"Ceger" No16 – Stanoje Ćebić

Stanoje Ćebić (1931-2011)

Umro je Stanoje Ćebić, član Udruženja književnika Srbije (UKS), metalostrugar po zanimanju, marksista, borac za radnička prava, performer i autor knjiga “Zašto sam postao vo” i “Ima boga i volova”. Nazivali su me i boemom, rekao je jednom prilikom, mada ne pijem i ne pušim.

O Ćebiću su 1972. godine Jovan Jovanović i Mika Milošević snimili film „Kolt 15 GAP” (podnaslov: “Kupim otpatke, ližem tanjire 15 godina aktivno i pasivno”) za koji su nagrađeni nizom festivalskih nagrada. „Kolt 15 GAP“ je nastao posle filma „Mlad i zdrav kao ruža“, na „klasičnoj Jovanovićevoj liniji iz tog perioda, analizi kontradikcija jugoslovenskog puta u socijalizam i jugoslovenskog društva toga vremena”.

Ćebić živi u Beogradu i hrani se tako što u restoranima jede ostatke tuđih obeda. Svedoči: “U restoranu ‘Savski most’ obavezno triput moram da lanem kao pas (AV, AV, AV) da bi mi radnica koja toči piće dozvolila da oližem tanjire. To se zove solidarnost radničke klase”.

“Zašto sam postao vo”, roman ispovedne proze u kom Stanoje “opisuje svoj osobenjački put”, objavljen je u Beogradu 1981. godine. Knjigu je kao recenzent preporučio za štampanje književnik Bora Ćosić koji je prvi Ćebićeve uspomene uzeo za ozbiljno. Knjiga je postala hit. Iste godine, na predlog Bore Ćosića, Stanoje Ćebić postaje član UKS. Naredne godine štampano je drugo izdanje, a 1984. treće.

Na naslovnici knjige, velikim slovima, piše:
189 stranica
Rad i život u 150 fabrika
Život između zaposlenja
10 država
Auto-stopom i peške
Bez dinara i pasoša
Go, bos, gladan
Po kiši, snegu i suncu
Zatvori, batine i progoni.

Igor Mandić je rekao: „On je netipičan. Obdaren je samoironijom i njegov najveći dar je u tome što najteže situacije pretvara u farsu, opravdavajući tako i one koji su mu nanosili zlo”. Zoran Petrović je bio mišljenja da je Ćebićevo delo „izvanredan paraliterarni fenomen” i da „svedoči kako je život često mnogo nadmoćniji i fantastičniji od svake literature”. Bilo je kritičara koji su Stanoja Ćebića poredili sa Čarlsom Bukovskim, a Milan Vlajčić, književni kritičar NIN-a, dovodi Ćebićevu ispovest u vezu sa „legendarnim španskim vitezom” i ističe da knjiga „Kako sam postao vo” nesumnjivo pripada „onom sloju pisanih svedočanstava koje je jedan naš lucidni književni kritičar nazvao divljom književnošću”.

Bilo je i drugačijih mišljenja, recimo, „neveliko pismo” Muharema Morića iz Zagreba: „Bila bi to lijepa lakrdija, kad ne bi bila opasna! Ćebić nije radnik, ni po radnim navikama, a ni po socijalnom položaju, a ponajmanje Marks u grobu plješće takvomu svom sljedbeniku i propagatoru… Mnogo prije nego što je odlučio da postane vol, Stanoje Ćebić postao je nešto znatno beskorisnije, možda čak vrijedno sažaljenja… ali, to je druga priča”.

Stanoje Ćebić je rođen 18. aprila 1931. godine. Majka Stoja, rođ. Marjanović iz Stuba. Četiri razreda osnovne škole učio je u rodnoj Jovanji, metalostrugarski zanat izučio u „Krušiku” 1949. godine, a prvo zaposlenje dobio u Čačku. Zbog sukoba sa poslovođom je prebačen u Kasapoviće kod Travnika (BiH), a dalje, samoinicijativno, diljem SFR Jugoslavije i Evrope.

