Tomislav Markovic je odgovorio Jakovljevicu

petar vojvoda luković

LUKOVIĆ: Kada su bili izbori u oktobru 93, mi smo odlučili da damo oglase partijama,

što radimo svake godine, da uzmemo pare. Odlučili smo, takođe, da ne damo reklame svakome nego da damo pravila ko može da da oglas. Pravilo broj jedan – oglas mogu da daju političke partije pod sledećim uslovima: prvo, da oglas ne poziva na ubijanje, rat, etničko čišćenje, klanje; i drugo, da ne poziva na etničku, versku mržnju i tako dalje. U isto vreme, TV-Beograd daje ista pravila, ali ih ne poštuje. U tri broja pisali smo o tome da neko, ako da pravila, mora i da ih poštuje. Napravili smo veliku rubriku, moralnu rubriku, gde se pušta Građanski savez, SP i ostali. Oglas za tu rubriku doneo je neki Arkanov tip. Oglas je ovakav: njegova stranka je za mir, protiv rata, za ljubav, poštovanje svih naroda i narodnosti, i sve tako. Ti znaš ko je Arkan, i mi znamo ko je Arkan (… ) Ali ja uvek, ako branim prava demokratije, branim ih ovako: demokratija je procedura u vreme mira; ako sam ustanovio proceduru, onda je poštujem… Kad čovek kaže Arkanov oglas, pomisli – ovaj reklamira klanje, ubijanje… Ovo ne. Ovo je slika njegova – našminkan, sa kravatom; druga slika je slika Srbije, treća je slika crkve, i četvrta je taj tekst: mir, ljubav, jednakost, jedinstvo. Ja znam kako taj oglas izgleda iz perspektive Sarajeva. Samo, ja ne mogu da ne odobrim oglas zato što se meni ne sviđa Arkan; onda po tom principu ne ide ni jedan oglas, jer mi se ne sviđa npr. Mašina za pranje veša ili ovo ili ono (… ) Ono što je jako, jako bitno, u stvari, mislim da je to najvažnija stvar, i za to imamo materijalne dokaze – u isto vreme kad je taj oglas išao u četiri broja, u ta četiri broja bilo je 12 tekstova protiv Arkana.

 Piše: Branislav Jakovljević

 

Legitimizacija ćutanjem i veseljem

 

Povodom prepiske Miočinović–Luković

 

 U “Pismu Petru Lukoviću” objavljenom na sajtu Peščanika 8. avgusta ove godine, Mirjana Miočinović upozorava na odsustvo kritičkog (i svakog drugog) diskursa o prvom potpredseniku Vlade Aleksandru Vučiću u e-novinama. Autorka pisma postavlja pitanje o razlozima zbog kojih javno glasilo poznato po svojoj kritičkoj oštrici koju najviše duguje svom glavnom uredniku Petru Lukoviću uporno ćuti o političaru koji u poslednjih godinu dana slovi za najmoćnijeg u Srbiji. Pismo je kratko i jasno. Ono upozorava na moguć kompromis sa vlastima od strane novinara i urednika poznatog kao beskompromisnog kritičara vlasti u ma kom obliku se ona javljala (od političke i policijske, do informativne i estetske), kao i javni poziv istom novinaru i uredniku na kritičko promišljanje aktuelnog političkog vrha Srbije. Obraćajući se direktno Lukoviću, Miočinović naglašava važnost e-novina “u zemlji gde je tako malo prostora ostavljeno ne samo pravu već i volji da se slobodno misli”.

 

