Miloš Ćirić: Katarza na silu


Premijerska publika sinoć je prisustvovala događaju sezone, premijeri predstave Zoran Đinđić, u režiji Olivera Frljića. Iz medijskih izveštaja sa predstave shvatamo da je reč o delu koje je podelilo publiku, da je jednom od glumaca pukao čir nekoliko dana pred predstavu, i da niko od političara povodom predstave nije imao ništa da izjavi. Ne računajući Branislava Lečića koji se bavio sopstvenim staromodnim ukusom i druge koji ovu predstavu smatraju političkim pamfletom, a ne pozorištem.

Hvala Oliveru Frljiću i glumcima. Ako ni za šta drugo, hvala im za scenu u kojoj se za učešće u atentatu na Zorana Đinđića konačno sudi Vojislavu Koštunici i u kojoj mu se postavlja pitanje: gospodine Koštunica, da li biste mogli da sednete preko puta Jovane i Luke i objasnite im zašto je njihov otac ubijen? Kad već nemamo javno tužilaštvo da postavi ovo pitanje, ni sud da proceni odgovor, neka mu se sudi u pozorištu. Kako je rekao advokat porodice Đinđić Srđa Popović, u stanju smo da podnesemo ovoliko pravde. Treba uvek podsetiti na krivične prijave koje je advokat Popović podnosio svih ovih godina u vezi sa političkom pozadinom, a koje su očigledno iskorišćene i u ovom projektu.

Oliver Frljić će preko noći postati superheroj i antiheroj istovremeno. On se sam već odredio u tom pogledu, jer na početku predstave kaže da je ovo politički pamflet, a on izdajica, Hrvat i ustaša. Oliver očigledno zna gde je došao i čemu može da se nada. Celokupnost umetničkog izraza, suština predstave, njena nedovršenost ili pamfletizam, ostaće samo sporedne primedbe inače visoko sofisticirane beogradske pozorišne publike oduševljene Kosama, Velikim dramama i pank-operama Emira Kusturice. Iz svega što smo tokom dana mogli da pročitamo iz medija, ali i iz Frljićevog razgovora za Peščanik, ova predstava je teroristički akt zbog svih okolnosti u kojima je odigrana kao i po svom sadržaju, po svojim namerama i po svojoj suštini. Scene koje nam mediji prepričavaju govore u prilog tome. Jedna od njih je i ona u kojoj Amfilohije sa kalašnjikovim u ruci strasno ljubi Legiju u usta ili ona u kojoj hor atentatora (vox populi) puca u Đinđića, a zatim čita celu Amfilohijevu besedu nad Đinđićevim odrom.

Druga je tema to što je Frljić avangarda u društvu koje se boji svojih popova pedofila i ratnih zločinaca, političkih i medijskih inspiratora i samih ubica premijera Đinđića. U društvu koje se do zemlje klanja veličinama Srpske akademije nauka i umetnosti, huškačima na ratne zločine i zavičajnim pesnicima koji pišu pesme o klanju koje su pokrenuli u podnožju brda na koje su potom ponosno stali. U društvu koje ne zanima početak suđenja Ratku Mladiću koji se dijabolično podsmeva porodicama žrtava genocida šetajući prstom preko grkljana, kezeći se. Retko se ko od domaćih savremenih umetnika do sada u svom izrazu opredelio za ovaj put (pročitati Porodične priče, Pad ili Nije smrt biciklo Biljane Srbljanović) i zato se toliko čudimo i krstimo.

Zato smo – mi, fini ljudi – nenaviknuti i šokirani krvavim rukama glumaca na sceni umočenih u bure na kome je ispisano Novija srpska istorija, ali smo naviknuti da hodamo istim ulicama sa pomagačima i inspiratorima Đinđićevog ubistva. Naviknuti smo da glasamo za njih, da verujemo javnom servisu koji uređuju, da plaćamo njihove odštete zbog ležanja u zatvoru tokom Sablje, da slušamo hitove majke nacije koja je Đinđićeve ubice izdašno pomagala. Na to nismo gadljivi. To nam, naprotiv, ni malo ne smeta.

Zato su ljudi koji snose odgovornost za zataškavanje političke pozadine atentata na Đinđića sinoć bez aplauza, ćutke i zgađeni napustili Atelje 212. Gajim bezrazložnu nadu da su se funkcioneri Demokratske stranke bar malo postideli. Mnogi od njih su, nesumnjivo, prema Đinđiću gajili iskrena i nežna osećanja, patili zbog njegove smrti, ali kada je trebalo tražiti pravdu za Đinđića – i sve nas uostalom – odlučili su da ćute i politički profitiraju. Zato je porodica ubijenog Đinđića sinoć opet istraumirana. Jer nema katarze, one prave, koju jedino mogu da dožive u sudnici tokom izricanja presude nalogodavcima ovog ubistva. Moramo zato da se borimo za pravo svakoga da je ostvari na drugim mestima, na silu – u pozorištu, bioskopu, u drugim javnim prostorima i tu je borbu, po svemu sudeći, za sada izborila i autorska ekipa predstave Zoran Đinđić. Na tome im treba čestitati, nevezano za ocene kvaliteta umetničkog izraza koje će uslediti od strane dežurnih kritičara.

Njih bi ipak valjalo podsetiti da žive u državi u kojoj su inspiratori ovog ubistva narodni poslanici i javni funkcioneri, koji preko svojih prijatelja na vlasti i u službama bezbednosti uspevaju u svojim namerama da nikada ne budu ispitani za učešće u atentatu. Da mnogi bivši saradnici i politički prijatelji Zorana Đinđića godinama profitiraju čerečeći njegovo ime, lik i delo u predizbornim kampanjama, a da o njemu njegovi još uvek politički aktivni najbliži saradnici govore samo pred 12. mart i to sve manje i tiše. Kada se to desi, kada to analiziraju, onda neka govore o umetnosti. Nepristojno je govoriti o umetničkim dometima predstave Zoran Đinđić u trenutku kada se dva predsednička kandidata u svom večitom derbiju bore za novi mandat. Jedan je javno najavljivao ubistvo Đinđića, drugi je svojim nečinjenjem omogućio da se inspiratori i nalogodavci nikada ne privedu pravdi. U tome vidim vrednost ovog projekta, koji je poziv na buđenje, ali, da opet citiram Srđu Popovića, ne možeš probuditi čoveka koji se pravi da spava.

Sutra se ponovo glasa, sutra je još jedan praznik naše demokratije. Glasajući za Nikolića, zajedno sa Koštunicom, glasate za atentat; glasajući za Tadića glasate za neotkrivanje političke pozadine atentata i dalju zaštitu inspiratora. Možda je to jedan od razloga zbog kojeg glumci na kraju predstave povraćaju po državnim simbolima (treba ih proglasiti teroristima!). Mučno je i nagoni na povraćanje, zato što je to – zapravo – naš izbor.

Peščanik.net, 19.05.2012.
http://pescanik.net/2012/05/katarza-na-silu/

Advertisements