Lakić Đorović: Oluja – priča slavonskog Srbina

Pre svega želim da vam kažem da sam negde 2000. godine, saznao da me Županijski sud u Osijeku, u suđenju sprovedenom u odsustvu, osudio na … godina zatvora, zbog navodnog ratnog zločina.Bio sam zaprepašćen.Ni sada ne mogu da poverujem da je to stvarno tako presuđeno.Nisam naparavio ništa ružno, nikakav zločin. Ovakva presuda je nepravedna.Zbog ovakve osude ja sam praktično onemogućen da se vratim u Hrvatsku ili da sa porodicom potražim azil u neku drugu državu, gde bismo mogli da bolje zarađujemo i decu školujemo.

Moje selo … je 1990/1991 godine bilo mesna zajednica sa oko 500 kuća, od čega oko 100 srpskih, a ostalo, uglavnom, hrvatskih i nekoliko mađarskih.U selu je tada živelo ukupno oko 2500 stanovnika, od čega su 1970 bili punoletni i glasači, pa ja to po tome i pamtim.Pamtim da se do 1990. godine u … živelo dobro.Ko je radio, mogao je da zaradi.Nismo se delili po nacionalnoj pripadnosti.Nije bilo sukoba, naprotiv. Mogu reći da smo živeli složno, mirno i srećno.Komšije i svi iz sela su bili tolerantni.Imao sam dosta drugova druge nacionalnosti.Mladi su družili, zabavljali se i zaključivali mešovite brakove.

Ali, pred kraj 1990. godine, uglavnom pod uticajem televizije i radio programa, odnosi među nama u selu počeli su da se menjaju i to dosta brzo.Sećam se, za njihov, katolički Božić, za Badnje Veče, za doček Nove 1991. godine, Hrvati su se sasvim drugačije ponašali.Počeli su da se odvajaju i da se u neku ruku ponašaju kao da su oni glavni, da su domaćini.Počeli su da ističu svoje hrvatstvo.Odjedanput su istakli zastave.U crkvu su počeli da idu i oni Hrvati koji to ranije nisu činili.Nas Srbe posebno je iritiralo isticanje hrvatske šahovnice.To je starije Srbe podsećalo na hrvatske zločine.Počelo je i podvajanje među komšijama.Prestalo je uobičajeno i svakodnevno ranije posećivanje.Odnosi su zahladneli.Mladi su sve manje družili.Počelo je odvajanje omladine.Već za Uskrs 1991. godine odnosi su počeli da se zaaoštravaju.Nama Srbma je ponašanje Hrvata smetalo, jer smo ga doživljavali kao provokaciju.

Jednog dana, sredinom maja 1991.godine, isprd zgrade Mesne zajednice u …, Hrvati su otpočeli da javno dele oružje.Mi Srbi smo to posmatrali.Bili smo zabrinuti.Ja, DJ, GŠ, BP,BP,DP, prišli smo i stali uz Hrvate koji su čekali da zaduže oružje.Hrvatima je oružje delio AS, po spiskovima.Nama Srbima, normalno, Hrvati nisu dali oružje.Od tog dana, sve je postalo otvoreno.Više nije bilo ni pokušaja da se nešto prikrije.Manje ili više, od toga dana postali smo dve strane.Dva ili tri dana, nakon ove podele oružja, Hrvati iz sela su organizovali, noćne punktove i straže za kontrolu ulaska i izlaska iz sela.Jedne večeri, čini mi se 18.maja 1991. godine, Hrvati sa punkta na izlasku iz sela prema Adi, nakon prolaska vozila kojim je upravljao BP i dvoje drugih Srba, zapucali su rafalno iz automatske puške.Bilo je to prvo pucanje oružjem u …, kao otvoren znak početka sukoba među Srbima i Hrvatima 1991. godine.Nama Srbima je to mnogo smetalo.Počeli smo da razmišljamo šta mi Srbi treba da činimo.Već sutradan, posle ove hrvatske pucnjave, mi Srbi iz …, među kojima i napred imenovani, sastali smo se i dogovorili – da se pod hitno naoružamo i spremamo za odbranu.

