Leva skretanja Vuka Draškovića

E-novine: Kuda ide Srpski pokret obnove
Piše: Igor Živković

http://www.e-novine.com/stav/53519-Leva-skretanja-Vuka-Drakovia.html

Neverovatno, ali pazi, neverovatno – autor teksta nije pomenuo “Srpsku gardu”?! Ne pominje se ni u 22 komentara koji mrsomude od teksta na dalje. Kad pre zaboraviše Gišku koji je ušavši u dubinu hrvatske teritorije, izdahnuo napušten od tri tenka tadašnje JNA koji su se, umesto da mu čuvaju odstupnicu, iz do danas nerazjašnjenih razloga, jednostavno povukli. Smrću Ðorđa Božovića Giške je praktično umrla i Srpska garda.

Sam Giška najpre je radio u SDB-u, koji je napustio da bi prešao u SPO. Tu je najpre organizovao obezbeđenje Vuka Draškovića, da bi posle devetomartovskih demonstracija napustio taj posao. Iako se neprekidno insistiralo na nestranačkom karakteru Garde, nesporna je činjenica da su 80 odsto vojnika bili članovi SPO, dok među 40.000 ljudi (koliko se pretpostavlja da je bilo gardista), nije bilo nijednog člana SPS-a. S druge strane, Giška je bio simpatizer Slobodana Miloševića.

“Miloševićevu sliku sam u početku držala među ostalim svecima kao ikonu, dok je Giška čitao ‘Godine raspleta’ kao sveto pismo. Kasnije je shvatio da je Milošević okružen mnogim pogrešnim ljudima, bezličnim ličnostima, koji umeju samo da podržavaju svog vođu”, kaže Milena Božović, Giškina majka.

Sve vreme postojanja, od jula 1991. godine, s početkom prvih ozbiljnijih sukoba u Hrvatskoj, Giškina vojska tretirana je u Srbiji kao paravojna formacija. Po početku prvih akcija Garde, niko nije sporio da akcije koordiniraju čelnici SPO i Glavnog štaba garde. Ipak, prema rečima Zorana Kojića, portparola, prevagu je imao Glavni štab.

“Tako je SPO predlagao da se na front šalju samo stariji od 27 godina, što Štab nije prihvatio jer, kad je napadnuto srpstvo, svi moraju da ga brane. Tako su gardisti postajali svi iznad 18 godina”, objasnio je Kojić.

Osim godina starosti, zainteresovani za ulazak u Gardu morali su da dokažu da nisu skloni drogiranju i kriminalu, zbog čega su prolazili proveru kod lekara, psihologa i odgovarajućih instruktora.

Vuk Drašković, predsednik SPO, izjavio je tih godina da ga “Garda ne zanima ništa više nego JNA”, jer su i mnogi vojnici članovi njegove stranke.

Uskraćujući čitaocima informaciju o “Srpskoj gardi”, autor zamagljuje raspon ludila Vuka Draškovića: od ubice, preko rukoseka i šetnji korisnih i za telo i za um, do mirotvorca u službi Draže Mihailovića. Vuk Drašković je spreman na sve, a danas je ta osobina podjednako opasna kao i krajem osamdesetih kad je Vuk stupio na raspamećenu srpsku političku pozornicu.

Advertisements