Ne smeta mu poziv na ubistvo Dačića

Ivica Dačić JSO

Ivan Stambolić

Pismo Bogdana Bogdanovića Kaći 

Osveta slijepca predvodnika
“Poštovana i draga Kaæa, ovo pismo upuæujem Vama i Vašoj porodici, a preko Vas i svim Ivanovim prijateljima. Molim Vas procenite, pa ako smatrate umesnim, možete ga uèiniti javnim tekstom.” Ovako poèinje pismo što ga je Katarini Stamboliæ, supruzi Ivana Stamboliæa, nekadašnjeg èelnika srbijanskih komunista i kasnije jednog od najrelevantnijih i najmoralnijih Miloševiæevih protivnika, uputio jedan od ljudi sa vrha liste beogradskih antifašista. Bogdan Bogdanoviæ, ugledni arhitekta, dugogodišnji gradonaèelnik grada na “dve reke”, autor spomenika žrtvama jasenovaèkog terora, emigrant koji nije želio živjeti u komšiluku sa fašistima, analizira moguæe uzroke otmice Ivana Stamboliæa, obavljene posljednjih dana SPS vlasti, dolazeæi do korijena ludila koje je tražilo i našlo svog Slobu

rva vest o Ivanovom nestanku iz Beograda – još se nije pominjala otmica – zatekla nas je letos dok smo boravili u Nemaèkoj. Polako smo, meðutim, tek po povratku u Beè, poèeli da shvatamo svu zloslutnu ozbiljnost dogaðaja, pa je moja prva odluka bila da otpoènem javni demarš, buduæi da Ivan ovde ima nemali broj iskrenih poštovalaca, kako meðu bivšim Jugoslovenima, tako i meðu Austrijancima. Ali, onda sam se zaustavio, jer mi je najednom postalo jasno da bi, imajuæi u vidu nevidljivog, a ipak razaznatljivog naredbodavca otmice, veæ i sama pojava moga imena u nekoj javnoj akciji, još više razbuktala njegovu paranoidnu maštu.

U meðuvremenu su se gomilale nedoumice. Šta li se to u mojoj zemlji dogaða? Posle gotovo osam godina odsustvovanja, iz daljine osmotreno, sve može izgledati još mraènije no što je bilo. Zlo ima nesluæene moguænosti stepenovanja, pa je i od najveæeg zla uvek zamislivo i neko gore…


Ivan Stamboliæ

Rukopis serijskog ubice Praæenje srpske štampe u inostranstvu vrlo je zametan posao. Dosadašnja gastarbajterska štampa je po pravilu bila zagaðena tendencioznim prilozima kontrolisanim iz raznoraznih podruma i podrumèiæa doskorašnjih Miloševiæevih ambasada. Pravi karakter režije sam mogao zaokružiti tek kad mi je Ksenija, pre neki dan, donela iz Beograda svežnjeve novinskih kopija, poèev još od prvih vesti o otmici, pa do izveštaja od pre nekoliko dana. Bio sam užasnut, jer sve je opako podseæalo na sinopsise loših horor-filmova, iako je u pitanju nepomerljiva muèna zbilja. A onda su došla na red razmišljanja o glavnom vinovniku. Od prvog trenutka, bar za mene, nije bilo ni najmanje nedoumice ko bi to mogao biti. Veoma visok profesionalni rang otmice ukazuje da su i nareðenja i kontrola izvršenja potekli sa samog državnog vrha. Krenuo sam od jednostavne logike i zaputio se tragovima jednog svima nam dobro poznatog razdraganog izazivaèa ratova i podstrekaèa nebrojenih masovnih i pojedinaènih ubistava. Pirovao je dobrih trinaest godina poklanjajuæi Srbiji èemer i bedu, poniženja i zastrašivanja, koja su se èesto pakleno dosledno preobraæala u ispunjena obeæanja. Tragovi zloèina, ma kako pažljivo zametani, bili su uvek nekako èitljivi. Uostalom, poznato je da serijske ubice imaju svaki svoj psihopatski rukopis koji ne umeju ili ponekad èak i ne žele da prikriju. Platonsko shvatanje svetosti simetrije nalagalo bi da se bezakonje poteklo sa najvišeg mesta, sada i osudi sa najvišeg mesta.

