Kenjare kenjaju: Predstava “Zoran Đinđić” – provokacija bez odgovora

Reagovanja glumaca na predstavu premijerno izvedenu u Ateljeu 212. Popović: Nismo hteli da budemo cenzori. Sokić: Ne znam šta smo novo dobili i saznali. Ninković: Brisanje poda zastavom – neoprostivo

AUTORSKI projekat zagrebačkog reditelja Olivera Frljića „Zoran Đinđić“, najavljen kao povratak političkog teatra na beogradsku pozorišnu scenu, izazvao je različita mišljenja u našoj pozorišnoj javnosti.

Premijera je s velikom radoznalošću iščekivana od prvih proba, sasvim očekivano, jer je i sam naslov budio pažnju i radoznalost javnosti. Tim pre što se njen autor svrstava u red najpoznatijih i najintrigantnijih pozorišnih stvaraoca bivše Jugoslavije. Da podsetimo, takođe na sceni Ateljea 212, Frljić je prošle sezone postavio „Oca na službenom putu“, predstavu koja sa svih festivala u zemlji i inostranstvu donosi kući brojna i prestižna priznanja. A šta o novom naslovu na repertoaru Ateljea kažu umetnici?

  • Kao član Upravnog odbora, odgledala sam predstavu tek nekoliko dana pre prvog izvođenja, jer je tako želeo reditelj. Imali smo neke primedbe, ali nismo hteli da budemo cenzori – objašnjava Gorica Popović, inače i član kuće. – Lično, ne mogu reći da volim političko pozorište, pogotovo ne u institucionalnom teatru. Mislim da je ovo više za neki alternativni prostor. Veoma sam znatiželjna kako će predstavu u budućnosti prihvatiti publika: da li će biti hladna, ravnodušna, ili će pokazati radoznalost.

Poznata glumica ističe i da su po njenom mišljenju u projektu neke scene nepotrebne, a da je pominjanje imena kolega koji su izašli iz predstave skandalozno. I dodaje:

  • Znam da Frljić kao reditelj voli provokaciju. Ne govorim to ni u pozitivnom ni u negativnom kontekstu. Upravnik stoji iza predstave, a od interesovanja publike zavisiće njena dalja sudbina. U ovim vremenima prinuđeni smo da se ponašamo tržišno. Od Grada dobijamo novac samo za po jednu predstavu na maloj i velikoj sceni. Pozorišta su u teškoj situaciji, a produkcija je svedena gotovo na nulu…

Reditelj i bivši ministar kulture Nebojša Bradić ističe da je za demokratiju pozorište veoma važno jer je ono jedna od retkih preostalih prilika gde društvo može da vodi živu etičku raspravu sa sobom:

  • Nažalost, lična, moralna, društvena i politička drama čoveka koji je zbog vizije dao najviše – svoj život, u pozorištu do sada nije našla adekvatnu obradu. Predstava „Zoran Đinđić“ je išla na provokaciju, ali nije odgovorila izazovu velike teme: mnogo opštih mesta i malo pozorišne umetnosti.

Jedna od glumica koja je deo istorije Ateljea 212 i svega avangardnog što je ova kuća donela istoriji našeg teatra, Ružica Sokić, kaže za sebe da je politički nepismena, ali:

  • Imam samo emocije i samo one mogu da me razdrmaju. Zoran Đinđić je sam po sebi toliko bolna tema, o tome ne mogu ni da govorim. Banda je ubila mladog i darovitog čoveka, koji je surovo pao kao nedužna žrtva… Inače, ne znam šta smo u ovoj predstavi novo dobili i saznali. Ostala sam prilično ravnodušna.

Glumica Nataša Ninković naglašava da nema ništa protiv angažovanog, političkog teatra. Naprotiv.

  • Ali ovo nije politički teatar. Za predstavu bi se moglo reći da ima, pre svega, jedan feljtonistički pristup. Gledala sam Frljićevog „Oca na službenom putu“, veoma mi se dopao. Zato sam s velikom radoznalošću došla na novu predstavu očekujući pogodak u metu, hrabrost u pozorišnom smislu. Nešto je u njoj i dobro urađeno, ali je za mene neoprostivo brisanje poda srpskom zastavom i povraćanje po njoj! Da su to uradili protiv nekog obeležja režima, razumela bih. Ali sa zastavom bilo čije zemlje, kao njenim simbolom – nezamislivo je. Postojalo je hiljadu pozorišnih načina da se pokaže šta se misli o lažnom patriotizmu, koga ima i kod nas. Ovo nije i ne može da bude način. Pozorište ne treba nikome da sudi niti presuđuje. Postoje institucije koje se time bave. Način na koji su to radili u predstavi bio je agresivan, kao i način onih protiv kojih se i danas borimo. Nesporno je da našoj zemlji nedostaje kritička svest pojedinca, pa i teatra. Želela bih, uostalom, da sam videla i drugu stranu. Volim suprotstavljene stavove. A u samoj predstavi smo čuli i da glumac zbog različitog mišljenja može biti izbačen iz nje. Posle odgledane premijere nisam bila besna već tužna..

Vecernje novosti

Advertisements