"Jebiga, samo nam bog pomoći može", Nandor Ljubanović,

pogovor za knjigu “Pepeo i prah” (rock interviews 1988-1998, Drago Borić) / Kulturbunt, mart 2000.

odnosno, da je Pera na vreme otišao u crkvu do svega ovoga ne bi došlo

Jeromonah Jovan Ćulibrk, jedan od čelnih ljudi izdavačke kuće “Svetigora” koja je pod okriljem Crnogorsko-primorske mitropolije, najavio je “zanimljivu ploču, odnosno, CD stihova vladike Nikolaja Velimirovića u izvođenju poznatih beogradskih rokera”. Pominju se Cane iz “Partibrejkersa”, Maks iz “Bjesova” (bend iz Gornjeg Milanovca) i “njima slični” (“Blic” – “Pop generacija u službi Hrista”). Iz nezvaničnih izvora stižu informacije da su “njima slični”: “Darkvud dab”, Krstić i Šaper, “Anastasia” (iz Skoplja) i možda Vlada Divljan.

Reč je o tekstu koji najavljuje “neuobičajenu kombinaciju”, projekat “Iznad istoka i zapada”. Na naslovnici pomenutog najčitanijeg dnevnika u Jugoslaviji, levo od fotografije jeromonaha, piše “I rok muzika u službi Hrista”. Desno od jeromonaha Ćulibrka, Arnold Švarceneger naslonio bradu na stisnutu pesnicu i poručuje: “Svoj uspeh dugujem feminizmu”. Glumac nabildovanih mišića i jeromonah nabildovanog duha na istoj strani.

TO JE TAKO LAKO
U svom poslednjem filmu Arnold pobeđuje sotonu, a naivni novinar pita: “Verujete li u njegovo postojanje?” Švarceneger je kratak i jasan: “Verujem da postoji Bog i, samim tim, verujem da postoji i sotona.” Odlično! Da se carstvo zla smanjuje, a carstvo dobra povećava, govori činjenica da se i pravopis uključio u borbu protiv “sila mraka”: Bog se piše velikim, a sotona malim slovom. Još samo da se miš posla prihvati…

UCRKOVLJENJE JEDNE GENERACIJE
TO JEST, ROK-EN-ROL RETARDACIJA
“Projekat je počeo”, objašnjava jeromonah Jovan Ćulibrk (ex rok-novinar Neven Ćulibrk, videti “Ritam”, primedba autora), “kao zamisao mitropolita Amfilohija”: “Od njega je potekla ideja da se uzmu pesme vladike Nikolaja, ohridsko-žičkog episkopa, i da se obrade, uslovno rečeno, na savremeni način. Vidite, od pravoslavnih naroda samo su Srbi imali kreativnu percepciju savremenih tokova… Ploča jeste na neki način ispovedanje vere, odnosno ucrkovljenje jedne generacije”.

Jeromonah Jovan Ćulibrk (kao Neven Ćulibrk završio je književnost u Zagrebu) u “Video-nedeljniku” (VIN) tvrdi: “Niko nema kreativnu percepciju pop-kulture kao srpski narod… Radio-Svetigora svojim signalima vraća prvobitnu čaroliju radija”. Bilo je reči i o dve Amerikanke koje su sa grandža prešle na pravoslavlje. Piter je na to rekao: “Nisam znao da je pravoslavlje muzički pravac?!” Svaki vernik Srpske pravoslavne crkve trebao bi da se zabrine zbog priče koju je ispričao jeromonah Jovan: “Ispod Teslinog tornja na Long Ajlendu, simbola služenja svetu, pojavili su se svojevremeno i ratnici iz filma ‘Ratnici podzemlja’ Voltera Hila”.

PRAVOSLAVNI POP
PRAVOSLAVNI ROK
PRAVOSLAVNI DOP
Jovan Ćulibrk objašnjava “da je pop kultura nastala kao pobuna što se zapadni svet izmenio” i dodaje da se cela priča o roku “završila pre 20 godina, i jedino je ovo (CD stihova N.V., primedba autora) što je moglo još da mu se dogodi”. Da se čovek prekrsti. Normalno, u projektu “Svetigore” učestvuju oni “koji su istinski buntovnici, a ne biznismeni poput Madone i U2”. Pop-rok Jovan “seče svojim pravednim mačem”: “Tamošnji buntovnici, od naizgled pravih ideologa, za kratko vreme su postali profiteri – od svog bunta napravili su novac”.

