Miroslav Milenković, rođen 1951. godine, otac dvoje dece, građevinski radnik, mobilisan u Gornjem Milanovcu,

Standard

ubio se 20. septembra 1991. na stočnoj pijaci u Šidu, između dve grupe rezervista – prvih, koji su puške ostavili, “razdužili” i drugih koji su uzeli puške spremajući se da krenu put Vukovara, na front.

Milenković nije uspeo da se opredeli između svojih drugova koji neće u rat i pritiska oficira koji ga u rat teraju; između dva stroja – “izdajnika” i “patriota” – ispalio je sebi metak u glavu.

Devet dana kasnije, na suprotnoj strani vojne hijerarhije, samoubistvo je izvršio admiral Vladimir Barović, u mornaričkoj bazi na Visu. U oproštajnom pismu objasnio je da njegovo osećanje časti ne može da se pomiri s napadom JNA na Hrvatsku.

Sarajevski Romeo i Julija

Standard
Admira Ismić i Boško BrčkićBy: Nermin Čengić

Gdje god bi se pojavili, a uvijek su bili skupa, izazivali su pažnju. O njihovoj ljubavi pričalo je Sarajevo
Sjećanje na Ljubav: Admira & Boško (1968-1993)

Admira Ismić i Boško Bato Brkić rođeni su 1968. godine. Beskrajno su se voljeli. Spremali vjenčanje. Ali nisu bili spremni na Zlo, na ludilo, na agresiju pomračenog uma. Continue reading

SLUČAJEVI

Standard

Datum i vrijeme: 13.2.2012. u 12:35h
By: Marija Knežević

Volim slobodu i rado je se sećam. Apsolutna sloboda je ideal, a rapidni rast nesloboda naša realnost. Toliko smo sputani u tim famoznim ljudskim pravima da gubim volju da pišem o tome koja nam sve prava oduzima nešto što se takođe naziva – ljudima. Na primer, još kada ta tema nije bila “in”, jedan urednik mi je odbio priču “zbog gej tematike”. Tako je on to doživeo – ne kao priču, već kao nedopustivu propagandu. Ne čudi me što se isti taj “intelektualac” sada bori za slobodu govora, ima radno mesto, stipendije, nagrade i ceo taj “paket” koji je imao i u vreme kada je bio plaćen da se ne bori. Iskreno – muka mi je od svega toga. Da je sreće, slobode bi bilo i bez stalno zaposlenih i dobro plaćenih koji se za nju bore. Bilo bi prava na rad, ljubav… život. A.O. nije imala tu šansu. Stoga je izašla da baci đubre i to ju je došlo glave. Cinik bi rekao – higijena je opasna po život. Ili je to glas ugrožene vrste – istinskih istinoljubaca?

Beograđanka A.O. izašla je 7. oktobra 2012. da izbaci đubre. Na putu do kontejnera na nju je pala ledenica. Ostala je na mestu mrtva. Posle su došle vatrogasne ekipe da raščiste ledenice – na toj adresi. “Milo moje dete”, – tepa u čitulji majka A.O. svojoj ćerki rođenoj 1963. Čitulju su dali i prijatelji. Nema muža, dece. Sudeći po činjenici da je A.O. izašla da izbaci đubre usred takozvanog radnog vremena, pripadala je armadi nezaposlenih. U rano jutro, kada se ide na posao, mraz je jak i ledene sablje se čvrsto drže za ivice krovova. Uveče, kada se zaposleni vraćaju kući, palo je sve što je padu bilo sklono. Continue reading

Zakasnela medalja za herojstvo Srđana Aleksića

Standard

Spomen-ploča Srđanu Aleksiću u Pančevu, foto: Radovan Borović
14.02.2012
Iva Martinović
Predsednik Srbije Boris Tadić posthumno je odlikovao Trebinjca Srđana Aleksićakoji je ratne 1993. poginuo braneći od rezervista Vojske Republike Srpske svog prijatelja BošnjakaAlena Glavovića. Oni koji se za sećanje na Srđana u Srbiji bore godinama ocenjuju da medalja dolazi prekasno, te da je nakon ordena koji je primio u Banjaluci, Tadić izgubio moralni kredibilitet za ovakav čin.

Zlatnu medalju za hrabrost i delo ličnog herojstva, u Srđanovo ime od Borisa Tadića primiće njegov otac Rade Aleksić.

„Upravo sam doputovao u Beograd da prisustvujem tom svečanom činu dodele medalje za pokojnog Srđana.“

Dve decenije nakon smrti sina, i ratnih devedesetih u kojima Srđanovo ime za većinu ništa nije značilo, Rade Aleksić dočekao je da istinski heroj dobije i državno priznanje. Continue reading