Umro Jovan Ristić – umesto posmrtnog slova poglavlje o njemu iz “Tišine u Aberdarevoj”

MOJ LJUBIMAC PAS

Jovan Ristić. Nekadašnji režiser zabavno-muzičkog programa i autor lakih, popularnih kvizova u čijem duhu voli i da se oblači, sklon šarenim i cvetnim dezenima koji njegovoj impozantnoj figuri daju dah i lakoću nekog zakasnelog mladalačkog šarma, autor preko 4.000 priloga i raznoraznih emisija “ostavljenih u amanet nacionalnoj TV”, član Direkcije JUL-a i jedan od ključnih ljudi državne televizije. Sudske hronike jedva da pominju njegovo ime iako je ovaj vredni nacionalni poslenik zauzimao veoma visok položaj na Televiziji – ni manje ni više nego pomoćnika generalnog direktora i šefa uređivačkog kolegijuma – a u svom delokrugu rada raspolagao je programskim ovlašćenjima ništa manjim od Milanovićevih.
Naglasili smo već činjenicu da je težište predistražnog postupka bilo položeno uglavnom na ljude iz Milanovićevog okruženja, dakle mahom na urednike kao i šefove pojedinih važnijih službi, ali od dvadeset tri izjave, koliko je policija ukupno uzela u početnoj fazi istrage, u sudskim dokumentima iz nekih razloga dve nedostaju, i to upravo Jovana Ristića i Tatjane Lenard. Ono što još povezuje ovaj par neumornih propagandista, preko partije Prezidentove supruge Mire Marković, to je da su oboje bili “ugledni članovi JUL-a”. I ono najvažnije: kao što se Ristić nijednom tokom procesa nije pojavio u sudnici (čak ni u svojstvu svedoka), tako isto je sud uvažio objašnjenje Lenardove da joj privatni razlozi ne dopuštaju da doputuje iz Nemačke; tu već imamo isuviše koincidencija vezanih za ovaj nerazdvojni par fanatika propagandnih laži da bi to moglo biti slučajnost. U čemu je tajna njihove privilegovanosti i zašto se ovo dvoje svedoka nikad nije pojavilo na sudu?


