Zoran Janić: Vojislav Koštunica: pročitan od mnogih, omražen od svih

Hobotnica (La Piovra) – 2 nastavak

Na dan hapšenja Miroslava Miškovića (decembar 2012), najvećeg dobitnika divlje srpske tranzicije koji je više od dve decenije nesmetano zgrtao bogatstvo pod firmom najpovlašćenijeg srpskog „tajkuna’ (čitaj: društvenog parazita, kriminalca i pljačkaša), u opštem muku koji je iznenada nastao među parlamentarnim strankama oglasila se jedino vanparlementarna stranka u nastajanju LPS (Liberalni pokret Srbije): istog dana ona je vrlo precizno svela krajnji bilans ove neočekivane sudsko-policijske akcije oko privođenja Miškovića, neformalnog gospodara Srbije iz senke. U njenom saopštenju, između ostalog, se kaže: “Liberalni pokret Srbije pozdravlja hapšenje Miroslava Miškovića koji je osnovano sumnjiv da je godinama unazad pljačkao budžet Republike Srbije, plaćao i huškao političare, javne ličnosti i analitičare, reketirao, pretio i davao naloge za hapšenje i određivanje pritvora koji su trajali mesecima, nekad i godinama. LPS podseća da će hapšenje Miroslava Miškovića doprineti rasvetljavanju kriminalnih aktivnosti vlada Vojislava Koštunice i Borisa Tadića.” U zaključku se još kaže: “Otimanje C Marketa, dogovoreno u kabinetu dr Vojislava Koštunice, nastavak je kriminalne zavere, dogovarane u istom političko-vojnom ambijentu, koja je imala za cilj likvidaciju premijera dr Zorana Đinđića.” Ime Vojislava Koštunice pojavljuje se u ovom proglasu dvaput, i to ne slučajno – oba puta kao sinonim za učešće u nemilosrdnoj društvenoj pljački i državnom puču, oličenom u naručenom ubistvu prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića. Ko je taj pravnik i političar, čiji su prsti umešani u najprljavije zakulisne rabote srbijanske politike u poslednje dve decenije i više?

Politička karijera

Nakon što je diplomirao (1966) i magistrirao (1970) na Pravnom fakultetu u Beogradu, Koštunica biva izabran za asistenta, ali će u vreme političkih previranja 1974, zbog podrške profesoru Mihailu Đuriću, odatle biti oteran, zajedno s još nekim profesorima. Iako su se vlasti kasnije predomislile i rešile sve da ih vrate, Koštunica ostaje praktično na ulici pošto se ispostavilo da od svih izbačenih kadrova jedino on nema nijedan relevantan naučni rad; ukratko, ništa, nula, curriculum vitae ovog asistenta-prišipetlje bio je potpuno prazan kao i njegova glava i, kako će vreme pokazati, ništa manje prazan od buduće naučne karijere ovog cenjenog doktoranda i državotvornog pravnika što voli skrovitost i senku. Zbog toga prelazi da radi u Institutu društvenih nauka, a od 1981. u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. U zvanje “višeg naučnog saradnika“ promovisan je 1984. godina pod mentorstvom dr Ljubomira Tadića, dr Nebojše Popova i dr Vladimira Goatija. U to vreme objavljuje radove iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i filozofije (bućkuriše smućkane u pomodnom loncu marksizma i samoupravljanja) i član je srpskog ogranka PEN centra.

Vojislav Koštunica je, sem akademskog angažmana, u tom periodu aktivan i politički. Jedan je od osnivača Demokratske stranke i obavljaće potpredsedničku funkciju u prve dve godine njenog postojanja (do 1992). Na prvim izborima za rukovodstvo stranke, septembra 1990, Koštunica će podržati Dragoljuba Mićunovića a ne protivkandidata Kostu Čavoškog, s kojim su ga vezivale kumovske veze, da bi, već nakon dve godine, okrenuo leđa i Mićunoviću, izazvavši raskol u stranci; to je učinio pod izgovorom kako je neophodno stvaranje udružene opozicije, tj. DEPOS-a. U julu 1992. osniva Demokratsku stranku Srbije, na čijem čelu je do danas. Vrhunac političke karijere doživeće 2000. godine, kada je na predsedničkim izborima izabran za predsednika SR Jugoslavije; u to vreme uživa ogromnu popularnost ne samo među običnim građanima (preko 80 %) nego je i miljenik Evropske unije i SAD, toliko da je čak proglašen za državnika godine (East-West Institut, SAD, 2001). Nakon ubistva premijera Đinđića 2003, popularnost mu vrtoglavo pada, javnost ga opravdano percipira kao jednog od glavnih kolovođa atentata i od tada reputacija njega i njegove stranke počinje naglo da pada, da bi na kraju ta stranka bila odgurnuta na margine političke scene Srbije, gde tavori do danas.