MOLITVA
Cane iz “Partibrejkersa” je nadahnut, on je od 1995. godine “počeo neki drugi život da živi”: “Zamisli, iz totalne divljine zvane rok-en-rol ulaziš u religiju, i to našu, koja je od postanja ista”. Cane je “svestan opasnosti”: “Uvek ima ponuda od strane đavola, tvoje je da pristaneš ili ne”. Cane se ježi: ““Mogu samo da zamislim kako je onima koji prodaju dušu da bi stekli svetsku slavu”. “Partibrejkersi” su, po Canetovim rečima, našli pesmu vladike Nikolaja koja je totalno u njihovom fazonu, i uradiće je “u ritam i bluz stilu”: “Unutrašnja muzika te pesme odgovara muzici koju sviramo”.

OGREZLI U MITU
Koristeći Kosovo “ogrezlo u mitu” kao nerešen problem unutar Srbije i Jugoslavije (kako rešiti mit!?), Srpska pravoslavna crkva se “ponudila kao uporište tradicionalne nacionalne sigurnosti i središte nacionalnog života, potvrđeno vekovnim iskustvom, kao jedina institucija koja nikada kroz istoriju nije izneverila Srbe. Ideološku osnovu takvog delovanja čini sinteza učenja Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. Nema crkvenog časopisa koji od polovine osamdesetih u svakom broju ne objavi neki tekst iz pera jednog od dvojice trajnih uzora i modela novije srpske duhovnosti, ili natpis o njima”. O Evropi je Nikolaj mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i srpskom narodu poručivao: “Evropska škola odvojila se od vere u Boga. U tome je njeno obraćanje u trovačnicu, i u tome je smrt evropskog čovečanstva. Nikad u neznabožačkim kulturama nije se nauka odvajala od vere, iako je vera bila pogrešna i glupa… Zato, braćo moja, ne slušajmo one koji viču: u ime kulture, ili u ime nauke, ili u ime progresa. To je sve ubica satanski… Neka ustanu pravoslavni narodi i budu trubači jereticima da se povrate ka istini i poštenju”.

“SLOBODA I SPAS”, POGLAVLJE OSMO
“Ima vremena – i ona podugo već traju kod nas – kad je legenda važnija od stvarnosti… Malo ko mari za Nikolajevo otvoreno svrstavanje uz Nedića i Ljotića (oslobođen je iz Dahaua na njihovu intervenciju), zanemaruju se njegove neskrivene simpatije za Hitlera izražene još 1937. u poznatom predavanju o nacionalizmu svetog Save… U logoru Dahau – iza tamnih rešetaka, kako sam Nikolaj kaže – on je pisao svoje propovedi sa jasnim antisemitskim akcentima i imao je tretman koji nikako ne upućuje na neko mučeništvo… Sve u vezi sa Velimirovićem se smišljeno predimenzionira, pa se slično postupa i s njegovim navodnim antikomunizmom… Jer ako sutra, kao što izgleda – stoji u jednom njegovom zapisu – komunizam prizna veru i odrekne se bezboštva u svom programu, mi nemamo ništa protiv komunizma i uopšte protiv njegovog političkog programa… Velimirović je bio rečiti propovednik-demagog koji u svojim besedama, kao i knjigama uopšte, sve zamenjuje velikim opsenarstvom simbola i signala.” O Velimiroviću se govori kao o filozofu, iako “ni najpažljivije čitanje njegovih spisa ne otkriva ne samo trag nekakvog sistema, već ne pokazuje ni da je pisac imao neku dublju filozofsku kulturu”.

NAJUMNIJI OD SVETOG SAVE
Postupak proglašenja Nikolaja Velimirovića (1880-1956) za sveca otpočeo je 1985-86. godine. Prilikom proslave prve slave “Glasa crkve”, marta 1986, ikonama na oltaru crkve dodata je i ikona sv. vladike Nikolaja. Ima esejista koji “u svojoj duhovnoj bezazlenosti tvrde da je Velimirivić mislilac koji je imao odgovore za sva vremena pa i za naše vreme”, da “od Svetog Save do danas nijedan Srbin nije ostavio za sobom tako blistavo delo kao Vladika Nikolaj”, to jest “da je Nikolaj najveći učitelj Srba, posle Svetog Save”.