Negde oko 20. maja 1991. godine, nas trojica Srba iz sala …, – ja, BP i DP, odvezli smo se u Adu, kod Zorića, zastavnika iz vojne službe bezbednosti.Taj Zorić zastavnik bio je u službi u kasarni u Osijeku, a mi smo znali da radi za vojnu službu bezbednosti, a u Adu je dolazio kod majke jer je on poreklom iz Ade.Zorić nam je rekao da je vojna služba bezbednosti (VSB) već podelila oružje Srbima iz okolnih sela, a kao da se začudio da u … ima toliko Srba.Rekao nam je da će nam za dva dana obezbediti oružje.Lično sam ja preuzeo oružje od Zorića.Po dogovoru sa njime, nakon dva dana, Zorić zastavnik mi je u Pinzgaueru dovezao drveni sanduk u kojem je bilo sledeće oružje, i to:10 pušaka M-48. kalibar 7,9 mm, 5 američkih automata marke Tomson, kalibar 11 mm i jednu poluautomatsku pušku kalibar 7,62 mm.Oružje mi je predao bez potpisivanja bilo kakvog dokumenta o primpredaji.Oružje smo premestili u moju “Ladu 1500” i ja sam ga dovezao u moju porodičnu kuću u …Ne znam da li je Zorić još živ i gde se nalazi.

Napred navedeno oružje podelio sam Srbma iz …. Sećam se da sam oružje dao sledećim Srbima:NG, SM, DJ, GŠ, BP, BP, DP, SM i nekim drugim, čijih se imena trenutno ne mogu stiti. Za sebe sam uzeo poluautomatsku pušku, a svakome sam dao samo po jednu pušku ili automat. Sve sam raspodelio, a o tome nisam sačinio nikakav spisak ili dokument.Oružje smo podelili po dogovoru da ga bude u svim ulicama u selu gde ima Srpskih kuća.

Početkom juna 1991. godine, Hrvati iz s …. su pod vođstvom HDZ, održali sastanak, kojim su rukovodili AS i drugi pripadnici HDZ.Kako je nama Srbima preneto, Hrvati su na tom sastanku raspravljali šta da čine sa nama Srbima. Jedni su hteli da nas odmah pobiju, a drugi su pokušali da nas zaštite, ali su očigledno bili manjina. Zvonko Bugar i neki drugi Hrvati, za koje znamo da su prijateljski raspoloženi prema Srbima, savetovali su nam da odmah napustimo selo i da se sklonimo negde u nekom drugom, sigurnijem mestu.Rekli su nam da Hrvati znaju da smo mi Srbi nabavili nešto oružja i da se naoružavamo.Upozorili su nas da nam preti ozbiljna opasnost, jer da su Hrvati napravili spiskove i odredili među sobom koji, kojeg Srbina treba da ubija i šta da radi u konačnom uništenju i progonu Srba.

Srbi iz …bili su uplašeni.Najviše za decu.Ja i mnogi Srbi smo otišli iz našeg sela.U mojoj kući je ostala samo moja majka.Od šire porodice, ostali su još samo stric i strina, koji su radili u Osijeku i bojali se da će izgubiti posao ako odu iz ….Ja sam tada imao 22 godine i po savetu roditelja otišao sam u srpsko selo Š, opština Osijek.Sećam se da je tada u Š izbegao i GŠ, a neki dan kasnije i RG i PD.Neki od ovih izbeglih su kasnije otišli u druga mesta.

Sećam se da je 23.juna 1991. godine, JNA uspela da se izvuče iz kasarne u Osijeku, koju su napali Hrvati.Međutim, pri izvlačenju JNA, neki Srbi iz okoline Osijeka, među kojima i lokalni Srbi koji su ranije radili u JNA, na tenkovskom poligonu („C poligon“) i u tenkovskom skladištu, kao i Srbi iz Brešća i Čepina, nisu uspeli da se izvuku.

Srbi u selu Š, gde sam ja tada bio, oformili su Štab Teritorijalne odbrane, na čijem čelu je bio MP.Oformili smo vojnu jedinicu, naoružali se i spremili za odbranu.Bili smo u sastavu JNA, hoću reći imali njihovu punu podršku.Dali su nam oružje, sredstava veze i druga potrebna sredstava.P i drugi iz Štaba, u neposrednoj saradnji sa JNA, otpočeli su pripreme da jedna grupa srpskih boraca izvuče Srbe iz okoline Brešća.

U to vreme, oko 1. jula 1991. godine u selo Š, iznenadno se pojavila jedna grupa od oko 10 članova četnika iz Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja.Njima je komandovao i predvodio ih Srećko Radovanović i lice sa nadimkom Crnogorac.Na kapama su nosili četničke kokarde.Meni i drugima je to mnogo smetalo.Oni su pokušali da oružjem zauzmu zgradu komande Teritorijalne odbrane, a mi smo se tome usprotivili.Skoro da je došlo do borbe oružjem.Bilo nas je više i bili smo odlučni da se borimo sa četnicima.Hteli su da ubiju RĐ, koji je bio komadant odbrane sela.Prognali smo četnike iz Š i oni su svi zajedno otišli u Adu.Ja sam o njima čuo i kasnije, u septembru i oktobru 1991. godine, kada su se oni ponovo odnekuda pojavili u Š…, zapravo doveo ih je IK, koji je predvodio sve srpske policijske snage. K je tu Srećkovićevu i Crnogorčevu četničku grupu postavio za vršioce lokalne, seoske vlasti, pa su zajedno radili na progonu Hrvata iz Š i Koprivne.Ne sećam se tačno datuma, ali znam da su jedne noći skupili svo hrvatsko stanovništvo iz ova dva sela, a sutradan, rano ujutru, između Koprivne šume i Hrastina, prognali su ih, preko ceste, na teritoriju pod hrvatskom kontrolom.