“Hobotnica“ i nastanak višestranačkog života u Srbiji

Iako je Srbija zvanično slovila kao poslednji bastion komunizma u Evropi, mora se reći da srpski vlastodršci uopšte nisu nespremni dočekali rušenje Berlinskog zida. Naprotiv, odlično su shvatali duh vremena u kojem žive, a dokaz tome je pravovremena priprema vladajuće klase za bezobzirno otimanje društvenog bogatstva. Komunistička nomenklatura prvo je temeljno razorila društvenu strukturu, zatim se okomila na oslabljeno i osiromašeno građansko društvo, potpuno ga dotukavši ratom i hiperinflacijom, da bi na kraju nesmetano izvršila svoj glavni cilj: prvobitnu akumulaciju kapitala, to jest pljačku. Tek nakon toga je došla završna faza legalizacije prethodno opljačkanih milijardi. Odmah po uklanjanju Miloševića, koji je postao smetnja svima, uključujući samu nomenklaturu, dovučena su sredstva na račune novootvorenih firmi u offshore centrima i Rusiji i instalirani kadrovi u bankama, na Beogradskoj berzi i u raznoraznim kontrolnim telima, uključujući sudstvo. Na taj način, sve je bilo spremno za start druge faze tranzicije: kupovinu društvenih i državnih preduzeća prethodno opljačkanim kapitalom. Sve faze tog poslovnog poduhvata „Hobotnica“ je brižljivo nadgledala. Radi veće jasnosti, neophodno je reći da se ono što se u okvirima ovog feljtona slikovito naziva “Hobotnicom” zapravo odnosi na staljinski relikt nekontrolisanih delova bezbednosnih službi, pre svega vojnih. Preciznije rečeno, srce tog organizma bili su poslednji preostaci nereformisanih vojnih službi ili, drugim rečima, ono što se u nekadašnjem Sovjetskom Savezu zvalo KGB. Ona sama, naravno, bila je konglomerat sastavljen ne samo od tih vojno-obaveštajnih strukutura, nego i od struktura SANU, SPC, mafije i političara.

“Hobotnica” ništa nije prepuštala slučaju, pa naravno ni tako važnu stvar kao što je formiranja prvih stranaka u Srbiji. Instaliranje njenih ljudi za lidere višepartijske ere početkom devedesetih teklo je glatko, zahvaljujući pre svega velikom broju „krtica“ ubačenih među tzv. disidente. Vojislav Koštunica je bio jedan od njih. Kao relativno nisko rangirani kadar, delovao je iz pozadine, nikada samostalno. Cela njegova politička karijera stoji u znaku slepe poslušnosti “Hobotnici”, od učešća u osnivanju DS do formiranja DSS i svih važnijih odluka koje će, po direktivama te iste “Hobotnice”, njegova stranka i on donositi do danas. Nagrada za dugogodišnju vernu službu došla je u vidu imuniteta od krivičnopravnog gonjenja zbog učešća u atentatu na premijera Zorana Đinđića. A da tvrdnje o presudnom uticaju “Hobotnice” na izbor prvih lidera novoosnovanih stranaka nisu preterane, dovoljno rečito potvrđuje slučaj osnivačke skupštine Demokratske stranke, gde su se kao dva glavna kandidata za mesto predsednika pojavili pravnik Kosta Čavoški, ultranacionalista i potonji prijatelj ratnih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića, i Dragoljub Mićunović, stari saradnik UDBE (pod kodnim nazivom “Baba Draga”), o kojem će više reči biti u jednom od sledećih nastavaka ovog feljtona. U tome leži i objašnjenje zašto je Srbija jedina zemlja jugoistočne Evrope koja još nije dopustila otvoranja dosijea svojih građana.

