Lakić Đorović: PRAKTIČNO UBIJANJE ZAMENIKA “SPECIJALNOG” TUŽIOCA

Standard

Ne tako davno, javnosti dobro poznati portparol još poznatijeg srbijanskog tužilaštva, u veoma gledanoj TV emisiji reče: …“a, Milana Radovanovića, zamenika specijalnog tužioca su PRAKTIČNO UBILI. Dok je bio u istražnom pritvoru, Radovanovića su jedne večeri ostavili među kriminalce koje je on svojevremeno optužio i oni su mu svu noć palili i gasili svetlo, dok nije dobio infarkt i, kao što se zna, on je preminuo“.
Siroti portparol, kao da se uplašio nehotično iskazane i mnogima dobro poznate istine.
Ni posle sedam godina javnost nije obaveštena o eventualnom pokretanju i/ili raspravljanju odgovornosti onih koji su „praktično ubili“ i naredili ili omogućili ubijanje Milana Radovanovića, zamenika Višeg javnog tužilaštvu u Beogradu – Specijalnog tužioca za organizovani kriminal.

Uz sav rizik, radi duševnog mira, smatram svojom dužnošću i želim da upoznam javnost o tome da su Radovanovića, na gotovo identičan način, pokušali da ubiju, za vreme rata, na Dan vojnog pravosuđa – 10. maja 1999. godine. Žrtvujući svoju profesionalnu karijeru, javno, pred preko 60 takozvanih “oficira vojnog pravosuđa”, odbio sam naređenje generala Obrenčevića da lažno svedočim protiv Radovanovića i tako ga spasio.

Od 24.marta do 20. maja 1999. godine, bio sam ratni vojni tužilac u Beogradu.Milan Radovanović je bio jedan od mojih zamenika.Pre toga, gotovo dvadeset godina, bio je zamenik ondašnjih Okružnih tužilaca u Beogradu.O sebi gotovo da nije pričao, ali je u više navrata naglašeno ponavljao – da se plaši osvete nekog moćnog homoseksualnog generala, jer mu je sina krivično gonio.

Veoma brzo sam uvideo da organi bezbednosti, sa naročitom revnošću prate Radovanovića.Ubrzo mi je general Obrenčević, kao Vrhovni vojni tužilac, objasnio da Radovanovića prate po njegovim instrukcijama i savetovao mi, u prisustvu generala Gojkovića, predsednika Vrhovnog vojnog suda, da i ja, kao pretpostavljeni Radovanoviću pripazim kako se ponaša i čime se bavi.

Od 01. do 10. maja 1999. godine, general Obrenčević i organi bezbednosti iskonstruisali su i lažno optužili mog zamenika Milana Radovanovića (rezervnog potporučnika pravne službe VJ), da je za novčanu nadoknadu, odao vojnu tajnu o mestu nalaženja dvojice inostranih novinara koje su obaveštajne službe NATO alijanse navodno ubacile u SRJ sa zadatkom da ubiju predsednika Republike Slobodana Miloševića i načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića.

Znajući da se Milan Radovanović, tih dana maja 1999. godine skoro redovno sastajao sa svojim kolegom i poznanikom – Dragoljubom Stankovićem, tadašnjim zamenikom Okružnog tužioca u Beogradu a sadašnjim zamenikom Tužioca za ratne zločine u Srbiji, generali su i Dragoljuba Stankovića lažno optužili da je podstrekavao Milana Radovanovića na odavanje vojne tajne za novčanu nadokadu i navodno mu pomagao u otkrivanju mesta gde su vojni organi držali uhapšene novinare.
General Obrenčević i Gojković, početkom maja 1999. godine, u više navrata su pokušali da me ubedi, da lažno svedočim protiv svog zamenika Milana Radovanovića – da je odao vojnu tajnu o mestu držanja uhapšenih novinara. Objašnjavali su mi da je to u „državnom interesu i da je u vojnom vrhu odlučeno da se Radovanović uhapsi,te da će to biti saopšteno u večernjem dnevniku“.Obrenčević mi je, kao u šali ponavljao „već razmišljamo o tvojoj promidžbi u službi, ali ako nećeš ti, oće drugi, sunce moje“.

Na Dan vojnog pravosuđa, 10. maja 1999. godine, pred oko 60 pripadnika vojnog pravosuđa i 6-toricom pripadnika vojne bezbednosti, javno sam odbio prljavo Obrenčevićevo naređenje – da napišem i potpišem izjavu o tome kako je Milan Radovanović sa Dragoljubom Stankovićem navodno odao vojnu tajnu o mestu držanja dvojice uhapšenih stranih novinara.

Istoga dana, podneo sam zahtev za razrešenje od dužnosti tužiuoca i zahtevao da budem upućen na Kosovo ili drugo mesto, što dalje od Obrenčevića i njegovih kriminalaca iz vrha vojnog pravosuđa.

Ubrzo, 20. maja 1999. godine, postavljen sam za ratnog tužioca na Kosovu.

O ovim zbivanjima javno sam svedočio u Haškom tribunalu (videti paragrafe 13 do 17 moje izjavu, date istražiteljima, 30. i 31. avgusta i 01. septembra 2006. godine, kao i transkripte svedočenja,12.do 14. marta 2007. u predmetu protiv Milutinovića, Šainovića i ostalih).Opširno i detaljno, nudeći dokaze, upoznao sam i sve nadležne organe u Republici Srbiji (Republičko tužilaštvo, Ministarstvo pravde, predsednike Republike, četiri ministra odbrane i četiri načelnika Generalštaba Vojske SCG/Srbije).