Dana 5. jula 1991. godine, grupa od oko 15 Srba, među kojima smo bili – ja, ĐR, JV, K sa nadimkom K, SŽ, zvani Č, pod rukovodstvom, odnosno komandama MP, uspešno smo izveli akcju izvlačenja Srba iz okoline Brešća kod Osijeka.Odatle smo izvukli oko 30 Srba i bezbedno ih doveli, prvo u selo Š, a sutradan, ujutru, oko 04,00 časova, odvezli smo ih u traktorskim prikolicama, u selo Silaš, opština Osijek.

7.jula 1991. godine, oko 13,00 časova,jedna velika hrvatska grupa Zbora narodne garde, u uniformama i sa oznakama pripadnosti toj formaciji, u pet autobusa, dovezla se na oko 1,5 kilometara od Š, a potom se razvila u streljački stroj i pod komandama školovanih oficira napala selo Š.Zbog iznenađenja, hrvatske snage su uspele da gotovo bez otpora zauzmu pola sela Š, pri čemu su ubili MP i JM (oba su iz sela Š), a zarobili su 8 Srba, među kojima i dva brata A, od kojih se jedan zove S, dva brata S, od kojih se jedan zove S, ĐD, RĐ i ŠJ, svi iz sela Š…, a koje su kasnije, pri povlačenju odveli sa sobom u zarobljeništvo, prvo u Đakovo, a potom u osječki zatvor.Ove zarobljene su brutalno premlaćivali i naneli im teške telesne povrede.Kada su Srbi videli šta se čini, latili su oružje i u borbi koja se razvila, uspeli su da potisnu i isteraju hrvatske snage iz sela i oni su se povukli, odvodeći, kako sam već rekao, 8 zarobljenih.

Nakon 2 dana, ja sam prešao u selo Ada, opština Osijek i priključio se grupi Srba koja je branila to selo.Oni su u Adi već imali stalno postavljene i zaposednute objekte za odbranu sela a funkcionisali su kao vojna jedinica.Odbranom sela Ada, komandovao je DB, za koga znam da je kasnije radio kao oficir vojne službe bezbednosti, a da sada živi u svojoj kući na Fruškoj Gori, na vrhu Čoka, preko puta odmarališta.

U avgustu 1991.godine, Srbi iz odbrane Ade pod vođstvom DB, a u sadejstvu sa jedinicama JNA, paravojnim grupama, među kojima i Arkanovi Tigrovi, te lokalnim Srbima iz okolnih sela, među kojima i iz sela Palača, Markušica, Silaš i drugih sela, izvršili smo napad na hrvatske snage u selu Laslovo, u kojem je inače skoro 99 odsto mađarsko stanovništvo. Ovaj napad smo izveli zato što su nas iz Laslova prethodno hrvatske snage neprekidno napadale kao što su napadale i selo Palače. Na hrvatskoj strani u odbrani Laslova bilo je i dosta Mađara, a kako se pokazalo i nekoliko Srba. Na našoj, srpskoj strani dva su poginula, i to oba pripradnici Arkanove grupe i oko deset ranjenih lokalnih Srba iz okolnih mesta. Nije mi poznato koliko je bilo poginulih na hrvatskoj strani.Grupa Srba iz Ade, u kojoj sam bio i ja, u Laslovu smo ovom prilikom zarobili četiri pripadnika hrvatskih snaga, tri Mađara (E nepoznatog imena, A nepoznatog prezimena i K, nepoznatog imana, sa nadimkom Š ) i jednog Srbina -VK, svi četvorica iz Laslova.

