Petar Luković: Ko to beše Nikola Sandulović i kako je poludeo?

Srbijom, već decenijama, lutaju opskurni likovi koji veruju da je kucnuo čas da preuzmu rukovođenje državom; neki od njih imali su priliku da budu uz Miloševića i Đinđića, pa su umislili da su pod zaštitom Svevišnjeg koji za njih ima specijalne zadatke. Jedan od tih nesrećnika zove se Nikola Sandulović: od telohranitelja je uznapredovao do biznismena, bio predsednik Golubarskog saveza Srbije, a potom postao predsednik nekakve Republikanske partije; u poslednjoj inkarnaciji pojavio se u Londonu gde je trebalo da napravi skandal tokom govora Aleksandra Vučića. Ali, kako živimo u zemlji gde pamćenje nije na ceni – da se malo podsetimo: ko to beše Nikola Sandulović i kako je tako brzo poludeo?

Sandulović nije tek neka obična budala; neko je u njega odavno investirao i poverovao da bi on mogao da bude hladno oružje osvete. Nimalo slučajno, Sandulović je četiri dana pre ubistva Zorana Đinđića, tada antiđinđićevskoj „Politici ekspres“ dao intervju koji je na naslovnoj strani najavljen alternativnim naslovom „Vlast treba da se boji naroda“ (8. mart 2003). Unutra, naslov je bio drugačiji: „Poljubac na početku, poljubac na kraju“. Da živimo mafijaške živote, ovaj Kiss For Death zvučao bi proročki; možda i jeste bio, čak i od strane sitnog dilera, kriminalca i snagatora, vlasnika kioska na Terazijama koji mu je uručila Danica Drašković – kakvog su Sandulovića znali u to vreme. U tom intervjuu, Sandulović po prvi put objašnjava ono što danas smatra istinom – da je bio savetnik Zorana Đinđića: „Bilo je to na balu u Skupštini grada. Đinđić mi je tada ponudio da budem njegov šef obezbeđenja. Rekao sam mu da ja nisam taj koji može da mu nosi kišobran i da mu otvara vrata. Potom mi je ponudio da mu budem neka vrsta savetnika. Odgovorio sam mu: Zorane, za tebe važi pravilo da svakog čoveka iskoristiš maksimalno, a onda šutneš. Međutim, Đinđić je rekao da će ispoštovati sve što se dogovorimo. Tako je započela naša saradnja“.

Međutim, ispostavilo se da je Sandulović nešto pogrešno shvatio; niti je postao, niti bio „neka vrsta savetnika“ Zorana Đinđića; sam priznaje u „Ekspresu“: „Zoran i ja se nismo ružno rastali. poljubili se kad smo videli, poljubili se kad smo rastali. Onako, polumafijaški, kako on voli“. Potom, Sandulović, prethodnica Olje Bećković, dodaje: „Ovo je diktatura gora od Miloševićeve. Pod Slobom je bila fizička, a ovo je sad finansijska diktatura. Doduše, Zoran još nije došao u situaciju da izvede policiju na ulicu. To bi mu bio kraj“.

Dan uoči likvidacije Đinđića, ćirilični Sandulovićev originalni intervju iz „Ekspresa“ bukvalno, preko cele strane, prenosi list „Svedok“ koji inače koristi latinicu; očigledno, neko je iz „Ekspresa“ preuzeo film čitave strane, jer je tom nekom bilo stalo da se dragi drug Nikola pojavi u „Svedoku“. I pojavio se 11. marta, dan uoči ubistva premijera. Naslov je očekivan: „Ukoliko Đinđić izvede policiju na narod, to će mu biti kraj“. I bi kraj, 24 časa kasnije, 12. marta 2003.

Tokom akcije „Sablja“ Sandulović je, razume se, uhapšen; dve godine kasnije u intervjuu za „Kurir“ pokušao je da svu krivicu prebaci na Vladimira Popovića. “On je jedna neznalica i korumpirani konobar. Ne znam otkuda njemu pravo da tako govori i obmanjuje narod. Pitam javno: ko je taj čovek? Od 1990. godine sam bio uz Demokratsku stranku i Zorana Đinđića. Jedan sam od ljudi koji je bitno uticao na sve što je ta stranka radila i nikada nisam za sve te godine video Bebu Popovića. Na svim šetnjama, mitinzima, tučama s policijom, hapšenjima, zatvaranjima, proganjanjima – njega nije bilo”. Uveren da je, zaista, bio “jedan od ljudi koji su bitno uticali na sve što je DS radila”, sitni diler u transu vizija rekao je o Popoviću: “Pogodilo me kao čoveka i običnog građanina ta gomila neistina koju je taj šef sale izneo pred javnost. On tvrdi da su hapšenja u vreme `Sablje` bila po zakonu i da su hapšeni samo kriminalci. A, kako to onda da je od 12.000 uhapšenih podignuto tek nekoliko stotina optužnica? Sve su to bila politička hapšenja. `Sablja` je bila gola borba za vlast. Oni su znali da je rejting DS skoro na nuli i iskoristili su taj događaj da se obračunaju s političkim protivnicima… Mislim na Bebu, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića. Ta trojica su mozak operacije `Sablja`, a izvršioci su bili policijski generali Lukić i Milan Obradović. Pet ljudi je tada odlučivalo o sudbini građana ove zemlje”.