Pravi razlozi Ristićevog izostanka mogli bi da se kriju u jednom inače neupadljivom dokumentu, koji je od početka stajao sudu na raspolaganju, ali za divno čudo (ili je to možda još jedna u nizu koincidencija) nikad nije uzet u razmatranje. U sudskim aktima taj dokument zaveden je pod delovodnim brojem 2-52, ali se iza te neutralne oznake kriju zapravo papiri od izuzetne važnosti, komplet naredbi Savezne vlade čiji je prijem direktor Jovan Ristić svojeručno potpisao 24. i 26. marta 1999, zajedno sa Topalovićem i još trojicom drugih direktora. Tu nalazimo čak 26 naredbi ispod kojih stoji njegov potpis.
Sadržaj tih naredbi je nedvosmislen i obavezuje Jovana Ristića, pomoćnika generalnog direktora za Televiziju Beograd, kao i ostale direktore koji su dokument potpisali, da svoje delovanje u ratnim uslovima usklade sa sledećim merama: prilagoditi obim proizvodnje i emitovanja televizijskog programa vanrednim (ratnim) prilikama i redukovati emitovanje na jedan program; obezbediti ličnu i kolektivnu zaštitu zaposlenih, uključujući odlazak u odgovarajuća skloništa sa nastupanjem vazdušne opasnosti; i najzad, o samom izvršenju tih naredbi redovno izveštavati odgovarajuće nadleštbo i kontrolni organ u njemu, to jest republičkog ministra informisanja .
Dakle, i zamenik generalnog direktora Ristić, kao i njegove uvažene kolege iz televizijskog direktorijuma Milanović i Topalović, dobio je na izvršenje od Savezne vlade set naredbi čije se stupanje na snagu poklapalo sa objavom ratnog stanja. Pogledajmo izbliza kako glase neke od najvažnijih. U naredbi broj 7 (u podtački 5) nalogodavac (Savezna vlada) nalaže opunomoćenom izvršiocu (pomoćniku generalnog direktora Jovanu Ristiću, zaduženom za Televiziju Beograd) da posebno povode računa o sledećem: Sve radio i TV programe prilagoditi nastalim vanrednim ili ratnim prilikama u našoj zemlji, a po potrebi prilagođavati programsku šemu u odnosu na razvoj vanrednih ili ratnih prilika u našoj zemlji. Tu se, dakle, Jovanu Ristiću izričito naređuje da emitovanje programa “prilagodi ratnim prilikama”. A da pomoćnik generalnog direktora Ristić ne bi morao sam na svoju ruku da razmišlja, dovija se i dokona šta to znači i kako bi valjalo izvesti to “prilagođavanje programa ratnim prilikama”, njemu je, u okviru razrađenih mera Savezne vlade, iz predostrožnosti poslato i dodatno uputstvo, naredba broj 49 (podtačka 2), gde izričito stoji: Odmah stupa na snagu programska šema RTS Srbije predviđena za uslove neposredne opasnosti i rata. Podsećamo čitaoca da je po programskoj shemi, a shodno vladinom ratnom planu, Televizija bila dužna da pređe na emitovanje jednog programa. Umesto toga, Ristić je u ratnim uslovima emitovao četiri i, povrh svega, intenzivirao njihov rad, što je iritiralo čak i homo duplexa dr Topalovića, o čijem smo moralno-intelektualnom profilu i ulozi u ovim događajima već imali prilike da se obavestimo. Na pitanje o razlozima pojačanog emitovanja programa tokom sve neizvesnijih ratnih dana, dr Topalović pred sudom odgovara sledeće: “Moja je lična procena da je išlo mnogo više programa nego što je potrebno, i brojčano i sadržajno. U celosti je iz Studija 1 svakodnevno išao program ‘Srbija danas’, a iz Studija 3 ‘Beogradski program’ sa raznim kulturno-umetničkim sadržajima, kao i emisija ‘Moj ljubimac’. Posebno me je iritiralo emitovanje te emisije, a to sam u razgovoru i rekao Jovanu Ristiću, na šta mi je on odgovorio da se ne razumem u program i da je emisija o psima važna emisija” .

O detaljima vezanim za pitanja lične i kolektivne zaštite u Televiziji Beograd, uključujući i odlazak zaposlenih u sklonište, Jovan Ristić je imao i druge, ništa manje razrađene i precizne naloge Savezne vlade; tako u naredbama pod rednim brojem 32 i 34, Milanovićevom pomoćniku se u prvoj od njih nalaže (u podtački 4): Preduzeti sve mere lične i kolektivne zaštite za radnike i materijalno tehnička sredstva RTS.

Da ne bi bilo zabune šta se tu pod “ličnom i kolektivnom zaštitom” podrazumeva, između ostalih mera Savezne vlada Ristić dobija i još jedno detaljno uputstvo, pretočeno u naredbu br. 34, gde se pominje obavezno uređenje skloništa (u podtačkama 3 i 5): Pristupiti uređenju zaklona za zaštitu radnika i materijalno-tehničkih sredstava Radio-televizije Srbije; Preduzeti sve preventivne mere lične i kolektivne zaštite radnika.