Četvoricu zarobljenih iz Laslova (E, A, K i VK) ja i moja grupa smo sproveli u selo Palača i predali ih vojnoj, tenkovskoj jedinici JNA, kojom je komandovao oficir Veljković, meni nepoznatog imena. Njihovih se imena ja trenutno ne mogu setiti, ali njihova imena dobro znaju svi meštani Laslova, Ade i neki drugi iz drugih sela, tako da se ona mogu lako saznati. Pored ostalih, bliže podatke o svoj četvorici zarobljenih, može dati i LK (otac VK), iz Laslova kod Osijeka u Hrvatskoj.Ubrzo, po povratku Arkanovih i drugih srpskih grupa iz Laslova, ispostavilo se da su dve tenkovske posade, sa dva tenka JNA, prebegli na hrvatsku stranu. Arkana je to razbesnelo i javno je, pred velikim strojem, izvređao i ošamario oficira Veljkovića.Vrlo brzo, pokazalo se i da su nekoliko Arkanovih pripadnika, najverovatnije zbog zabune nastale zbog nošenja istih uniformi, pali u ruke neke hrvatske borbene grupe. U nastojanju da sačuva te svoje pripadnike, Arkan je, čim je za to saznao, oko 14:00 časova, iz Palače, radio vezom, komandantu hrvatskih snaga u odbrani Laslova, ponudio razmenu četvorice koje smo mi zarobili za Arkanove borce koji su pali u hrvatske ruke. Hrvatski komandant je odbio ponudu za razmenu. Arkan je ipak nastojao da se razmena izvši do 21,00 časova.Kada je uveče, nakon 21.00 časova, definitivno uvideo da Hrvati ne žele razmenu, Arkan je pred svima izjavio – da će on lično, iz svoje ruke, ubiti ovu četvoricu zarobljenih pripadnika hrvatskih snaga. Ubrzo ih je, u pratnji sa nekoliko svojih boraca, strpao u Landrover, odvezao na groblje u Ćelijama, nedaleko od osječkog aerodroma i lično ubio svu četvoricu, kako je inače i pretio. Sutradan ujutru, neko od Srba iz sela Silaš, odvezao je jedan bager sa kašikom, marke Ult, i njime nabacio zemlju na četvoricu ubijenih ( trojicu Mađara i jednog Srbina, svi četvorica iz sela Laslovo). Mi smo kasnije saznali da su Hrvati, Arkanove pripadnike bili već masakrirali i tela im unakazili, te da zapravo i nisu mogli da izvrše ponuđenu razmenu. Da bi iznudio razmenu svojih pripadnika, nakon nekog vemena, Arkan je u Tenji zarobio jednog katoličkog sveštenika i nekoliko časnih sestara i u razmeni za njih, od Hrvata dobio tela dvojice svojih boraca, kada se i obelodanilo da su ih Hrvati, u vreme Arkanove prvobitne ponude za razmenu, već bili ubili i unakazili, te da ih zbog toga, najverovatnije, nisu ni smeli dati za razmenu.

Nakon akcije u Laslovu, ja sam se vratio u selo Š i odatle sam povremeno odlazio u razne akcije sa srpskim grupama, radi odbrane okolnih srpskih sela, među kojima i sela Silaš i Petrova Slatina. U oktobru 1991.godine, ja sam se vratio u selo Š. Akcija oslobađanja ….izvedena je 20. novembra 1991. godine, a sprovedena je združenim snagama, lokalnih Srba iz okolnih sela, Arkanovih grupa, pod komandom oficira JNA. Samo oslobađanje …. izvršeno je tako što su artiljarijske jedinice JNA, skoro tri sata žestoko granatirale hrvatsku odbranu oko …., nakon čega su, jednovremeno i iz više pravaca, nastupili tenkovi JNA, za kojima su se kretale pešadijske jedinice JNA i grupe lokalnih Srba. Ja sam bio u grupi koja se prema s …. kretala iz pravca Petrove Slatine. Ja i drugi iz s …, po prethodnom dogovoru, kao dobri poznavaoci sela, bili smo zapravo vodiči srpskim grupama koje su ulazile u …radi postepenog čišćenja, jer su hrvatske snage, sve do sutradan ujutru, pružale žestok otpor. U ovoj operaciji srpske snage su zarobile 42 Hrvata, među kojima je bilo žena, dece, mladih, a svi su bili iz ….i ja sam ih lično poznavao. Zarobljene smo čuvali u podrumskim prostorijama više kuća. Još dok nisu bili očišćeni pojedini delovi sela, srpsko rukovodstvo je odlučilo da u s …. oformi stanicu milicije, i to, upravo u kući uz onu u kojoj je čuvana grupa zarobljenih Hrvata. Nastojali smo da sačuvamo zarobljene Hrvate, da ih ne poubijaju lokalni Srbi, iz osvete što su im Hrvati možda pobili članove porodice. Morali smo čuvati i Srbe koji su bili ostali u s …. među Hrvatima. Posebna je opasnost vrebala od Arkanovih grupa. Oni kao da nisu pravili razliku između Srba i Hrvata. Zarobljavali su i jedne i druge.Sećam se kako su Arkanovci žicom vezali MJ, Srbina čijeg su sina Hrvati ranili pri oslobađanju …..Srpske snage su pri oslobađanju ….ubili i Srbina DP, u momentu kada je on izlazio iz podruma.D sin je učestvovao u oslobađanju sela …..Srpske snage su ubile i PB i teško ranili njegovu suprugu M, tako što su ubacili ručnu bombu u podrum gde se ovo dvoje skrivalo.

