Piše: Milan Marinković

Pojava fudbalskog (uopšte sportskog) huliganstva prisutna je u manje-više svim evropskim zemljama, ali i u raznim drugim delovima sveta – u prvom redu u Južnoj Americi. Balkansku verziju huliganskih pokreta od većine ostalih razlikuje njena ideološka pozadina, te direktna povezanost sa teškim oblicima kriminala, usled čega oni predstavljaju neuporedivo veću bezbednosnu pretnju nego što se smatra uobičajenim.

Primetno je da fenomen militantnih (pseudo)navijača nesumnjivo proističe iz još uvek dosta svežeg ratnog nasleđa. Ovom prilikom pokušali smo identificirati glavne faktore koji omogućavaju raspojasanim huliganima da u najvećoj meri nekažnjeno divljaju, usput zarađujući veliki novac kroz vršenje najtežih krivičnih dela. Razloge smo podelili u dve kategorije: političko-ideološki determinisane, na jednoj, i one sistemsko-pravne prirode, na drugoj strani.

1) Dug je loš drug

Poznato je da su pojedine vođe huligana iz vremena Jugoslavije devedesetih za račun države učestvovale u ratu, neretko i kao komandanti vlastitih paravojnih jedinica. Najpoznatiji je svakako pokojni Željko Ražnatović Arkan, kriminalac međunarodnog ranga, te saradnik najpre jugoslovenske a onda i srpske tajne policije, ali takođe i ujedinitelj svih navijača Crvene zvezde u tzv. „Delije sa severa Marakane“, što nije bio samo „navijački podvig“, već ipar excellence politički potez.

Zahvaljujući svojim „ratnim zaslugama“, koje pored samog ratovanja obuhvataju i tesnu saradnju sa političko-policijskim strukturama u organizaciji šverca raznih deficitarnih i nelegalnih vrsta roba, mnoge su navijačke glavešine, kao i brojni drugi šefovi podzemlja, stekle kako privilegovane pozicije na ovdašnjim crnim i sivim tržištima, tako i reputaciju idola među debelo zapuštenim i najgorom propagandom zatrovanim mladim generacijama.

Dok su stariji huligani i kriminalci s godinama sazrevali i počeli se preorijentisavati na ozbiljnije „biznis“ poduhvate, u međuvremenu su, dobrim delom uz njihovo direktno ili posredno učešće, regrutovani novi naraštaji sve luđih i luđih militantnih navijača. Sve te tzv. navijačke grupe i podgrupe odavno zapravo i nisu ništa drugo do centri za regrutaciju narkodilera i privatnih uličnih mini-paravojski.

2) Političko uporište u nacionalističkim strankama

Obzirom da su huliganske grupe ideološki bez izuzetka profilisane kao ekstremno desne, prećutna, a ponekad i ne baš sasvim prećutna podrška koju uživaju od strane konzervativne i krajnje desnice ne bi trebalo da ikoga iznenađuje. Kako su pomenute političke opcije ovde uvek dovoljno jake da mogu značajno uticati na društvene i političke procese, bez obzira jesu li trenutno deo vlasti ili nisu, utoliko i relativna snaga huliganskih falangi redovno uspeva ostati neokrnjena, neovisno od eventualnih promena u zvaničnim državnim politikama.

3) Posredna zaleđina u crkvenim krugovima

U neposrednoj korelaciji sa prethodnim razlogom je i odnos sa Crkvom, pogotovo sa njenim ekstremnijim krilom. Veza sa uticajnim crkvenim krugovima se doduše više ostvaruje kroz saradnju huliganskih udruga sa ideološki i vrednosno im bliskim klerofašističkim pokretima nego direktno, pošto ni Crkva ne želi da joj se pripiše eksplicitna podrška onima koji čine otvoreno nasilje, ma koliko intimno osećala simpatiju prema njima. Zbog toga crkveni velikaši uglavnom nisu spremni da javno podrže aktivnosti huliganskih bandi, već ih ohrabruju prećutim putem, podržavajući one akcije u kojima ovi učestvuju zajedno sa političkim ekstremistima bliskim Crkvi.

4) Rezervni sastav neformalne vojske

Konačno, kao poslednji – ali nipošto najmanje bitan (naprotiv!) – razlog iz političke sfere, naveo bih osnovanu pretpostavku da i dalje postoji solidan potencijal za sukobe manjeg ili većeg intenziteta, pre na unutrašnjem nego na spoljnom planu, usled čega se dobrom delu političkih aktera praktično ne isplati da uđu u otvoreni obračun sa huliganskim grupama, kao i sa drugim militantnim udruženjima sa krajnje desnice. U slučaju da nekad zaista dođe do drastičnijeg pogoršanja bezbednosnih prilika, grupe instrumentalizovanih huligana spremnih na sve svakako bi dobro poslužile kao svojevrsna paravojna sila, bilo da deluju kao plaćenici ili po principu usluge za uslugu.

5) Preblago kazneno zakonodavstvo

Podnaslov sve govori. No, osim što su preblagi, čak se ni takvi zakoni najčešće ne poštuju, pa tako huligani, ali i nasilnici inih provenijencija, ili nikada ni ne budu pravosnažno osuđeni, ili su presude smešno niske, a neretko i samo uslovne. Retki izuzeci od ovakve prakse mogu se dogoditi jedino onda kada postoji snažan politički interes da počinioci budu ozbiljnije kažnjeni, kao npr. u slučaju ubistva francuskog navijača Brisa Tatona od strane grupe navijača FK Partizan, ali čak i te, za naše prilike prilično visoke kazne, nisu se uspele održati pošto su u drugom stepenu praktično prepolovljene.