Ništa od svega toga Ristić, pomoćnik generalnog direktora za TV Beograd, nije preduzeo, baš nijednu od tih gorenavedenih mera “lične i kolektivne zaštite”. Znao je da su zgrade u Takovskoj i Aberdarevoj bez pravog skloništa, a da bi zaposlenima, s druge strane, u studiju u Košutnjaku na raspolaganju stajalo ni manje ni više nego atomsko sklonište. No ni to mu očito ništa nije značilo i zaposlene je ostavio tamo gde jesu, usled čega će, kako će se ispostaviti, njih šesnaestoro i poginuti.
Iz iskaza svedoka lako se može sklopiti mozaik o pravoj Ristićevoj ulozi na televiziji tokom rata. Pouzdani svedok Perišić tereti ga za dve stvari. Prvo, da je primio set naredbi Savezne vlade o funkcionisanju televizije u ratnim uslovima, potpisavši lično “prijem tih naredbi”, uključujući i naredbe broj 37 i 49 o obaveznoj evakuaciji ljudstva i tehnike iz Aberdareve . Drugo, “po njegovom (Ristićevom) nalogu, neki produkcioni kapaciteti radili su punom snagom usred rata, snimale se emisije i maksimalno angažovali ljudi”.

Svedok Milena Vučetić, elektroinženjer: “Moj neposredni rukovodilac Radiša Petrović preneo mi je naredbu generalnog direktora RTS-a, ovde optuženog Milanovića, koja je glasila da niko ne sme da napusti zgradu RTS-a za vreme vazdušne opasnosti, a ko to učini može da uzme radnu knjižicu i da ide. Jovan Ristić je u odgovoru na moj predlog o smanjenju ljudstva jednostavno rekao ‘ne može’, ne obrazlažući dalje ništa”.

U delove te slagalice ulaze i pojedine izjave svedoka u kojima se Ristićevo ime napadno prećutkuje ili zaobilazi, iako bi u kontekstu datih okolnosti zacelo moralo biti pomenuto. Tu pre svega mislimo na svedočenja glavnog optuženog Milanovića i “truleksa iz sudopere” Komrakova, inače Ristićevog najbližeg saradnika.

Sud je, raspitujući se o uređivačkoj politici Televizije Beograd i o postupku pravljenja najgledanije informativne emisije Dnevnik, u jednom trenutku došao – morao je da dođe – i do uloge glavnog uređivačkog tela Televizije Srbije, takozvanog Kolegijuma. Na više puta ponovljeno pitanje suda o radu tog najvišeg tela, Komrakov daje karakteristično konfuzne i smušene odgovore, ali ni jedan jedini put nije pomenuo Ristićevo ime, iako je spomenuo sve druge, direktora Milanovića, urednike raznoraznih rubrika, Tatjanu Lenard, službu Narodne odbrane, čak i sebe – sve je, dakle, pomenuo i sve bio spreman da prizna osim jedne činjenice: da se taj isti Kolegijum svakog dana sastajao i da je Ristić predsedavao tim skupom kao odgovorno lice. Zašto je Komrakov nastojao po svaku cenu da izbegne pominjanje Ristićevog imena? Pretpostavljamo da je time štitio sebe: isplivalo bi na površinu da je zapravo on, Komrakov, imao najvećeg udela pri krojenju propagandnog programa, a da je Ristić samo overavao Komrakovljeve vanredne zamisli (njega su lično najviše zanimale emisije o psima), insistirajući pri tom na što doslednijem “intenziviranju broja emisija”.

Ristićeva ovlašćenja išla su tako daleko da, recimo, nije uopšte morao da podnosi račune Milanoviću, niti ga se plašio (kao Topalović). U sudskim hronikama ostala je zabeležena Perišićeva izjava kako ga je Milanović jednom poslao kod Ristića s porukom da bez potrebe ne angažuje ljude za pravljenje nekakve emisije i da smesta obustavi taj program, a kada je Ristić odbio to da posluša, “Milanović je psovao Ristića kao što inače psuje” (svedoči Perišić) – ali baš ništa nije preduzeo.

Homo duplex Topalović: “Planiranje broja ljudi koji su radili u ovoj zgradi u Beogradu vršeno je tako što je održavan Kolegijum, a na čelu je bio Jovan Ristić, pomoćnik generalnog direktora za televiziju ili program. Na Kolegijumu je određivana vrsta posla za svaku narednu nedelju i to je dostavljano poslovnim jedinicama, preko planske službe, pa i jedinicama koje su radile u mom sektoru”.