Nažalost, i pored mlako izreèene formalne osude, pridodata je od strane današnjeg našeg predsednika još i floskula da æe se srpskom-nacionalnom-zlikovcu-broj-jedan suditi u Srbiji. Valjda, prema naèelu – tamo gde si èinio zloèine, tamo æeš biti i kažnjen. Ali, njegovo “mesto zloèina” je daleko pompeznije. Ono se rasprostire širom bivše Jugoslavije. Ono je i u Sloveniji, i u Vukovaru, i u Mostaru, i u Foèi, i u Sarajevu, i u Srebrenici i svud redom. Suðenje u Srbiji i za zloèine poèinjene izvan Srbije ne samo da bi bio recidiv – hoæu da verujem nehotièan – klasiènog velikosrpskog jugo-centralizma, veæ bi uveliko bio i relativizacija krivice… dakle, širokogrud poklon Slobodanu Miloševiæu…

Ponekad predbacujem sebi što sam uopšte dozvolio da me za proteklih trinaest godina toliko obuzmu prisilna razmišljanja o jednoj krajnje beznaèajnoj, skarednoj ljudskoj spodobi. Ako je u bilo èemu uspeo taj mali davnašnji partijski potrèko, uspeo je da nam se nepozvan uvuèe u pamet, da nam poremeti i ugrozi živote, da nam poruši gradove i da za buduænost fizièki pa i moralno osakati èitave generacije srpske, bosanske i hrvatske omladine. I na kraju, kad je poèeo slutiti da mu se približava sudnji èas, bezrazložnom osvetom nad prijateljem kome sve duguje, kruniše svoje mizerno životno delo.

Boljševici pod kokardama Zašto je do otmice uopšte došlo? Vidim da se u Beogradu traga za – ma i minimalno razumnim razjašnjenjima. Bojim se da se traga uzaludno, jer je teško naslutiti bilo kakve druge pobude sem elementarne, rekao bih gotovo hemijske liène mržnje. Da li su Ivanova u štampi zabeležena istupanja, inaèe vrlo retka, uzmutila svet senki u kome braèni par veæ godinama obitava? Uzgred reèeno, ne bi trebalo zapostaviti ni pojavu udvojenog ludila! Valjda se i tako što može uzeti u obzir. Nije li neka neoprezna reè, “kritièka reè”, mogla podstaæi braèni par na još jedan, završni, magbetovski èin? Takva reè, meðutim, bar sa gledišta normalne ljudske pameti, nikad i nigde nije bila izgovorena…

Prelistavam staru štampu i ne nalazim bilo šta što bi, sa Ivanove strane izreèeno, moglo raspiriti osvetnièki bes; ne nalazim baš ni jednu jedinu uvredljivu reè. Ivanova, retko izlagana razmišljanja sabiraju samo njegovu liènu, vrlo potresnu obuzetost sudbinom Srbije. Možda se mali tiranin osetio povreðenim zato što èak ni u negativnom kontekstu nije bio konstatovan. Ko æe, uostalom, znati šta se sve skriva u fiktivnom okruženju serijskog ubice. Doista, može biti da je Ivan, razmišljajuæi o iskonskoj moralnoj tragediji srpstva, smatrao nedostojnim da se priseæa muènog imena, koje bi samo sobom remetilo elegièan, pa i tragièan ton njegovih misli. To nije bilo ni obeskrivljenje ni praštanje, veæ uviðanje da nije Sloba pokrenuo nacionalistièko ludilo, veæ je ludilo tražilo svog Slobu i nažalost ga je pronašlo.

Ove reèi nisu nimalo preterane, jer ako se nekad s pravom govorilo o nemaèkom ludilu, zašto bi srodna sintagma bila preskoèena u našoj, domaæoj verziji? Stamboliæ je bio daleko od svake današnje politike; bio je veæ uveliko u godinama dovršene životne mudrosti, pa je prave uzroke tragedije tražio tamo gde se oni jedino i mogu naæi. Potražio ih je u srpskim dušama, a pre svega u onim i onakvim “dušama” kakve su u protekloj deceniji odgajali polit-teolozi Atanasije i Amfilohije. Bojim se da je tim putem zloèin veæ unapred bio upisan u nove, pomodne trendove srpske svesti. Bio je upisan vrlo promišljeno: prvo, moralna verifikacija – Crkva. Drugo, intelektualna verifikacija – Akademija, Udruženje pisaca, slobodni strelci. Pa tek onda dolazi preduzimaè i egzekutor i njegov èuveni pokliè – Na zadatak!

