionice koje se organizuju za roditelje i decu, gde i deca i majke zajedno provode određene radionice. To mi je najdraže. Deca su bila u 13 europskih država, bili su u Montevideu, u Kanadi. Sarađujemo sa mnogim organizacijama. Pored naše dece tu su i deca sa posebnim potrebama iz Mjedenica, Vladimir Nazor, Pazarić, Drine. Stipendiramo romsku decu, njih 850 je prošlo kroz stipendije.

Obzirom da ste u stalnom kontaktu sa mladim ljudima,  kako komentarišete njihovu apatiju i apolitičnost?

Ta apatija se prenosi od roditelja. Od 350 hiljada onih koji su na kraju završili rat, 300 hiljada žive u bedi (govorim o vojnicima). Vojnici koji treba da školuju decu, koji treba da žive, koji nemaju stanove. To se stanje prenosi na tu decu. Onda postoje izvesna klasna razlika. Ružno je kada vidimo da ovoj deci dođu roditelji sa kolima ili kad tamo negde na Kovačiće ministar svoje dete dovede, a ono jadno drugo dete koje nema šta da obuče, gleda. Vlada jedna atmosfera beznađa koja je stvorena zbog političko-ekonomskih i drugih uslova i onda ne možemo očekivati nekakav bunt mladih ljudi. Međutim ima na desetine NVO-a u kojima su mladi veoma aktivni. Pojedinačno ima dosta mladih koji pokušavaju promeniti ovo stanje međutim problem je što nisu jedinstveni. Pozitivnih primera ima ali to nije zajednički interes jer na mlade utiču stranke. Ako ste s njima dobit ćete posao ako niste nećete i tako da se to prenosi na sve generacije.

Imaju li djeca i mladi ljudi budućnost u ovakvoj BiH?

Postoji u onim sredinama gdje oni sami nešto žele da urade. Jedan od problema na koje mi nailazimo su da nema puno volontera. Nema navike da svoj volonterski i filantropski rad okrenu ka zajednici u kojoj žive. Mislim da su u tom domenu motivacija najjače religijske zajednice koje znaju da motivišu za taj humanitarni i filantropski rad. Jedan od problema mladih ljudi je i to što se više govori o problemima nego o onome pozitivnom što se radi.

Po vašem mišljenju da li je ukidanje obaveznog služenja vojnog roka dobra ili loša stvar za Bosnu i Hercegovinu?

Ja bih uveo civilno služenje jer se mladim generacijama kroz život u porodici u školi ne pružaju  mogućnosti da se fizički pa i da kažem intelektualno razvijaju. Tih šest ili devet meseci kod mladih ljudi razvijaju se određeni fizički i vojni kvaliteti. Dakle, nedostaje to ali se može nadomestiti kroz civilno služenje vojnog roka.

Vaša misija nakon rata slobodno se može nazvati veličanstvenom. Pomogli ste hiljadama djece da se školuje, da nađu dom. Ljudi vas zaustavljaju na ulici, grle vas  i vole kao člana porodice. Teško se sjetiti da su nekoga u istoriji ove zemlje ljudi voljeli poput Vas. Čika Jovo, odakle sve crpite vašu velikodušnost i kako se osjeća čovjek koji je toliko voljen?

Svi imamo jednaku šansu kada se rodimo. Ja sam jutros krenuo u 7 sati od kuće i na putu od kuće do posla pozdravilo me je 90 ljudi.  Shvatio sam da energija i ono pozitivno što imam može koristiti drugom. Znači to da budem koristan drugome to me motiviše, i čini me duhovno zdravim.

Jovo Divjak: Nemoguće je sarađivati sa fašistima koji ne priznaju genocid | Tacno.net.

17.05.2013

RSE

Zašto jedan prosječan Nijemac bez problema kupi novog golfa, a jedan prosječan nemanjić isto auto kupi kad se Nijemcu izliže? Zato što su Nijemci glupi, a mi smo nemanjići pametni.

Zašto Švajcarci svoj sir prodaju cijelom svijetu, a naš travnički jedva ako dobaci do Goražda? Zato što su Švajcarci glupi, a mi smo nemanjići pametni. Zašto Šveđani imaju Ikeu, a mi nemanjići Drvengrad? Zato što su Šveđani glupi, a mi smo nemanjići pametni.

Kako smo mi tako pametni? To sigurno ima veze s genima, jer istu pamet nalazimo u prošlosti sve dokle nam pogled seže. Ali isto tako ima veze i sa školom.

