Lakić Đorović: ZA GENERALSKE ČINOVE, UBIJENOG VOJNIKA PROGLASILI DEZERTEROM

Vojnika V(M)M ubili su njegovi komandiri i komandanti, 24.jula 1998. godine, na Kosovu, na golom visu u rejonu sela Zlokućane kod Komorana, opština Glogovac.“Poginuli-ubijeni“ je bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u 15. oklopnoj brigadi 52.Prištinskog korpusa (VP 9650/21 Priština, prištinski aerodrum, selo Slatina kod Prištine).U JNA je stupio 17.decembra 1997. godine.Završio je redovnu i praktičnu obuku i bio dobro obučen i iskusan vojnik.Svi koji su ga znali- tvrde da je bio dobar čovek i dobar vojnik.Uostalom u VJ, i to baš na Kosovo, u „smutnoe vremja“, došao je po sopstvenom zahtevu.

U to vreme, komandant 15. oklopne brigade (VP 9650/21 Priština) bio je pukovnik Mladen Ćirković, a načelnik štaba potpukovnik Mlađen Nišević. Kasnije je Ćirković avanzovao u general-potpukovnika i savetnika ministra odbrane Tadića, a Nišević u general-majora Vojske Srbije.

Neka su im srećni.Njihovi su i upravo takvi im još uvek trebaju.Sve dok „Ruskie, katori pašlji 1999. gada, ne prijehaju“. Znači, samo još malkice.

1. Pogibija vojnika V(M)M, odnosno njegovo „ranjavanje u predelu glave i desne noge“ i navodno „prebegavanje na neprijateljsku šiptarsku stranu“ nije prijavljeno Prištinskom korpusu, niti bilo kojem drugom nadležnim vojnom organima VJ odnosno SRJ.

2. Ispitivanje njegove pogibije, odnoasno navodnog „ranjavanja i nestanka“, umesto nadležnih organa VJ, izvršili su ropski poslušni načelnik organa bezbednosti Vladimir Marinković, sa pripadnicima brigade koji su, nesumnjivo je, krivično-pravno odgovorni za pogibiju-ubistvo vojnika V(M)M.

3. Više nego očigledno, daleko više od osnovane sumnje, za pogibiju vojnika V(M)M odgovorni su ne samo Ćirković i Nišević, kao komandant odnosno načelnik Štaba 15. oklopne brigade.Osim njih, za pogibiju-ubistvo vojnika V(M)M, odgovorni su i: 1) ropski poslušni načelnik organa bezbednosti te brigade Vladimira Marinkovića; 2) pomoćnik komandanta za moral i politička pitanja -„moralistu“ potpukovnik Radović (koji je sa porodicom živeo u stanu, upotrebom oružja, otetom od albanske porodice i koji je autoru ovoga teksta, radi zastrašivanja, pretio ubistvom – tokom „nameštenog“ zajedničkog operativnog dežurstvu u Beogradskom korpusu); 3) komandant bataljona kapetan prve klase Zdravko Dabižljević; 4) kapetan Japundžić Željko i desetine drugih, slijepo, ropski poslušnih – komandira osnovnih jedinica (četa, vodova i odeljenja, čiji identitet mi je, nažalost, veoma dobro poznat, a nadležnim sam ga precizo predočio u podnetoj krivičnoj prijavi, kao i tokom javnog svedočenja u Haškom treibunalu i više javnih svedočenja u tzv. sudovima Srbije, kao i u javnim medijima).

4. Na više zajedničkih sasatanaka Vojnog kabineta predsednika Republike, Kabineta SMO i Pravnve uprave SMO, po službenoj dužnosti i naređenjima pretpostavljenih, svestrano i detajlno,izložio sam činjenice i okolnosti pogibije-ubistva vojnika V(M)M.