A zadatak je bio, zna se: šajkaèe, kokarde i kame. Mali pragmatièar je, kako kad, podržavao èas prvu, èas drugu kariku, èas sve tri karike ovog paklenog kola – odjednom. I još je umeo da sav taj kabasti teret spretno upakuje u slavjanofilsku ex-boljševièku foliju koja, oèito, nikome od upakovanih nije naroèito smetala. Naprotiv. No, na stranu sa tim naizgled tako sitnim, a tako krupnim odvratnostima! Pa ipak, one nadiru sa svih strana kad god se pokuša stvarno shvatiti situacija u Srbiji. A sad, otresam neèist od sebe, jer želim da se vratim svom dragom prijatelju. Gomila hartije koju imam pred sobom, omoguæava mi nastavak naših davnašnjih razgovora i to o stvarima o kojima i jesmo i nismo imali vremena da porazgovaramo prilikom naših poslednjih beogradskih susreta.

Sa puta u bespuæe Sada se za imaginaran dijalog nudi još i iscrpna i savesno pripremljena serija izveštaja o Stamboliæevim retkim ali sadržajnim istupanjima za poslednjih sedam-osam mojih egzilantskih godina (DanasOpomene Ivana Stamboliæa, 1-76…). Duboka, potisnuta patnja izbija iz tih njegovih reèi – to je prvi i najjaèi utisak. Oèigledno da tragediju Srbije vrlo bolno preživljava, ali baš zato, sve što ima da kaže, saopštava krajnje uzdržano, gotovo utišano, kao u antièkoj tragediji. Da ponovim – to nisu reèi politièara, to su reèi mudraca. Ili (može i tako) – uznemirujuæa je to reè futurologa: “Ne zavisi više od (stare) vlasti šta æe biti. Zavisi od opozicije; u njenim je rukama sve. Da li je ona dorasla tom istorijskom zadatku, pokazaæe vreme. Ne usuðujem se da išta konkretnije prognoziram.

Ponekad je odbijanje prognoze vrlo zloslutna prognoza. Otmen naèin da se izbegne šok zastrašujuæih predviðanja. Ona su, meðutim, veæ davno nagoveštena samim naslovom njegove knjige Put u bespuæe. Danas imamo i proširenu parafrazu ove Ivanove, nekada naizgled vedre erske igre reèi: “Iz ovog bespuæa, iz ovog sveobuhvatnog poraza, ove kolektivne izgubljenosti u vremenu i prostoru, posle tolikih obmana i prevara, ja ne znam da li znam šta danas i odavde treba i valja reèi, kada veæina još uvek ne vidi i ne èuje istinu, kada beži od suoèavanja sa istinom.” Ili: “Ona (Srbija) se sada nalazi pred jednim velikim pitanjem koje mora da smogne snage da sama sebi postavi: da li uopšte mi, ovako, možemo opstati kao narod? Prema tome, bilans je katastrofalan, i zbog onoga što èinismo drugima, ali i zbog zala koja sami sebi poèinismo, a gotovo da ih nema koja ne uèinismo.

Najzad, nešto što bi se moglo uzeti kao finale… u muzièkom ali i u moralnom smislu: “Mene brine naša strana, moja strana, naš udes ovde, pa o tome govorim… Najteže æe biti kad budemo morali… da se suoèimo sa istinom onakva kakva jeste, da se pogledamo u ogledalo, a ne krivo, i da sami vidimo šta nam se dogodilo, ko nas je i kako zaveo, kuda nas je odveo, do èega nas je doveo.” Drugim reèima, opet Domanoviæ, naš divni, naš dragi, naš nedoèitani Domanoviæ. Kakva specifièno srpska arhetipska slika… Slepac na èelu kolone. Uvek ista, veèita naša prièa uz malu nedoumicu – ko li je sledeæi predvoditelj?

http://www.bhdani.com/arhiva/192/t19210.shtml

Advertisements