BORIS TADIĆ – KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM

BORIS TADIĆ je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira
Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir rođen je u Crnoj Gori, u pivljanskom kraju, a
majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. Borisov otac bio je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac je
partizanske spomeniice (rat je završio u činu kapetana, a dogurao je do pukovnika Ozne). U
Beograd je poslat 1955. godine da piše ustav SFRJ i program Partije, a 1962. 1962. za profesora
filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Borisova majka je neuropsihijatar,
u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Ljubomir Tadić pripadao je
krajem 60-ih disidentskoj “Praksisovoj” filozofskoj školi i udaljen je s Univerziteta, s Dragoljubom
Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom
Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.
Posle završene Prve beogradske gimnazije, početkom osamdesetih godina, Boris Tadić, kao

student psihologije na Filozofskom fakultetu, upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955.
godine) iz Osijeka, studentkinju novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njen otac je u to vreme
bio zastavnik u JNA. Mlada i lepa Osječanka bila je već aktivna u radu tadašnjeg Crvenog
univerziteta, na čijem čelu su bile vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović,
Pavluško Imširović i Dragomir Olujić. Veselinka je bila najradikalnija među ženskim pripadnicima
pokreta. Disidentske vođe prihvatale su Borisa isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast,
bolešljiv, i iz bolje stojeće porodice. Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka, nisu
odobravali njihovu vezu. Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske
porodice, koja je tri godine starija, Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju i 1981. godine Boris i
Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je s
Dragomirom Olujićem radio kontraobaveštajnu zaštitu disidentskog pokreta. U suterenu u ulici
Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su sastanci raznih frakcija
Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupa. Vesela i
Boris preseljavaju se 1983. u stan kod Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj 40, u kojem su živeli
duže od godinu dana. Bračni par izdržavao se tako što su prodavali dečje lutke koje je Vesela
pravila. Njegov otac, po nagovoru žene, uporno pokušava da odvoji sina od lepe Osiječanke.
Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Ljubomira. Ona je više
bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nauči svoju kćerku Vjeru. Nevenka je Milovana
Brkića, danas novinara, pokušala da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi
1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije. Mladi bračni par Tadić oslobodio se
siromaštva kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Brak
Vesele i Borisa funkcionisao je rvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje
vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate jer je rovitog zdravlja). Idoli su mu bili članovi
muzičke grupe “Idoli”, koja nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan
znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda
Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je nasnimavao svoju svirku na njihove ploče.

Boris Tadić ušao je u politiku početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir, po uputstvu Dobrice
Ćosiča (koji je paralelno bio i na osnivačkom skupu SPS, Slobodana Miloševića), s još 11
istomišljenika, osnovao Demokratsku stranku. Predsednik stranke je u početku Dragoljub
Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor.
Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički
uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog “Stranački pluralizam ili monizam”. U
Demokratskoj stranci Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog
odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za
poslanika Narodne skupštine Srbije. Tada, Boris Tadić počinje da oponaša Zorana Đinđića, za
koga njegov otac Ljubomir nije gajio simpatije. Kada Đinđić kreće da modernizuje partiju, nalaže
svim funkcionerima da se ”dovedu u red”, i postavlja im ultimatume: koliko kilograma da skinu,
koliko da provode u teretani, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao
mlade, tek izašle iz fakultetskih sala. Pokojni Đinđić je na Borisa Tadića uticao i s preporukom, u
polušali, da “otkači ženu Veselinku”. Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno
razvodi od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine. Nije to više bio isti čovek. Ubrzo
se Boris ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom, i s njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju. Život
Borisa Tadića menja se iz osnova. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom
Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić,
bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića i Dušana Mihajlovića, postao je predsednik Srpskojevrejskog društva. Veza s Klarom trajala je kratko, jer se u njeno srce uselio Kapetan Dragan, i
dok se ona nije upoznala sa Dobricom Ćosićem. Boris odlazi u Izrael, da se ”nauči zanatu” kako
se postaje bogat. Godine 1999. Grk Kokalis šalje ga u SAD na bezbednosni kurs za lidere
Jugoistočne Evrope.
Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada
upoznaje s Miloradom Lukovićem Ulemekom Legijom. Razgovaraju nasamo više od sat vremana.

Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, nije
pomenuo Legijino ime. U oktobru 2000. Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije u
saveznoj vladi, kao potpredsednik Demokratske stranke, za šta je izabran 27. februara iste
godine na Skupštini DS. Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića
kao svog prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je u narednim godinama sačuvao svoju
kompaniju ”Mobtel”. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne
od provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom stranačkih kolega, smenjuje Tadića s
mesta ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, i čeka novu priliku.
Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića,
Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalan, samo da je na vlasti.
Vodi telekomunikacije, odbranu. Na ovo mesto navodno je postavljen jer je pukovnik Novosielski,
tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera
Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, zamenik Đinđića u DS-u. Čim je postao
ministar odbrane, tražio je adekvatan smeštaj, kako je obrazložio, “zbog bezbednosti”. Iz omanje
kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj
žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za
uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i
danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem. Pravdajući se da je bez stana, jer je
svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu
unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju. Njegov
otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan
u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije
taj stan prodao i kupio novi kod starog “Merkatora”. Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi
Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića, Vuka Jeremića, Branka Rakića… koji
nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla kako da se zaštite od Tadićevih
momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. PR ministra odbrane bila je Ana Urošević, tek svršeni
student. list Tabloid piše da Boris Tadić održava odnose i s lepuškastom gospođom,
potpredsednicom najjjače srpske kompanije. Borisu se u koferu donose pare i odnose u “Berkli banku” u Londonu.

Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije za
najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu, a upravo
zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku “Berkli”, Đinđić je
smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student,
predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo
mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije.
Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku.
Kao predsednik, Boris je i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani saopštenjima da je na
lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno. Njegova majka Nevenka kazala je za list
”Toronto”, u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C
vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo! Dok
se bavio vaterpolom, bilo mu je dve godine zabranjeno da ulazi u bazen.
Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je Tabloid garantovao diskreciju, sve
poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta Branko Rakić. Svi, a
naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko Rakića, koji
naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre. Radni dan predsednika
Tadića zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u
apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog
žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe
“Idoli”. Srđan Šaper, sin bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (iz doba rigidne
komunističke nomenklature) je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Predsednik Tadić je
za svog savetnika za medije postavio i lekara Nebojšu Krstića, koji svakodnevno pomaže Tadiću
da ostane “u sedlu”.

Predsednik Srbije je nedozreo i obožava da se dokazuje. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima
požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Jedan od
policajaca, koji se u civilu zatekao u Zemunu, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za
volanom kako preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim
vozačima koji su stajali na semaforu: “Skloni se, skloni se”. U Guči, kada mu je jedan momak
nešto dobacio, predsednik Srbije zatrčao se za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu.
Stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude šef stranke, bavi se kao
diktator. Dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima u stranci imao protivkandidate, Boris Tadić je na
bio jedini kandidat, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. Dan uoči izbora nove vlade
Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih
ministara posvedočio je da je bio prisutan kada se Milka Forcan javila Borisu. Šta su razgovarali,
ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i
obratio stranačkim kolegama: “Au… kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto,
imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića”. Bivši direktor Agencije za privatizaciju većinu
privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, sproveo je na nezakonit način. Prisutni su već
videli Božu Đelića na ovoj funkciji, što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog
razgovora s pomenutom damom, doneo drugačiju odluku.
U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske
stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti.
Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda SR
Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić, takođe aktivista Crvenog univerziteta,
napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.
Marketinške agencije kandidatima za visoke državne funkcije friziraju biografije. Boris Tadić, se
kao kandidat za tu funkciju na januarskim izborima 2004. godine, oslonio se na drugove iz
detinjstva. Srđan Šaper, propali glumac, osmislio je izbornu kampanju Borisa Tadića na izborima
koji su održani. On je napisao i predsednikovu biografiju. Biografija je lažna i da smo demokratska
država, predsednika bi optužili za krivokletstvo. Gospodin Šaper je vodio i izbornu kampanju
2008. Službena biografija pobedničkog kandidata Borisa Tadića na izborima za predsednika
Srbije objavljena na sajtu B92, i u svim medijima. Evo nelogičnosti:

Boris jeste diplomirao je na psihologiji, ali nije završio poslediplomske studije na temu
“Subverzivnost u segmentu seksualnosti”. Za to nema dokaza na Filozofskom fakultetu u
Beogradu. Iz biografskog navoda zaključuje se da je Boris Tadić magistrirao na navedenu temu.
Ovakav studijski smer ne postoji niti je ikada postojao na Filozofskom fakultetu – postoji samo
smer psihologija. Ova obmana bila je potpuno nepotrebna i bezrazložna, sem u okviru sugestija
marketinške agencije da ga predstavi kao čoveka nauke i struke. Ključno pitanje je da li je Boris
obmanuo građane, ili nije?
Da li je Boris Tadić kao student radio kao kolporter nije moguće utvrditi, jer nema nijednog
svedoka koji se toga seća. Svi ga se sećaju kao dobrostojećeg mladića, sina dvoje univerzitetskih
profesora (otac Ljubomir akademik i majka Nevenka dečji psihijatar), ljudi uvek solidnih primanja.
Namera marketinške agencije je bila da Borisa predstavi kao vrednog i čoveka koji se od rane
mladosti sam starao za svoj džeparac.
Da li je i kada Boris radio na Radio Indeksu, nije moguće utvrditi. Ne znači da on nije možda
pripremio neki prilog za tu radio stanicu, ali u njoj nikada nije bio zaposlen. Bivši urednik Radio
Indeksa Nenad Cekić tvrdi da nikada nije sreo saradnika po imenu Boris Tadić!
U bolnici “Laza Lazarević” u kadrovskoj evidenciji nema imena kliničkog psihologa Borisa Tadića!
Ako je ipak bio zaposlen u ovoj bolnici, postavlja se logično pitanje – zašto je napustio tu
ustanovu, jer je to prirodno mesto rada za jednog kliničkog psihologa? Klinički psiholog koji pređe
u gimnaziju za profesora psihologije, prelazi u profesionalnom smislu s konja na magarca.
Razlozi ne mogu biti političke prirode, jer je mesto profesora u gimnaziji, u to vreme, bilo politički
svakako delikatnije, i tražena je moralno-politička podobnost kandidata za mesto za katedrom, a
predsednik ističe u svojoj službenoj biografiji da je bio u zatvoru iz političkih razloga.
U biografiji, dalje, piše da je Boris potom bio psiholog u vojsci, ali nema nikakvih dokaza, niti
mogućnosti da se to proveri. Boris Tadić je vojsku služio 1984. godine u Čapljini i u Sarajevu. U

vojsku ga je otac Ljubomir Tadić poslao te 1984. godine, jer se u to vreme pred Okružnim sudom
u Beogradu sudilo šetorici intelektualaca iz grupe Otvorenog univerziteta. Da bi spasao Borisovu
devojku Veselinku Zastavniković hapšenja, Ljubomir Tadić je, preko starih partizanskih veza,
uspeo da njegov sin dobije odsustvo i da se venča sa Veselinkom, kojoj se potom izgubio trag. U
vojsci je bio običan redov, sa privilegijama. Vojni psiholog u to vreme, nije bio u formacijskom
sastavu, već su taj posao obavljali u vojnim zdravstvenim ustanovama isključivo vojna lica!
Kada je Boris Tadić bio zaposlen u beogradskom Institutu za psihologiju? Takav institut postoji pri
Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali u evidenciji zaposlenih nema Borisa Tadića. Ako je radio u
Institutu, zašto ga je napustio? Ako je radio na istraživanjima, gde su mu objavljeni radovi?
U biografiji se dalje kaže da je Boris bio osnivač i prvi direktor Centra za demokratiju i političke
veštine. Na internetu ne može da se nađe nikakav trag o delatnosti takvog centra. U registrima
udruženja građana nema traga gde je taj centar osnovan, kada, ko su osnivači, da li postoji i koje
je stavove iskazao da bi postao relevantan za biografiju predsednika države?
U biografiji piše da je Boris Tadić radio na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke
edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Koji je to sistem, ko ga je finansirao?
Dalje u biografiji piše da je Boris bio hapšen osamdesetih godina. Iz uvida u dosije Policijske
uprave za grad Beograd – Uprave za analitiku i evidenciju, Boris Tadić je uhapšen 30. jula 1982.
godine, priveden dežurnom sudiji za prekršaje i kažnjen sa 25 dana zatvora. Kazna je izvršena
odmah – zbog ”povrede nacionalnih osećanja građana”. U stvari, Tadić je sa grupom u kojoj su bili
i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamaser… protestovali ispred knjižare
“Komunista” noseći majice sa natpisom “Pustite naše drugove”, a protiv hapšenja i zatvaranja
grupe koja je 9. jula te godine demonstrirala u znak podrške poljskom sindikalnom pokretu
“Solidarnost”, u kojoj su bili Dragomir Olujić, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković (tada
Borisova devojka), Jovica Mihajilović, Radmila Karajović, Gordan Jovanović i Branislava Katić, koji su bili osuđeni na po 60 dana zatvora. Boris je kaznu izdržao u Padinskoj skeli.