Njemačka, švedska ili švajcarska djeca u školama imaju malo predmeta, kod njih je škola više kao igra, nema tu ozbiljnog rada, udžbenici im ko slikovnice, ukratko – zajebancija a ne obrazovanje. Zato naš izbjeglica kad ode tamo rastura. I to je dokaz koliko su glupi Česi, Francuzi, Holanđani: gdje su njima pametne izbjeglice?

Našoj pameti trebaju četiri noge da je nose

A zašto je naše obrazovanje superiorno u odnosu na glupo pokazala je jedna nedavno objavljena analiza Nastavnog plana i programa za osnovno obrazovanje (*). Na oko 120 stranica, ubitačno precizno i neumoljivo izvedeno iz činjenica, autorski tim pokazuje kome svi skupa trebamo biti zahvalni za našu pamet.

Ko je pametniji – Nijemci ili mi nemanjići?

Naša djeca, naime, ne bi bila tako pametna kad bi nastavnici tačno znali šta treba da rade. Ali uglavnom ne znaju, jer ishodi učenja često izostaju. Ako ne izostanu, onda su dati u formi ciljeva a ne ishoda. A ako su dati u formi ishoda, onda nisu baš prilagođeni uzrastu. Nego nerastu, čija je pamet za sve to odgovorna.

Analiza je puna grafikona na kojima linije padaju kao kod firmi koje propadaju. I da se radi o firmama, a ne o djeci, neko bi odavno bio smijenjen, kažnjen, otpušten, zatvoren… Ali, ne radi se o propalim firmama nego o uspješnom obrazovanju. A uspješno je jer smo mi, kao što je već dokazano na mnogim primjerima, pametniji od glupih ostalih. Na primjer, od Italijana. Oni se bore s mafijom umjesto da joj daju vlast.

Naša pamet nije za dvije noge, trebaju nam četiri da je nose.

Analiza koja i nepismenom jasno predočava zašto nam je svijet kaca s čijeg dna gledamo u budućnost glogov je kolac za vampirsko srce obrazovnog sistema. Ali će ga otupiti ili slomiti vojska neznalica ili pokvarenjaka (ili nije obavezno!) jednodušnim prezirom. I ocijeniće promašajem ovaj sjajan primjer kako naučni metod superiorno odgovara na pitanja poput: zašto djeca ne znaju matematiku ili zašto s otporom čitaju lektiru. Ne znaju i čitaju nerado jer su preopterećena, jer ne razumiju zašto uče to što uče i ne vide kakve veze škola ima sa životom.

Škola, kakva je sada, zaglupljuje djecu

Dragi roditelji, nemojte čitati ovu analizu, jer ćete se uzbuditi, možda i nasekirati, kad otkrijete da škola, ovakva kakva je sada, zaglupljuje vaše dijete, da kapetan tog pijanog broda ne razlikuje kormilo od plota. Možda ćete pobjesniti, možda ćete pomisliti da neko upropaštava ono što vam je najdraže i najvrednije, možda ćete poželjeti da psujete na roditeljskom sastanku poimenično svakog kome je njegova fotelja važnija od vašeg djeteta.

Lakše vam je i pametnije povjerovati da su autorice ove analize strane plaćenice, koje bi da vam nametnu tuđe obrazovne ishode umjesto naših patriotskih zahoda.

U kojima se rađaju i pozivi poput ovoga:

Odbor za veronauku Eparhije vranjske, Tehnička škola ‘Nikola Tesla’ Surdulica, Društvo za srpski jezik i književnost, ogranak Surdulica i Crkvena opština Sveti Đorđe Surdulica

Učiteljima, nastavnicima i profesorima srpskog jezika i književnosti, nastavnicima i profesorima likovne kulture, veroučiteljima Republike Srbije i Republike Srpske

Poziv za učešće na konkurs

Otadžbina i sloboda

prošlost, sadašnjost i budućnost

Poštovani,

Dostavljamo vam poziv za treći konkurs (…)

Osnovna tema Konkursa je ‘Ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga’

“Svest o pripadnosti jednom narodu i osećaj i potreba za slobodom duboko su ukorenjeni u biće svakog čoveka. Ovo je posebno naglašeno kod naroda čija je sloboda vekovima branjena krvlju, a Srbi su u takvom stradanju, nesumnjivo, među prvima. Zato će učenička razmišljanja o slobodi, otadžbini, prošlosti i viziji budućnosti iznedriti lepe literarne i likovne radove i dati dobre odgovore na zadate teme.