“Hobotnica” i DSS

Koštuničin politički angažman tokom devedesetih zasniva se na tobožnjoj ekvidistanci njegove stranke od režima i od opozicije, mada je od početka DSS stajala na prvim, rezervnim položajima miloševićevskog režima i služila uglavnom za zadavanje udaraca opoziciji s leđa. Plaćeni mediji u to vreme pažljivo mu grade imidž “poštenog, principijelnog i doslednog političara“, “patriote i legaliste”, a po svedočenju Vladana Batića, nekadašnjeg potpredsednika DSS koji kasnije osniva vlastitu Demohrišćansku stranku (DHSS), “Hobotnica” je novčano, medijski i logistički potpomogla osnivanje DSS-a. Kao novoosnovana stranka, DSS učestvuje na republičkim izborima u decembru 1992. u okviru DEPOSA, ali već tada najavljuje mogućnost obrazovanja koalicione vlade između miloševićevskog SPS-a i DEPOSA, nazivajući SPS “modernom fabrikom“. U vreme nastanka DSS, istupivši iz DS, Koštunica u jesen 1992. izjavljuje kako “preduslov uspešne borbe sa jednim autoritarnim poretkom jeste udruživanje opozicije“ , da bi već nakon godinu dana, pred parlamentarne izbore 1993, po nalogu “Hobotnice”, istupio iz DEPOSA i samostalno izašao na izbore, uz lakonsko obrazloženje da je “stvaranje zajedničke izborne liste – besmislica” . Uprkos jasnim računicama da će, zbog izbornih pravila, samostalni nastup DSS dovesti do prelivanja glasova režimskoj SPS i da će sama DSS time osvojiti znatno manje mandata nego da je izašla u okviru DEPOSA (što se i dogodilo; umesto očekivanih 25 mandata osvojiće svega 7), Koštunica se odlučuje na taj naizgled samoubilački korak – a zapravo korak koji je u potpunosti odgovarao potrebama režima – da bi razni ‘nezavisni analitičari‘, prorežimski i tobože opozicioni kreatori javnog mnenja kasnije to tumačili svojevrsnom Koštuničinom “naivnošću”, “da mu je sa pravog mesta, na pravi način prodata priča da je dovoljno jak“ , iako je evidentno da je samo poslušno ispunjavao naloge “Hobotnice”. Shodno svedočenju Vladana Batića: “Stranka koja je imala skromnu infrastrukturu, bez dovoljno finansijskih sredstava, potpuno samoubilački donosi odluku da na izbore izađe samostalno“. Nagrada za poslušnost je suma od 400 hiljada maraka, koju DSS-u daruje “nepoznati biznismen iz Budimpešte“, a Koštunica, u pratnji advokata, odlazi u Mađarsku da preuzme novac. Na povratku, izašavši iz kupea da malko protegne noge, Koštunica u hodniku ispred zatiče dvojicu milicionara, s kojima stupa u razgovor i za koje se ispostavlja da su iz nekog razloga, što nije uobičajeno za milicionere, odlično politički obavešteni. Naravno, ti policajci bili su pratnja tobožnjeg lidera opozicije koji je sa sobom nosio kofer sa 400.000 maraka, kako bi njegova partija izašla samostalno na izbore. I Batić zaključuje: “Video sam da je UDBA umešala prste“. Potvrdu da je DSS imala finansijsku pomoć i širok medijski prostor u miloševićevskoj Srbiji dao je i sam Milošević odmah nakon pretooktobarskog prevrata, tokom onog čuvenog susreta sa Koštunicom kada dolazi do primopredaje vlasti, a kojem su prisustvovali general Pavković (koji je tajno snimio razgovor) i ruski ministar spoljnih poslova Ivanov. Milošević je tom prilikom optužio Koštunicu kako mu je je od početka pomagao u stranačkom radu i bio uz njega, ne samo tako što mu je širom otvorio vrata medija, nego mu je lično osnovao stranku i tolerisao nezakonito poslovanje nekih najkrupnijih finansijera DSS. Ivanov se na to ubacuje u razgovor s rečima da Koštunica ne može poreći kako je na neki način ipak Miloševićev dužnik, što ovaj priznaje.