BEZ PREMCA U “IĐENJU ZA ŽELJAMA MASE”
Nikolaj je “novi srpski apostol i prorok čija je najveća vrlina u tome što je pisao za prost narod, pri čemu je ostajao celinom svog dela predubok i preširok.” Za Amfilohija Radovića dileme nema, može se biti samo s Nikolajem ili protiv njega, a moralo bi mu biti poznato “da nijedan Grk to nije rekao za Sokrata ili neki Nemac za Hegela”.

“Nikolaj je manje svetac i apostol (‘Razvitak filozofije u Srba’, primedba autora) a više eruptivni osvetnički duh, čija skeptička priroda rastače ne samo veru, već i umetnost i moral jer on u svom delu propoveda surovost, gnev, krajnju sumnju kao tipični provincijalni pravoslavni ideolog sa svojim iracionalističkim aktivizmom”. Simptomi “ruskog, crno-crvenog pravoslavlja koje je negacija svega onoga što je hrišćanstvo značilo u toku dva milenijuma”.

ŠTA O PROGLAšENJU NIKOLAJA VELIMIROVIćA ZA SVECA MISLI PATRIJARH PAVLE
“Ne ide. Suviše je rano. Ima još živih koji ga pamte. A pušio je. Kako može svetac da puši?”

OGREJMO SE
Jovan Ćulibrk priča o značaju CD-a stihova vladike Nikolaja Velimirovića: “Vidite, on nije isceljivao fizičke boli ni telesne rane, ali njegove rečenice i misli isceljivale su dušu. I ova nova generacija treba da se ogreje na tom izvoru”. Dok se ne pojavi CD prisetimo se “rečenica i misli” N. Velimirovića:

1. “Pravoslavna vera najveće je čudo u istoriji roda ljudskog”.
2. “Naše omladine dužnost je da peva i radi. Teško omladini koja ne peva i teško omladini koja ne radi”.
3. “Život sa hrišćanskog gledišta je u osnovi optimistička tragedija”.
4. “Groblja u ovoj zemlji služe kao ponos narodni, kao izvor nadahnuća i, ako hoćete, kao tapija države!”
5. “Svet našeg vremena pun je nametljivaca koji žure da rade, da predlažu, da uče, da organizuju”.
6. “Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikad nijedno jagnje nije zaklalo vuka, pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova”.

NASLEDNICI DVANAESTORICE I JUDE
Episkopski stepen (čin) je najviši u pravoslavnoj Crkvi, jer su episkopi neposredni naslednici apostola. “Veronauka u kući”, podnaslov “Pravoslavna verska čitanka”, na 195 strani objašnjava: “Episkop (od grčke reči epi=nad i skopeo=gledam, dakle onaj koji nadgleda) ima punoću sveštene blagodati i vrhovni je starešina sveštenstva i verujućeg naroda, glavni učitelj vere i morala i njemu pripada prvenstvo u vršenju bogosluženja i Svetih tajni”. Episkop je i neprikosnoveni upravitelj poverene mu crkvene oblasti – eparhije. Kandidat za episkopa mora ispunjavati sve moralne i ljudske kvalitete.

Srpska pravoslavna crkva je podeljena na eparhije. Svi eparhijski i vikarni arhijereji Srpske crkve nose titulu episkopa, osim tri eparhije “koje nose naziv mitropolije, pa shodno tome i njihovi eparhijski arhijereji imaju titulu mitropolita”.

GLAVNI UČITELJI VERE I MORALA
Mitropolit Amfilohije (v. Radović Risto, “Ko je ko u Srbiji 1995.”), mitropolit crnogorsko-primorsko-skadarski, redovni je profesor Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne Crkve u Beogradu od 1976. godine. Članovi Udruženja književnika Srbije, januara 1985. godine, postaju Atanasije Jevtić, Irinej Bulović i Amfilohije Radović, trojica najuglednijih teologa-monaha. Podgorički “Monitor” u tekstu “Kletve umjesto blagoslova” (nadnaslov “Vrijeme inkvizicije: Amfilohije Radović”) prenosi reči starog Cetinjanina: “Prvo su došli Amfilohijevi popovi, pa Miloševićevi topovi”. Čuveni arhitekta i humanista Bogdan Bogdanović”, žrtva Miloševićevog režima, zgranut nad činjenicom da se Amfilohije (kao i mnogi iz Srpske crkve) ne bavi crkvom već politikom, rekao je: “Secite vi meni obe noge ako taj Amfilohije veruje u Boga”.