Od 2003. je, piše u službenoj biografiji, bio profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih
umetnosti u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti valjda ima proceduru za izbor profesora u
smislu Zakona o visokom školstvu. Boris Tadić nema ni jednu referencu za predavanje politike i
advertajzinga na FDU. Kao predsednik ne bi smeo da obavlja druge profesionalne dužnosti, a
ipak na ovom fakultetu predaje jedan od glavnih “dramskih” predmeta – politiku i advertajzing!
Juna 2004. godine izabrali smo za predsednika Srbije čoveka koji, u 46. godini života, nema
rešeno stambeno pitanje, koji nije stekao svoj stan, a radio je tako mnogo, piše u biografiji.
Biografi su zaboravili da je Boris Tadić bio vlasnik dvosobnog stana na Novom Beogradu kod
“Merkatora”, koji mu je poklonio otac Ljubomir, a koji je on ostavio ocu svoje bivše supruge
Veselinke Zastavniković. Nedavno je u imovinskoj karti Borisa Tadića odjednom navedeno da ima
50.000 evra. Otkud mu ta ušteđevina? Ako je poseduje od ranije, zašto nije pokušao da reši
stambeno pitanje, jer nije na ponos da za predsednika biramo beskućnika u 50. godini života.
Sumnjivo je puno toga što je Boris Tadić naveo u biografiji. Srđan Šaper radio je kampanju i 2008.
godine, i to su uočili, o čemu svedoči biografija na sajtu predsednika Republike i na sajtu
Fakulteta dramskih umetnosti, gde, navodno, “radi” kao profesor.
14.04.2004. godine, pojavio se sledeći tekst na forumu: “Brat od strica Borisa Tadića, Ranko
Tadić, radio je dvadeset godina u prislusnom centru Resora državne bezbednosti, od čega pet
godina u Jedinici za specijalne operacije, Milorada Ulemeka Legije. Kao stručnjak za te poslove,
zbog cega ima nadimak Manijak, osnivao je i paralelni prislusni centar predsednika države Borisa
Tadića, koji služi za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim, u timu, je i Zoran
Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u
Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadicem napravio je
Momir Stojanovic, smenjeni direktor Vojne bezbednosne agencije, inače rođak Dragana
Šutanovca i prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik je Mile Zaric, bivši JUL-ovac i prijatelj Mire
Marković, inače vlasnik hiperbarične komore u Kliničkom centru na Banjici. Centar za
prisluskivanje nalazi se na brodu Mileta Zarica na Dunavu, preko puta Kalemegdana i u
Zoološkom vrtu, a pomoćni deo u Centru “Sava”. Opremu za Centar nabavili su preko prijatelja
Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike
Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte.
Mile Zarić je putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte, sa kojom se

dogovorio da joj daje informacije o Karadžicu, a zauzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju

na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

Sada, umesto da u istražnim zatvorima i kazneno-popravnim ustanovama okajavaju grehe iz
vremena kada su za potrebe crveno-crne koalicije sejali smrt i progonili, nedodirljivi kadrovi
Miodraga Bracanovića, Milorada Ulemeka i Radeta Markovića, pod okriljem Radeta Bulatovića,
prave reformu kojoj je cilj da se ni slučajno ništa ne promeni. Prvi Bulatovićevi reformatori, Miša
Vilotić i Cvijetin Milinković, udarili su na one koji su 2001. godine pokušali da raskrinkaju
mašineriju smrti, otkrili kreatore “Ibarske” i “heroje” iz Vukovara i Srebrenice. Tako je u BIA
smenjen kompletan tim koji je uhapsio Slobodana Miloševića, isterao Legiju iz službe i zamalo
priveo ubice Slavka Ćuruvije. Istoga dana kada je osumnjičeni za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ratko
Romić, dobio od Kostunicinog pravosuđa nadoknadu od 1.000.000 dinara za “narušavanje
ljudskih prava”, u centru BIA Beograd smenjen je nacelnik Odeljenja za unutrašnji ekstremizam i
organizovani kriminal Milan Letić, šef tima koji je savesno vodio pomenutu istragu. Istog tog dana,
u centru BIA Beograd je sa mesta načelnika Odeljenja smenjen Srđan Stambolić, sinovac
pokojnog Ivana, bez valjanog objasnjenja. Ista metla iz centra BIA Beograd isteruje Edu Bukića i
Dejana Carevića, koji jsu istraživali nerešena ubistva julovske kamarile i Radeta Markovića.”
Bulatovićev naslednik, Saša Vukadinović, ne pokazuje nikakvu nameru da stane na put
zločinačkoj kamarili. Da li je to iz neznanja, slučajno ili namerno? Na pitanje novinara lista ‘Kurir’
08.05.2008. godine, dva meseca pred imenovanje Saše Vukadinovića, “ko je Ranko Tadić, za
koga tvrdite da prisluškuje političare po Srbiji?”, Tomislav Nikolić je odgovorio: “Bliski rođak Borisa
Tadića, inače šef centra za prisluškivanje političkih suparnika DS i građana Srbije.”
O opštem uticaju Radeta Bulatovića, nakon što je reformisao vojni sistem bezbednosti, svedoči
činjenica da je i ministar Joćić imenovao za svog šefa kabineta “Macu” Orašanin, koja je kuma
Radeta Bulatovića, a njenog muža, iz penzije, za šefa beogradskog sekretarijata unutrašnjih
poslova. Da li je, julovac, Rade Bulatović slučajno, na Odboru za odbranu i bezbednost i u
medijima, pričao o privatnim prislušnim centrima, a da li slučajno nije otkrio ni jedan?

e-Doc Nomenklatura Srbije – Koliko se vidi golim okom

Advertisements