Nacionalna misija Koštunice

Kao proizvod tzv. “nacionalnog dela” UDBE, jedan od legije mediokriteta titovskih lažnih disidenata, Koštunicu je “Hobotnica” vrlo rano uzela pod svoje, neposredno posle Titove smrti, odmah čim su počele da jačaju nacionalističke struje u okviru službi bezbednosti. Naravno, sa nastankom višestranačja, Koštunica je, zajedno sa ostalima, odmah aktiviran (Dragoljub Mićunović, Milan Paroški, Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Dragan Veselinov, Kosta Čavoški) i od tada pa do danas uredno je izvršavao zadatke koje je dobijao.

U retorici DSS pitanje “nacionalnog” izbija u prvi plan već od prvih dana njenog osamostaljivanja i istupanja iz DS, i ta se retorika ni po čemu ne razlikuje od ratne retorike bosanskih Srba i njihovih ciljeva. Tako u januaru 1993. Koštunica sanjari o budućim državnim okvirima srpskog naroda s obe strane famozne reke Drine: “Postavljanjem carina na Drini dovodi se u pitanje i nastojanje mnogih naraštaja srpskog naroda da sa obe strane Drine žive zajedno“. Njega zanima “uspostavljanje teritorijalnog kontinuiteta srpskih provincija u Bosni” , jer se srpski narod nalazi “pred grdnim, velikim zadatkom da stvaramo nešto što treba da bude srpska nacionalna država“ , a kartograf u njemu iscrtava i granice te buduće sverspske države, pangenocidne Pansrbije: “Potencijalno, to je prostor Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine“. Koštuničine proglase mirna srca mogli su da potpišu Radovan Karadžić i Ratko Mladić, kao i tadašnji predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić, za čijeg je mandata otpočela opsada Sarajeva.

Dve nedelje nakon genocida u Srebrenici, u autorskom članku objavljenom u nedeljnoj štampi, ponoviće svoje stare ekspanzionističke velikosrpske teze: “Naravno, od kada je nastala Jugoslavija, Srbija je jedan i nedeljiv prostor s obe strane Drine, a Srbi i ovde i tamo jedan i isti narod“. Bombardovanje snaga bosanskih Srba od strane NATO u leto 1995. porediće sa ‘praksom nacista”, koji su u Drugom svetskom ratu streljali 100 civila za jednog poginulog vojnika. U završnoj fazi Dejtonskih pregovora, u novembru 1995, Koštunica izražava skepsu u eventualno povoljan rezultat po srpsku stranu; po njemu, pomenuti pregovori “započeti su u znaku Srebrenice i medijske funkcionalizacije navodno tamo počinjenih zločina“. Najveći arhedušmani Srbije su, naravno, SAD i Zapad, i u danima kada je uveliko najavljivana mogućnost vojne intervencije NATO Koštunica izjavljuje: “Ukoliko nas NATO bombarduje, Srbija ima sve razloge da, kao što je podigla spomenik zahvalnosti Francuskoj posle Prvog svetskog rata, Americi podigne spomenik mržnje“. U proleće 1999, u jeku kampanje NATO, izlazi u javnost sa upozorenjem da “Amerikanci otvoreno pozivaju kosovske Albance da što pre postignu sporazum kako bi onda međunarodna zajednica imala manevarski prostor da tamani Srbe“.

U tom nacionalnom angažmanu on je našao jedini alibi (za ličnu upotrebu, kao lažni mesija) za sve usluge „Hobotnici“.