Sličan scenario imali smo, opet u Srbiji, i u slučaju sada već „legendarnog“ Uroša Mišića, kome je dva puta ukidana prvostepena presuda od 10 godina da bi na kraju bio oslobođen nakon svega 4 i po od (jedva) dosuđenih pet godina robije. Uprkos nedvosmislenim dokazima za pokušaj ubistva, Mišiću je na teret stavljeno neuporedivo lakše delo.

6) Korupcija i nekompetentnost pravosudnih organa

Ostajemo i dalje na terenu pravosuđa kao jednom od najproblematičnijih. Nije stvar samo u korumpiranisti određenih sudija i tužilaca, koje svakako ne manjka, već i u njihovoj nedovoljnoj kompetentnosti. Uz to je primetna i pojava zastrašivanja svedoka, kao na primer u upravo pomenutom slučaju ubistva Francuza Brisa Tatona, te očita nemoć nadležnih organa da im garantuju adekvatnu zaštitu, u čemu veliku ulogu igra i sveopšte nepoverenje građana u državne institucije kao takve.

Nemoguće je ne primetiti da huligane, i to ne samo one iz najviše navijačke hijerarhije, po pravilu brane najuticajniji advokati sa dobrim političkim, pravosudnim i policijskim vezama. Javna je tajna da se odbrane huligana pred sudovima finansiraju od novca „zarađenog“ trgovinom narkoticima i drugim kriminalnim delatnostima, a u tom smislu ne nedostaje ni huliganske solidarnosti, jer nije retkost da pripadnici rivalskih podgrupa zajednički prikupljaju novac za iznajmljivanje skupih advokata, ali, sva je prilika, i za podmićivanje koga, gde i kad zatreba.

7) Nerazmrsivo klupko policijsko-kriminalne saradnje

Kao i svuda u svetu, i kod nas policije imaju svoje „krtice“ u kriminalnim strukturama, pa tako i među pripadnicima huliganskih gangova, naročito vođama. Međutim, usled specifične, političkim i paraposlovnim motivima uslovljene dugogodišnje intenzivne intrerakcije između podzemlja i delova državno-političkog aparata, dolazi do povratne sprege zahvaljujući kojoj su i kriminalci, uključujući vođe huliganskih grupa, takođe izgradili svoju (kontraobaveštajnu) mrežu doušnika i drugih saradnika u redovima službi bezbednosti, ali i drugih relevantnih institucija.

Nimalo retki primeri policijskih službenika umešanih u poslove sa drogom i slične kriminalne rabote, poput reketiranja sitnijih dilera, ukazuju na zabrinjavajući stepen kriminalizacije pojedinih delova bezbednosnog sistema. Po sličnoj matrici funkcioniše i veza huliganskih klanova sa korumpiranim, poluautonomnim elementima unutar sektora bezbednosti.

8) Policijska „autocenzura“

Uprkos prethodno navedenim opaskama o koruptivnoj sprezi delova policije sa kriminalnim miljeom, većinu njenih pripadnika čine časni profesionalci privrženi zakonu. Ono što ih, međutim, sputava da svoj posao neometano obavljaju jeste i svojevrsna autocenzura.

Naime, nemali broj policijskih inspektora i operativaca izbegavaju da do kraja samostalno postupaju po osetljivijim predmetima jer se, nažalost opravdano, pribojavaju da bi umesto nagrade za savestan i uspešan rad mogli u profesionalnom smislu (a ponegde možda čak i doslovno) nastradati ukoliko tokom istrage nalete na kakvog politički ili na drugi način zaštićenog moćnog pojedinca.

To je ujedno razlog zašto do bilo kakvih pomaka i konkretnih rezultata u obračunu sa kriminalom i korupcijom gotovo isključivo može doći tek onda kad postoji jasna i čvrsta (politička) volja i odluka u samom vrhu vlasti, dok inicijativa sa tzv. operativnih nivoa (srednjih ili nižih) obično izostaje, iako ni za nju, gledano formalno-pravno, ne bi smelo biti prepreka.

Kad sve pobrojano rezimiramo, osim gorkog ukusa ostaje zaključak da bi malo verovatni konačni obračun države sa huliganima (ali i nasilnicima generalno) – ukoliko je više uopšte moguć – bio nedvosmilen znak da su političke elite i faktički, a ne samo na papiru, čvrsto odlučile da je sa etnonacionalističkim i potencijalno ratnim politikama uistinu završeno na trajnijoj bazi, ali takođe i sa daljim tolerisanjem unutrašnjih generatora nasilja i kriminala u društvu. Koji su to generatori svakako nije teško naslutiti, tim pre što su neki od njih i ovde naznačeni.

 Tacno.net.

Naser Keljmendi

Ažurirano posljednji put: 06.05.2013 14:00

Potvrda policije: Keljmendi uhapšen na Kosovu.

“Gazda Jezda” osuđen na 5 godina, ali pušten iz zatvora

Vlasnik nekadašnje piramidalne štedionice “Jugoskandik” Jezdimir Vasiljević osuđen je danas na pet godina zatvora, na osnovu optužbe da je sa suradnicima početkom devedesetih oštetio građane Srbije za više desetina milijuna njemačkih maraka.