Napomena: kako je povod za raspisivanje konkursa proistekao iz konkretnih istorijskih događaja zainteresovanim učenicima možemo ponuditi pomoćnu literaturu.

(A u njoj, između ostalog: Jovan Hadži Vasiljević, Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918, Novi Sad, 1922. Dalje se predlažu moguće teme:)

1) Kuda ideš narode moj?

2) Oj davori, ti Kosovo ravno, što si danas dočekalo tužno, Narodna epska pesma

3) ‘Ako je vaše, što ga otimate?’ Matija Bećković

4) Zagledani u budućnost sanjamo

5) ‘Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše’

Isječak iz konkursa

Ovaj poziv upućen je u škole, i to je put na koji mnogi papir krene. Nažalost i na čuđenje barem nekolicine profesora i profesorica srpskog jezika ovaj je do škola i stigao. Iako bi, da obrazovanje nije sasvim odvojeno od svoje prosvjetiteljske funkcije, trebalo da završi u korpi za đubre svake odgovorne školske uprave.

Prije svega, zato što je diskriminatorski, ne samo rodno, od crkvene opštine se bolje ne može ni očekivati, nego i prema učenicama i učenicima koji nisu Srbi i koje nisu Srpkinje. Šta bi, na primjer, jedno bugarsko dijete trebalo da napiše ili naslika na temu Zagledani u budućnost sanjamo, na osnovu ponuđene savremene naučne literature iz 1922. godine pod naslovomBugarska zverstva u Vranju i okolini. Da nacrta svog čukundedu, koga se više niko u porodici ne sjeća, kako siluje srpsku nejač kojoj je prethodno zapalio kuću? Ili kako pali crkvu u kojoj su zatvorene prethodno silovane čukunbabe i prababe njegovih srpskih vršnjakinja i vršnjaka?

Ali razloga ima još, i svi bi bili zabavni da je konkurs raspisan za satirične tekstove a ne za dječijelepe literarne i likovne radove.

Na primjer, kakve veze veronauka ima s Bećkovićem? Na šta se odnosi njegova dosjetka Ako je vaše, što ga otimate? Na jug Kosova ili na istok Sarajeva? Na koje se grobove misli u naslovu konkursa: one na Krfu, ili one u Srebrenici? I zašto djeca nisu pozvana da napišu nešto o savremenim temama vezanim za crkvu? Na primjer o metodama liječenja ovisnika u Crnoj Reci - Čuj kako jauče ovisnik kroz puste ćelije naše… Ili, kad je već u organizaciju uključena tehnička škola Nikola Tesla, zašto ne bi đaci izračunali o koliko se božijih zapovijesti u svojoj karijeri oglušio vladika zvorničko-tuzlanski?

Bogo!… Vrati nam babu!

Možda bi đaci imali nešto da kažu o pedofiliji, ili o zlatovezu u koji se ogrću pregojeni hristoljupci.

Ali tada bi umjesto Vasiljevića na spisku literature bila kratka priča Svetozara Ćorovića Na Uskrs. Nju on završava tako što dovodi dvoje siročadi, sestru i brata, u crkvu, poslije vaskršnje službe, nekoliko dana nakon što im je otac, uhapšen zbog otpora opštinskoj vlasti, skapao u zatvoru:

I djeca, nakon onolike tjeske, kao da odahnuše malo, otpočinuše i počeše slobodnije razgledati po crkvi.

- Je li ono bogo? – tiho zapita mali opazivši u kraju, na kratkoj oniskoj malonji, prekrivenoj svilenim pokrivačem, veliku, bogatu ikonu jednu, niz koju se zaigravao i klizio odsijev okolnih svijeća, te se, zasjenjujući oči, svijetlila, blistala prelijevala i gotovo mamila sebi pobožne bogomoljce da je po nekoliko puta cjelivaju i da u oveći bakreni tas pored nje spuste svoj “prilog crkvi”.

- Je li ono?

- Jes’, – šapatom odgovori sestra i prekrsti se opet. – Ono je…

- A bogo je gazda! Ima puno para!

- Ima, – potvrdi sestra sa čudnim strahopoštovanjem. – Puno!

- A što će bogi pare? – otegnu mali zamišljeno. – Što mu daju?