Ubeđen sam da su isti pripadnici ondašnjeg vojnog pravosuđa, u oktobru 2005. i tokom 2006. godine, kada su bili na hijerarhijski višim dužnostima u Tužilaštvu odnosno (i/ili) Sudstvu („pravosuđu“) Srbije, sa istim ciljem – radi prljave osvete Milanu Radovanoviću, kao zameniku Specijalnog tužioca za organizovani kriminal, i u istoj nameri – nanošenja štete, narušavanjem njegovog ličnog,porodičnog i profesionalnog ugleda, te definitivnog progona iz srbijanskog pravosuđa (tužilaštva i sudstva), a da bi na važnim mestima u, novoformiranim, gotovo tajnim Vojnim sudskim i tužilačkim odeljenjima (maskiranim u Višim sudovima – tužilaštvima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu), instalirali pripadnike i saradnike vojne bezbednosti, optužili Milana Radovanovića za krivično delo odavanja službene tajne (u maju 1999. su pokušali da ga lažno optuže za navodno odavanje vojne tajne).

Ubeđen sam i da su iste vojne sudije i tužioci, pripadnici i saradnici vojnih tajnih službi, od 2005. godine instalirani kao sudije i tužioci Republike Srbije, sudelovali i u praktičnom ubistvu Radovanovića, izvršenom na način koji je šturo, ali javno i dovoljno jasno objasnio poznati portparol poznatog srbijanskog tužilaštva.

U ovakvom, čvrstom ubeđenju, držeći da mi je to i zakonska i moralna obaveza, Višem javnom tužilaštvu u Beogradu – Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, kao nadležnom, 25. maja 2011. godine, podneo sam krivičnu prijavu protiv 8 (osam) oficira, među kojima i dvojice generala (ranije, od 1999. do 01. januara 2005., ondašnjih sudija i tužilaca Vojnog suda, odnosno Vojnog tužilaštva u Beogradu, a od početka 2005. Vojnog odeljenja Okružnog/Višeg sudu odnosno tužilaštva u Beogradu, kao i više pripadnika Vojne bezbednosti iz Uprave vojne bezbednosti i njihovih detaširanih centara u Beogradu), Zbog, krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije iz člana 181. Krivičnog zakona Savezne Republika Jugoslavije (KZ SRJ), u vezi sa članom 22.KZ SRJ, kao saizvršioci, a neki do njih kao podstrekači u smislu člana 23. i pomagači u smislu člana 24. KZ SRJ, i krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika R Srbije (“Službeni glasnik RS”, broj 58/2005, … i 121/2012).
Prijavljeni su preko svojih sudija i tužilaca u tzv. Vojnim odeljenjima, sprečili svako svedočenje i svako procesuiranje ratnih zločinaca iz vojno-policijskog i državnog vrha.
Nekim svedocima insajderima su pretili kidanjem ruku, smeštanjem u ludnice, izbacivanjem iz vojne ili policijske službe.
Prijavljeni su 20 godina skrivali zločince i zločine, umesto da ih krivično gone i da im sude.
Dragoljub Stanković, sadašnjei zamenik Tužioca za ratne zločine Srbije, ondašnji zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu, u izjavi koju je, 10. marta 2007. godine, dao „na traženje branioca optuženog Dragoljuba Ojdanića“, kako naglašava u uvodnom delu, i u kojoj, u zadnja tri pasusa na drugoj strani, objašnjava, citiramo: „U vreme bombardovanja, ja sam prvi put čuo za problem sa nekim stranim novinarem onda kada mi je Vojna bezbednost, preko mog tužioca dostavila neka pitanja na koja je trebalo da odgovorim. Neka od t iih pitanja odnosila su se na neke američke padobrance koji su uhapšeni tokom bombardovanja, a neka su se odnosila na jednog novinara, čini mi se austrijskog. Na sva ta pitanja sam, naravno, negativno odgovorio, navodeći da nemam nikakva saznanja o njima, ali su ta pitanja za mene bila vrlo neprijatna, jer sam se osećao kao da me neko sumnjiči da se ja bavim špijunskim delatnostima. Nisam mogao da nađem racionalno objašnjenje. Jedino mogu da pretpostavim da je to delo nekog od ljudi koje sam kao dugogodišnji tužilac krivično gonio, pa je tako hteo d a mi se sveti, što ne bi bilo prvi put da mi se događa“.
Dragoljubu Stankovića, kojeg je vojna bezbednost tada sumnjičila kao podstrekača i pomagača svoga kuma i kolege Milana Radovanovića na navodno odavanje vojne tajne, ovo sumnjičenje ne samo da nije naškodilo, već kao da ga je preporučilo za zamenika ratnog tužioca, time valjda i za posrednog svedoka odbrane haškog osuđenika Ojdanića, i za … .
U Beogradu, 11. januara 2013. godine
Đorović Golubov Lakić potpukovnik u penziji, ratni vojni tužilac u Beogradu i na Kosovu 11.160 Beograd, ulica Dr Drage Ljočić, broj 4, stan 12 telefon 062 – 537 – 175

Komentar

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.