Na pet godina je osudjen nekadašni direktor  Banke privatne privrede Crne Gore Milorad  Vukotić.

Gazda Jezdi je ukinut pritvor, a u kaznu će mu biti uračunato vrijeme koje je proveo u pritvoru.

Vasiljević je doveden   u sud iz Centralnog zatvora u kojem se nalazi od 26. marta 2010. jer je dva puta bježao iz zemlje.

Prvi put 1993, nakon kraha štedionice, ali je 2000. uhapšen na beogradskom aerodromu Nikola Tesla.

Tokom višegodišnjeg suđenja, Vasiljević je ponovo iz Srbije pobjegao 2006. zbog čega mu je propalo i jamstvo od oko milijun eura  hipotekom na kući na Dedinju, koju je za njega založio prijatelj.

Uhapšen je 2009. u Nizozemskoj  odakle je marta 2010. izručen Srbiji, od kada se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu.

RSE

Zvonko Veselinović

RSE Zvonko Veselinović pušten na slobodu.

Političari, sudeći bar prema njihovim izjavama, ni jedan evrocent nisu uzeli od najvećeg srpskog tajkuna Miroslava Miškovića. 

Srpska politička bajka: Niko nije uzeo ni paru od Miškovića.

By: Domagoj Margetić

Strogo povjeljivi zapisnici Agencije za bankarstvo Republike Srpske, o kontrolama poslovanja Hypo Alpe Adria Bank a.d. Banja Luka, otkrivaju mogući trag povezanosti Slučaja Dodik – Hypo – Novković sa Aferom Agrobanka u Republici Srbiji.

TACNO.net

povezano

Bili smo Slobini, a vidi nas sad! 

Ko su srpski multimilioneri 

„Domaći tajkuni  imaju jedan egoističan stil življenja… Jer šta će tajkunu toliko bogatstvo, šta će nekome da kupi pola Srbije? Dakle, tu je reč o psihopatologiji, o ekstremnom ponašanju. Ljudi koji daju drugima pokazuju da imaju ljubav, da razumeju one koji pate, ali izgleda da naši tajkuni nisu oni koji se lako lišavaju svog bogatstva“

Male šanse da srpski tajkuni pomognu radnicima.

Zastava Slovenije ispred zgrade Nove ljubljanske banke

08.11.2012

Šaškor: Građani pobijedili banke i države.

Kriminal u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti

Korupcija, falsifikati i pohlepni starci

Kada su pre petnaestak godina naši biznismeni kupovali po Rusiji i Ukrajini titule akademika za sebe i druge, u prvom redu za Miru Marković,naša intelektualna javnost se zgražavala na koji nivo su spale nekada slavne akademije nauka tih zemalja – da krčme titule kao jagnjetinu na panju. Nije se imalo u vidu da posrnuće zemlje u celini znači i posrnuće svih njenih delova. Danas je u Srbiji slična, ako ne i gora situacija na tom planu. O haosu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti piše Tabloidov urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

U našu nekad prestižnu i slavnu Srpsku akademiju nauka i umetnosti u koju se ulazilo s teškom mukom, a da postanu akademici nije uspevalo jednom Crnjanskom, pa dugo ni Tesli,  može se danas ući za šaku novca, u njoj se prodaju i kupuju funkcije i događaju mračne i krupne kriminalne radnje.

I ranije je u SANU bilo manjih ili većih malverzacija, naročito u vreme prijema novih članova, ali su to bile relativno male koristi koje nisu predstavljale širu ekonomsku i društvenu štetu.

Danas se može reći da u zgradi SANU  deluje ozbiljna kriminalna grupa koja se osmišljeno bavi raznim kriminalnim radnjama, počev od prodaje mesta za dopisne i redovne članove, kupovine funkcija u samoj SANU, pa sve do vrlo ozbiljno osmišljenih kriminalnih projekata u koje je uvučena crnogorska mafija na čelu sa Duškom Kneževićem i grupom “Atlas”.

Na čelu mafije u SANU stoji Vojislav Stanovčić, član Predsedništva SANU i sekretar Odeljenja društvenih nauka, koji vešto i obilato koristi pohlepu i duboku starost predsednika SANU Nikole Hajdina, koji je uz to još i slab prema sinu poznatom po aferi gradnje mosta na Adi, koji je građane Beograda koštao kao tri obična mosta, a koga danas malo ko koristi. Nazovi-Crnogorac Vojislav Stanovčić je uveo zemljaka Duška Kneževića u posed imovine SANU, poput velelepne zgrade u Knez Mihajlovoj preko puta Francuskog kulturnog centra, a u toku su realizacije raznih kriminalnih planova počev od rušenja Instituta za književnost SANU i gradnje nove zgrade na sadašnjem parkingu SANU, u čemu glavnu reč treba da vodi Hajdinov sin čim postane akademik, pa sve do otuđenja atraktivnih zgrada koje je država tek vratila SANU.