Mitropolit Amfilohije otkrio je šta je predsednik Klinton radio prošlog leta: “Klinton se prošlog leta iživljavao nad ostacima jednog zaklanog naroda”.

SLUŠAJTE UČITELJA – PRVI DEO
“Služi na čast Miloševiću i vodećim ličnostima Republike Srbije, što su shvatili u jednom momentu interese srpskog naroda… To što je započeto, ako se produži, onda će to uroditi izuzetno bogatim plodovima”, izgovorio je Amfilohije Radović 1990. godine.

“Još 1991. godine Amfilohije je tvrdio da su političke stranke uvezene među Srbe sa Zapada, da se sve mora rešavati populistički iz glave cijelog naroda, što jednostavno nije tačno i što je kao shvatanje bilo anahrono već krajem XVII veka.”

Na pitanje da li Mladić i Karadžić treba da idu Hag Amfilohije Radović odgovara: “Onda u Hag može i sveti Petar Cetinjski”.

GRADIMO HRAMOVE!
“Svaka religija koja brine za duše ljudi, ali ne i za pustoš i bedu u kojoj žive, za ekonomske odnose koji ih guše i socijalne uslove koji ih parališu, mrtva je i neplodna kao prašina”, rekao je Martin Luter King na početku autobuskog bojkota u Montgomeriju.

BABY FACE KILLER ILITI “SMRTONOSAC ARKAN”
Svi “vrapci na granama zemlje Srbije” znaju da Arkan, “pravoslavni ratnik”, nije mrtav: on samo spava uz Marka Kraljevića (u onoj pećini) i obojica će se probuditi kad srpskom narodu bude najteže.

Svojevremeno je Arkana, prilikom pljačke u Frankfurtu, vlasnik zlatare udario u glavu metalnom kasom: “Iako je i tada uspio pobjeći, udarac je na njega ostavio trajne posljedice, jer nikada više nije uspio izgovoriti dvije rečenice bez dužih pauza”. Ne dugo zatim mašinerija Državne bezbednosti Slobodana Miloševića “napravila je plan prema kojem je srbijanska kriminalna ološ dobila zadatak da komanduje podzemljem na ratištima ex Jugoslavije”. “Stara dobra vremena”, Arkan je “tražio tri miliona maraka za osvajanje Goražda”, a bilo je, istina, i onih koji su to hteli da učine besplatno. Jevrem Brković o njemu piše kao o “monstrumu zvani Arkan”. Željko Ražnatović verno je pratio Slobodana Miloševića sve ove godine kao “pas rata”.

AMFILOHIJE I ARKAN
Mitropolit Amfilohije puštao je Arkana da pod oružjem prisustvuje službi Božjoj. Normalno, ne bez objašnjenja: “Ko je video Crnogorca bez oružja” i pitanja: “Ko bi mogao da razoruža Crnogorca?”

Na Arkanovoj krsnoj slavi, Nikoljdanu (Beograd, 1999), bilo je gostiju iz vrha zvanične srpske politike i Srpske pravoslavne crkve: “Nije ostalo neprimijećeno prisustvo (u čelu trpeze) Njegovog preosveštenstva mitropolita Srpske crkve u Crnoj Gori, gospodina Amfilohija Radovića”.

DUHOVITE VLADIKE
Arkan je patrijarha Pavla proglasio svojim “vrhovnim komandantom”, a “oko toga” su se vladike u Patrijaršiji šalile oslovljavajući Patrijarha “kao Arkanovog komandanta”. I sam je stari patrijarh imao razumevanja za Arkana: “Taj mladi čovek je verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evanđeoskim principima”. Arkanovu problematičnu biografiju pljačkaša banaka, egzekutora UDB-e i osumnjičenog za ratne zločine Patrijarh Pavle pojašnjava: “Znate, ima ljudi koji su u stanju da snagom volje prevaziđu svoje nedostatke. Crkva pozdravlja pokajanje i preobraćenje: to je osnovna crkvena dogma”. Vau!

