Hiljade ratnih zločinaca slobodno šeta ulicama srpskih gradova

Standard

Piše: Tomislav Marković

U stvarnosti Srbija je sigurna kuća za ratne zločince, jer je Vučić onomad proglasio Narodnu skupštinu za ‘sigurnu kuću za Ratka Mladića’.

Pošto je Srbija zvanično na putu evrointegracija, Evropska komisija objavila je redovan polugodišnji izveštaj o trenutnom stanju u poglavljima 23 i 24. Prvo poglavlje odnosi se na pravosuđe i osnovna prava, a drugo se tiče pravde, slobode i bezbednosti. Dobar deo ovog izveštaja posvećen je napretku Srbije u oblasti procesuiranja ratnih zločina, mada je termin napredak prilično neadekvatan kad je ova tema u pitanju. Srbija se obavezala da sudi ratnim zločincima i da potraga za zločincima i suđenja budu efikasnija. Zato je i donela dokument pod imenom „Akcioni plan za Poglavlje 23“ u kojem je definisano kako će sprovoditi preporuke Evropske unije čiji član, navodno, želi da bude.

Dosadašnji rezultati Srbije su skromni, nema vladavine prava, nema pravde za žrtve, a samim tim neće biti ni pomirenjaEPA

Sve je u tom Akcionom planu na svom mestu, sve je lepo zamišljeno i napisano. Na primer, tu stoji da će biti izrađen tekst Tužilačke strategije za istragu i gonjenje ratnih zločina u Srbiji. Ta strategija se zasniva na ne može biti boljim principima: „fokusirane istrage i krivična gonjenja; istragu i krivično gonjenje najodgovornijih učinilaca ratnih zločina bez obzira na njihov rang; stavljanje žrtve u fokus prilikom istrage i vođenja postupka; posvećivanje posebne pažnje zaštiti svedoka…“

Sigurna kuća za ratne zločince

I zaista, izrađena je dotična strategija, eno je na sajtu Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) pod zvučnim imenom „Tužilačka strategija za istragu i gonjenje ratnih zločina u Republici Srbiji 2018-2023.“ Sve je tu lepo predviđeno: kako povećati efikasnost rada Tužilaštva za ratne zločine, kako pojačati institucionalne kapacitete ove ustanove, kako zaštititi žrtve i svedoke zločina i pružiti im podršku, koje nove tehnologije i metode rada treba primeniti itd.

Sve je tu, ništa ne fali, postoji samo jedan mali problem: stvarnost nimalo ne liči na ono što piše u ovim dokumentima. Srbija se bavi ratnim zločinima, ali samo na papiru. U tužnoj stvarnosti Srbija je sigurna kuća za ratne zločince, što je i logično, budući da je na čelu države čovek koji je onomad proglasio Narodnu skupštinu za „sigurnu kuću za Ratka Mladića“. Zato je i izveštaj Evropske komisije izrazito negativan, odnosno Srbija je “i dalje daleko od napretka u oblasti ratnih zločina, iako je Poglavlje 23 otvoreno još pre četiri godine”, kako podseća Fond za humanitarno pravo.

Evropska komisija podseća zaboravnu državu Srbiju da je preuzela obavezu da u potpunosti prihvati sve odluke i presude Haškog tribunala, kao i  obavezu da sarađuje sa njegovim naslednikom – Međunarodnim rezidualnim mehanizmom za krivične sudove. To znači da srpski zvaničnici nipošto ne bi smeli da u javosti osporavaju i negiraju haške presude. Serž Bramerc je još pre nekoliko godina upozoravao srpske vlasti da prestanu sa revizijom istorije i poricanjem sudski utvrđenih činjenica, ali to je bila uzaludna rabota.

Privrženost zločinstvu

Srpski državni funkcioneri prema ratnoj prošlosti i zločinima gaje specifičan odnos sačinjen od negiranja, poricanja, falsifikovanja i relativizacije, sa primesama glorifikacije masovnih ubica. Vodeći političari koriste svaku priliku da negiraju genocid u Srebrenici, ne obazirući se nimalo na presude Haškog tribunala, na hiljade svedočanstava i dokaza. Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, Aleksandar Vulin, Ivica Dačić i sva ostala vlastela takmiče se ko će da bude kreativniji u ispoljavanju neljudskosti i privrženosti zločinstvu. Njih ni bezmerna patnja žrtava ne obavezuje ni na šta, oni je čak i ne primećuju, pa nije ni čudo što fućkaju na međunarodne obaveze koje su prihvatili.