Vojislav Stanovčić naplaćuje deset hiljada evra samo da bi kandidat za dopisnog člana dobio podršku njegovog odeljenja i tako dobio šansu da se o njegovom prijemu odlučuje na Skupštini SANU. Lobiranje razume se košta posebno, i kreće se od pet do deset hiljada evra. Da bi neko postao od dopisnog člana SANU akademik, to jest redovni član mora da plati Stanovčiću i njegovoj ekipi od deset do dvadeset hiljada evra. Sam Vojislav Stanovčić je nedavno kupio titulu akademika i mesto sekretara Odeljenja društvenih nauka tako što je iskoristio nesreću koja je zadesila akademika Aleksandra Firu kome se šlogirala žena i koji nije imao novac da joj plaća danonoćnu medicinsku negu.

Fira, koji kao i mnogi drugi članovi tog Odeljenja nije dvadeset dve godine hteo da glasa za Vojislava Stanovčića zato što je ovaj svojevremeno ušao na prevaru u SANU bez ijedne jedine knjige već samo s potvrdama da su mu silne knjige u štampi koje se posle nikada nisu pojavile, na kraju je bio prinuđen da Stanovčiću proda svoj važan glas koji je bio jezičak na vagi pri glasanju u ovom malom Odeljenju koje broji svega osam članova, (uključivši Tibora Varadija koji je više u inostranstvu nego u zemlji i akademika Ljubomira Tadića koji iz zdravstvenih razloga na skupove odeljenja dolazi vrlo retko) i u kome ima samo četiri redovna člana, tj. akademika, dok su ostali dopisni članovi.

Kako je Fira bio po zvanju i godinama na redu da posle Mihajla Đurićapostane sekretar tog Odeljenja, Vojislav Stanovčić mu je ponudio da sem para za glasanje u korist Stanovčićevog izbora u zvanje akademika, dodatno plati Firi da mu ustupi i vrlo važno mesto sekretara Odeljenja, čime se postaje funkcioner SANU, jer se time automatski postaje i član Predsedništva SANU, što  omogućuje česte kontakte s najužim rukovodstvom, uticaj na poslovanje i uopšte na donošenje svih važnih odluka SANU. Cena te transakcije je bila 30.000 dolara. Stanovčić je dao Firi prvu tranšu od deset hiljada dolara, a kada je Fira iznenada umro Stanovčić se pravio, a i dalje pravi lud, i ne isplaćuje Firinoj porodici  ostatak sume u visini od 20.000 dolara, iako im je taj novac preko potreban kako bi teško obolela i nepokretna Firina  supruga imala potrebne inostrane lekove i pristojnu negu.

To je razlog da se osvetli lik i delo Vojislava Stanovčića. Ovaj lukavi i notorni kriminalni lik, naoko servilnog ponašanja, rođen je 1930. u malom selu Ubli na tromeđi Crne Gore, Hercegovine i primorskog zaleđa, pa se predstavlja kako mu kad to odgovara. Već samo ovo mesto, koje je sada formalno u Crnoj Gori je svojom istorijom, položajem i tradicijom odredilo karakter Vojislava Stanovčića.

U pitanju je seoce smešteno u jednoj mračnoj klisuri na putu Herceg Novi – Nikšić kojoj sunce samo dva sata dnevno sija, koje se formiralo oko jednog ovećeg vojnog bunkera pored puta koji su kao vojnu utvrdu koristile čas turske, čas mletačke a posle i austrougarske posade. Siromašni stanovnici ovog naselja su praktično na razne načine opsluživali vojnike u utvrđenju i živeli od toga.Naročito su Turci bili skloni da koriste žene iz Ubala kao pralje ali i za druge svoje potrebe zbog čega je došlo do velikog mešanja krvi pa zbog toga pravi Crnogorci ni dan danas ne žele da se orode ni sa kim iz tog mesta.

Kad bi siromašni dečaci iz Ubala poodrasli da mogu da budu služinčad spuštali bi se u Kotor gde nisu birali posao, pa je tako i Vojislav Stanovčić u toku Drugog svetskog rata dospeo u okupirani Kotor, gde se priključio grupi italijanskih vojnika – sitnih kriminalaca koji su malog ali spretnog Voju najviše koristili pri pljačkama kotorskih grobova, tako što bi budakom razbili kamenu ploču, a potom bi budućeg akademika i člana Predsedništva SANU spuštali konopcem da poskida upokojenim kotorskim babama lančiće, prstenje i zlatne zube. Vojislav Stanovčić se toliko zbližio sa tom italijanskom vojničkom bandom da su ga oni nakon propasti Musolinija bežeći pred partizanima poveli sa sobom u Italiju. Tamo je zbog sitnog rasta i male fizičke snage završio u izbegličkom logoru kao dečja muška prostitutka. Kada su nakon rata vraćane izbeglice a sa njima i još maloletni Vojislav Stanovčić, UDBA je u tadašnjem potpuno sovjetskom duhu i pedagoškom maniru Makarenka, smatrala da se on ipak može prevaspitati i postati koristan član društva u čemu se, kako će se videti, ljuto prevarila.

Da ga Crnogorci, besni zbog skrnavljenja grobova ne bi ubili, UDBA je Stanovčića upisala u gimnaziju u Zagreb, gde je bio njen stipendista i doušnik. Nakon toga je završio Višu upravno-policijsku školu, a potom, vrlo lako i još dve godine prava pri čemu su se u duhu tadašnjih vremena uplašeni profesori univerziteta ponižavali dolazeći da predaju i ispituju u prostorijama policije. Da neko od “studenata” padne razume se nije dolazilo u obzir.