U tekstu “Ako vam je Biserko dobra, onda ništa” objavljenom već sledećeg dana u e-novinama, Luković odgovara dijaloški, dakle umećući svoje odgovore u tekst pisma Mirjane Miočinović, ali se pri tom ne prihvata dijaloga u punom smislu te reči. Umesto toga, on predstavlja glavnu tačku pisma upućnog njemu tek kao usputnu primedbu (“A što se pomenutog Vučića tiče, o njemu sam tokom svoje neuspešne i necarske karijere ispisao toliko ružnih tekstova…”). Ovakav pasivno-agresivni pristup je nekarakterističan za Lukovića i on ga hitro menja. Napominjući da “ovde”, (dakle jedva na prvoj trećini odgovora i posle jedinog osvrta na glavni predmet polemike) “draga Mirjana, prestaje zajebavanje”, Luković se okreće objašnjavanju razloga zbog kojih e-novine nisu prenele tekstove koje Miočinović navodi kao skorije primere kritičkog govora o “novoproklamovanom Vođi”, pri tom ne pomenuvši ni jedan od onih “ružnih tekstova” koje je objavio o Vučiću za vreme njegovog potpredsednikovanja. Idući kroz listu autora koje je Miočinović pomenula, Luković pronalazi pravi “razlog ovog pisma”: radi se o tekstu Marka Vešovića “Braniteljka Sarajeva” objavljenom u e-novinama sa nadnaslovom “Sonja Biserko i prijatelji, naplata humanizma”. Da nije bilo ovog teksta, tvrdi Luković, Mirjana Miočinović se “ne bi ni javila”. Dakle, nije stvar u tome da e-novine prećutno podržvaju prvog potpredsednika već u tome što napadaju predsednicu “Centralnog Helsinškog Komiteta”. Time bi trebalo da se ova rasprava završi, ili pak da počne druga, ali na potpuno drugu temu: ko je zapravo napadao Sarajevo, ko se time najviše okoristio, sve do mazohističkih prenemaganja oko ratnog vs. antiratnog profiterstva.

Ovo se u (ne tako) davna vremena nazivalo zamenom teza. Lukovićev retorički potez odskače od ove otrcane strategije polemisanja samom žestinom zamene. Dakle, njena suština nije više u odgovaranju na pitanje koje nikada nije bilo postavljeno, već u pobijanju jedne tvrdnje galamom umesto kontra-argumentom. Ovde se radi o novoj retoričkoj figuri koja se u javnom govoru Srbije odomaćila tokom devedestih, i predstavlja jedan od tragova koje nasilje ostavlja na svakodenvnom govoru. Najupadljiviji primeri razarajućeg uticaja nasilja na jezik se mogu naći u najezdi svršenih glagola (iskombinovati, odraditi, ispoštovati, iskomunicirati, itd). Nasilje se manje primetno, ali podjednako pogubno, ugrađuje ne samo u rečnik već i u sintaksu, što se završava uspostavljanjem novih retoričkih figura. Za razliku od tradicionalne zamene teza, ova nova figura ne sastoji se u podmetanju jednog smislovnog niza za drugi, već u pobijanju bilo kakvog smisla putem čiste performativne sile. Ovaj performativni obrt sreće se svakog dana na istim onim mestima gde se sreću i gorepomenuti glagoli, od pijace do skupštinske govornice. Ono što je tipično za ovu vrstu divljeg performativa jeste da jačina iskaza ne potiče iz njegove operativnosti (njime se ništa ne postiže), već iz težine optužbe koja je uperena na ličnost sagovornika (recimo, na primedbu tipa “zašto si pokrao radnike, rasprodao imovinu firme, napravio dugove?” upitanik odgovara “šta ti pričaš kad si isterao bolesnu majku iz kuće?”) Početnoj tezi se gubi svaki trag u gustišu ličnih optužbi i u neprozirnosti zapetljanih međuljudskih odnosa koji se tiču malo koga sem onih koji se međusobno prozivaju (tako će se posle Lukovićevog odgovora u e-novinama ponovo javiti Vešović sa tekstom “Sonjina jaranica Mirjana”).