- Da još kupi zlatnije’ haljina…

- A nama niko ne da, je li?…

- Šuti! …Ljute se ljudi!… Šuti!…

Mali se počeša po nosu, otpočinu malo, pa, kao oslobodivši se, pođe naprijed i povuče sestru za sobom. Kako se bogomoljci sve više i više razilazili, sad je već mogao vidjeti i čitav ikonostas, i goleme pozlaćene dveri, i vladiku, opkoljena popovima, u sjajnim, raskošnim odeždama. I dijete kao da zanijemi od čuda. Zastade, priljubi se uza sestru i, rastvorenih usta, poče tupo blenuti prema dverima, buljiti u njih.

- Aaa! – otegnu iza duge počivke, iznenađen i zadivljen. – Blago bogi!

- Šuti! – opet će sestra ozbiljnije, pokušavajući da mu rukom poklopi usta. – Ne valja govoriti!

- U njega sve zlatno!

- Sve!

- Pa stoga on nas i kara, što imamo odrpane haljine, je li?…

- Šuti!

- I što mu ne damo para, je li?

- Šuti!

Mali metnu prst na usta i pažljivo gledaše onu bogatu ikonu i tas sa novcima pokraj nje.

- A iđe li bogo vazda na nebo? – zapita opet radoznalo. – Iđe li?

- Iđe, – odgovori opet sestra meko. – Vazda.

- A i babo je na nebu?

- Jes’…

- A bi li bogo mog’o reći babi da se vrati?

- Bi… Bogo sve može…

Mali pogleda sestru i zatapša rukama.

- Pa daćemo mi bogi jaje – reče veselo. – Neka nam pošalje babu… Hoće li?

- Hoće.

- I donijeće nam vezene haljine!

- Hoće!

- I bogo nas neće više karati!

- Neće!

Mali prigrli sestru i šapnu joj nešto na uho. Ona se osmijehnu. Zatim oboje, uzevši se za ruke, polako pristupiše velikoj sjajnoj ikoni, cjelivaše je i, spuštajući u tas s novcima svoja šarena jaja, tiho prošaputaše:

- Bogo!… Vrati nam babu!…

Možda bi đaci imali šta da napišu i nacrtaju o neslobodi u kojoj se odgajaju i licemjerstvu kojim su okruženi. Ali tada bi se konkurs morao zvati drugačije. Na primjer: Kosturi u kolevkama – prošlost, sadašnjost, budućnost.

Autor: Nenad Veličković

Odgovorna urednica: Marina Martinović

(*) Analiza autora Ivane Zečević, Aleksandre Hadžić-Krentić, Milice Drobac i Brane Mikanovića.

 Kultura i lifestyle | DW.DE

PIŠE: SRĐAN PUHALO

 Frontal.

17.05.2013

Via RSE

By: Predrag Blagovcanin

Milorad Dodik, predsjednik i još ponešto manjeg entiteta Bosne i Hercegovine, danas je gostovao u Beogradu. Kako to obično biva sa našim Miloradom, ovog puta naljutio se na zvanični Beograd kako zbog izjava predsjednika Nikolića da u Bosni, gle čuda, žive Bosanci, ignoriranja R. Srpske, te kako je posebno naglasio, zvaničnog stava Beograda koji je bez ikakvog razloga redefinisao ulogu Sarajeva i dao mu veću ulogu nego Banjoj Luci.

Od Milorada smo svašta navikli da čujemo, a i da vidimo.

Neodrživost Bosne i Hercegovine, konfederacija država u BIH, nevjerovatni ekonomski prosperitet R. Srpske samo su dio demagoškog repertoara kojeg Milorad Dodik ponavlja od dana kada je došao na vlast.

Gledajući ga danas evidentno je da naš Milorad ni sam više ne vjeruje u vlastite riječi, postavlja se  pitanje je li ikad i vjerovao, kapci su mu teški, a izgubio je i ono rumenilo na obrazima koje je krasilo njegovo junačko lice.

Svako ko je imao priliku vidjeti Milorada u zadnje vrijeme primijetit će da to nije više onaj plećati junak koji je obećao da će na svojim ramenima iznijeti teret vođenja  R. Srpske ka boljoj budućnosti, da to nije onaj čovjek koji će zaštititi gladne i žedne, da to nije onaj junak  o kojem su otpjevani neki od najljepših narodnih epova poput onog čuvenog  „Čuva Mile naše volove“.