SRBOFOBI
Mirjana Stefanović pišući “O stidu” (“Intelektualci i rat”) kaže: “Poglavice Zulu-plemena ograđuju se od metoda naše borbe za spas srpstva!… Ne želim da mešam svoju krv sa krvlju Arkana i Šešelja, ni preko krvne plazme, i tu, priznajem, iako Srpskinjica, postajem Srbofob: takvih se Srba bojim, plašim i strašim, i svaki liberalni Mongol, Hrvat ili Čileanka meni su miliji i draži!”

CANE I NAJBOLJI DRUG
iliti izmi i skotizmi
1. Na novinarsko pitanje kakve veze ima rok-en-rol sa Bogom, Cane odgovara: “Kako da nema, pitaj Litl Ričarda!”
2. “Slabi smo i treba nam najbolji drug, a najbolji drug nam je Bog. Ne pada mi na pamet da prizivam đavola da bih napunio Taš”.
3. “Ja živim da bih živeo, živim da bih služio, imam Gospodara svog. Nemam razloga da bežim u beli svet… U toj životnoj buri mi smo u čamcu i pazimo da se ne prevrnemo”
4. “Najveća umetnička – ili bilo koja druga dela – dela su nadahnuta Bogom. A Bog nas je stvorio. Mnogi hoće da nas ubede da smo nastali od majmuna. To je skotizam…”

HIPNOTIZERI I HIPNOTISANI
Na omotu jedne od “Partibrejkers” kompilacija piše: “Rok-en-rol je večan dok su mu deca verna. Hvala Bogu na putu.” Završne reči IV Otadžbinskog kongresa SRS bile su: “Srbija je večna dok su joj deca verna. Živela velika Srbija”. Daleko je otišao i kompozitor Sanja Ilić: “Vi sa muzikom možete da kažete mnogo toga, čak i ono što se ne sme. Možda sam i ja rekao nešto što se ne sme, ali to niko ne zna, osim mene”.

THE END KRAJA
Da je bolest prekrila Srbiju, kao Karpenterova “Magla”, potvrđuje podatak da su, uprkos iskustvu sa Miloševićem, “nacionalizam i verski zanos i dalje dve glavne odrednice ne samo prosečnog Srbina već i značajnog dela srpske omladine”. “Osvešćeni deo studentske populacije” i opozicioni lideri, “građani još uvek Savezne Republike Jugoslavije, u kojoj više od trećine državljana ne pripada istoj naciji, mole boga da sačuva srpskog kralja, srpski rod…” Biti drugačiji od ostalih po svaku cenu, moto je, ako je cena razum – tim pre. Građanske snage i alternativa “margina su margine”, da parafraziram Marjana Ogrinca. Ima i zadovoljnih. Za Caneta postoji nešto što svetli u svetu, a to je “povratak vere u Boga”. Većina mladih je, po Canetovom mišljenju, odlučila da se okrene Bogu, “a to je najvažnije”.

NISMO ANEMIČNI. IMAMO ANEM.
Pod sloganom “Nije srpski ćutati”, tzv. najbolji beogradski bendovi (“Darkvud dab”, “Sanšajn” i “Kanda, Kodža i Nebojša”) svirali su u nekoliko gradova u unutrašnjosti Srbije u organizaciji ANEM-a. Koordinator ANEM-a Dragan Ambrozić zaključuje da su “Darkvud dab možda najinteresantnija grupa u ovoj zemlji”, da su sve tri grupe “na samom vrhu pop kulture u Srbiji” i da je ova akcija “praktično započela koncertom koji je Radio B92 organizovao povodom donošenja Zakona o informisanju 1998. godine, a članice ANEM-a su smatrale da je potrebno skrenuti pažnju na pojačan pritisak koji trpe nezavisni mediji”.

“Nije srpski ćutati”, šta to znači?!

PRIČAJMO O STVARIMA KOJE SE PODRAZUMEVAJU
Generalna skupština Ujedinjenih nacija proglasila je, 1948. godine, Opštu deklaraciju o pravima čoveka “kao opšti ideal koji treba da postignu svi narodi i sve nacije”. Deklaracija Ujedinjenih nacija o pravima čoveka je “najplemenitiji zakon donet u istoriji čovečanstva. Od pet milijardi ljudi, koliko nastanjuje planetu Zemlju, zavisi da li će taj zakon biti utopija ili realnost. Vi ste jedan od njih”.