O njemu su napisane mnogobrojne novinske reportaže i bio je junak mnogih radijskih i televizijskih emisija. Bio je zaposlen u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća. Pet puta je otpuštan sa posla, a 175 puta je samovoljno napuštao preduzeća u kojima je radio, protestujući zbog lošeg stanja radničkih prava. Upisao je samo tri godine radnog staža, ali je kao član Udruženja književnika Srbije dobio penziju (nešto manje od sto evra).

Hapšen je nebrojeno puta: zbog skitnje, beskućništva i ilegalnog prelaska državnih granica. U 7 država je devedeset puta bio u zatvoru, od toga „80 odsto u svojoj rođenoj zemlji, a ni mrava nisam zgazio”. Kad su ga tukli u stanici milicije Nemila, kod Zenice, morao je posle svakog primljenog udarca da kaže hvala. Proputovao je 10 zapadno-evropskih zemalja “bez dinara i pasoša”, proterivan 22 puta iz šest država, a izrečena mu je zabrana ulaska u SR Nemačku do 2065. godine. Policija ga je privodila 500 puta, a legitimisala oko 6.000 puta. Zbog poglavlja “San letnje noći” u knjizi “Zašto sam postao vo”, hapšen je i u Valjevu i dva puta kažnjavan zatvorom. Na Zapadu je bio „crven”, a u SFRJ „crn”.

Bio je svojevremeno 15 dana u braku sa “jednom ženom iz Gornjeg Matejevca kod Niša”, posle toga se nije ženio.

Pisao je:

Predsedniku UN, U Tantu, jer Ujedinjene nacije nisu formirane „radi orangutana sa Sumatre, no radi ljudi”.

Viliju Brantu i Henriju Kisindžeru, tražeći od njih da mu ukinu zabranu stogodišnjeg ulaska u Nemačku. Brant mu nije odgovorio, a Kisindžer jeste.

Drugu Titu, tražeći od njega na poklon „fiću” da bi se oženio. Nije mu odgovorio. Nakon Titove smrti prosio je Jovanku Broz, nije mu odgovorila.

U Beogradu je, kao nužni smeštaj, dobio dva stana, oba je prodao jer nije „im’o da jede”.

Po povratku iz Beograda u Valjevo, posle „životne avanture u Beogradu i ostalom belom svetu“, spavao je u adaptiranim koševima za kukuruz nekadašnjeg Poljoprivrednog preduzeća „Poljoplod” u prigradskom naselju Donja Grabovica i u čekaonici valjevske Železničke stanice, što je, kako je govorio, bilo „ispod njegovog nivoa”. Razmišljao je da „ode do spomenika Stevanu Filipoviću, gore iznad Valjeva, i na njemu da se javno ‘besi, jer teror i nepravdu više ne može da trpi“. U jednom od mnogobrojnih obrazloženja sopstvene „krivice”, kaže: „Bio sam kriv što sam hteo da upravljam fabrikom i državom verujući istrajno da su mi to Marks i Lenjin ostavili u nasledstvo”.

Preko dana je viđan, redovno sa kišobranom u ruci jer život ga je naučio – može i iz vedrog neba da padne, pred kafanom „Zlatibor”, na autobuskoj stanici gradskog prevoza preko puta Gimnazije, u gradskoj biblioteci i na klupi kod spomenika Desanki Maksimović. Bili su, veli Stanoje, bliski, pet-šest puta ga je u svom stanu na’ranila, zvala ga Zemljačiću moj.

Pre godinu dana, na Limundo aukciji, primerak knjige „Zašto sam postao vo”, treće izdanje (1984) dostigao je cenu od trista dinara (malo manje od 3 evra). Na ulici je cena 50 dinara. Film „Kolt 15 GAP“ možete odgledati na netu. Tu sam i ja pronašao podatke koji su oblikovali ovaj tekst.

Kiklop

______________________

Fanzin „Ceger” (produkcija Mileta Mijatović)
No16 – Stanoje Ćebić

Autori: Turbo Comix
Johanna Marcadé i Bruno Tolić


Advertisements