Grobnica u dvorištu

Nedavno je objavljena vest o početku istrage u slučaju otkrivanja masovne grobnice u kamenolomu Rudnica u Raškoj, u kojoj su pokopana tela kosovskih Albanaca ubijenih krajem devedesetih. Vest ne otkriva kako su ti ljudi stradali; kaže se tek da „masovna grobnica potiče iz perioda sukoba na Kosovu“. Iz tako formulisane vesti, čitalac jedino razume da „nam se“ i ova masovna grobnica slučajno „dogodila“ tokom nekog neodređenog „sukoba na Kosovu“, koji i dalje ne nazivamo ratom koji je Srbija vodila u okviru kampanje etničkog čišćenja na Kosovu.

Kao posledica višegodišnje relativizacije ratnih zločina, u srpskim medijima se otkriće masovnih grobnica i dalje tretira kao pronalazak nekog ne tako značajnog arheološkog nalazišta. Relativizaciji u medijima pogoduje i ona koju sprovode političari, pa moralne panike među stanovništvom nema, a vesti o masovnim grobnicama ne izazivaju reakcije čak ni u komentarima na internetu.

O toj neprijatnoj činjenici, da hiljade mučki ubijenih civila leži pokopano u predgrađima naših gradova, više ne govori skoro niko. U Srbiji je od 2001. godine do danas pronađeno šest masovnih grobnica u kojima je pokopano na stotine Albanaca sa Kosova. Najveće grobnice su nađene u Batajnici kod Beograda, Petrovom Selu i u jezeru Perućac, u blizini Bajine Bašte. Javnosti je poznat i slučaj hladnjače sa telima koja su isplivala iz Dunava 1999. godine. Povremeno, u medijima se pojave detalji o pojedinačnim slučajevima, kao na primer izjava svedoka koji je u julu ove godine pred Tužilaštvom za ratne zločine tvrdio da je bio svedok spaljivanja tela kosovskih Albanaca – žena i dece, u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor 1999. godine. 

Svedok navodi da je prisustvovao raspravi vozača kamiona koji je ubeđujući dežurnog portira podigao ciradu da bi mu pokazao zašto hitno mora da prođe kroz kapiju topionice. Gde je taj portir danas i koliko je ovakvih kamiona pustio kroz kapiju? Gde su danas ljudi zaduženi za istovar tela i njihovo ubacivanje u peći RTB Bor? Da li se Tužilaštvo uopšte bavi tim pojedinostima?

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković nedavno je rekao da se za grobnicu u Batajnici saznalo gotovo slučajno, jer je čovek zadužen za prevoz leševa otkrio lokaciju zato što je bio razočaran jer nije dobio dvosoban stan koji mu je, kao kompenzacija, za tajposao bio obećan. Koliko je poznato, taj čovek se, ogorčen zbog propalog dogovora (sa kim?), vratio svojim svakodnevnim aktivnostima. U Batajnici, nekoliko kilometara od centra Beograda, na inicijativu Đinđićeve vlade, posle četiri meseca iskopavanja nađeno je preko 750 leševa civila, kosovskih Albanaca, među kojima je bilo više stotina dece i starih. Među pronađenim predmetima bilo je – cucli, klikera, nakita, tranzistora, telefonskih imenika, lekova, muštikli.

Istraga u vezi sa masovnom grobnicom nađenom u jezeru Perućac kod Bajine Bašte, po rečima zamenika tužioca Stankovića, pokazala je da su se tokom transporta vrata kamiona u kojem su bili leševi otvorila, pa su tela počela da ispadaju po putu. Vozača kamiona zaustavili su lokalni seljaci i ukazali mu na problem i pomogli mu da sa kolovoza ispale leševe izgura u reku. On je zatim nastavio dalje, prema jezeru, a oni nazad na svoje njive.

Na obali Perućca na teritoriji BiH pronađena su 372 dela skeleta, a na delu srpske obale 77. Procenjuje se da Perućac krije najmanje 200 tela. Žrtve sa bosanske strane dovežene su iz Višegrada, Srebrenice i Sjeverina; njih su ubile snage bosanskih Srba 1992. godine, a na srpskoj strani su nađeni ostaci Albanaca ubijenih na Kosovu krajem devedesetih.

Bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlastimir Đorđević nedavno je pred žalbenim većem Haškog tribunala, gde je osuđen na 27 godina zatvora zbog zločina na Kosovu, priznao da je znao za masovne grobnice u Srbiji. On za sada odbija da razgovara sa predstavnicima Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu o detaljima koji bi mogli da utiču na otkrivanje svih lokacija masovnih grobnica. Nije poznato zašto se Tužilaštvo tek pre mesec dana aktivno zainteresovalo za razgovor sa Đorđevićem na ovu temu.

Detalji o masovnoj grobnici kod Raške ostaju u senci predstojećih izbora na Kosovu. Srpski premijer Ivica Dačić koji je svojevremeno osudio hapšenje Vlastimira Đorđevića i njegovu deportaciju u Hag, danas na Kosovo ide u novom, verskom kapacitetu, jer njegov boravak na Kosovu svi imenuju „verskom posetom“. Predstavnici Srba na Kosovu, SPC i srpska vlada su složni – Srbi moraju izaći na izbore na Kosovu 3. novembra. Odjednom, posle toliko godina opstrukcije učešća Srba u političkom životu Kosova, doneta je odluka o podršci učešću Srba na kosovskim izborima. To je pozitivan znak, ali tu se napori za normalizaciju života na Kosovu i završavaju.