Oni koji nemaju problema sa vidom, vidjet će da je naš  Milorad oslabio, leđa su mu se iskrivila, lice mu je blijedo, muče ga probavne smetnje, a oni dobronamjerni, kakvih je u Bosni i Hercegovini mnogo,  zabrinut će se da ga i infarkt ne opali.

Bavljenje politikom u Bosni i Hercegovini i njenim entitetima zajeban je posao, rekao bi Milorad. Opozicija i javno mnijenje ne mogu se kontrolisati kao u dobra stara vremena. Kopaju po prošlosti, vade prljavi veš, postavljaju pitanja gdje su pošteno zarađeni milioni, brinu se za sina, kojem je brižni otac dao milion-dva maraka poticaja za stvaranje voćnjaka koji daje najbolje jabuke, kruške i šljive u R.Srpskoj, a i šire.

Srbi i ono malo ostalih što žive u najprosperitetnijem dijelu Bosne i Hercegovine poprilično su nezahvalna i bezobrazna sorta, zaključio bi Milorad kad bi ga barem neko pitao.

Pritisak opozicije i nezahvalnog javnog mnijenja kao i svakodnevno ponavljanje demagoških floskula u svakom čovjeku, a pogotovo u čovjeku kakav je Milorad Dodik, stvara onaj odvranti osjećaj u želudcu kojeg ni vožnja u Audiju A8, ni let u službenoj Cesni 525, ni odmor na bilo kojem ranču, kao ni silni milioni po inostranim bankovnim računima ne mogu ukloniti.

Sigurno bi Milorad dao sve samo da se jedno jutro probudi kao i većina stanovnika naše države. Praznog stomaka, al’ bez onog odvratnog osjećaja u želudcu koji muči, kako je saznao na posljednjem sastanku šestorke,  Zlatka Lagumdžiju, Sulejmana Tihića, Fahrudina Radončića, Dragana Čovića i  Božu Ljubića.

Kako sad stvari stoje politika će Miloradu reći zbogom zbog zdravstvenog stanja,  zbog onih „dosadnih stranaca“ koji stalno vise za vratom, te zbog ispraznih obećanja i isprane retorike na koju više niko u Bosni i Hercegovini ne obraća pažnju.

Dodik, kao i većina lidera u našoj zemlji, od sebe je stvorio praznog čovjeka i potrošenog političara koji ne zna i ne može više ništa ponuditi glasačkom tijelu osim laži i nebuloza koje ponavlja zadnjih deset godina.

Za dvadeset godina na nekom novom sastanku šestorke  u nekom definitivno novom ambijentu, gledajući kroz rešetke na voćnjake Bosne i Hercegovine Milorada Dodika će još uvijek mučiti isti onaj osjećaj mučnine u želudcu, a u glavi će mu se vrtjeti pitanje pa gdje mi je pamet bila?

A mogla je biti neka druga priča…

Tacno.net.

15.05.2013

Sve što je međunarodni predstavnik radio na jačanju Bosne i Hercegovine, Republika Srpska će „razvaljivati“. Tu reč je upotrebio predsednik tog bosanskohercegovačkog entiteta Milorad Dodik, osvrćući se na ocenu iz izveštaja koji je Valentin Incko podneo generalnom sekretaru Ujedinjenih nacijaBan Ki Muna, a u kome naglašava stalno prisustvo osporavanja suvereniteta Bosne i Hercegovine od političara iz Republike Srpske. U još jednom od obraćanja u Beogradu, ovog puta nekim od eksperata za međunarodne odnose i privredu, Dodik je sa prepoznatljivim žarom pozvao Srbiju da podržava odluke vlasti Republike Srpske. Niko mu nije protivurečio posle njegovog pedesetominutnog izlaganja usledio, aplauz.Aplauz od učesnika rasprave nazvane „Republika Srbija i Republika Srpska – stari i novi politički izazovi“, a nakon Dodikovog izlaganja teško da se može shvatiti drugačije nego upravo kao podrška njegovom neprihvatanju države Bosne i Hercegovine:

„Ja ne verujem u Bosnu i Hercegovinu ne zato što imam neki patološki ugrađeni gen protiv, nego zato što praksa koju preživljavam već dvadeset i više godina mi pokazuje da ne vidim mogućnost da Bosna i Hercegovina živi“.