Po naređenju tog istog Ristića, na primer, dežurni u studiju imali su da puštaju na svakih sat, uz svoj potpis, snimke “branitelja mostova” kako vredno brane mostove čak i kad nikoga već davno na mostu nije bilo, kako bi “narod za koji su svesrdno radili” crpao zanos iz te nezdrave ideje da su mostovi i dalje branjeni živim telima hrabrih “mostobranitelja” .

Razloge Ristićeve ‘nedodirljivosti’ lako je pogoditi: bio je član najtvrđeg jezgra JUL-a, zajedno sa Lenardovom i Božidarom Nikolićem (kao što svedoči preživeli urednik Marković). On i njegovi partijski ljubimci (psi), primali su, dakle, naređenja i polagali račune jedino svojoj šefici, Mirjani Marković, dok je direktor Milanović to isto bio u obavezi prema svome šefu Miloševiću; određene razlike u (bračnim) direktivama uvek su postojale i niko nije smeo previše da zadire u delokrug rada onih drugih, jednostavno zbog nepredvidivosti mogućnih posledica po sebe (taj isti princip inače vlada i među mnogobrojnim tajnim službama). Jovan Ristić viđen je u Aberdarevoj odmah pošto je zgrada pogođena; specijalni izvestilac Generalnog sekretara UN za ljudska prava Jirži Dinstbir tvrdi da su on (Jovan Ristić) i direktor Milanović punih dvanaest sati ranije bili obavešteni o tome da će zgrada biti gađana. Postavlja se (hipotetičko) pitanje nisu li možda samo ‘julovci’, sa Ristićem, Nikolićem, Lenardovom i njihovom nenametljivom šeficom o tome bili upoznati a da možda Milošević o svemu tome nije imao pojma? Ali kako onda, s druge strane, objasniti to da bivši pripadnik obezbeđenja Prezidentovog sina (iz zatvora) pominje sastanak Marka Miloševića sa generalom Bakočevićem i još dvojicom oficira, koji su o tome razgovarali čitav dan ranije, a on lično prisustvovao je njihovom razgovoru. Onda nikako neće biti da Milošević baš ništa o tome nije znao, ako su za to već znali njegova supruga i sin, dakle članovi njegove najuže porodice (uključujući i generala Bakočevića).

Ovlašćenja generalnog direktora Jovana Ristića nipošto nisu bila zanemarljiva, naprotiv, slasti i ovlasti njegovog položaja dopuštale su mu da, poput generalnog direktora Milanovića, deluje “samostalno” i da, kao “nezavisan novinar”, bude praktično nedodirljiv. Spisak njegovih ratnih zasluga je impozantan: do krajnjih granica povećan je obim proizvodnje i emitovanja televizijskih programa, po cenu života podređenih; radnicima i osoblju bilo je zabranjeno da izađu iz zgrade za vreme vazdušne opasnosti, uz insistiranje da emisija Moj ljubimac pas ide i dalje u redovnom terminu, uprkos zdravom razumu, uprkos svemu.

Nije prošlo ni tri dana otkako je, njegovom krivicom, poginulo šesnaestoro radnika i njegovih kolega za koje je on sam ponajviše bio odgovoran, a taj nekromant negovane brade i ljubitelj cvetnih dezena izdaje novo naređenje, zahtevajući da se “žive informativne emisije ne smeju prekidati ni u kom slučaju” .