Sve je ovo vrlo predvidljivo i dosadno, što nije veliko iznenađenje, jer ma kako da je provokativan sadržaj “polemike”, ipak se radi o retoričkoj figuri, znači o jednoj istrošenoj strategiji osujećivanja dijaloga. Daleko zanimljivije i rečitije od Lukovićevog retoričkog arsenala jeste samo njegovo pozicioniranje u odgovoru Mirjani Miočinović. Već na samom početku svog otpisa on strogo (dakle, nimalo “veselo” i “zabavno”) insistira na sopstvenom položaju u e-novinama kao jednog “od dva vlasnika ovog strogo privatnog medija”. U slučaju da ovo nije bilo jasno ili da je promaklo pažnji čitalaca, on ponovo napominje da su e-novine “strogo privatan portal na koji – i da hoćete – ne možete da utičete”. Tu Luković jednostavno greši: e-novine nisu privatan, već javni portal. Privatni portali zahtevaju učlanjenje i nisu dostupni svima. Glavni izvor prihoda “privatnih” odnosno ograničenih internet stranica je pretplata, dok je to za otvorene odnosno “javne” komericjalne stranice upravo njihova široka pristupačnost, koja ih čini privlačnim za oglašavanje. Kao i javna (ne-kablovska) televizija, javni internet portali prodaju svoje gledateljstvo, odnosno čitateljstvo. Svaki izlazak na intentet stranicu e-novina podiže njihovu vrednost. Veliko je pitanje da li bi e-novine uopšte opstale da su zaista “strogo privatan portal”. To Luković sve zna, ali ipak zauzima stav gazde, uobičajen u novom medijskom pejzažu Srbije: mediji su ovde “privatni” utoliko što ih vlasnici koriste u svoje privatne svrhe. Takvo shvatanje javnih medija ne potiče od juče, recimo od letošnje bljutave “polemike” izmedju televizije Pink i Blica. Takvo shvatanje javnih medija dolazi iz devedestih. Sadašnje stanje je proizvod upravo privatizacije javne sfere koja se desila tada, i na kojoj debelo profitiraju “novoproklamovane” vođe, koje svoj legitimitet grade na uspešnom potiskivanju sopstvene prošlosti.

 

Picture 052

 

Zanimljivo je da se završna teza Lukovićevog odgovora tiče upravo prošlosti. On poručuje, naime, da “prošlost nije formula na kojoj ćete sa svojim prijateljima graditi budućnost”. A sa neprijateljima? Ovo je gotovo neshvatljivo, uzmemo li da dolazi od urednika glasila koje jedino u Srbiji uporno podseća na medijsko izveštavanje tokom ratova devedesetih. Lukovićevo deklarativno odustajanje od prošlosti shvatljivo je jedino ako uzmemo u obzir mogućnost da je performativna sila njegovog retoričkog obrta potpuno nadvladala smisao njegovih tvrdnji. Međutim, iako često ispražnjene od smisla, retoričke figure nikada ne gube svoj simptomatični potencijal. Lukovićev lakonski zaključak o prošlosti i budućnosti skreće pažnju čitaoca na čudnu temporalnost na kojoj se zasniva njegov tekst.  U svom pismu, Miočinović se obraća sadašnjosti, odnosno uređivačkoj politici e-novina sada i ovde, uz jedno važno odstupanje, u kome upozorava svog adresata na opasnost da svojim stavom (odnosno njegovim odsustvom) prema Vučiću “pokvari svoju biografiju”. Jedino čemu se Luković vraća sa gotovo podjednakim insistiranjem kao na svoj status u e-novinama (“sa naglaskom na ‘ja’”) jeste vremenska granica koju postavljaju iste ove novine: od 2008. pa do večnosti. Naravno, niko niti hoće niti može da ukloni Lukovića iz e-novina. U svom pismu, Miočinović upozorava na nešto što je potpuno očgledno, a što većina, uključujući Lukovića, pokušava da previdi: za prvog potpredsednika Vlade prošlost ne postoji; on je tu od 2012. i “biće Forever”. Ali problem je upravo u tome što u Srbiji ništa nije od juče, i svakako nije “forever”. To Luković “odavno zna a neće da prizna”. Poza (su)vlasnika jednog običnog glasila u jednoj običnoj državi koju zauzima u ovom tekstu, neodrživa je upravo zato što se radi o mediju koji nije običan upravo zato što radi to šo radi (i kako radi) u zemlji u kojoj se bivši podmladak ratnih zločinaca i kriminalaca sada dočepao vlasti. Vučić, kao i Luković, dolazi iz devedestih. Ta prošlost postoji, i ona određuje ne samo sadašnjost i budućnost gazda Vučića, već i (gazda-wannabe?) Lukovića. Njegov odgovor je simptomatičan upravo zbog toga što na kritiku za kompromisan stav prema saučesniku i inspiratoru zločina iz devedesetih odgovara pozivanjem na teze o “braniteljima Sarajeva”.

