Lakić Đorović: OPRAŠTANJE ZLOČINA VODI NOVIM ZLOČINIMA

Standard

Pre 71 godine, kosovski Albanci, kao pripadnici, fašističkih divizija (21.SS divizija Skenderbeg i 7. SS dobrovoljačka brdska divizija „Prinz Eugen “ ), počinili su masovne ratne zločine u desetine sela desne obale lima, od Velike pod Čakorom do Petnjika kod Berana.Ubili su oko 800 nenaoružanih meštana i zatečenih u njihovim domovima, crnogorskih civila, muškaraca, žena i dece.

U selu Šekular, opština Berane, 23.oktobra 1943. i 18. jula 1944.godine, Šiptari (tako sebe nazivaju) su ubili preko 50 nenaoružanih crnogorskih civila, meštana Šekulara i lica iz drugih mesta zatečenih kod rodbine u Šekularu.

23.oktobra 1943. u Šekularu su ubili sledećih 27 Crnogoraca: 1)Radević Stefanov Božina-Bojo (1894), njegov brat 2)Radević Stefanov Mihailo (1892), Mihailovi sinovi 3)Radević Mihailov Stefan (1919) i 4)Radević Mihailov Stojan (1924), 5)Radević Vukadinov Miljan (1880) i brat mu 6)Radević Vukadinov Milovan (1884), 7)Radević Novakov Gavro (1868, ubili ga i spalili u kući), 8)Radević Vukosava Vida (1884, ubili je i spalili u kući), 9)Spalević Dragoje, 10)Spalević Radoš, 10)Spalević Anđa, 11)Spalević Stana, 12)Spalević Janićije, 13)Babić Krsto, 14), Babić Aleksa,15) Babić Ilija,16)Babić Ljubomir,17)Rmuš Novak,18) Rmuš Radoš, 19) Đorović Ilijin Lakić(1897 ), 20) Dašić Arsenije, 21) Balević Nikola, 22) Kukalj Pavle, 23) Maslar Mihailo, 24) Lekić Stefan, 25) Bulić Ikonija, 26) Bolević Radosav, i 27) Pantović Relja. Više lica je zadobilo teške, po život i zdravlje opasne povrede.

18.juna 1944. godine, Šiptari su u Šekularu ubili sledeće:1)Jašović (devojačko Matović) Jerova Stana,2) Raičković Ilije Branka (dete),3)Raičković Ilije Ranka (dete), 4) Matović (devojačko Jašović) Stojanova Labuda, 5) Matović Danica (dete,4 godine), 6) Matović Draginja (dete, 2 godine), 7) Matović (devojačko Ćulafić) Filipova Rada, 8) Matović Poljka (u nekim dokumentima Slavka, dete), 9)Matović Arso, 10) Marković Dragica (dete, 13 godina, iz Rudog Polja, zatečena kod tetke u gostima), 11)Spalević Milić.

Više lica je nasilno odvojeno od porodica.Tada su zadnji put viđena u životu.I pored nasojanja, do danas nisu pronađeni i ne zna se njihova sudbina.Vode se kao nestala lica iako je više nego jasno da su ih šiptari pobili, spalili ili na drugi način uništili i/ili sakrili njihova tela.

Da ne ugroze živote svoje dece,žena i rođaka, očekujući da će Šiptari poštedeti makar živote dece, neki od Crnogoraca,iako dobo naoružani i iskusni borci, nisu mogli „čak ni da se osvete“, već su preteći oružjem zadržali Šiptare na mestu iznenadnog susreta, a kada su videli da su im deca i porodice umakle u šumu, ubili su sebe da ih Šiptari ne ponižavaju i „žive sakate“.Da im ne padne živ u ruke, Jeremija Lekić se ubio bombom.

Više ubijenih su ostavili ili ubacili u spaljene kuće da izgore.Da bi mu skinuli nešto masivniju zlatnu burmu i pozlaćene zube, mom đedu Radević Stefanovom Božini, odsekli su prste i raskomadali glavu.

Mnogi od ubijenih Šekularaca, bili su učesnici oba oslobodilačka balkanska rata, kao i Prvog svetskog rata.

Moji đedovi, kao i gotovo svi vojno-sposobni Šekularci, učestvovali su u Balkanskim ratovima.Učestvujući u čišćenja prostoara Tare, Drine, Sandžaka i Kosova,naučili su i znali su da se bore.Srbi sa oslobođenih prostora i sada pričaju o njihovom junaštvu, ali i čojstvu i viteškoj zaštiti Šiptarske dece i nejači.

Zbog zasluga, kao pouzdanim čuvarima države i granica, od 1919. do 1929. godine, Kralj je mnogim Šekularcima dao zemlju i stalno ih nastanio u graničnom pojasu od Dečana do Skopske Crne Gore.Čuvajući ujedinjenu Kraljevinu, mnogi od Crnogoraca naseljenih na Kosovu, osobito u delu Metohije, upoznali su iole uglednije Šiptare.Sa mnogima od njih se okumili i bili prijatelji.