Uveče 23. novembra 1991. godine, koridorom koji im je ostavljen pored našeg sela, Mađari iz Laslova su otišli iz toga sela prema Osijeku.Otišli su organizovano, u koloni i odneli ranjene i nemoćne.Srpske snage, koje su se inače bile pripremile za osvajanje toga sela, ušle su u napušteno Laslovo.

U večernjim satima 10. decebra 1991. godine, u selu Paulin Dvor, u podrumskim prostorijama porodične kuće AB, Hrvati, pod vođstvom NI, zvanog D i EV, zvanog Z, ubili su 17 Srba i jednog Mađara.Tela ubijenih odvezli su i sahranili u tajnoj grobnici na tenkovskom „C poligonu“ kod Osijeka.Kuću AB su srušili eksplozivom.Tela ubijenih su, kasnije skrivana i prenošena na druga mesta, da bi se jednog momenta, nakon prenošenja u plastičnim buradima, našla u blizini Gospića.Kasnije, 2006. godine, posmrtni ostaci ove grupe ubijenih, predati su porodicama ubijenih i one su ih sahranile u zajedničku grobnicu u Paulin Dvoru.

23. decembra 1991. godine, po pozivu, ja i GŠ, otišli smo u Erdut kod generala Radovana Stojičića Badže.General me imenovao za komandanta Štaba TO u …., a GŠ za mog zamenika.O tome nam je dao pisane naredbe, odnosno ukaze i legitimacije, kao službena dokumenta o postavljenjima na ove dužnosti.Ova dokumenta i legitimacije, pred dolazak Hrvata u ….-1997. godine, ja sam uništio.

Ubrzo nakon ovoga, oslobođena su i okolna srpska sela.Tako je zaokružena jedna kompaktna teritorija i na njoj je uspostavljana srpska vlast, poznata kao Srpska Autonomna Krajina (SAK) Slavonija, Baranja i Zapadni Srem.

U toj novouspostavljenoj vlasti, kako sam već i naglasio ja sam bio komandant Štaba TO …..U nadležnosti moga Štaba TO su bila i sela Paulin Dvor, a nešto kasnije i Divoš.

Onih 42 zarobljena Hrvata čuvali smo sa posebnom pažnjom, pre svega od lokalnih Srba da ih ne pobiju iz osvete za neke od svojih ubijenih članova porodica.Ja sam se lično zalagao da se ovi ljudi poštuju i nisam dopustio da ih bilo ko iskoristi za izvođenje radova ili da ih ponižava na bilo koji način.A mogu da vam kažem, da sam više puta čak bio i u opasnosti da me ubiju zbog njih.Nakon oko 20 dana od zarobljavanja, lično sam odlučio da se oslobodi otac AS, uprkos tome što se A javno eksponirao, ne samo kao velikohrvat, nego čak i kao ustaša.Jedanput me je jedan komandant neke vojne jedinice JNA iz Loznice, čak i razoružao, jer je procenio da previše štitim ove zarobljene Hrvate.Ovo mogu da potvrde svih 50 pripadnika moje jedinice, odnosno Štaba TO Ernestinovo.Nakon četiri meseca, a posle mojih upornih zahteva, Međunarodni Crveni krst je evidentirao zarobljene.Od toga momenta oni su bili sigurniji.Ubrzo nakon ovoga, po dogovoru na višem nivou, ove smo zarobljenike predali predstavnicima Hrvata.Očuvanje ove grupe, smatram ličnim uspehom i ja to sa ponosom ističem, a drugi su to gledali i mogu da potvrde kao istinu.

Hrvatske snage koje su se 21. novembra 1991. godine povukle iz …., ubile su oko 6 ili 7 Srba, civila i starijih nenaoružanih, među kojima i jednog Dž i dvojicu iz porodice Z, svi iz sela Divoš, opština Osijek.