To što se desilo nije mu dovoljno, Jovan Ristić hoće još mrtvih da bi ih bacio u čeljusti svojih nezasitih gospodara, još spaljenog i krvavog mesa da bi imao o čemu da pravi emisije sa uvek agilnim Komrakovom i neumornim Božidarom Nikolićem i ostalim julovskim saradnicima! Uza sve to, on se ruga preživelima i iživljava nad njima, terajući ih da ostanu i dalje u zgradi koja je bombardovana koliko pre tri dana, opet ih zastrašujući s posebnom okrutnošću! Ta apsolutna nezainteresovanost za druge, to odsustvo svih skrupala i elementarni nedostatak svakog poštovanja za ostala ljudska bića (a “poštovati druge ne znači misliti dobro ili loše o njima, već pre uzdržati se, u smislu minimalnog programa, od toga da ih ne povredimo ili uništimo, bilo fizički ili moralno”, veli Gabrijel Tejlor), taj nedostatak poštovanja koji je odlikovao kako Ristića tako i ostale funkcionere ostalih najvažnijih institucija srpske države i društva, svedoči o finalnoj fazi dehumanizacije tog istog društva, u kojem pojedinac, dakle, već odavno ništa ne znači i gde je Srbija sa Miloševićem dosegla jedan dublji nivo nepovratne samodestrukcije.

Navodimo najvažnije delove Ristićevog proglasa:
“Ukoliko se vazdušna opasnost objavi u toku emitovanja žive informativne emisije prelazak ekipe dnevne režije i celog studija može da se ostvari samo tokom većeg snimljenog priloga i takva emisija se nastavlja iz rezervnog studija u skloništu. Ukoliko na rezervnom mestu nema mogućnosti nastavka žive emisije, emisija mora da se završi u dnevnoj režiji i povlačenje ekipe u sklonište vrši se tek sa prvom snimljenom emisijom.
Žive, informativne emisije ne smeju se prekidati ni u kom slučaju.
Povratak ekipe u dnevnu režiju vrši se posle znaka prestanka vazdušne opasnosti ili posle direktne naredbe koje mogu da izdaju: Dragoljub Milanović – generalni direktor, Jovan Ristić – pomoćnik generalnog direktora, Milorad Komrakov – glavni urednik Informativnog programa i Slobodan Perišić – rukovodilac Službe bezbednosti.

Ovde se jasno vidi da je Ristić taj koji izdaje naredbu da se “žive, informativne emisije ne smeju prekidati ni u kom slučaju”, dok su ovlašćenja ostalih rukovodilaca, uključujući MIlanovića, u toj naredbi provizorna i post festum; njima je dopušteno da narede povratak ekipa u zgradu tek posle prestanka vazdušne opasnosti. Jedini među njima kome je, nakon rušenja zgrade u Aberdarevoj, u toj krvavoj marodersko-propagandnoj predstavi zagarantovana moć da potpisom odlučuje o životu i smrti zaposlenih jeste, dakle, direktor Jovan Ristić, i on se tim ovlašćenjem u punoj meri i služi, jer takvo naređenje izdao je ovog puta ne generalni direktor Milanović, nego upravo on.

Na osnovu sudskih spisa i svedočenja pouzdanih svedoka, kao i čitavog niza višestruko potvrđenih činjenica, može se s velikom pouzdanošću tvrditi da glasine koje su kružile nakon bombardovanja Televizije nipošto nisu bile neosnovane: sve upućuje na to da su čelni ljudi RTS-a dobro znali šta će se dogoditi te noći 23. aprila i da su od početka stajali tu negde u prikrajku, na sigurnom, čekajući da se obistini ono što je NATO uveliko najavljivao. Već nekoliko minuta nakon bombardovanja, kraj srušene zgrade u Aberdarevoj pojavljuje se i grupa najviših rukovodilaca RTS-a, među kojima su Milanović, Ristić, Komrakov i Vojvodić.

Po svedočenju dežurnog urednika Markovića, bombardovanje je iz Tašmajdanskog parka snimala jedna omanja ekipa na čelu sa Božidarem Nikolićem, koji je, naglasimo ponovo, sem Ristića i Lenardove, bio treći član trojke JUL-a u tvrdom uređivačkom jezgru Televizije Srbije.