Ogorčeni Sandulović nastavlja: “Mene su lično optužili da sam kriminalac, upali mi u kuću, bolesnog me odveli u zatvor i tamo držali 40 dana, a da sam pritom imao samo jedan razgovor s istražiteljima koji je bio formalne prirode, jer oni nisu imali ni jedan jedini dokaz protiv mene. Tužio sam državu zbog toga i sada će država ne samo meni, već i hiljadama drugih morati da plati milionske odštete zbog grešaka Bebe, Čede i Gorana Vesića. Ali, to neće biti jedina moja satisfakcija. Ako nekada sretnem Bebu, ja ću mu dati cuclu, a njih trojica moraće da mi objasne zašto sam bio nepravedno optužen i zašto su mi maltretirali porodicu”.

Opsednut Popovićem, Sandulović objašnjava”: “Ali, pogledajte njegove tvrdnje i optužbe. One su uperene protiv tri ključna stuba ovoga društva. Protiv tri institucije u koje narod veruje: Crkvu, Vojsku i politički vrh. Beba napada Crkvu jer oni žele da unište veru ovoga naroda, 50 godina mi smo bili udaljeni od naše vere i sada oni opet žele, kad smo se konačno približili, da nas od Crkve udalje. Pogledajte vojsku. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali ta vojska je ginula i branila ovaj narod. Mi smo bili izloženi agresiji i nemojte da se lažemo. A zašto on napada Voju Koštunicu? Zato što je on pošten čovek. 15 godina sam u politici. Nikada nisam čuo nijednu ružnu reč za Vojislava Koštunicu. Beba želi da obmane narod i na taj način skupi političke poene i kupi sebi ulaznicu u svet politike”.

Nije ovo bio jedini Sandulovićev istup; avgusta 2002. bio je uveren da je on najjači čovek Srbije, te je tad fašisoidnom “Nacionalu” dao intervju pod psihotroničnim naslovom: “Priznajem, pogrešio sam kad sam na vlast doveo Zorana Đinđića”. Dakle, bolest je nahrupila erupcijom svesti još pre 12 godina; Sandulović je doveo Đinđića na vlast, a mi budale mislili DOS i glasači.

Karijera ovog sitnog dilera i “biznismena” bila je narušena sa dva bombaška napada, 2006. i 2010. kad su poverioci postali malo nervozni. U izjavi za “Kurir” 2006, odmah posle napada, Sandulović je rekao: “Bomba me nije uplašila, ali ovaj događaj može da me razbesni! Bomba je namenski bačena na moju familiju, a ja to ne opraštam! Isprovociraće me da napravim takvu zaštitu da ni vrabac neće moći da prođe kroz ulicu, niko sem mojih prijatelja neće moći da prođe”. Dajući sebi značaj, Sandulović je već tad tvrdio da veruje da je bomba bačena zbog njegovog poslednjeg TV intervjua (jesen 2006), u kome je najavio da će osnovati političku stranku. – Posle tog intervjua javili su mi se ljudi iz dijaspore, koji su spremni da ulože u moje političko angažovanje, ali dobio sam i pozive i pretnje da mi slučajno ne padne na pamet da uđem u politiku. Pretpostavljam da bi to moglo da ima veze i s ovim napadom, jer ja nemam ličnih neprijatelja.

Kad mu nisu uspeli pokušaji da se približi Borisu Tadiću kojeg je stalno hvalio (“Boris je pošten čovek, 5. oktobra, kad su neki kriminalci krali televizore iz razbijenih izloga robnih kuća, on ih je sprečavao”), Sandulović se okrenuo napadima na LDP, posebno na Čedu Jovanovića i, naravno, na Bebu Popovića (“Ne želim da pričam o Zoranu Đinđiću, mi smo bili veoma bliski i ja sam jedan od retkih ljudi koji je mogao i smeo sve da mu kaže u lice. Brinuo sam o njegovoj sigurnosti i, dok sam ja brinuo o tome, njemu se ništa nije desilo, a bilo je i te kako opasnih situacija… Nemojte da se lažemo, Jovica Stanišić je mnogo puta sačuvao glavu Zoranu Đinđiću. I 5. oktobra, da Jovica nije zažmurio na ono što se dešava, ne bi to sve proteklo kao što je proteklo. Ja sam bio prisutan kad je Zoran Điniđić obećao inostranstvu da Jovica Stanišić neće biti isporučen u Hag. Takvi potezi koštale su DS gubitka vlasti”), Sandulović se povukao iz javnog života; sve do 2010. kad je doživeo još jedan bombaški napad, ćutao je i bio zadovoljan svojom ulogom – predsedavao je Savezom golubara Srbije. Tada je rekao da mu o glavi radi

“golubarska mafija”. Wow!

Onda se udružio sa Vladimirom Cvijanom i osnovao Republikansku stranku; ali, pre fijaska na izborima 2014, gde je ta stranka dobila oko 0,0000063 glasova – dao je ostavku na mesto predsednika.

Kad smo svi mislili da je nestao, Sandulović se pojavio u Londonu u društvu histerične advokatice koja je publici objašnjavala da je Vučić hteo da ubije Nikolu; but, why? Zbog 0,0000063 glasova, zbog toga što je Sandulović na vlast doveo Zorana Đinđića?

I, otkud Sandulović koji ne govori engleski – usred Londona, na predavanju Vučića? Čovek koji ne može da nađe subway, odjednom je glavna tema antivučićevske opozicije koja ga je prihvatila kao heroja na portalima Srbin.info ili Teleprompter ili FejsbukReporter!

Sandulović kao Psiho-Snaga Srbije? Možda, ako se on i Živković nađu u rečenici “Pogrešio sam kad sam na vlast doveo Zorana Đinđića”.

Ludilo, naša nježna priča. Srpska, a londonska.

http://www.e-novine.com/mobile/srbija/srbija-licnosti/111426-sam-doveo-inia-vlast.html

Advertisements