Nakon završetka rata sa Hrvatima, na izborima u mesnoj zajednici u selu Ernestinovo, ja sam izabran za predsednika te mesne zajdnice i tu sam funkciju neprekidno vršio od polovine1995. do 20. jula 1997. godine, kada sam prešao u Srbiju.Kao predsednik Mesne zajednice, pod neposrednim rukovodstvom nadležnih iz opštine Tenja, sudelovao sam u radnjama pronalaženja nestalih, pronalaženju tela, odnosno posmrtnih ostataka ubijenih, njihovoj ekshumaciji i identifikaciji i kasnijoj razmeni sa hrvatskom stranom.Ja sam u ovim radnjama uglavnom, mogu reći i uvek, u svemu postupao po zahtevima i nalozima Miloša Vojinovića, kao ministra u Vladi SAK, te Časlava Nikšića, kao ovlašćenog predstavnika ove vlade za poslove razmene i pronalaženje nestalih, kao i Branka Grkovića, poverenika u opštini Tenja za ove poslove. U sve poslove koje smo vršili kao nekakva lokalna vlast, pored napred imenovanih, neposredno su se uključivali i sudelovali i komandanti i visoki vojni i policijski funkcioneri iz Vojske ondašnje SRJ. General Boro Ivanović, General Mihajlo Ulemek iz Arkanove garde( Mihajlo je stric Milorada Ulemeka –Legije), kapetan Rakinić, poreklom iz sela Berak kod Vukovara – komandant inžinjerijske jedinice JNA i mnogi drugi visoki oficiri JNA.Sećam se i dolazaka i naređenja koja smo dobijali od generala Bore Ivanovića i drugih oficira JNA. Sredinom 1996. godine, Boro Ivanović, mi je naredio da, po ranijem planu Vlade SAK i JNA o asanaciji terena, iskopamo posmrtne ostatke iz jedne masovne grobnice u selu Tordinci, kod Vinkovaca. On je tada govorio da u toj grobnici ima oko 102 ubijena Hrvata.Inače Boro Ivanović je u mojoj kući boravio dva ili tri puta tokom 1996. godine, kada je vršio službene dužnosti i dogovarao aktivnosti sa predstavnicima srpskih civilnih i vojnih vlasti u SAK Slavonija, Baranja i Zapadni Srem.

