Nikola Samardžić: „Prvi“ i „Drugi“ Beograd

Standard

Beograd je u toku poslednje dve decenije vidno degradiran, kao društvena i urbana celina. Istovremeno je istorijski inspirator i istorijska žrtva projekta jugoslovenske dezintegracije i etničke homogenizacije. Osiromašen i zapušten, nakon 2000. samo je delimično obnovljen i revitaliziran. Oporavak nisu pratile pozitivne demografske promene. Izborna kampanja, koja je u toku, dodatno razotkriva ozbiljnost stvarnosti ogrezle u korupciju, laž, lopovluk i zloupotrebe institucija. Kandidatura za evropsku prestonicu kulture 2020. samo je segment toga iščašenog, izmeštenog sistema vrednosti koji ga je dodatno provincijalizovao, umesto da Beograd postane jedna od evropskih kulturnih metropola sam po sebi.

Beograd je evropska prestonica koja je pretrpela najviše razaranja, migracija, ekonomskih kriza, i kriza identiteta, u dva veka svoje moderne istorije. Istorija modernog Beograda je hronika borbe za opstanak običnih, za oficijelnu, „veliku istoriju“, „malih“, često anonimnih ljudi. Te ljude je nosila stihija odluka sopstvene države, država agresora i država saveznica, i ishoda odluka. Posledice su obično duže trajale od procesa koji su ih izazvali. U svojstvu srpske i jugoslovenske prestonice, Beograd je uživao samo tri perioda relativno mirnog razvoja: od „predaje ključeva“ 1867. do početka Prvog svetskog rata 1914, između 1918. i 1941, kad je izgradio obrise svog evropskog identiteta, i od 1944. do početka jugoslovenske dezintegracije 1991. Prvi i treći period trajali su po 47, drugi svega 22 godine. Razdoblje globalizacije počelo se osećati tek nakon 2000. Jedino se u teoriji i praksi političkog nasilja Beograd nije suviše razlikovao od ostalih evropskih prestonica. Od početka političke samostalnosti, 1867, do početka Prvog svetskog rata, 1914, u Beogradu su, već 1868, ubijeni knez Mihailo Obrenović i kralj Aleksandar Obrenović 1903. Srbija je vodila četiri rata, protiv Turske 1876-1878, Bugarske 1885, i dva Balkanska rata 1912-1913. S tradicijom i praksom političkih ubistava Beograd je ušao u XXI vek, atentatom na premijera Đinđića 2003, koji je, instrumentalizirao, u svoju korist, u međuvremenu, čitav socijalni sloj političara, tajkuna, „analitičara“ i njima bliskog pseudointelektualnog otpada koji krstari medijima i budžetima.
Continue reading

Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića Cinizam ministra Šutanovca

Standard

Bojan Tončić

“Proglašenje 23. aprila, datuma na koji su žrtvovana naša deca, za novi Dan Vojske Srbije doživljavam kao svojevrsni cinizam ministra odbrane Dragana Šutanovca; porodice poginulih radnika Rado televizije Srbije obeležiće, kao i svake godinine noću, u 2.06 h, stradanje svojih najmilijih, a građani koji hoće da nam se pridruže učiniće to 23. u podne”, kaže za e–Novine Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića, jednog od šesnaestoro bezumno žrtvovanih radnika RTS utokom bombardovanja NATO, reagujući na intervju načelnika GŠ VS Ljubiše Dikovića “Politici”.

Ona u razgovoru za e–Novine kaže da je ministar Šutanovac “mogao da vodi računa o tome šta se dogodilo na taj dan, a ne da bude ironičan”.

“O čemu oni pričaju, kakav Drugi srpski ustanak?! Zašto nije Prvi srpski ustanak, neki od datuma iz Prvog svetskog rata, Berlinski kongres… Ne znam, zaista, šta je to što kod gospodina Šutanovca izaziva otpor prema porodicama poginulih, posebno prema meni kao majci. Na njegov zahtev je određen ovaj datum, dan kada je pogulo šesnaestoro ljudi, za čiju je smrt kriv vojni vrh. Sada čitam da će, kako kaže Diković, da podignu svu moguću silu da proslave Dan Vojske. Pa, što generali nisu angažovali sva moderna sredstva, kada su znali da će biti bombardovan RTS. A imali su ih, čak se general Delić hvalio kao svedok u Hagu da su on i njegovi ljudi mogli da snime koji avion šta prevozi i šta piloti razgovaraju”, kaže Žanka Stojanović.
Continue reading