 

Naravno, u Beogradu svi putevi vode u Sarajevo. Lukovićevo odbijanje da vidi političku stvarnost, odnosno njegovo parcelisanje te stvarnosti na vidljive i nevidljive, privatne i javne, pristupačne i nepristupačne zone, podseća na njegov intervju koji je u sarajevskim Danima objavljen u leto ratne 1994. godine. Razgovor sa (tada) glavnim urednikom Vremena vodio je (tada) glavni urednik Dana Senad Pećanin. On zaslužuje da bude opširno citiran:

 

PEĆANIN: Kad sam čuo u Sarajevu, a ti znaš koliko se Vreme ondje čita, da ste objavili

u četiri broja Arkanov predizborni plakat na unutrašnjoj strani omota, najprije nisam

mogao vjerovati. Bio je to užasan šok.

LUKOVIĆ: Kada su bili izbori u oktobru 93, mi smo odlučili da damo oglase partijama,

što radimo svake godine, da uzmemo pare. Odlučili smo, takođe, da ne damo reklame svakome nego da damo pravila ko može da da oglas. Pravilo broj jedan – oglas mogu da daju političke partije pod sledećim uslovima: prvo, da oglas ne poziva na ubijanje, rat, etničko čišćenje, klanje; i drugo, da ne poziva na etničku, versku mržnju i tako dalje. U isto vreme, TV-Beograd daje ista pravila, ali ih ne poštuje. U tri broja pisali smo o tome da neko, ako da pravila, mora i da ih poštuje. Napravili smo veliku rubriku, moralnu rubriku, gde se pušta Građanski savez, SP i ostali. Oglas za tu rubriku doneo je neki Arkanov tip. Oglas je ovakav: njegova stranka je za mir, protiv rata, za ljubav, poštovanje svih naroda i narodnosti, i sve tako. Ti znaš ko je Arkan, i mi znamo ko je Arkan (… ) Ali ja uvek, ako branim prava demokratije, branim ih ovako: demokratija je procedura u vreme mira; ako sam ustanovio proceduru, onda je poštujem… Kad čovek kaže Arkanov oglas, pomisli – ovaj reklamira klanje, ubijanje… Ovo ne. Ovo je slika njegova – našminkan, sa kravatom; druga slika je slika Srbije, treća je slika crkve, i četvrta je taj tekst: mir, ljubav, jednakost, jedinstvo. Ja znam kako taj oglas izgleda iz perspektive Sarajeva. Samo, ja ne mogu da ne odobrim oglas zato što se meni ne sviđa Arkan; onda po tom principu ne ide ni jedan oglas, jer mi se ne sviđa npr. Mašina za pranje veša ili ovo ili ono (… ) Ono što je jako, jako bitno, u stvari, mislim da je to najvažnija stvar, i za to imamo materijalne dokaze – u isto vreme kad je taj oglas išao u četiri broja, u ta četiri broja bilo je 12 tekstova protiv Arkana.

PEĆANIN: Znači li to da bi ti ’44, da si bio urednik novina i da ti Hitler donese oglas

u kojem poziva na mir i toleranciju…

LUKOVIĆ: Da objasnim samo jednu stvar – mi živimo i radimo u Beogradu. Ta partija je registrovana, legalno se pojavljivala, učestvovala na izborima (… ) Ja ne mogu kao novinar da preuzmem funkciju policije – da hapsim Arkana! (… ) Hoću da kažem da je to pitanje procedure ovde u Srbiji (… ) Razlika između Sarajeva i Beograda je u dve stvari: prvo, Beograd nije u ratu, Beograd nije pod opsadom, u Beogradu ne puca, Beograd je u kakvom-takvom miru; drugo, Beograd ima neki mali minimum nekakve građanske inicijative. Ako i to izgubimo na račun anarhije i na račun nekog morala ili nemorala, onda ode sve u p …

PEĆANIN: Evo gdje mislim da je greška u toj logici, čak i u profesionalnoj logici. Nije isto kad si maloprije pomenuo neku drugu partiju ili veš-mašinu; riječ je o tome što se svaki legalitet i svaki legitimitet Arkanov gubi na tački gdje počinje genocid, gdje počinje ratni zločin. On je isto tako, ako ćeš da sudiš po legalitetu i legitimitetu, ratni zločinac. Prema tome (… ) u ime nečega što je činjenica, što je istina i što je istorijska realnost ti imaš pravo da prezreš taj takozvani legalitet u ime kojega se on pojavljuje u novini.