čLAN 1.
Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva.

čLAN 2.
Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašeni u ovoj deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje kože, pola, jezika, religije, političkog ili svakog drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti…

DUHOVNOST – MAGLOVITA SINTAGMA
Dejan Vučetić pevač i tekstopisac benda “Darkvud dab” otkriva: “Moram reći da se dosta inspirišem i delima svetih otaca, Nikolaja Velimirovića na primer… Mislim da moji tekstovi jesu pomalo hermetični, jer su oni na kraju krajeva okrenuti meni, odnosno nekoj sili koja prožima sve – Bogu”.

U zemlji u kojoj su moral i razum grob do groba može se u “ozbiljnim novinama” (“Vremenu”, primedba autora) pročitati: “Rok-en-rol je očito krajem devedesetih doživeo evoluciju i suočeni smo sa činjenicom da je pitanje duhovnosti daleko interesantnije pitanje za stvaraoce nego što je to slučaj sa bilo kojom drugom tematikom”. Izjava Martin Luter Kinga ne dopire do mozga eminentnih beogradski rokera, a o Radomiru Konstantinoviću da i ne govorimo: “Duhu palanke je strana svaka novina, kao što mu je strana refleksija, odnosno palanci je tuđ i sam duh koji se u njoj zamenjuje maglovitom sintagmom duhovnost kojom se proroci-ideolozi najčešće i služe jer je jedna neobična smeša sumnjivog hrašćanstva i nikada do kraja neprevladanog paganizma”.

NEMA NIČEGA. ZAR JE TO MALO?
Od pripadnika “nebeskog naroda” i “najvećeg kuronje Balkana” do svođenja na ljudsku meru – dug je put. “Mi ga prelazimo šutke i u miru”, govorio je Džoni štulić.

“Molotovljevi kokteli” i IV Srpski ustanak (III se dogodio 1989. godine) izvesni su, samo što nisu. Opet će se miris krvi raširiti na sve četiri strane sveta, potvrđujući da je razbijanje Vođe, na atome u Vinči, konačni pad Srbije.

Kakve veze to ima sa razumom i rok-en-rolom? Naravno, nikakve.

PUSTA ULICA
Izgradili su građani svojom glupošću, koja se graniči sa imbecilnošću, demonski lik i delo Slobodana Miloševića (mada se sve češće govori o Srbiji i Srbima) i sveli svoju moć na kreketanje među rodama. Ovi prostori više od deset leta ritaju se i njaču. Civilizacijsko derište. Stihovi vladike Nikolaja, u izvođenju “poznatih beogradskih rokera”, dodaće ton-dva njakanju, nešto energije kopitama i najmanje jedan slomljen komšijski prozor. Desetogodišnja Sanja iz Subotice reče za NATO: “Nešto im se kod nas nije sviđalo”. Verovatno naše njakanje, ritanje i razbijanje komšijskih prozora. Mada, najuticajniji i najumniji u zemlji koja je “hemeroid na čmaru Evrope” tvrde: “Smetalo im je zato što smo slobodni”. Blago njima, oni će nestati, kao i svaka pošast, najstrašnije je “ono što posle svega toga ostaje”.

Nema mesta optimizmu. Da, divni uslovi za rok-en-rol.