Evropska komisija podseća zaboravnu državu Srbiju i na odsustvo saradnje kad je u pitanju dugogodišnji zahtev da se uhapse i izruče članovi Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta i Petar Jojić, kojima bi trebalo da se sudi za ometanje postupka, odnosno za zastrašivanje svedoka u slučaju Vojislava Šešelja. Srbija se već godinama oglušuje na ovaj zahtev, izmišljajući razne izgovore, a Vučiću očigledno ne pada na pamet da hapsi svoje dojučerašnje kolege sa kojima ga i dan-danas spaja odanost istoj ideološkoj matrici koja je i dovela do masovnih zločina. Neće čovek da se odrekne svoje nestašne mladosti kad se bavio ratnim huškanjem, za taj period ga vezuju najlepše uspomene.

U izveštaju se govori i o lošoj regionalnoj saradnji u procesuiranju ratnih zločina, kaže se da saradnja sa Hrvatskom nije dovela do vidljivih rezultata, što je uljudan način da se kaže kako Srbiju nikakva saradnja po tom pitanju ne zanima. U izveštaju se podseća i da Srbija još nije priznala presudu suda Bosne i Hercegovine Novaku Đukiću, koji mirno živi u Srbiji, ne strahujući da će biti izručen i poslat u kazamat, gde mu je i mesto. Ne samo da Srbija odbija saradnju, već pruža svu moguću logističku podršku Đukiću i njegovom (bes)pravnom timu u kreiranju priče da dotični uopšte nije odgovoran za zločin na Tuzlanskoj kapiji, već da su žrtve maltene granatirale same sebe.

Dvije i po hiljade nerešenih slučajeva

U izveštaju se navode i brojni drugi načini na koji srpski zvaničnici opstruiraju suđenja ratnim zločincima i suočavanje s prošlošću: Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločinaca se sporo sprovodi, nove strategije nema na vidiku, Vojislavu Šešelju nije ukinut poslanički mandat, pogoršano je objavljivanje informacija na sajtu Tužilaštva za ratne zločine, statistika rada ovog Tužilaštva je porazna – tokom 2019. godine podignute su optužnice protiv samo četiri lica (a od toga su tri predmeta ustupljena iz BiH), vlast nastavlja da pruža podršku i javni prostor osuđenim ratnim zločincima, govor mržnje prolazi nekažnjeno kao nešto najnormalnije, poslanici negiraju genocid u Srebrenici bez posledica… Ukratko, stanje je katastrofalno, a biće i gore.

Na kraju kratke analize izveštaja Evropske komisije, Fond za humnitarno pravo zaključuje: „U izveštaju su pobrojani svi problemi na koje već duže vreme ukazuje Fond za humanitarno pravo: da je implementacija Nacionalne strategije spora, te da iako se primenjuje duže od četiri godine, nije ostvarila svoj cilj – efikasnije procesuiranje ratnih zločina; da je TRZ nastavilo dugogodišnju praksu podizanja malog broja optužnica koje su rezultat sopstvene istrage; da se optužnice podižu isključivo protiv nižerangiranih, direktnih počinilaca; da regionalna saradnja nije na zavidnom nivou; da vlasti u Srbiji reinterpretiraju sudski utvrđene činjenice pred MKSJ-om i podržavaju osuđene ratne zločince”.

Teško je reći koja je činjenica iz izveštaja najporaznija, najstrašnija, jer sve one zajedno oslikavaju jedno izgubljeno društvo predvođeno ljudima koji su operisani od morala i savesti, rešeni da što duže zadrže svoju zemlju i stanovništvo u stanju poricanja zločina, u užasu i sramoti. Možda je ipak najjeziviji fakt da Srbija ima 2.500 predmeta u predistražnoj fazi. Ne pet, ni 25, ni 250 – već dve i po hiljade! Što znači da se najmanje 2.500 ratnih zločinaca mirno šetka ulicama srpskih gradova i sela, a niko ništa ne preduzima da se oni privedu pravdi.

Kontinuitet zločinačke politike

Izgleda da srpsko pravosuđe smatra kako ubijanje žena, dece, staraca, civila – nije ništa strašno, te da su počinitelji ovakvih zlodela sasvim bezazleni ljudi bezopasni po okolinu. Imaju pravosudni organi pametnija posla, treba procesuirati mnogo opasnije kriminalce koji prelaze ulicu na crveno, parkiraju automobile na nedozvoljenim mestima, svađaju se oko međe, džepare putnike po tramvajima, nanose lakše telesne povrede, švercuju se u gradskom prevozu, demonstriraju protiv vlasti, prodaju alkoholna pića maloletnicima…

Ima toliko krivičnih dela i prekršaja koje treba kazniti, neki prioriteti moraju da se postave, a ratni zločini se nalaze na samom začelju, valjda kao najbenigniji oblik kršenja zakona. Mada, sudeći po tome šta govore i pišu vodeći političari, intelektulna i medijska elita – ti ratni zločinci u stvari uopšte nisu kriminalci, već narodni heroji. A kako junacima suditi za junačka dela? To ne bi imalo nikakvog smisla.