I ne samo to, bez i zrna samokritičnosti, Dodik ne uočava sopstveni doprinos nefunkcionalnosti Bosne i Hercegovine. On se dalje protivi i samoj upotrebi terminologije koja rezultatu Dejtonskog sporazuma, odnosno četvorogodišnjeg rata koji mu je prethodio, daje elemente državnosti:

„Odjednom se u dnevnoj političkoj terminologiji pojavila ’država Bosna i Hercegovina’. I polako svi mediji to počeli da preuzmaju, pa polako počeli i političari iz Republike Srpske, a da ne pričam o okolini. Bosna i Hercegovina je zajednica država, svidelo se to nekome ili ne. Republika Srpska ima veća ovlašćenja i veći državni karakter nego Bosna i Hercegovina“.

Navodi Dodik uz konstatuciju da su Republika Srpska i Federacija BiH stvarni nosioci državnosti, a potom Republika Srpska i više od drugog entiteta, pošto su u Federaciji nadležnosti između kanotona podeljene:

„Tako ispada da je Republika Srpska najjača na tom prostoru što nesumnjivo i jeste“.

I za takvu poziciju, u krugu uglavnom istomišljenika ili analitičara sličnog stava, nije se mogao dobiti ništa drugo nego – aplauz.

Sve na skupu priređenom od strane Instituta za međunarodnu politiku i privredu, a povodom dvadesetprve godišnjice od osnivanja Republike Srpske, što se dogodilo, u dobro poznatim, ratnim okolnostima.

Više od dve decenije kasnije direktor Instituta Duško Dimitrijević kao prioritet odnosa Srbije i Republike Srpske, onome čemu je i posvećen skup, navodi: „Pitanja produbljivanja postojećih specijalnih veza između Srbije i Republike Srpske“.

Odnosi Banjaluke i Beograda, to je ono što očigledno tišti i samog Milorada Dodika. Ti odnosi moraju biti kompatibilni, traži on. Posebno insistira na tome da Srbija aktivira svoja prava, koja joj kao garantu Dejtonskog sporazuma, stoje na raspolaganju u okviru Saveta za sprovođenje mira u Bosni i Hercegovini: „Republika Srpska apsolutno ne smatra svojim pravom da se meša u politička pitanja ovde u Srbiji. Odluke državnih organa Srbije, svidele se nama ili ne, moraju i jesu uvek prihvaćene“.

I mada po njegovim rečima to znači i poštovanje odluka o Kosovu, nešto kasnije Dodik obećava: „I ako ikada Srbija prizna Kosovo, teško ćemo ga mi priznati“.

Dodik na skupu u Beogradu, maj 2013.

No, vratimo se viđenju perspektive odnosa Republike Srpske i Srbije, ozvaničenih i u mogućnosti specijalnih veza garantovanih slovom Dejtonskog sporazuma: „Republika Srpska od Srbije očekuje da je podrži u njenom političkom konceptu. Svidelo se to Srbiji ili ne. Očekuje se da u regionalnom smislu Srbija podrži stavove Republike Srpske i ništa više. Ako to bez oklevanja čini Turska, i više od toga ona učestvuje u kreiranju tih stavova, onda u najmanju ruku očekujemo jednu stvar, a to je da jedna od tema evropskih integracija Srbije bude Republika Srpska“.

Dvostruki izbor

Kako Turska podržava bošnjačku stranu u BiH, tako bi bilo logično i da Srbija podržava Republiku Srpsku, prokomentarisao je Dodikov nastup orjentolog, nekadašnji ambasador u Turskoj, Darako Tanasković. Pitali smo ga, da li bi jedino bilo logično da sve strane podržavaju opstanak Bosne i Hercegovane kao međunarodno priznate države i članice Ujednijnih nacija:

„Je li to retoričko pitanje ili me ozbiljno pitate? Ja ga shvatam kao retoričko pitanje. Smatram da se Bosna i Hercegovina može održati jedino ukoliko se njoj pristupi pošteno, i uz uvažavanje interesa svih triju konstitutivnih naroda i dvaju entiteta. To znači zalagati se za onaj stepen zajedništva na nivou Bosne i Hercegovine koji je održiv, a ne zalagati se za nešto što nije u interesu Bosne i Hercegovine jer ona ne može opstati ukoliko se forsira bilo koja od ekstremnih opcija. Ili nekakva eventualno secesionistička opcija bilo kog entiteta, ili pak insistriranje na toj nasilnoj centralizaciji Bosne i Hercegovine“.