Ivici Dačiću i njegovom izaslaniku Aleksandru Vulinu ne pada na pamet da Srbima na Kosovu objasne zašto moraju da prihvate kosovske institucije, već ih zaluđuju pričama da učešćem na izborima sebi garantuju kasnije pravo na nekakvo samoopredeljenje. Aleksandar Vučić je izgleda najmanje zainteresovan za kosovske izbore i atmosferu u kojoj se oni održavaju. I ova srpska vlada je u zavetu ćutanja o zločinima i masovnim grobnicama, jer je njihova tema, kako kažu, budućnost, a ne prošlost. Verovatno zato Aleksandar Vučić ostavlja utisak osobe koja ignoriše činjenicu da je rata na Kosovu uopšte bilo, bar sudeći po njegovim izjavama od kojih se nijedna ne odnosi na zločine iz devedesetih, ulogu njegove bivše stranke u ratnim pohodima srpskih dobrovoljaca u regionu, njegovu ratnohuškačku retoriku ili ministrovanje u Miloševićevoj vladi u vreme najstravičnijih zločina na Kosovu. Međutim, Vučićevo ponašanje je očekivano; problem je u tome što mu niko ne postavlja pitanja o tome, ili ako ih i postavi, zadovolji se njegovim odmahivanjem ruke i pogledom u budućnost.

Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu ne pada na pamet da informacije o masovnim grobnicama u Srbiji potraži od tadašnjih i sadašnjih visokih funkcionera SPS-a, koja je kontrolisala MUP Srbije i Vojsku Jugoslavije, čiji su najviši predstavnici osuđeni u Hagu za zločine na Kosovu. Zašto nije legitimno o lokacijama masovnih grobnica pitati na primer Ivicu Dačića, Slavicu Đukić-Dejanović, Milutina Mrkonjića ili Goricu Gajević, koja je pre nekoliko godina postavljena na funkciju javnog pravobranioca u Raškoj? Njihove pozicije u Socijalističkoj partiji Srbije i kontrola koju su nad procesima odlučivanja u tadašnjoj Srbiji imali – sigurno daju za pravo da se, bar informativno, i oni upitaju o saznanjima koja bi o masovnim grobnicama mogli da imaju.

Kvalitet međudržavne saradnje bivših jugoslovenskih republika danas se ogleda i u tome u kolikoj su meri spremne da zajedničkim naporima dođu do otkrivanja istine o počinjenim zločinima i otkrivanju lokacija na kojima su zakopane žrtve. Ove godine je u Sotinupronađena masovna grobnica u kojoj su pokopani ostaci tela žrtava iz Vukovara, koje su ubili pripadnici srpskih snaga tokom 1991. godine. Pre nešto više od mesec dana, u Bosni je otkrivena još jedna grobnica. Lokaciju grobnice kod Prijedora otkrio je bivši pripadnik Vojske Republike Srpske. Grobnica se prostire na tri hiljade kvadratnih metara, nalazi se praktično usred naseljenog mesta, a istražitelji se nadaju da će rešiti sudbinu oko 1.000 Prijedorčana koji se i dalje vode kao nestali.

Otkrića lokacija masovnih grobnica međutim, ne otkrivaju punu istinu o nalogodavcima i izvršiteljima ovih zločina, o organizaciji i mehanizmima koji su bili neophodni za ovakve nezamislive poduhvate. U ubistvima, pripremi terena za ukop ubijenih, deportaciji leševa u primarne, sekundarne pa tercijarne grobnice, zataškavanju svih tragova, spaljivanju tela u Trepči ili topionicama RTB Bor – prema sudskim presudama iz Haga i iz procesa pred domaćim sudovima, stajala je država Srbija, njena policija i njena vojska, sa svim svojim resursima i pomagačima koji možda i danas obavljaju javne funkcije. Tu državu, policiju i vojsku danas predstavljaju gotovo isti ljudi koji su je predstavljali u vreme ovih zločina. Taj se aspekt u Srbiji uvek prigodno prećuti i o tome čelnike nekada ratnih partija SPS i SRS danas niko ništa ne pita.

Bilo bi dobro da Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu pošalje ohrabrujuće javne pozive građanima koji imaju saznanja o lokacijama masovnih grobnica u Srbiji, a koji su i dalje u strahu da će ih njihova svedočenja stigmatizovati u lokalnim zajednicama i biti shvaćena kao izdaja. Bilo bi takođe dobro da takav poziv građanima upute i premijer Dačić, predsednik Nikolić i vicepremijer Vučić, nekadašnji nosioci politika koje su do ovih zločina dovele. Morali bi, pre toga, i sami da podele sva svoja saznanja o lokacijama masovnih grobnica i zločinima tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Očigledno je da pronalaženje nestalih nije prioritet ni bivših ni aktuelnih srpskih vlasti. Za to vreme, oko 14.500 lica nestalih u ratu na području bivše Jugoslavije još uvek čeka da bude pronađeno, od čega se 1.700 kosovskih Albanaca još uvek vode kao nestali. Osnovano se sumnja da je ubedljiva većina ovih muškaraca, žena i dece zakopana baš tu, u našim dvorištima.
Peščanik.net, 23.10.2013.

Advertisements