Dugogodišnji posao Vojislava Stanovčića u Saveznoj UDBI bilo je praćenje intelektualaca. Zato je po službenoj dužnosti postao član redakcija više naučnih časopisa, preko veze magistrirao, a potom, iako polupismen i doktorirao.

Međutim, zbog krađe je odstranjen iz Službe bezbednosti ali je kao još uvek moguće koristan ubačen na tek tada formirani Fakultet političkih nauka gde je bio “oko i uho” DB. Da je Vojislavu Stanovčiću to bilo malo pokazaće njegov prvi studijski boravak u Velikoj Britaniji od 1960. do 1961. gde su njegova preambiciozna žena Mirjana, inače Splićanka i član satanističke sekte, i neke dame iz porodice Stambolić koje su tada takođe boravile u Engleskoj napravile plan Stanovčićeve karijere.

U te svrhe Vojislav Stanovčić je tada pristupio engleskoj obaveštajnoj službi i otada je počeo njegov, ne samo brz međunarodni špijunski, nego i kriminalno finasijski uspon. Krajem osamdesetih ga preuzimaju Amerikanci, vezuju ga zaSoroša i Karnegi fondaciju pa u kratkom roku tokom devedesetih, dok ceo narod gladuje, ovaj penzionisani profesor se naglo bogati i kupuje četiri skupe nekretnine na Crnogorskom primorju – velelepnu kapetansku kuću u Perastu i velike stanove u Herceg Novom i Kotoru, čija je ukupna vrednost tada bila više miliona dolara, a koji sada vrede deset puta toliko.

Za verno dugogodišnje služenje Sorošu i predlaganje bombardovanja Jugoslavije, kao i za druge antisrpske špijunske aktivnosti dobio je od njega na poklon veliki stan u Beču. Dvojici sinova je u inostranstvu odmah po punoletstvu otvorio firme čiji je samo početni kapital iznosio po pola miliona dolara, a potom je jednog sina namestio u američku špijunsku finansijsku službu za nadzor tokova novca u Evropi čije je sedište u Švajcarskoj čime je došao u poziciju da ima važne privredne i finansijske informacije i bude od velike koristi našoj i stranoj ekonomskoj mafiji, pa čak i da neke od njih ucenjuje.

U SANU je ušao na dotad nezamislivu drsku prevaru, i uz veliku pomoć stranih i domaćih obaveštajnih službi a bez ijednog napisanog dela, prikazujući svoje predgovore tuđim knjigama kao svoje knjige i navodeći da su mu silne knjige u štampi. Kada se to otkrilo, osramoćeni i razljućeni članovi Odeljenja društvenih nauka su preko dvadeset godina odbijali da ga unaprede u zvanje akademika. Radomir Lukić, od koga je Stanovčić na prevaru izmamio potpis za referat za ulazak u SANU dok je Lukić bio bolestan, je čak pokušavao da promeni statut SANU ne bi li isterao Vojislava Stanovčića pošto po Statutu kad neko uđe u SANU nije ga moguće nikad više isključiti.

Tek kada su mnogi od tih starih i obmanutih akademika pomrli, a Fira i verovatno i neki drugi pristali da ga unaprede za novac, Vojislav Stanovčić je postao akademik i takoreći u istom danu i funkcioner SANU i odmah je krenuo s kriminalizacijom akademije. Po starom mafijaškom i policijskom obrascu odmah je krenuo da formira svoju kriminalnu ekipu. Pošto je vrbovao Hajdina, i to u tolikoj meri da ovaj danas najavljuje dojučerašnju sramotu SANU Vojislava Stanovčića za svog naslednika, napravio je prodor i među druge članove SANU koji su osetljivi na novac i privilegije.

U tome ima dragocenu pomoć iskusnog mafijaša Budimira Lončara, upravnika poslova SANU i suvlasnika univerziteta Union koji se u srpskom finansijskom podzemlju istakao tako što je kao direktor Dunav turista prodao grčkom milioneru hotele Metropol i Jugoslaviju i odmah posle toga postao njegov menadžer što je i danas. Za njega su u kratkom roku njegovog boravka u SANU već vezane mnoge mutne radnje poput pokušaja prodaje parkinga i zgrada, radi čega je isti očigledno i doveden.

Da je karakter čovekova sudbina i da Vojislav Stanovčić od mladalačkih pljački grobova do danas nije prestajao s kriminalom, sada zarazivši time i niz drugih koje je okupio oko sebe u SANU, pokazuje i njegov cenovnik za usluge kao iniz besramnih skaradnosti koje čini od prijema novih članova do arčenja mukom vraćene imovine SANU.

Ko plati može da uđe u Odeljenje društvenih nauka i ako nije iz društvenih nauka, a ko neće ili nema da plati može da napiše i tomove knjiga pa nema nikakve šanse. Pohlepa Vojislava Stanovčića ide tako daleko da je za novac spreman da primi u Odeljenje društvenih nauka čak i arhitekte, a to objašnjava i prisutnost muzičara Dimitrija Stefanovića u ovom odeljenju kome je valjda mesto u odeljenju umetnosti. Tim putem će novi članovi SANU uskoro postati Stanovčićeva zemljakinja Dragana Radojičić, etnolog , koja je pošto je došla iz Vojine postojbine platila istom za lobiranje samo 15.000 evra, arhitekt Ljiljana Blagojević koja je, pošto je propala dva puta u svom matičnom odeljenju,  platila celih 25.000 evra pohlepnom Stanovčiću i Vukašin Pavlović koji je iako Stanovčićev dugogodišnji saradnik u raznim prljavim radnjama na FPN  ipak morao da časti Voju Stanovčića sa skromnih 10.000 evra. Oni koji nisu imali pare ili nisu shvatili koliko i kome treba da daju su svi propali bez ijednog dobijenog glasa poput Jovana Babića, Branislava Đorđevića, Zorana Avramovića, Slobodana Vukovića, Mirka Grčića i Milomira Stepića.