5. Tom prilikom, pažljivim i potpunim uvidom u sve spise dosijea o pogibiji vojnika V(M)M, zapisnički je konstatovano:“Da postoji osnovana sumnja da su komandant Ćirković, načelnik štaba Nišević, organ bezbednosti brigade Marinković, „moralista“-potpukovnik Radović, komandant bataljona Dabižljević, te kapetan Japundžić i komandiri osnovnih jedinica, – osnovano sumnjivi da su – nepreduzimanjem naređenih i očigledno potrebnih mera za zaštitu poverenog im ljudstva, uzrokovali pogibiju vojnika V(M)M, a potom, po međusobnom dogovoru, prikrili njegovu pogibiju-ubistvo i podneli lažnu prijavu o njegovom navodnom prebegavanju na neprijateljsku-šiptarsku stranu.

6. Više očevidaca, pripadnika 15. oklopne brigade, kategorično tvrdi da je vojnik V(M)M poginuo od hitaca koje je ispalila jedinica njihove brigade naknadno uključena u obezbeđenje položaja Treće borbene grupe („3.BG“) pozvana da pruži dodatnu pomoć u „obezbeđenju terena za prihvat 3.BG, 15. oklopne brigade“.

7. Odgovorni za pogibiju vojnika V(M)M, radi prikrivanja i izbegavanja sopstvene krivične odgovornosti, kao i uništavanja tragova krivičnog dela, ni jednom nadležnom organu u VJ nisu prijavili njegovu pogibiju, odnosno navodno ranjavanje i prebegavanje na neprijateljsku stranu, već su podneli lažnu krivičnu prijavu o navodnom dezerterstvu poginulog vojnika.

8. Tokom 2001. godine, po naređenjima mojih (sluđenih i smrtno isprepadanih) pretpostavljenih iz Pravne uprave SMO, dugo i u više navrata, istraživao sam činjenice i okolnosti pogibije vojnika V(M)M i krivično-pravnu odgovornost vojnih starešina odgovornih za njegovu pogibiju, odnosno ranjavanje i navodni nestanak i lažno prijavljivanje da je prebegao na neprijateljsku stranu.

9. Sva moja saznanja, uz opširne opise činjenica i okolnosti, detaljno navođenje oko 50 dokumenata (pribavljenih od organa Vojne bezbednosti, vojnih tužilaštava i sudova, te njihovih kompletnih spisa krivično-pravnih predmeta u ovom predmetu, sadržana su u Dosijeu Pravne uprave broj 209/2001, kao i „Dosijeu pogibije V(M)M“ Kabineta predsednika Republike, Vojnog Kabineta predsednika Republike i Dosijeu Kabineta ministra odbrane (SMO), Int. Broj 428 od 15.marta 2001. godine, kao i Dosijeima Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog vojnog tužioca i Uprave/Odeljenja bezbednosti SMO – o pogibiji/ubistvu vojnika V(M)M.

10. I pored više urgencija i opomena na krivično-pravnu odgovornost, Uprava/Odeljenje vojne bezbednosti i načelnik GŠ VJ, odbili su više puta ponavljane zahteve Vojnog kabineta predsednika Republike i Kabineta ministra odbrane – da „bez odlaganja dostave sve spise predmeta u vezi sa pogibijom V(M)M i merama i aktivostima u vezi sa rasvetljavanjem njegove pogibije“.

11. Neizveštavanje o pogibiji vojnika i odbijanje odgovora po ovakvim zahtevima, nije se dogaodilo u 60 godina postojanja nesreće države FNRJ-SFRJ-SRJ-SCG.

Oglušavanje o zahteve Vrhovne komande (Predsednika SRJ, Kabineta predesdnika SRJ i Vojnog kabineta predsednika SRJ) i Saveznog ministra odbrane, kakva da je god pravno-politička siruacija, dovoljan su dokaz o zločinima VJ na Kosovu u drugoj polovini 1998. godine, kao i o njihovom skrivanju, čak i kada su u pitanju pripadnici VJ srpskog porekla.