Izveštaj Evropske komisije je izrazito negativan, njegovi zaključci su jasni: dosadašnji rezultati Srbije su skromni, nema vladavine prava, nema pravde za žrtve, a samim tim neće biti ni pomirenja. Sve su to logične posledice kontinuiteta zločinačke politike koji ovde traje već decenijama. Evropske integracije su najobičnija šarena laža, jer vlast nikad nije bila zainteresovana ni za kakvu suštinsku evropeizaciju Srbije. Što je i razumljivo: što bi radili sebi o glavi? Oni suđenja ratnim zločincima doživljavaju kao nametnutu obavezu koju nastoje da eskiviraju na sve moguće načine. Kad je Aleksandar Vučić onomad prelepljivao Bulevar Zorana Đinđića tablom na kojoj je pisalo „Bulevar Ratka Mladića“, to nije bio samo simboličan čin. U vrednosnom, ideološkom, duhovnom smislu – Vučić i svi njegovi saborci su žitelji tog virtuelnog Bulevara Ratka Mladića. I trude se iz petnih žila da u taj zločinački ćorsokak uteraju celu Srbiju. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Out of Serbia

Standard

Virtual Vita Nuova

106130670_10158187666432819_1860722006671014323_o
wrote this at the Zurich airport a week ago…

Out of Serbia, shall i say finally, out of Belgrade the city where i was born where i had a child, and other best and worst moments of my life! Yes, after almost 4 months of the corona clinch lockdown between a totalitarian president Vucic and a irresponsible tennis star acting as a role model Djokovic, dictating rules and moods…I think i am done with Serbia, not for good but as a nostalgia. Those things i remember fondly will still be in my heart and mind but they are gone, there is only a echo, an imitation of that life i am missing.
What is a writer who does not write? A woman who does whatever she does when she does not write. So i didn’t write much during the lockdown and all the news pouring in as black water, some…

View original post 650 more words

KRVAVA ŠLJIVOVICA

Standard

Kako to da Srbija nije izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, a u centru Srbije logor? I u logoru preko 800 stotina bošnjačkih duša. Zlostavljanih, silovanih, prebijanih, izgladnjavanih, gušenih u kamionima…Pa nisu Užice u Krajini ili Hercegovini?!


Piše: Dragan Bursać

Ovih dana u Srbiji je pompezno proslavljen Dan policije. I ne bi se tu imalo šta dodati osim fakta da je riječ o populističkoj paradi u svrhu reklame jednog čovjeka. Aleksandra Vučića.
Nego, zna li taj čovjek i pripadnici te policije, da su neke njihove kolege baš u tim i takvim odorama, baš pod tim zastavama, u julu 1995. godine organizovali koncentracioni logor. I to baš u toj Srbiji, koja navodno nije učestvovala u ratu?

Continue reading

Zgrada RTS nakon bombardovanja

Povodom godišnjice pogibije 16 tehničara RTS-a

Standard

Revidiranje istine kao nastavak zločina drugim sredstvima

Porodice žrtava sa RTS-a tačno pre 21 godinu postavile su pitanje „Zašto?“, i u međuvremenu su odavno našle odgovor, koji danas u Srbiji na žalost nema ko da čuje.

Tokom rata na Kosovu i intervencije NATO 1999. najzad je svakome u Srbiji mogla da postane jasna ključna činjenica koja je obeležila prethodnih 12 godina raspada Jugoslavije: da su međunacionalni ratovi koje su izazvale i vodile frakcije duboke države bili samo dimna zavesa za zločine nad sopstvenim sunarodnicima, kao sredstvom za zadržavanje ekonomske i političke moći u uslovima kraha komunističkog poretka. Nakon državne pljačke državnih fondova i imovine stanovništva, „razmene teritorija“ i izgona stotina hiljada ljudi, otvaranja konc-logora i masovnih likvidacija pripadnika drugih nacija, i pojedinačnih smaknuća protivnika i konkurenata iz redova vlastite nacije, 1999. na red su došla i slabo prikrivena masovna ubistva sunarodnika.

Continue reading