Od političara do pučiste: ubistvo Zorana Đinđića

Rekli smo, dakle, da čitava politička karijera Vojislava Koštunice stoji u znaku bespogovornog služenja “Hobotnici” za čiji račun godinama minira ionako bedan rad tzv. opozicije i, po pravilu, zabija joj nož u leđa u presudnim trenucima. Metoda njegovog delovanja uvek je ista: izdaja, raskol i prevrtljivost, a pod plaštom “neodlučnosti“ i tobožnjeg “autizma”; takvu sliku stvorila su vrla medijska pera i ona se prenosi s kolena na koleno lenjih novinarskih neprofesionalaca, plaćenih ne da razmišljaju nego da prepisuju i presipaju iz šupljeg u prazno ono što im se servira da kažu. Isto onako kao što je početkom devedesetih izdvojio svoje krilo iz DS, tako je i 1993. srušio DEPOS, izašavši iz njega. U periodu kad nije bilo izbora ili su barem bili daleko na vidiku, spremno bi šurovao sa opozicijom i prikazivao se kooperativnim, da bi redovno, u odlučnim trenucima, iznenada promenio mišljenje i uradio upravo ono što bi najviše odgovaralo režimu. Na građanskim protestima u zimu 1996/1997. Koštunica će napadati “Zajedno” a ne Miloševića; u drugom krugu lokalnih izbora od svojih glasača otvoreno će čak zahtevati da glasaju za Miloševića!

Onog časa kada je “Hobotnici” postalo jasno da Milošević mora da ode, da je u pitanju on ili ceo sistem u kojem je “Hobotnica” obitavala kao u idealnom habitatu, na Koštunicu je pao izbor da nastavi da čuva sistem i ljude sistema. U prvoj izjavi za RTS, u svojstvu predsednika, Koštunica će izjaviti kako je vojska “garant stabilnosti” i kako “neće biti revanšizma prema političkim neistomišljenicima“ Sačuvaće ne samo miloševićevske generale nego i njegov glavni kadar, celokupnu kičmu režima, uključujući i šefa tajne policije Radomira Markovića, s kojim će, prvih meseci, održati preko dvadeset tajnih sastanaka u svom kabinetu. Nijedan od servisa za ubijanje političkih protivnika “Hobotnice” nije bio demontiran, pa je stoga bilo sasvim očekivano da se, upravo u krugu oko Koštunice, koncentriše sav onaj šljam i talog prethodnog režima i da, združenim snagama, izvedu atentat na premijera Đinđića. Kao što su dnevni listovi Identitet i Nacional služili kao glasila zemunskog klana, tako je Koštuničin kabinet bio glasnogovornik pučista i zaverenika iz redova JSO, kojima su davali političku zaštitu. Još u novembru 2000. Gradimir Nalić, član Koštuničinog kabineta, na slavi JSO i “Crvenih beretki” u Kuli rekao je prisutnima: “Vlada će da proda jedinicu Hagu i zato podržite predsednika Koštunicu“.

Metod delovanja “Hobotnice” najbolje se može videti na primeru ubistva Momira Gavrilovića, bivšeg visokog funkcionera Službe državne bezbednosti, čije ubistvo u avgustu 2001. godine je poslužilo za pripremu kasnijeg Đinđićevog ubistva. Ubijen nakon što je izašao iz Koštuničinog kabineta gde je imao razgovor o reorganizaciji Službe bezbednosti, na čije čelo je Koštunica planirao da ga postavi, za njegovu smrt Koštuničin kabinet odmah okrivljuje premijera Đinđića, plasirajući preko svojih medija tvrdnju kako je Gavrilović ubijen jer je došao s ciljem da ukaže na vezu “pojedinaca iz vlasti sa članovima zemunskog klana“. Iako ubistvo do dan današnjeg nije rasvetljeno, sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da je “Hobotnica” zapravo likvidirala svog člana (Gavrilovića) iz viših, nacionalnih razloga – da bi sprečila Miloševićevo izručenje u Hag, oborila republičku vladu sa Đinđićem na čelu i u javnosti, istovremeno, stvorila sliku o premijeru Đinđiću kao kriminalcu.