U kom pravcu će aktuelna vlast u Srbiji podsticati smer Dodikovog političkog delovanja, i da li će prema njemu biti rezervisanija od prethodne Borisa Tadića koja ga je uglavnom po ramenu tapšala? Jasno je da je pred njom dvostruki izbor. S jedne strane, može slediti glasove koji dopiru iz Srpske pravoslavne crkve, a koja sve dublje tone u otvorenog protivnika državne vlasti (kuliminacija je do sada dosegnuta služenjem opela za upokojenje Vlade i Skupštine, što je u sred Beograda učinio mitropolit Amfilohije).

Ovde “braći iz Republike Srpske”, kako se izrazio episkop hvostanski Atanasije, čestita na “mudroj i herojskog borbi za opstanak srpskog naroda, na području Republike Srpske i onim područjima u Bosni i Hercegovini koja nisu obuhvaćena Republikom Srpskom”.

Kao ključ uspeha u toj borbi za opstanak, navodi dalje episkop, zavisi od istrajnosti u nošenju krsta. “To nije stvar izbora, krst se nositi mora ako se želi opstati”, podvlači episkop Atanasije, te u duhu propovedi o večnom srpskom mučeništvu zaključuje: “Borba je neizbežna. Ali nemojmo malaksati, nemojmo se uplašiti. Podsetimo se da su naši stari bili istrajni u nošenju krsta, nisu malaksavali pred množinom neprijatelja. Nisu malaksavali ni zbog dužine trajanja borbe”.

To je, dakle, jedan koncept koji se nameće vlasti u Srbiji, dok je drugi (u ovom trenutku izgleda verovatniji) distanciranje od neprekidnih poziva na srpstvo što je zemlju, ne tako davno, odvele u propast. Otpor takvoj politici nije slab, a jedan od poteza koji je analitičare bliske Dodikovoj opciji posebno iritirao bila je sada čuvena izjava predsednika Tomislava Nikolića, a vezano za genocid u Srebrenici. Ona u kojoj navodi da zbog tog zločina kleči

U ovome istoričar i predsednik organizacije Napredni klub Čedomir Antićvidi upravo znak slabosti, aktuelne vlasti:

“Ta izjava o Bosancima, ta potpuno besmislena priča o klečanju negde, ta tvrdnja da je u Crnoj Gori se navodno Tadić mešao u tamošnju politiku a sada on kao neće i tako dalje. Sve to govori o bedi u kojoj se u ovom trenutku našla Srbija i u kojoj se našla sadašnja vlast. Ona je prosto idealna da po svemu popusti”.

U ocenama aktuelne vlasti u Srbiji Dodik još nije otišao ovako daleko, ali je izvesno da njegovo stalno preispitivanje održivosti BiH može biti opasna provokacija za ovdašnje vladajuće snage. To i sam primećuje: „Neko će reći da evo Dodik nekog izaziva. Ne, ja mislim da je ovo jasan stav“.

Baš kao i onaj koji je izneo povodom izveštaja Valentina Incka, sa kojim smo i počeli ovu priču: „Čim on ode sve što je uradio na jačanju Bosne i Hercegovine mi ćemo razvaljivati. To je definitivno jasno“.

Ali, kakav bi bio odgovor najviših srpskih zvaničnika, na ovom mestu nije bilo moguće čuti. Naime, predsednik Republike Srpske bio je prisutan na skupu u Beogradu kao visoko rangirani gost iz susedstva, a da niko od visokih državnih funkcionera Srbije nije bio na istom mestu. Stav Vlade Srbije izneo je tek saradnik ministra prosvete Jovan Bozić. Pozivajući na ideje o „duhovnom ujedinjenu Srba“, on je podvukao kako je tako nešto neophodno zbog okolnosti koje je ovako opisao:

“Srpski narod danas živi u dve male države, u susednim državama, u rasejanju i u izbegličkim kampovima. Republika Srbija već više od dve decenije nije zaokružena kao celina jer je u toku još jedan od niza dezintegracionih procesa, oduzimanje njenog primarnog duhovnog i teritorijalnog dela – Kosova i Metohije. A u vezi Republike Srpske sve su izrazitije tendencije i pritisci koji narušavaju njenu stabilnost, kojima se zagovara ukidanje Dejtonskog sporazuma i njeno utapanje u bosansku ili preciznije u bošnjačku federaciju”.

To je stav koji bi verovatno i sam Dodik potpisao. S obzirom da potezi aktuelne vlasti ipak nisu obojeni notama koje toliko podsećaju na tragičnu prošlost, sve češće se čini da reči i dela, ne moraju biti ujednačeni.