LITERATURA

  • “Srpska strana rata”, priredio Nebojša Popov; “Republika”, Beograd, 1995.
  • “Intelektualci i rat”, “Beogradski krug & Centar za antiratnu akciju”, Beograd, 1993.
  • “Početnica za ljudska prava”, Konstantin Obradović: “Centar za antiratnu akciju”, Beograd, 1994.
  • “Blic”, broj 1105, 28. februar 2000: “Nije samo etno-pop”, N. Grujić
  • “Blic”, broj 1079, 2. februar 2000. godine, “Pop-generacija u službi Hrista”, Tatjana Nježić.
  • “Blic News”, broj 12, januar 2000: “Nije ni ljudski ćutati”, Miloš Tomin/Tatjana Ilić
  • “Monitor”, petak, 14. januar 2000, “Kletve umjesto blagoslova”, Branko Vojičić.
  • “Veronauka u kući”, podnaslov “Pravoslavna verska čitanka”. Izdanje Izdavačkog fonda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke Srpske pravoslave crkve Beograd. štamparija Srpske patrijaršije, Beograd, 1996. godine, u tiražu od 20.000 primeraka.
  • “Republika”, broj 159, mart 1997. godine: “Strah od Zapada”, Mirko Đorđević; “Svaštalice”.
  • “Političko obrazovanje u praksi”, Ginter Gugel, “Udruženje za mirovnu pedagogiju Tibingen” & “Biblioteka škola bez nasilja”; “Pokret za mir Pančevo”, 1999.
  • “Republika”, broj 230-231, februar 2000: “Između trona i oltara”, Mirko Đorđević; “Rađanje novog nacionalizma”, Zlatoje Martinov; “Junak našeg doba”, M.đ.
  • “Republika”, broj 232, mart 2000: “Ostao je bljutav ukus”, L.J.; “Geopolitička mera pravoslavlja”, Mirko Đorđević.
  • “Republika”, broj 164, maj 1997: “Zdravlje naroda u opasnosti” (tribina Javna stvar: “Zdravlje, zdravstvo i lekari”).
  • “Vreme”, broj 471, januar 2000: “Povlačenje u sebe”, Siniša Jočić
  • “Vreme”, broj 473, januar 2000: “Muzika je slavljenje života”, Nebojša Grujičić
  • “Nedeljna NB”, 16-17. avgust 1997: Ostati dete u srcu”, Jelena Bjelica/Vojislav Pantić
  • “Monitor”, broj 483, januar 2000: “Pod komandom patrijarha”, nadnaslov “Arkan kao pravoslavni ratnik”, Branko Vojičić; “Biljana ljubi smrtonosca Arkana”, Jevrem Brković
  • “Parlament”, broj 23, februar 2000: “Kako je Arkan postao patriota i simbol moderne Srbije”, Adnan Buturović
  • “Od Velike Srbije do SAO Riblje čorbe”; Nandor Ljubanović/Drago Borić, “Kulturbunt” (“Pokret za mir Pančevo), Pančevo, 1999.
  • “Najstrašnije je kada otruju oblak” (Kako deca Srbije vide rat i mir), Žarko Trebješanin, Nataša Hanak, Dijana Kopunović: “Institut za psihologiju”, Beograd, 1999.
  • “O bogu i ljudima”, Vladika Nikolaj; “Valjevac”, Valjevo.
  • “Nove besede pod Gorom”, Vladika Nikolaj; “MILPROM EUROGRAFIK”, Gornji Milanovac, 1995.
  • TV Studio B, “U četiri oka”, autor i voditelj Bojana Lekić; proizvodnja ANEM, emitovano 26. februara 2000.
  • TV Studio B, “VIN”, prilog “Muzička Studenica”, autor Gordana Suša; emitovano 13. marta 2000.

PEPEO I PRAH
Rock interviews 1988-1998
Drago Borić

Predgovor
(“Na putu ka početnoj tački”, Dragan Ambrozić)

Ante Batinović, Marjan Ogrinc, Ivica Čuljak-Kečer II, “Borghesia”, Senad Hadžimusić-Teno, “Indust Bag”, “Strelnikoff”, “Center za dehumanizacijo”, “Miladojka Youneed”, “KUD Idijoti”, “Demolition group”, “The Messershmitt”, “The Spoons”, “Overflow”, Zoran Predin, Risto Vrtev, Dinko Fazinić, “2227”, Ivan Piko Stančić, “Touch Friction”, Igor Vidmar, Goran Bare, Jovan Matić, “Res Nullius”

Pogovor
(“Jebiga, samo nam bog pomoći može”, Nandor Ljubanović ; u knjizi potpisan kao Daniel Smiricky – Danny Jr. )

Pokret za mir Pančevo / Pancevo Peace Movement
Proizvodnja: KULTURBUNT / mart 2000.
Edicija: “Srećna Nova 1389” / 002
13.5 cm x 20.5 cm / 151 strana
Urednik: Nandor Ljubanović
Grafičko uređenje, korice i prelom: Kiklop
Lektor: Spomenka Tripković

Advertisements