12. U 60-to godišnjoj istoriji SFRJ/SRJ odnosno JNA/VJ, nije zabeleženo da su Generalštab VJ i Vojna bezbednost odbili, više puta ponavljane zahteve Vojnog kabineta Predsednika Republike i Kabineta SMO i da nisu hteli, i nisu dostavili zahtevana objašnjenja i spise o pogibiji (ubistvu) vojnika.

Ostaće za pamćenje drskost Generalštaba VJ i Vojne bezbednosti o prikrivanju pogibije-ubistva vojnika V(M)M, kao i lažna izveštavanja o njegovom navodnom prebegavanju “na neprijateljsku, šiptarsku stranu”.

13. Vojni kabinet predsednika Republike i Kabinet ministra odbrane, od Pravne uprave SMO, zahtevali su dodatna ispitivanja krivične odgovornosti pukovnika Ćirkovića i potpukovnika Niševića (sadašnjih generala Vojske Srbije), te načelnika organa bezbednosti 15. oklopne brigade Marinkovića,“moraliste” Radovića, kao i drugih, odgovornih, ne samo za pogibiju vojnika V(M)M, nego i za neprijavljivanje i očigledno lažno prikazivanje činjenica i okolnosti njegove pogibije (“ubistva od sopstvene, prijateljske ruke”).

Od Pravne uprave SMO, odnosno SMO, zahtevano je da pokrene i obavesti Kabinet SMO i Vojni kabinet Predsednika SRJ, o raspravljanju krivične i disciplinske odgovornosti starešina 15. oklopne brigade, 52. (Prištinskog) korpusa i tzv. tužilaca i sudija vojnog pravosuđa, koji su, očigledno skrivali odgovorne za pogibiju-ubistvo vojnika V(M)M i time doprineli uništenju tragova toga zločina.

14. Tadašnji zamenik načelnika Pravne uprave – mr pukovnik Mihajlov, rezignirano je plakao pred kolektivom Uprave, kada god je od Vojnog kabineta SRJ, preko Kabineta SMO, od Pravne uprave SMO, zahtevano da dostavimo izveštaje o okolnostima pogibije-ubistvara V(M)M, odnosno skrivanja te pogibije -ubistva.Njegov zamenik – pukovnik Domindža (doveden iz Rume kao saradnik Vojne bezbednosti), bez trunke ljudskog i profesionalnog ponosa i stida, savetovao je kolektivu, u smislu: treba da čuvamo svoje glave;načelnici Pravne uprave uvek pobegnu na bolovanje; mi – vojni pravnici smo krpe za čišćenje generalskih čizama; napišite kako god od nas očekuju, tj. ne treba ni da odgovaramo ako već vidimo da se od nas i zapravo zahteva-očekuje da ćutimo, tj. da ne odgovaramo.

15. Da bi zastrašili sve (nas) koji znamo – kako je i čijom krivicom poginuo (ubijen) vojnik V(M)M, ubice, sadašnji generali i njihove sluge, sprečili su svedočenje očevidaca.Neke su pobili, a za neke prosto izmislili i lagali da su prebegli u Italiju.

16. O ovoj pogibiji- ubistvu, podneo sam krivičnu prijavu ondašnjem Vojnom tužiocu u Nišu i Vrhovnom vojnom tužiocu.6. februara 2001. godine, upoznao sam načelnika Uprave bezbednosti, generala Svetka Kovača i dvojicu njegovih prvih saradnika (pukovnike – Mladena Karana i Alekcu Papovića).Detaljno sam upoznao četvoricu načelnika GŠ VJ, četvoricu ministara odbrane Srbije i istražitelje Haškog tribunala.O ovom i drugim ubijanjima pripadnika VJ javno sam svedočio u tom tribunalu, kao i u više sudskih veća u Srbiji.

U Beogradu, 12. april 2013 Đorović Golubov Lakić,
potpukovnik pravne službe JNA u penziji

Advertisements