Dodik u Beogradu otvoreno poručio da će RS opstruisati Incka.

povezano

Inzko u Vijeću sigurnosti UN: Iz RS se nastavlja retrogradna politika 

Photoshoop Free

!storičar i predsednik organizacije “Napredni klub” Čedomir Antić vidi upravo znak slabosti, aktuelne vlasti:

“Ta izjava o Bosancima, ta potpuno besmislena priča o klečanju negde, ta tvrdnja da je u Crnoj Gori se navodno Tadić mešao u tamošnju politiku a sada on kao neće i tako dalje. Sve to govori o bedi u kojoj se u ovom trenutku našla Srbija i u kojoj se našla sadašnja vlast. Ona je prosto idealna da po svemu popusti”.

U ocenama aktuelne vlasti u Srbiji Dodik još nije otišao ovako daleko, ali je izvesno da njegovo stalno preispitivanje održivosti BiH može biti opasna provokacija za ovdašnje vladajuće snage. To i sam primećuje: „Neko će reći da evo Dodik nekog izaziva. Ne, ja mislim da je ovo jasan stav“.

Baš kao i onaj koji je izneo povodom izveštaja Valentina Incka, sa kojim smo i počeli ovu priču: „Čim on ode sve što je uradio na jačanju Bosne i Hercegovine mi ćemo razvaljivati. To je definitivno jasno“.

Dodik u Beogradu otvoreno poručio da će RS opstruisati Incka.

povezano

Inzko u Vijeću sigurnosti UN: Iz RS se nastavlja retrogradna politika

 Žurnal – Jedina slobodna teritorija.

Jablanica, 11.maj 2013.

11.05.2013

Savez antifašista i boraca Narodnoooslobodilačkog rata u Bosni i Hercegovini u subotu u Jablanici obilježava 70. godišnjicu Bitke na Neretvi.

Nekoliko hiljada antifašista i delegacije iz cijele bivše Jugoslavije došlo je da obilježi godišnjicu najhumanije bitke iz Drugog svjetskog rata. Centralni događaj obilježavanja nazvan je”Padaj silo i nepravdo”..

Bitka na Neretvi, poznata je kao Bitka za ranjenike, a Nijemci su joj dali kodno ime “Fall Weiss” (njemački “Bijeli slučaj”).

U bivšoj Jugoslaviji je nazivana i Četvrtom neprijateljskom ofanzivom. Riječ je o njemačkom strateškom planu o zajedničkom napadu Sila osovine koji je počeo početkom 1943. protiv partizana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, danas Bosni i Hercegovini.

Ova ofanziva je trajala od januara do aprila 1943. godine.

Procjenjuje se da je više od 150 hiljada vojnika napalo znatno malobrojnije partizanske odrede, uz koje su bili i ranjenici. Uprkos teškim gubicima i taktičkoj pobjedi Sila osovine, partizani su osigurali sigurnost svojoj komandi, bolnici i svim ranjenicima.

Reditelj današnjeg umjetničko-muzički programa u kom učestvuje brojni ansambli iz cijele BIH režira istaknuti bosanskohercegovački reditelj Dino Mustafić.

Jablanica, 11.maj 2013.

Kako je najavljeno u Jablanici će danas pjevati bendovi Zoster (Mostar), Grof Đuraz (Banja Luka), nastupit će Frenkie (Tuzla), ansambl Bel Canto (Zenica), horovi AKCUS Seljo i Corona (Sarajevo), te bend Anchy and The Moon Dogsuz, koji će partizanske pjesme predstaviti u jazz i rock izdanju.

Takođe, konceptualni umjetnik Jusuf Hadžifejzović, koji potpisuje scenografiju cijelog programa imaće svoj performans.

Ponovo nakon dvadeset godina, u Jablanici će biti prikazana stalna postavka izložbe Bitke na Neretvi, koja je obnovljena nakon skoro 20 godina, a otvoriće je Raif Dizdarević.

Prema događajima iz Drugog svjetskog rata snimljen je i film “Bitka na Neretvi” u režiji Veljka Bulajića koji spada u red najgledanijih ratnih filmova u istoriji svjetske kinematografije.

Uz brojne nagrade film je 1969. nominovan za nagradu Oscar među pet najboljih stranih filmova.

Sedamdeset godina Bitke na Neretvi: Padaj silo i nepravdo.

10.05.2013

RSE

 Tacno.net.