Ekonomski interesi “Hobotnice”

Iza ideološkog paravana, iza one na sva zvona razvikane borbe za svete srpske zemlje i ujedinjeno vaskoliko srpstvo, stajali su, dakako, i neki drugi interesi, pre svega ekonomski. Bili su to interesi “Hobotnice”, čiji je Koštunica, bez sumnje, bio čuvar (kao što je to danas Ivica Dačić): od 24 sumnjive privatizacije sa liste EU, čak njih 23 bilo je sprovedeno dok je Koštunica bio premijer. U nekim od najprljavijih privatizacija, poput “C-marketa“ i „Luke Beograd“, njegov angažman bio je neposredan – “Hobotnica” se nije mnogo ustručavala da ga isturi u prvi plan, računajući na njegovu izrazitu poslušnost. Kao takav, on nije pravio problema ni oko izdaje nacionalnih interesa, ni oko besomučnog zaduživanja zemlje; on je bio taj koji se vatreno zalagao za prodaju „Naftne industrije Srbije“ Rusima direktnom pogodbom (tj. bez kontrole), mada će taj posao na kraju ipak dovršiti Tadić (i pokupiti skorup).

Ovde valja primetiti da se, na ekonomskom planu, Koštunica samo nadovezao na osnovne tokove Đinđićeve ere. Nakon izvesnog razdoblja nesigurnosti u danima iza 5. oktobra, “Hobotnica” je vrlo brzo povratila kontrolu i bez nekih većih problema ušla u fazu legalizacije opljačkanog, a pre svega u jeftinu kupovinu preostale imovine. Institucionalni okvir, koji su 1997. i 1998. postavili Borka Vučić, a zatim i Milan Beko, ostao je netaknut. Nastavljena je primena Bekovog zakona o privatizaciji, svi ključni kadrovi ostali su na svojim mestima, počev od Agencije za privatizaciju i Berze, preko Akcijskog fonda do posredničkih i revizorskih kuća. Sam Đinđić nije se previše bavio unutarnjim pitanjima ekonomije, njega je jedino zanimalo da postigne reprogram dugova, dobije neophodnu stranu pomoć i nekako popravi ekonomski imidž Srbije (u čemu je potpuno uspeo). Te su mere izrazito prijale “Hobotnici”, bujala je kao u stakleniku, a kad se Đinđić odlučio na direktan sukob s njom, jednostavno ga je likvidirala.

“Hobotnica” štiti Koštunicu

Izvevši uspešno puč, Koštunica uništava sve ono napredno i dobro što je bilo urađeno u Đinđićevoj vladi; “Hobotnica” potpuno prožima sve pore društvenog bića i pod svoju kontrolu stavlja ključne poluge društvenog mehanizma. Glavni efekat vlade premijera Koštunice nakon ubistva Đinđića bilo je preuzimanje svih najvažnijih privrednih i prirodnih resursa i njihovo prebacivanje u ruke pripadnika „Hobotnice“ (tajkuna, ratnih zločinaca, profitera, popova, kriminalaca, kosovaca i udbaša). Taj proces, naravno, bio je praćen daljom dezindustrijalizacijom zemlje – „Hobotnica“ po prirodi stvari nije u stanju da organizuje ništa sem pljačke i korupcije, a kamoli nekakvu ozbiljnu industrijsku proizvodnju. Iako životno važan za sve građane, taj je proces tekao nekako podzemno, skriven od očiju javnosti budući da je bio potpuno obavijen ideološkom maglom: sukobima oko Kosova, antievropskom retorikom, paljenjem ambasada, daljom desekularizacijom države, bakljadama “Dveri” i “Obraza”. Naposletku, pročitan od mnogih a omražen od svih, Koštunica je prisiljen da svoje mesto prepusti mlađem, lepšem i perspektivnijem Tadiću, novom miljeniku “Hobotnice”. Sam Koštunica se povlači na rezervni položaj odakle, po starom običaju, mrači i truje iz potaje. A da ga “Hobotnica” nije zaboravila ni ostavila na cedilu pokazaće se belodano jasno u martu 2011. godine, kada preko 250 “uglednih javnih ličnosti“, među kojima su Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Emir Kusturuca, mitropolit Amfilohije, dramaturg Dušan Kovačević i drugi, zdušno ustaje u odbranu Koštunice od juridičke opasnosti zakasnelog sudskog poziva, po kojem bi bivši predsednik, po tužbi porodice Đinđić, trebalo konačno da posvedoči o svojoj ulozi u ubistvu premijera Đinđića. Svi ti potpisnici, naravno, delovali su organizovano, kao više ili manje važni kraci “Hobotnice”. O nekima od njih biće više reči u narednim nastavcima feljtona.

Iz Helsinske povelje

Advertisements