Taj “jedini i potpuno nezavisni novinar” u čitavoj Televiziji Srbije , kako ga Marković bez ironije u jednom novinskom članku naziva, ostao je i nakon pada Prezidenta i hapšenja njegove desne (medijske) ruke Milanovića i dalje na Televiziji na istom mestu, kao urednik i voditelj raznoraznih emisija društveno popularnog sadržaja, čiji bi zajednički moto mogao da glasi “u traganju za istinom”, sa zadatkom da svoj lični angažman u tom “traganju za istinom”, nakon burnih događaja od 5. oktobra, podredi duhu novih vremena i da svoje izveštavanje usmeri u pravcu jednog prirodnog legalizma, to jest entropije i zaborava.
Na dvogodišnjicu bombardovanja RTS-a, vidimo dakle tog istog Božidara Nikolića koji je svojevremeno, uoči bombardovanja zgrade, stajao u Tašmajdanskom parku sa ekipom snimatelja, kako se sada pojavljuje u ulozi voditelja u emisiji koja nosi naziv ‘Otvoreni studio’ (od planirane tri, snimljene su samo dve; u trećoj, koja nikad nije snimljena, trebalo je da se pojave ranjeni i povređeni radnici iz noći bombardovanja). Emisija počinje njegovim predstavljanjem “Dobro veče, ja sam Božidar Nikolić, novinar…”. Gosti u studiju su radnici RTS-a i njihov sad već novi direktor Nenad Ristić.

Novinar i voditelj Nikolić uvodi gledaoce u temu, a zatim slede dokumentarni snimci načinjeni neposredno nakon udara: vidimo kako preživele iz Aberdareve koji su u šoku, blago ih obgrlivši i pridržavajući ih u hodu, sa mesta događaja odvode građani koji su se tu zatekli. Kamera prelazi brzo preko njih i usmerava se na epicentar događaja, zgarište u Aberdarevoj gde se vide vatrogasci koji se penju uz gomilu šuta, a pored stoje bageri i ambulantna kola, sa upaljenim rotacionim svetlima. Sledi rez, a zatim novi kadar, opet se vraćamo na preživele i njihove spasioce. Odlučni i staloženi, ti su spasioci neobično slični, čak su nekako i slične starosti, četrdesetih godina i slične, četvrtaste građe. Povrh svega, svi nose mrke kožne jakne i sklanjaju lice od kamera. Zatim se voditelj Nikolić patetično pita je li moralo biti sto i pedeset ljudi u zgradi te noći. Odgovara mu prva gošća, inženjer Milena Vučetić, i objašnjava kako su svi kapaciteti bili udvostručeni, po naređenju Milanovića. “Pa dobro, zar je baš moralo da bude toliko ljudi za vesti od pet minuta, u dva časa po ponoći?”, pita se dalje voditelj. Gošća ga ispravlja i kaže da su sve vesti, pa i te posle ponoći, trajale ne pet nego najmanje dvadeset i pet minuta, po naređenju odozgo. Objašnjava kako je te večeri u zgradi bilo preko sto pedeset ljudi, a prava je sreća da nije bilo više žrtava. Naime, to imaju da zahvale ruskom izaslaniku Černomirdinu, pošto su se baš te noći mnogi u vreme eksplozije bili iskupili u drugom delu zgrade da vide snimak Černomirdinovog razgovora sa Miloševićem, koji je tada po prvi put trebalo da bude pušten. Raketa je u tom trenutku pogodila u samo srce Televizije, i na susednom zidu zgrade se i danas, posle dve godine, može videti crni trag od rakete koja je tuda prošla na putu do sobe tehničkog centra, takozvanog mastera (govori dalje Milena Vučetić). Od siline eksplozije srušila su se sva četiri sprata tog starog dela zgrade, nekadašnjeg Devojačkog doma (zadužbine kraljice Marije iz 1938. godine).