Podršku Odeljenja društvenih nauka na čijem čelu je Vojislav Stanovčić nisu dobili ni Bojan Jovanović ni Miloš Nemanjić, prvi zato što je kao Nišlija tvrd na pari  ponudio premalo, a drugi zbog prezimena budući da Stanovčić ne voli ništa što ga podseća na srpsku istoriju. Stanovčić dovodi iskusnog kriminalca Vukašina Pavlovića kao svoje najjače pojačanje i da mu bude desna ruka. Pošto je opljačkao FPN i državnu kasu za milione, vremešni Pavlović, koji je upravo zakoračio u osmu deceniju te će svakako njegov dolazak biti u duhu odluke SANU o njenom podmlađivanju, sprema se da pod Vojinom palicom krene u krupan finansijski kriminal pod krovom SANU čim postane njen član. Da u tome ima ogromna iskustva potvrđuju njegovi dosijei u Odeljenju za privredni kriminal MUP-a Voždovac i dosije koji je formiran nakon svojevremenog unutarpartijskog nasrtaja Dušana Petrovića na glavnog graditelja Demokratske stranke Dragana Kopčalića.

Ovaj poluprofesor-polupolitikant koji je na Fakultet političkih nauka došao iz bosanskog sindikata, poznat po tome što takoreći nijedno predavanje nije održao već su to mesto njega radili asistenti, pravi je majstor za drpanje para o čemu svedoče ispražnjeni fondovi i nedovršena zgrada  njegovog fakulteta političkih nauka, gde je vršio osam uzastopnih dekanskih i prodekanskih mandata starajući se o gradnji na krajnje kriminalan način.Takođe je saradnik engleske obaveštajne službe i u tom svojstvu je predsednik Anglo-srpsko društva, a potpredsednik te engleske obaveštajne filijale je , ko bi drugi do Vojislav Stanovčić.

Jasno je da ulazak Vukašina Pavlovića ne znači samo kriminalizaciju Akademije već i obaveštajni prodor stranih službi koje teže da desrbizuju SANU i stave je pod svoju kontrolu na čemu već odavno zdušno radi Stanovčić. Uspeo  je čak i to što do sada nikom nije u istoriji Beogradskog univerziteta, da zahvaljujući raznim marifetlucima bude u redovnom radnom odnosu sve do sedamdesete godine života pri čemu mu je najviše pomoglo to što je intimus Vojislava Stanovčića i zamenik predsednika Političkog saveta Demokratske stranke gde se ubacio preko Dragoljuba Mićunovića i sa kojim će zajedno otići u politički otpad kada Mićunova i Borisova struja izgubi partijske izbore u decembru.

Ovaj rođeni kriminalac protiv koga su u svim režimima sprovođene istrage zbog finansijskih malverzacija je, iako julovac koga je pred svoj pad lično postavila Mira Marković za dekana, a na intervenciju Radoša Smiljkovića,  bio pred hapšenjem za privredni kriminal na univerzitetu, koje je izbegao zato što se dogodio 5. oktobar, posle koga Pavlović pravi politički luping i pristupa kao dekan novoj vlasti koju je takođe posle masno pokrao uzimajući pare od Ministarstva prosvete za navodnu dogradnju i rekonstrukciju fakulteta.

Velik deo toga novca se posredstvom Kopčalićeve kriminalne građevinske firme “Montera” bez pravog tendera slivao u džepove Vukašina Pavlovića i nekolicine njegovih najbližih saradnika pa je on uskoro izgradio vilu na Voždovcu čija je cena pri prodaji 3.770 000 evra!

Kako je krenulo čišćenje moglo bi se desiti da Vukašin Pavlović bude uhapšen baš na dan prijema u SANU što bi njoj svakako podiglo ugled. Za sada Pavlović  trčkara oko svih akademika bliskih Vojislavu  Stanovčiću, a naročito oko Dimitrija Stefanovića, generalnog sekretara SANU, koga ne samo voda ispod ruke već povremeno i nosi do parkinga na leđima kad Stefanović zakuka da ga izdaju noge, što lukavog i debelog Stefanovića veoma zabavlja pa o tome sa smehom priča pred članovima svog hora u Pančevu.

Hajdin veoma podržava Stanovčićevu ideju o dolasku Vukašina Pavlovića u SANU kako bi se on sa svojim kriminalnim građevinarskim iskustvom spojio sa Hajdinovim sinom, koga ni Đilas nije mogao da sredi pri pljački mosta na Adi. Spoj ta dva “stručnjaka” za građevinske malverzacije dovešće bez sumnje jednog dana i policiju na vrata SANU. Da je vrhunski hohpšapler koji poput svoga učitelja Stanovčića ne preza ni od čega Vukašin Pavlović je pokazao i time što je u nameri da se kandiduje za SANU  tobože štampao knjige na engleskom jeziku u inostranstvu iako su one zapravo štampane u Beogradu u režiji pa čak i o trošku Čigoje kao protivuslugu za otvorenu  skriptarnicu na FPN.