Crnogorci koji su 1941. izbegli sa Kosova i utočište našli u svom bivšem zavičaju-Šekularu, među predvodnicima šiptarskih zločinaca, naredbodavcima ubijanja i ubicama, 23.oktobra 1943.godine u Šekularu, prepoznali su desetak Šiptara, iz Peći, Đakovice i Prizrena.

Lakića Ilijinog Đorovića, po kojem sam dobio ime (inače strica moga oca), na putu uz Šekularsku reku, nedaleko od naše kuće, ubio je Mon Alija, kosovski Šiptar katoličke vere,iz Đakovice.

Moj đed Lakić, penzionisani žandarmerijski oficir, bio je nenaoružan.Odbio je naređenje Mon Alije da se priključi grupi zarobljenih civila i pođe napred.Rekao je da neće nikud od svoje kuće.Mon Alija je potegao već repetiranu pušku i ubio ga, ispalivši mu, iz neposredne blizine, dva hica u grudi i jedan u glavu.Sahranjen je narednog dana na seoskom groblju.

Ubistvo je posmatralo oko 20 Šiptara kojima je Mon Alija komandovao i grpa zarobljenih Crnogoraca, meštana Šekulara i izbeglih sa Kosova.

Moji stričevi, kao i drugi koji su znali ubice svojih najmilijih, već krajem 1945. prijavili su Mon Aliju, kao ubicu Đorović Ilijinog Lakića, kao i druge prepoznate ubice.Islednici i drugi nadležni organi, istražili su ubistvo moga đeda lakića i uzeli izjave očevidaca.Mojim stričevima su objasnili da je nesumnjivo utvrđeno da je Mon Alija ubio njihovog strica Lakića.Nadležnim organima su to potvrdili i detaljno i međusobno saglasno opisali i Šiptari kojima je ubica Mon komandovao.

Međutim, iako se radi o ratnom zločinu ubistva, za koji je Mon Aliji po zakonu i ratifikovanim Ženevskim konvencijama, trebalo izreći najmanje 20 godina zatvora, a možda i smrtnu kaznu, nova komunistička vlast, njen tzv. sud, u ime nasilnog i lažnog bratstva i jedinstva, nasilno mireći ubice i porodice žrtava, nije sudilo Mon Aliji. Oprostili su mu to ubistvo-ratni zločin.

Moja porodica, nikada nije i ne može oprostiti ubici.Jednako odgovornim smatra i državu, odnosno sud koji su mu oprostili.Kao i Šiptari, Crnogorci nose teret običaja zadovoljenja pravde osvetom nevino prosute krvi.Ako država prašta ubici, porodica to niti sme niti može.

Punih 71 godinu moji stričevi razmišljaju zašto je kosovski Albanac,katoličke vere, pristao uz fašiste, iskoristio nemačku silu, pešice prešao preko 250 kilometara i sudelujući u ubijanju preko 800 nenaoružanih Crnogoraca u limskoj dolini, ubio njihovog strica a moga đeda.

Zašto mu je država oprostila to ubistvo?!

Milovan Đilas, u zapisima –„Tamnica i ideja“, Beograd, jesen 1982-zima 1983. godine (objavljenim 1984. i 1989, na stranama 77 do 80.), opširno je opisao ratnog zločinca-ubicu Mon Aliju i njegovo (Monovo) objašnjenje o tome kako mu je komunistička država, odnosno njen sud oprostio ubistvo moga đeda, a osudile ga na 15 godina zatvora za podstrekavanje dvojice svojih sinovaca „da na javnom mest, pazarnim danom izudaraju mačugama (štapovima) partijskog sekretara koji ih je na jednom skupu ošamario.“ Đilasu je dao presudu, da je izuči i da mu pomogne da napiše žalbu.Đilas kaže da je, uprkos svemu što je čuo i preživeo, bio zgranut.Opširno obrazloženje presude se zapravo iscrpljuje opisom okolnosti i dokaza koji potvrđuju da je Mon Alija ubio moga đeda Lakića, a nije osuđen za to ratno ubistvo, nego za potstrekivanje na krivično delo teška telesna povreda.

