Vidosav Stevanović o Miloradu Paviću

Hilandar, Serbian Orthodox monastery on Mount ...

Image via Wikipedia

Hilandar moderniji od hodočašća u Kumrovec

FRAGMENTI GODINA BUKE I SAMOĆE 13
Piše: Vidosav Stevanović

Između Milorada Pavića i mene postojala je bliskost koje se i danas rado sećam. Svakog dana smo u redakciji pili kafu i raspravljali o literaturi, uz čuđenje i podsmehe kolega: njih je zanimalo šta se govori i piše o njihovim knjigama, kakve su to sholastičke rasprave o formama postojećih i nepostojećih pripovedaka i romana. Moj prijatelj Miša – za razliku od drugih, nisam ga zvao Cici, od Ciciban, zvučalo mi je potcenjivački – često me je iznenađivao čudnim znanjima i lucidnim tumačenjima literature. U svemu se razlikovao od čaršijskih mudraca, bio je obrazovan, marljiv kao pčela radilica – napisao je najbolji tekst o Vojislavu Iliću, otkrio Gavrila Stefanovića Venclovića, objavio krasnu studiju o srpskom baroku – kompetentan na uredničkom poslu, dobar i učtiv sagovornik, ugodan noćni drug. Posle uspeha „Hazarskog rečnika“ bio je to neki drugi čovek o kome nisam hteo misliti.
U proleće 1973. odlučili smo da odemo u Hilandar, bilo je to pre današnje mode da se tamo ide na hodočašće kao donedavno u Kumrovec. Putovali smo njegovim „pežoom 404“, spavali u motelu kraj Vardara, sutra bili u Solunu zbog vize za republiku Svetu Goru, hiljadugodišnju instituciju zaostalu iz vizantinskog doba. Konzervativni monasi prihvatili su samo dva otkrića modernih vremena: nacionalizam i telefon.
Ovo putešestvije u prošlost za Pavića je bila ulaznica u dokono akademsko društvo iz Knez-Mihajlove, uzeo me je za saputnika kad su ga drugi odbili. Mladi komunisti išli su u Kumrovec, stari počeli odlaziti u Hilandar, nekoliko godina kasnije to je postalo maltene obaveza, u neka društva te nisu primali bez potvrde da si tamo bio. Dobrica ga je posetio dve godine pre mene i, hvalio mi se, svojom rukom je zasadio vinograd, razni medakovići pominjali su ga u svakoj prilici, đurići mlađi i simići-devet a uveoci odavno su po slavama činodejstvovali s tim imenom koje se u selu mog detinjstva izgovaralo Vilindar, skrušeno paganski. Pavić se trudio da uveri druge i sebe da je njegova porodica srpskog porekla, katoličanstvo je primila pre trista godina, naprezao se da izvede polukonverziju u suprotnom pravcu i nacionalno se izjasni. Hilandarski kaluđeri mu nisu verovali, mene su primili raširenih ruku, njega ljubazno i bez srdačnosti. Nije mnogo bolje prošao ni kod akademika. Propusnicu za tu tvrđavu komunista, koji su postali nacionalisti, dobio je tek kad je Miloševiću tokom Osme sednice poslao telegram podrške. „Nobelovu nagradu neću dobiti bez podrške vlasti i države“, objasnio je intimusima s kojima se subotom sastajao u podrumu „Šumatovca“. Siroti Ciciban! Od Nobelove nagrade je daleko koliko i ja – i još malo dalje.

  • * *

Omaleni starac sa šeširom obratio mi se u čamcu koji nas je od Kareje, upravnog sedišta monaške republike, vozio ka Hilandaru. „Mogu li vam platiti ovu vožnju, mladi čoveče?“ Zahvalio sam i beše mi neprijatno pred Pavićem koga nije ni pogledao. Na doku arsane čekalo nas je nekoliko kaluđera, grlili su i ljubili starca sa šeširom koji je plakao i uporno gledao u mene. Za večerom se nađoh s leve strane ljubaznog proigumana, starac sede kose – šešir je nestao – beše preko puta mene, Pavića su smestili pri dnu stola. Govorio je šaputavim glasom isposnika, ali iz razgovora shvatih da nije zaređen i ima neku drugu vezu s crkvom. Živeo je u Minhenu. I nekoliko puta me je, suznih očiju, upitao: „Kako izgleda naša Srbija, mladi čoveče?“ i dodao: „Opišite mi je, molim vas!“ Izrekao sam nekoliko opštih mesta, iz starčevih očiju videh da ga to ne zadovoljava. A mladi kaluđer, koji se nije odvajao od mene, pozva me posle večere na vino – bilo je bistro, pitko, lako, ispunilo me ugodnim mirom – i objasni mi: „Gospodin koji s tobom razgovara je Jaša, mlađi brat velikog Dimitrija Ljotića. Počastio te je posebnom pažnjom“. Ne upitah čime sam to zaslužio, beše mi neprijatno pred Pavićem. Ako mu ovi ziloti ne praštaju hrvatsko poreklo, meni je svejedno – i njegov sam drug.

  • * *

Nekoliko dana, unakrst ispitujući kaluđere i mog pametnog pratioca u mantiji – Pavić je, na opšte zadovoljstvo bio u arhivi i preturao spise – saznadoh više. Mlađi Ljotić bio je blagajnik „Zbora“ u emigraciji, organizator i duša pokreta. Komunisti su ga držali na nišanu, izbegao je dva-tri pokušaja atentata, i u emigraciji boravio u poluilegali. „Čudi me što ne znaš više o njemu. Čitajući tvoje ’Nišče’, mislio sam da znaš sve o Srbiji“. Koščati kaluđer što ga zatekoh u bašti reče mi: „Ovi ovde mame čiču da im ostavi sav ljotićevski novac. Jedino ih zlato zanima, zemljače. Ako ga uhvate u zamku, neće se izvući. Mene, recimo, drže ovde zarobljenog, ne daju mi da se vratim u Loznicu, pokušavaju me ubiti. Pitaj ih gde je jednooki Mitrofan. Poludeo je, jadnik. Besovi su u njemu, oni što ih spominje jevanđelist Luka. A otac Mitrofan je u vinogradu što ga je Dobrica Ćosić zasadio, obavlja prolećno podrezivanje čokota“. Komunisti i ljotićevci koji sade i obdelavaju isti vinograd, ta ideja mi je vo vremja ono izgledala neprirodno, crnohumorno. Zar nisu bili ljuti protivnici? Ali u stvarnosti je bilo drukčije: ljotićevci su lako postajali komunisti. Sad obrnuto: komunisti s istom lakoćom postaju ljotićevci.

http://www.dnevnik.rs/sr-lat/node/11207

Advertisements