LUKOVIĆ: Da smo objavili oglas SPS-a, siguran sam da ne bi bilo pola takvih reakcija

kao te tvoje. Da li zaista misliš da je SPS manje kriv nego Arkan?

PEĆANIN: Dobro, ali moraš uzeti u obzir činjenicu da se Arkan zaista pojavljuje kao

metafora zločina.

LUKOVIĆ: Imaš i Šešelja kao metaforu, i mnoge druge. Nemaš partije u Srbiji, sem,

možda, jedne ili dve, u kojoj nema ratnih zločinaca (… ) Po tom principu ne bi onda niko mogao da se reklamira. I ja se slažem. Ako je bila greška, ponavljam, greška je što smo uopšte dali mogućnost da se objavljuju oglasi.

PEĆANIN: Evo što je za mene bilo još gore u slučaju objavljivanja Arkanova oglasa.

Za mene je najgore bilo što vi praktično, direktno ili indirektno, svjesno ili nesvjesno,

učestvujete u falsifikovanju njegove partije, odnosno u prikrivanju njegova zločina.

LUKOVIĆ: Rekao sam već – u istom broju Vremena u kojem je njegov oglas, o

njemu je sve napisano: šta je sve radio, koga je sve ubijao, koga pokrao, kojoj mafiji pripada… Zašto bismo puštali dvanaest tekstova protiv Arkana u ta četiri broja ako hoćemo da ga propagiramo?

PEĆANIN: Reklama je transparentnija od teksta.

LUKOVIĆ: Pokazalo se da Arkan ovom reklamom nije dobio ništa. Nije dobio ni jednog poslanika (… )

PEĆANIN: To, po meni, nije borba za princip. Ne može legalizovanje zločina i zločinca

biti princip. Tu principi padaju. Onoga trenutka kada je krenuo nož i kada je pala prva

glava, završava se svaka priča o principima, o proceduri, o demokratiji i o svemu tome. U tom smislu mislim da vi nemate nikakvu moralnu obavezu da u ime bilo kakvih principa branite Arkanov politički legalitet.

LUKOVIĆ: Ne branimo ga mi.

PEĆANIN: Ma, braniš ga čim mu priznaješ politički legalitet (…)

LUKOVIĆ: Izgleda da smo mi mnogo više idealisti – verujemo u neke moralne principe koji, čini mi se, više ne vrede. (Dani br. 23, 15. jul 1994)

 

U ovom razgovoru za Dane Petar Luković je unapred “ozabavio” sopstvene reči i stavove koje će izneti u odgovoru Mirjani Miočinović devetnaest godina kasnije (skoro u dan). Ovde nema zamena teza i performativnih obrta, pa čak ni jedne jedine fraze na engleskom. Tu zaista nema zajebavanja, naprotiv: Lukovićevi odgovori predstavljaju pošten pokušaj da se odbrani jedna neodbranjiva pozicija. U retkom trenutku priznavanja greške (ne zato što ih inače ne priznaje, već zato što ih je zapravo veoma retko pravio) na samom kraju razgovora nalazimo Lukovića u njegovom najboljem izdanju, dok se njegov odgovor Mirjani Miočinović nadograđuje na neke od najgorih trenutaka iz njegovog razgovora sa Pećaninom. Ako je tamo rezon bio “Beograd nije u ratu, Beograd nije pod opsadom, u Beogradu se ne puca, Beograd je u kakvom-takvom miru”, ovde je “šta ja da radim – da vratim Chaddu iz Pakistana i Đilasa na platane”. Bivši urednik Vremena i sadašnji (su)vlasnik e-novina se ovde zaista pravi “Pero sa onoga svijeta”: kako bi bilo vratiti Vučića gde mu je mesto, u istoriju beščašća u koju se tako zdušno i svakom prilikom upisivao?

http://www.elektrobeton.net/mikser/

 

 

 

Advertisements