Zločincu je oprošteno ubistvo moga Đeda, a osuđen je na 15 godina zatvora za podstrekavanje na šibanje partijskog sekretara.Đilas kaže, citiram –„Vlasti u kaznioni su u mnogo slučajeva bile uviđavnije od sudov – valjda i zbog toga što su bile podređene važnijoj, samostalnijoj vlasi i upoznavale osuđenika. I Mon Aliju su pustili na uslovni otpust, posle desetak godina … “

Na moju nesreću, Đilasove zapise, pročitao sam 1984, iskopirao i dao ocu i četvorici stričeva, odnosno našim porodicama.Kako je Đilas zapisao, zločinac Mon Alija, između ostalog, objašnjavao je – da su vlasti iščeprkale da je „za vreme rata, u jednom ratnom pohodu ubio Crnogorca“, kao i da su se za to našli svedoci…. da „iako ubiti Crnogorca nije kod nas Albanaca ništa, kao ni kod Crnogoraca da ubiju Albanca- ubijamo se mi odvajkada“.Đilas beleži kako je zločinac Mon Alija, često naglašavao da je „Najstrašnija bila kratkotrajna crnogorska vladavina, posle 1912:pokrštavanje na silu, pljačke, ubistva. U Srbiji i kraljevskoj Jugoslaviji bio je i kačak (oružani odmetnik od države) i gonilac kačaka….Nema kačak u komunizmu!Ne može ima:vlast se ne drži zakon, ceo narod se digne protiv kačak, špija komšiju, snaha dever, brat brata“.

Vekovna krvava ubijanja i osvete.Osvetnička ubijanja u balkanskim ratovima 1912-1913, ubijanja 1943-1944 , ubijanja 1998-1999-2000, 2004.

Ubijene još uvek niko ne sme da popiše.Ne znamo gde su im kosti, da li su spaljene ili samlevene.71 godinu crveni nisu dopustili da se precizno popišu Crnogorci ubijeni u limskoj dolini i mom Šekularu.71 godinu, država oprašta ratne zločine, štiti zločince, čak ih postavlja u vrhove svih vidova vlasti.

Sve to i sada čine.Već su se osmelili i napadno nam pričaju o potrebi izmirenja, praštanja, o kažnjavanju govora mržnje.Sve radi ubrzanog i nasilnog izmirenja.Zapravo radi zastrašivanja i ućutkivanja onih koji hoće kažnjavanje zločinaca ili makar udaljenje iz svih državnih struktura.

Prvo precizno izbrojati ubijene, pronaći nestale, odnosno njihove telesne ostatke, osuditi sve žive ratne zločince, pa tek onda ubrzano, prisilno izmirenje.

Na kraju, odnosno na početku, hoćeli to zločinci iz državnog, vojno-policijskog i medijskog vrha da nas nasilno izmiruju i zastrašuju predočavanjem teškog kažnjavanja govora mržnje?!

Ko to i zbog čega hoće da nas ubedi, dok se postupak sprovodi, da Fond za humanitarno pravo u istraživanjima nije našao dokaze o eventualnim zločinima Olivera Ivanovića. Zašto je izostala priča o tome ko je (lično) tom slavnom fondu oduzeo skupocene džipove.Jesu li i ispričane i prećutane činjenice o Ivanoviću, kao i mnogo važnijim stvarima, posledica popijenih KGB-ovih kafa (o kojima zlurado i seireći piše službin satrap Lažanjski)?!

Ko to nama predočava – da je Legija odbio da ubije jednog novinara?Zašto nam to ne govore i za Jovanovićai druge zločince?Možda su i oni odbili da ubiju nekoga?

Hoćeli da nas prisile da ćutimo, da zaboravimo šta su radili zadnjih 23 godine?

Ko to hoće da nas umiri, da nam zabrani da tražimo kažnjavanje zločinaca, da nas prisili da ropski trpimo i ćutimo radi spokojnog uživanja zločinaca iz vrhova svih piramida vlasti.Ko to hoće da nas mire i u evropu vode Nikolići, Vučićia, Dačićia, svi Dikovići, Tačiji, Haradinaji i …?1

Prvo da im se sudi za zločine, prikrivanje zločinaca i zločina, uništavanje tragova i dokaza.

Ne mogu da mire zločinci.Ne mogu da komanduju zločinci.Ne mogu da tuže i sude za ratne zločine oni koji su, ne samo skrivali zločince, pomagali im, uništavali tragove, nego i sudelovali u masovnim ubijanjima nevinih, nenaoružanih civila.

Ne mogu i ne smeju da nas zastrašuju kažnjavanjem za govor mržnje, oni koji još drže kame kojima su klali i pera koja su to skrivala a nedeljama pisali o izmišljenom vađenju očiju srpskoj deci u Vukovaru.

Oni su zločinci.Da ih kaznimo.Time ćemo se sami izmiriti.

U Beogradu, 17. jun 2014 Đorović Golubov Lakić
potpukovnik pravne službe JNA, u penziji

One thought on “Lakić Đorović: OPRAŠTANJE ZLOČINA VODI NOVIM ZLOČINIMA

  1. Vredi čitati Đorović Golubovog Lakića. Šteta što takvih nema u većem broju. I što se od nacionalističkog urlikanja, sa bilo koje strane dolazilo, ne čuje glas razuma ovog divnog čoveka.

    Like

Comments are closed.