Da bi do kraja impresionirao  članove SANU Vukašin Pavlović je sebi obezbedio i Oktobarsku nagradu Beograda 2011. za “nov i originalan doprinos nauci”, iako je cela ta knjiga koju sad on  uz viski deli akademicima kako bi glasali za njega ustvari ništa drugo do   iz delova sastavljen krpež njegovih ranijih radova. Da ne pominjemo da je on bio predsednik žirija pre toga po partijskom nalogu DS. Velike pljačke i malverzacije Vukašin Pavlović je zajedno sa Vojislavom Stanovčićem napravio i u “Službenom glasniku”. “Glasnik” mu je kupio džip i isplatio na stotine hiljada evra.

U svakom slučaju je vidno da politikolozi Vojislav Stanovčić i Vukašin Pavlović baš umeju da prištede od svoje plate i da se baš i razumeju u ekonomiju, ali onu špijunsko-kriminalnu. A da bi pokazao da je glavni ekonomski, makar i kriminalni stručnjak  u SANU, Vojislav Stanovčić je obilato doprineo da se ukine odluka SANU o osnivanju Instituta ekonomskih nauka SANU. Iako bi to bilo pozdravljeno u očima javnosti i osiromašenog društva koje se pita zašto baca mesečno milione na SANU (u kojoj mnogi, uglavnom na vezu upali članovi ne rade ništa već samo povrh svojih penzija primaju debele dodatke i od preko hiljadu evra mesečno, što nema nigde u svetu budući da i u najbogatijim zemljama članovi akademija plaćaju svoje članstvo u akademijama i nemaju nikakve apanaže), Hajdin, Stanovčić i Lončar su uz pomoć raznih kalkulanata i mlakonja zaustavili osnivanje tog Instituta koji bi itekako značio pomoć državi Srbiji u ovim preteškim ekonomskim vremenima. Kako i ne bi kad oni imaju svoj kriminalni koncept ekonomije i ekonomisanja po principu daj-dam, arčeći narodnu i državnu imovinu kao da im je babovina, trgujući usput zvanjima i titulama akademika koje će zbog toga uskoro postati isto tako bezvredne kako su postale u Rusiji i drugim zemljama koje su nastale od bivšeg SSSR-a.

Zahvaljući svojim udbaško-špijunskim umećima Vojislav Stanovčić je ne samo sklon falsifikatima već je i vrlo vešt u tome, što neprekidno iskazuje falsifikujući zapisnike i druge dokumente SANU kako bi prikrio svoje prljave radnje. Najnoviji falsifikat je počinio tako što je tobože pribavio potpis akademika LjubomiraTadića, oca bivšeg predsednika Borisa Tadića, za referat za izbor Koste Čavoškog u akademika. Time je privremeno pacifikovao buntovnog ali naivnog Čavoškog da mu ne pravi probleme dok on ne završi poslove oko izbora. Ljubomir Tadić, koji inače ne može očima da vidi Čavoškog zbog njegovih stalnih napada na Borisa, je to saznao i iako je jedva pokretan došao je lično na sastanak SANU gde je glasao protiv Koste Čavoškog koji zbog toga sada ide na Skupštinu SANU bez podrške Odeljenja. Stanovčić je pak  Tadiću kao zemljaku objasnio da je Čavoški bio taj koji je falsifikovao potpis, iako ovaj to svakako ne bi nikad učinio pa u Akademiji sada Stanovčićeva ekipa govori o Kosti Čavoškom kao falsifikatoru!

Kada crv uđe u jabuku on je pokvari. Ako je suditi po jezivom crvu Vojislavu Stanovčiću, moralno trulom Nikoli Hajdinu, i ekipi koju oni nameravaju da uvedu u SANU sve zajedno s Hajdinovim sinom, poznatim građevinskim mešetarom i okorelim privrednim kriminalcem Vukašinom Pavlovićem, u SANU će  uskoro sve vrveti od crva, a od jabuke će ostati samo ljuska, a možda čak ni to.

By: Tabloid

TABLOID :: LIST PROTIV MAFIJE :: Internet izdanje.

Beograd: Eksplozija u kojoj je ubijen kontroverzni biznismen Boško Raičević

25.06.2012

Likvidacija bombom u Beogradu, u kojoj je pre par dana ubijen kontroverzni biznismen iz Crne Gore, podsetila je javnost na kriminalne obračune devedesetih. Dok država tvrdi da velike kriminalne grupe više ne postoje, građani sve više strahuju za svoju bezbednost.

Boško Raičević, četrdesetdvogodišnji biznismen iz Crne Gore, ubijen je u sred dana u centru Beograda. Likvidiran je bombom na daljinsko upravljanje postavljenom na njegov automobil kada se na Dorćolu, blizu Kalemegdanske tvrđave, zaustavio na crveno svetlo na semaforu.

Brutalna egzekucija Raičevića, kojeg mediji navode kao rođaka kontroverznog beogradskog biznismena Andrije Draškovića, izvedena je u stilu ratnih devedesetih, kada su ulice glavnog grada svakodnevno bile krvavo poprište razračunavanja kriminalaca.

Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika Državne bezbednosti Srbije, kaže za RSE da su načini delovanja ovdašnjih mafijaša danas ipak suptilniji nego pre petnaestak godina, ali da poslednji događaji potvrđuju da se neprekidna nit kriminala proteže od devedesetih do danas.