Po naređenjima napred imenovanih, sa grupom od 5 Srba, među kojima i MM, iz sela Dopsin, NR iz Osijeka, koji je bio izbegao u …., SS, iz sela Divoš i MP iz …, radio sam na iskopavanju ostataka ubijenih Hrvata, sahranjenih u okolnim selima i mestima, na primer u Antinu, Laslovu, Ernistinovu, Tenjskom Antunovcu i Ćelijama.Pred ekshumiranje sahranjenih na raznim mestima u selu …., tokom 1996. godine, kod mene su došli Ivica Grujić, pukovnik hrvatske Vojske a u svojstvu hrvatskog poverenika za pronalaženje nestalih i ubijenih i Časlav Nikšić, poverenik Vlade SAK za poslove pronalaženja nestalih i razmenu, kao i Branko Grković, kao ovlašćeno lice i predstavnik opštine Tenja u poslovima nalaženja i razmene nestalih ili posmrtnih ostataka. Posebno su insistirali da ekshumiramo ostatke sina žene koja je u Hrvatskoj predsednica Udruge majki ubijenih u ratu.Ivica Grujić je insistirao da iskopamo i predamo jedan leš, odnosno ostatke, čak i ako nismo sigurni da se radi o tome licu, koje se lako identifikovalo po desnoj natkolenici koja je za života bila netipično polomljena.Na insistiranje Ivice Grujića, mi smo predali telo iako smo znali da se radi o sasvim drugom licu.Kasnije, izvrešenom DNK analizom, i otkriveno je da se radi o drugom licu. Ja sam od Grujića, u prisustvu Časlava Nikšića, zahtevao da hrvatska strana nama prethodno preda tela 18 (17 Srba i jednog Mađara) ubijenih iz Paulin Dvora, a njemu sam pokazao grobna mesta gde se nalaze sahranjeni Hrvati iz Ernestinova. Uz to, ja sam Grujiću odgovorno tvrdio da niko nije premeštao tela sahranjenih.Događalo se da Grujić i Nikšić, namerno ili nepažljivim radom, tela koja smo im predali, daju drugim porodicama a ne porodici čiji je to pokojnik.Tvrdim da su tako uradili i sa četri ubijena iz sela Laslovo (tri Mađara – E nepoznatog imena, A nepozbnatog prezimena i K nepoznatog imena, sa nadimkom Š i Srbina-VK), koje je pobio Arkan.Ja odgovorno tvrdim da smo ja i mojih pet ljudi, Časlavu Nikšiću i kapetanu Rakiniću, predali ostatke te četvorice ubijenih iz Laslova, a ne znam kako se dogodilo da ti ostaci nisu predati njihovim porodicama, jer te porodice i sada traže svoje ubijene članove.Da smo mi predali ostatke četvorice ubijenih iz Laslova, mogu da potvrde lica iz grupe koja sam i napred imenovao, a radi se o MM, iz sela Dopsin, NR iz Osijeka, koji je bio izbegao u Ernestinovo, SS, iz sela Divoša i MP iz Ernestinova.Svi oni su sada u Hrvatskoj. Zbog uočenih problema u razmeni ostataka ubijenih, ja sam morao da prekinem dalji rad na tim poslovima.Ovo je, pretpostavljam, revoltiralo Hrvate, jer, nekako, kao da su oni bili ubeđeni da ja lično znam gde je koji od ubijenih Hrvata iz Ernestinova i okolnih sela, ubijen i sahranjen, pa da više ne želim da im pomažem u pronalaženju njihovih ostataka.Ovo je bio strahovit pritisak za mene i moju prorodicu.Moji su roditelji umrli zbog tegoba nastalih brigom o meni, jer su videli kakvom sam pritisku nepravedno izložen. U više telefonskih razgvora Ivica Grujić mi je otvoreno zapretio da me neće ostaviti na miru sve dok ne otkrijem ostatke svih ubijenih Hrvata.Na kraju, želim da kažem da me je Grujić prevario i da nije ispunio obećanje da nam preda ubijene iz Paulin Dvora.Sada se prisetih, da su tela ovih, pored ostalih mesta, skrivali i u mestu Sveti Rok, kod Gospića.Pritisku je izložen i moj brat MK, koji sada živi u Ernestinovu, jer ga gotovo svakih šest meseci privode na informativne razgovore.Odmah nakon sahrane onog makedonskog predsednika što je poginuo u Hercegovini (26. februara 2004. godine) mene su pripadnici Državne bezbednosti Srbije, pozvali i na informativni razgovor sa nekim od sudija nekog zagrebačkog suda.Tome razgovoru prisustvovao je i Ivica Grujić kao hrvatski poverenik za poslove pronalaženja i razmene nestalih, kao i Savo Štrbac, kojega sam ja pozvao radi pravne zaštite.Ovo zbog toga, što sam ja tada čuo da se protiv mene sprovodi nekakva istarga u Hrvatskoj za navodne ratne zločine. Uplašio sam se i za sebe i za svoju porodicu.Molim i vas da mi pomognete, jer nisam učinio bilo kakav zločin, niti ja niti članovi moje porodice.Iako sam bio na prostorima i mestima gde su zločini možda i učinjeni, ja nisam ni na koji način sudelovao u bilo kojem od tih zločina.Naprotiv.Već sam vam objasnio, nastojao sam da pomognem svim Hrvatima.Da je drugačije, ja ne bih dopustio da moj brat živi u Hrvatskoj.Iako je Ivica Grujić bio prisutan, ja sam hrvatskom sudiji ispričao o pritiscima koje je Ivica Grujić vršio na mene i moju porodicu i zamolio sam sudiju da me hrvatsko pravosuđe i vlasti zaštite od tih pritisaka, kao i moju porodicu.

