Vepar Dačić umislio je da je pas,čuva dvorište i sa gazdom odlazi u lov

Standard

Hoda uz nogu svom gospodaru Borisu Tadiću. Čuva dvorište i ne boji se pasa u komšiluku. Kad ne stražari, šeta s vlasnikom po selu i odlazi u obližnju kafanu, a ponekad čak s Borisom ode i na utakmicu. Kad se zaprlja u blatu, Boris ga u dvorištu kupa šamponom i četka mu oštru dlaku.

On je Borisov najodaniji prijatelj. Zove se  Dačić i nije pas nego – divlja svinja. Vepar  Dačić glavna je senzacija u selu Žitorađa kod Prokuplja . Svi ga vole i prihvatili su ga kao da je najnormalnije da ljudi divlje svinje drže kao kućne ljubimce. Boris ga je jednom, kao pravog lovačkog psa, poveo sa sobom u lov. – Kad je  Dačić kročio u lovački dom, svi su se od straha popeli na stol – kroz smeh kaže Boris. Dok smo sedeli u dvorištu porodice Tadić, odjednom se iz komšiluka začuo lavež pasa. – Sigurno je Dačić izašao iz štale – umirivala nas je Borisova supruga . A onda je ušao on. Ogroman, smeđi vepar težak 100 kilograma. Onjušio nas je dok smo ukipljeno stajali i potom seo Borisu pokraj nogu, a Boris ga je, kao dobrog psa, pomazio po glavi. – Pogledajte kakvu grivu ima naš Dačić, kao najljepši konj u selu – ponosno je rekao. Još se nismo stigli ni oporaviti od šoka, a Boris je već bio kod ulaznih vrata i dozvao Dačića koji je odmah potrčao za njim. Krenuli smo i mi i doživeli neverovatan prizor. Dok je Boris Dačića četkao klipom kukuruza, vepar se okrenuo na leđa sa sve četiri u vazduhu i zatvorio oči. Mazio se. Pa ovaj je vepar umislio da je pas. Baš kao i prasić Djelić, pomislili smo.

Neobično prijateljstvo rodilo se pre četiri godine, kad je Boris bio u lovu na koalicione partnere. Nakon što su Boris i lovci proterali  Dačićevu “majku”(Miru), vepar i njegova dva brata ostali su sami u šumi. Boris je naišao na promrzle vepriće i nije ih imao srca ostaviti. Poveo ih je sa sobom u Beograd, držao u štali i na bočicu hranio kozjim mlijekom. Nakon dve nedelje dva su prasića uginula, ali Dačić se nije predavao. Čim je ojačao, počeo je hodati za svojim gospodarom.Kamo god je Boris krenuo, Dačić ga je pratio. Misleći da je za vepra bolje da bude u društvu ostalih divljih svinja, Boris ga je nevoljno odveo kod kolege lovca koji u svojoj štali drži nekoliko divljih svinja.Nakon tri nedelje zaputio se tamo kako bi “počastio”Dačića kukuruzom. No, Dačić nije uspio doći do hrane jer su druge svinje bile brže. Boris se sažalio i ostavio otvorena vrata da Dačić može krenuti za njim ako želi. Nije oklevao, krenuo je za vlasnikom i otad suBoris i Dačić nerazdvojni prijatelji. Dačić se zaista i ponaša kao pas: trči za gazdom po dvorištu, gura ga njuškom kad zastane, traži da se nastave igrati. I kad smo već i sami počeli Dačića doživljavati kao psa, on se zavaljao u jednu blatnu lokvu. Kao prava svinja.