„Kada se tako nešto događa uvek se poteže alibi da se vraćaju devedesete. A one su tu, i svake godine se potvrđuju na ovaj ili onaj način. I ja očekujem da će biti još žešćih obračuna. Da li će to biti likvidacije na ulici, eksplozivom u automobilima, klasične sačekuše, možda će biti svega toga… Mi živimo u državi u kojoj je korupcija postala ideologija. Danas u Srbiji svako svakome nešto duguje. Prema tome, ništa se dobro ne može očekivati. Na žalost, ja nisam optimista“, kazao je Mijatović.

Automobil u kom se nalazio Raičević dignut je u vazduh takvom silinom da je od njega ostala samo hrpa metala dok su, kako tvrde svedoci sa uviđaja, delovi tela ubijenog leteli desetine metara od mesta eksplozije. Likvidacija se desila u podne, u centru grada, u blizini obdaništa i srednje škole. Tom prilikom lakše je povređen vozač automobila koji se nalazio u traci pored Raičevićevog, dok samo pukom srećom nije stradao niko od prolaznika.

Novinar Vojilsav Tufegdžić, autor kultnog dokumentarca „Vidimo se u čitulji“ o kriminalu devedesetih, smatra da bi pregrubo bilo reći da se Srbija vraća u taj period, kada su obračuni bili deo sistema i svakodnevice, ali dodaje da je jasno da policija mora da učini više na bezbednosti građana.

„Eksplozije na sred ulice u po bela dana su svakako ogromna opasnost za nedužne prolaznike. Ali one ipak nisu toliko česte, pa mislim da su najveća pretnja bezbednosti građana krađe i oružane pljačke. Novca je sve manje, siromaštvo je sve veće, pa je sve više pljački banaka, pošti i prodavnica u kojima kriminalci ne prezaju da pucaju na svakoga ko im se ispreči na putu. I to je ono što najviše ugrožava građane, mnogo više nego klasični mafijaški obračuni“, ocenjuje Tufegdžić.

Borba za “biznis”

Samo par dana nakon dizanja automobila u vazduh na Dorćolu, nedaleko odatle, u jednoj garaži na Terazijama, nepoznati muškarci zapalili su skupoceni crveni “ferari”. Počinioci koji su sa lica mesta pobegli “bmw”-om umakli su policijskoj poteri.

Ovakve akcije, likvidacije iz kalašnjikova i heklera, podmetanje bombi pod džipove, ubistva u restoranima pred brojnim svedocima, hici iz pištolja po haustorima, bili su gotovo svakodnevna slika devedesetih.

Zlatko Nikolić, iz beogradskog Instituta za kriminološka istraživanja, kaže za RSE da poslednji događaji u Beogradu pokazuju da mafija i danas vodi profitabilne poslove u kojima ne prašta greške ili izdaju, i da motiva za obračune u biznisu u kojem su u igri milioni evra ima na pretek.

„Obračuni se najčešće dešavaju zbog toga što dolaze novi kriminalci koji pokušavaju da potisnu mafijaše koji su zauzeli pozicije i dugo su u poslu. Što bi neko rekao, mala bara puna krokodila. Oni se ubijaju zbog teritorije, zbog profita, zbog pokušaja novih snaga da preuzmu biznis… Ništa lično, kako oni sami kažu“, kazao je Nikolić.

Vojislav Tufegdžić

Devedesetih su kriminalci u Srbiji radili sa deficitarnom robom, naftnim derivatima, cigaretama i hranom, dok su danas najunosniji mafijaške akcije trgovina drogom, građevinski poslovi, trgovina ljudima, prostitucija…

Kriminolozi kažu da su policijske istrage do sada pokazale da se za ubistva eksplozivom najčešće angažuju iskusni pripadnici bosanskih kriminalnih grupa koji takvu likvidaciju naplaćuju od 5.000 do 10.000 evra.

Vojislav Tufegdžić kaže da takve egzekucije nemaju posebnu simboliku, već da u mafijaškom miljeu jednostavno važe za jedan od najsigurnijih načina da se žrtva likvidira.

„To je čin sam po sebi takav kakav jeste. Brutalan i jasan. Vrlo je verovatno da su oni koji su smislili da tako nekoga uklone bili u blizini ubistva kako bi se uverili da je sve obavljeno do kraja, jednostavno da žrtva nije preživela. A ne verujem da je to bilo kakva poruka javnosti ili policiji“, smatra Tufegdžić.

Poslednjih godina vlast u Srbiji, pravosuđe i policija, tvrde da više ne postoje velike organizovane kriminalne grupe.

Zoran Mijatović smatra da je takav zaključak preuranjen, pogotovu nakon poslednjih događaja na ulicama Beograda.

„Nama građanima to su najlošije poruke. Zbog toga što sada moramo da razmišljamo da li smo bezbedni, da li su bezbedna naša deca, prijatelji, rođaci… To je poruka nad kojom bi država trebalo ozbiljno da se zamisli“, ističe on.

U poslednjih šest godina u Beogradu je u mafijaškom stilu, pucnjima iz zasede, u takozvanim sačekušama, ubijeno 15 osoba koje su povezivane sa kriminalnim poslovima.

Mafijaški obračuni: Vraćaju li se devedesete na beogradski asfalt.