U septembru 1996. godine, general Bora Ivanović i Časlav Nikšić su mi naredili da iz bazena za vodu koji se nalazi sa desne strane, na ulazu u selo Antin (gledano iz pravca Markušica) izvadimo više ubijenih Hrvata čiji su leševi ranije ubačeni u taj Bazen.Tada su mi rekli da će mi potrebnu pomoć pružiti policija iz Policijske stanice u Markušici.Kada sam se toj policijskoj stanici, istoga dana, javio da mi pruže potrebnu pomoć, shvatio sam da su i oni bili obavešteni o mome dolasku i o zadatku koji sam dobio da izvršim.Policajci su mi rekli da će mi svu potrebnu pomoć pružiti Miodrag Gavrić, iz Markušice, jer da je on saradnik i čovek od poverenja srpskih vojnih tajnih službi, a inače sve zna o tome kako su ubijeni, ko ih je i kada pobio i ko je i kada leševe odnosio i ubacivao u taj bazen.Odmah sam otišao kod Gavrića i video da me on očekivao, što znači da ga je i policija obavestila o mom dolasku. Gavrić mi je ispričao da su u bazen ubačena tela 18 Hrvata iz sela Antina, koje su srpske snage ubile 1991. godine.Rekao mi je da su u bazen ubačene dve grupe ubijenih Hrvata iz Antina.Prvo je ubačena grupa od 12 Hrvata iz sela Antina, koje su u tome selu, na više mesta, ubili lokalni Srbi pri zauzimanju Antina.Tela tih 12 ubijenih skupili su vojnici iz rezervnog sastava JNA kada su ušli u Antin.Odneli su ih i ubacili u skoro isušeni bazen i prekrili slojem zemlje.Ubrzo nakon ovoga, Šešeljevi četnički dobrovoljci, u Antinu su ubili 6 nenaoružanih Hrvata, a njihova tela, takođe odneli i ubacili u isti bazen, iznad 12 ranije ubačenih.I 6 novoubačenih su prekrili slojem zemlje. Gavrić me svojim vozilom (crvena Jeta ) odvezao do bazena i pokazao mi da su ti leševi tada bili u vodi, jer da je nakon njihovog ubacivanja, odnekuda nadošla podzemna voda i ispunila bazen.Nakon dva dana iz Tenje smo uzeli pumpu i njome smo naredna dva dana, bezuspešno pokušavali da izbacimo vodu iz bazena.Nismo u tome uspeli, jer se radi o podzemnoj vodi koja se i ne može izbaciti.Zbog prevelike vode, uspeli smo da izvadimo samo 5 (pet) leševa.Neverovatno kako su svih pet leševa bili očuvani. Videli su se svi delovi lica, a i drugih delova tela, kao da su ubačeni pre nekoliko dana, a ne pre pet godina.Bilo nam je veoma teško.Vodu nismo nikako mogli da izbacimo, a znali smo da ima još leševa.Ja sam pozvao kapetana Rakinića, komandira inžinjerijske jedinice u Vukovaru. Rekao sam mu da smo izvadili pet dobro očuvanih leševa i da u bazenu nema više leševa.Ja sam njega praktično obmanuo, jer sam znao da ima još leševa, ali nisam više imao snage da ih vadim iz vode.Rakinić je uputio jedan vojni kamion i jedan utovarivač, pa smo svih pet izvađenih leševa utovarili na taj kamion i njime su odvezeni u Vukovar.Ja ne znam šta je dalje urađeno sa ovih pet leševa.Interesovao sam se ali nikada nisam saznao šta se sa njima dogodilo.

Oko 10 dana nakon opisanog vađenja leševa iz bazena u Antinu, sredinom septembra 1996. godine, Ljubo Milanović, komandant sela, odnosno predsednik Mesne zajednice Korođ, ondašnja opština Tenja, pozvao me da dođem kod njega radi jedne važne stvari. Kada sam otišao, Ljubo mi je ispričao, da su tih dana zapazili da je jedna od porodičnih grobnica na seoskom groblju u Korođu, otvarana, a kada su proverili, videli su da je neko u nju ubacio tela petorice ubijenih, za koje su utvrdili da se najverovatnije radi o petoro Hrvata nasilno odvedenih iz sela Antina i ubijenih nakon odvođenja. To je bilo u septembru 1991.. Ubijena je Anica Soldo (1929 ili 1930) i Ana Antinac (1936) a nekoliko dana pre toga Anin suprug Martin Antinac (1935).Pričalo se da je Anica jedna od imućnijih Hrvatica iz Antina (koja je imala prodavnice i pričalo se, posedovala dosta deviza, 80 dukata, zlata i nakita). Nekoliko dana nakon ovoga razgovora, sa napred imenovanom petoricom iz moje grupe, pristupio sam vađenju posmrtnih ostataka tih pet ubijenih.Kako Rakinić, navodno nije imao odgovarajuće vozilo, ja sam dovezao veliku traktorsku prikolicu, te smo posmrtne ostatke svih pet izvadili iz grobnice, uneli u prikolicu i odvezli u Ernestinovo, na mesto za utovar repe, zvano Robert, gde smo ih ostavili u prikolici, da ih, po dogovoru, preuzme Rakinić. Međutim, on ih je preuzeo tek nakon dva dana, a meni nije poznato šta se kasnije dogodilo sa tim posmrtnim ostacima.Zbog ovako neodgovornog odnosa Rakinića, Časlava Nikšića i drugih, u iskopavanju i daljem postupanju sa posmrtnim ostacima, ja sam prestao da radim ove teške poslove, jer sam shvatio da su i Hrvati počeli da me bezrazložno okrivljuju, kao da sam ja ubijao, a ne samo savesno radio na pronalaženju onih koje su drugi ubijali i sakrivali.

Ime ovog Slavonca i imena nekih koje je on identifikovao u izjavama, izostavio sam, odnosno zanenio inicijalima.Izostavio sam i nazive nekih mesta, a neka označio početnim slovom.Izostavio sam i podatke o visini kazne i druge u vezi sa punim identitetom i adresama.
Ovime štitim preživele žrtve – svedoke zločina, od naredbodavaca i zločinaca koji su na visokim pozicijama u svim strukturama vlasti.

U Beogradu, 4. avgust 2014.godine Đorović Golubov Lakić
potpukovnik pravne službe JNA u penziji

Advertisements