Novinar Nikolić obraća se novom direktoru Nenadu Ristiću i pominje “pitanje koje lebdi u javnosti oko pogibije radnika RTS-a” i s tim u vezi zanima se ima li uopšte načina da rukovodstvo nove Televizije “prevlada animozitet i nezadovoljstvo koje opravdano postoji kod porodica”. Direktor Ristić odgovara: “U kritičnim trenucima tragedija ne bira ličnosti, stradamo svi, treba da se zamislimo nad delikatnošću medija nad kojim upravljamo…”
Krajem juna 2004, pet godina nakon bombardovanja RTS-a, Jovan Ristić daje intervju dnevniku Kurir, žaleći se da mu je politički angažman naneo puno štete, “naročito posle petog oktobra”. Malo dalje govori o značaju zabavnog programa na televiziji i tu otkriva zanimljivu činjenicu, koja unekoliko rasvetljava kako je on, kao reditelj raznih folkoteka i kvizova (“Malo ja, malo ti”), dogurao do mesta pomoćnika direktora: “Istraživanja gledanosti su pokazala da kad god je RTS emitovao dobre serije i zabavne emisije, gledanost Dnevnika je rasla!” U osnovi jednostavan recept: dati ljudima što više zabave radi što više propagande. Što više “ristićevštine” radi što više “komrakovštine”.
U tom intervjuu Ristiću su postavljena ukupno tri pitanja. Drugo je glasilo: Porodice poginulih radnika sa RTS-a za vreme bombardovanja ukazivale su i na vašu odgovornost. Šta je istina?

Sledi istina po Ristiću: “Izričito sam naredio i potpisao da se na prvi znak uzbune napusti zgrada! Ali ja sam bio nadležan samo za ljude koji su meni bili podređeni, a tu nije spadao niko iz Informativnog programa”.
Porodice nisu oklevale da tu ‘ristićevsku istinu’ smesta nazovu njenim pravim imenom: “Jovan Ristić je najbezočnije pokušao da obmane javnost svojom izjavom u Kuriru od 22. juna 2004, rekavši da je izričito naredio i potpisao da se na prvi znak uzbune napusti zgrada. Mi posedujemo dokument koji je dotični potpisao i u kojem doslovce piše: Žive, informativne emisije ne smeju se prekidati ni u kom slučaju” .

Nepunih godinu i po nakon bombardovanja, u septembru 2000, Jovan Ristić pokreće časopis Proces (čiji su ne samo naslov, nego i sadržaj kafkinski), od kojeg izlazi samo prvi broj, a Ristić je u njemu glavni i odgovorni urednik. Sem udarne teme broja “Kako je Slobodan Milošević uzbudio Istok i Zapad”, sa masno odštampanim nadnaslovom u verzalu ‘Lični stav glavnog i odgovornog urednika’, list donosi i opširan intervju sa Noamom Čomskim, na preko devet stranica. U okviru tog intervjua, negde na šestoj strani čitamo i pitanje vezano za RTS: “Zapanjila me je nezainteresovanost američkih i zapadnoevropskih novinara koji nisu obratili veću pažnju na razaranje zgrade Radio-televizije Srbije, gde je poginulo šesnaest zaposlenih. Kako Vi shvatate takvu nezainteresovanost?” (reč “nezainteresovanost” štampana je kurzivom u izvornom tekstu).

Tako, na kraju, krug je zatvoren. Povodom tog višestrukog ubistva u kojem je lično učestvovao glavom i bradom on sam, Jovan Ristić, dotični se ne libi se da naposletku zatraži i filosofsku dimenziju zločina i obraća se nikome drugom do Noamu Čomskom, u želji valjda da ukaže kako se tom najvećem rediteljskom poduhvatu u njegovoj karijeri ne poklanja na Zapadu dovoljno pažnje. Kao ni njegovoj emisiji “Moj ljubimac pas”, uostalom.

Advertisements