Odložena smrt Miše Beka

Zašto celokupna srpska štampa ni tri nedelje od atentata na glavnog srpskog tajkuna Mišu Beka ne može da iznese nijednu verodostojnu pretpostavku o naručicima, nego ponavlja jednu te istu priču o “izuzetno zgodnom atentatoru-amateru – moguće ženi – kome je prilikom atentata spala čarapa s glave”? Ta štampa na koncu je, očigledno, i sama postala žrtvom višedecenijskog zaglupljivanja svoje publike (odnosno paralelne negativne selekcije: kroz izbor i način obrade bednih lokalnih tema i kroz izbor i promociju novinara), tako da više nije u stanju da izvede nijedan pažnje vredan zaključak, sve i kad bi to smela.

Dakle, brokerska kuća Sinteza, krajem maja obaveštava srpsku javnost (to nisu učinili inače sveznajući srpski mediji) o Bloomberg-ovoj vesti da je jedan od najvećih svetskih investicionih fondova KKR pred finalizacijom kupovine celokupne imovine koju na Balkanu poseduje fond Salford, a kojom za račun Salforda rukovodi Danube Foods Group. Bilo je najavljeno da bi posao od oko 650 miliona dolara, u okviru kojeg bi vlasnika promenili Knjaz Miloš, Bambi, glavne srpske mlekare, uključujući Imlek i Subotičku, i neke manje važne firme, bio finalizovan u junu. Od tada nije bilo novih vesti o toj ogromnoj, realnoj i izuzetno važnoj transakciji za privredu Srbije, mada izvori bliski tom poslu tvrde da se preuzmanje “odvija lepo, mada malo usporeno”. Dakle, očito ne glatko.

Glupava srpska štampa, koja u rubrici “Biznis” redovno izveštava o Beogradu na vodi (kao što je devedesetih izveštavala o “švedskom standardu”, ali ne i o seobi kompletnog državnog bogatstva na Kipar), nije na, primer, primetila ni prethodnu KKR-ovu akviziciju na Balkanu, kada je uložio više od milijardu dolara da bi kupio 100% grupacije u kojoj glavno mesto zauzima najveći ovdašnji kablovski operater SBB. Tu firmu prethodno je – valjda za 10 puta manji iznos – bio otkupio George Soros, što lokalna štampa takođe jedva da je bila zabeležila, ne pridajući tom poslu bilo kakav značaj, osim paranoidnog.

Vratimo se “Salfordu”. Osim velike imovine na Balkanu, taj fond poseduje još i glavni brend na tržištu kisele vode bivšeg SSSR-a, gruzijski “borjomi”. Financial Times objavio je 13. IX 2012. vest da je izbegli ruski tajkun (oligarh) Boris Berezovski odustao od svojih potraživanja nad vlasništvom Salforda, izgubivši time spor sa porodicom svog bivšeg partnera, gruzijskog tajkuna (takođe odbeglog) Badrija Patarkacišvilija, koji je prethodno iznenada umro na svom imanju u Engleskoj pod ne sasvim bistrim okolnostima (http://www.ft.com/intl/cms/s/0/b7e63bae-fdb9-11e1-9901-00144feabdc0.html?siteedition=uk).

Berezovski je prethodno izgubio i proces od šest milijardi evra koji je opet pred enleskim sudom vodio protiv svog naslednika na mestu kremaljskog dvorskog oligarha – Romana Abramoviča. Dakle, Berezovski je izgubio spor i protiv udovice, majke i dvaju kćeri gruzijskog tajkuna, a beogradski Danas (Ruža Ćirković) tu senzacionalnu vest, koju je kao takvu i plasirao, objavio je sa zakašnjenjem od tri meseca, naravno u zamagljenoj formi, uopšte ne ulazeći u po nas ključne detalje o kojima je mesec dana ranije, 4. XII 2012., izvestio vodeći ruski dnevnik Kommersant (“Trgovac”). Naime, udovica gruzijskog tajkuna Inna Gudzavadze najavila je u intervjuu Kommersant-u brzu prodaju Salfordove balkanske aktive (Какие активы находятся в стадии продажи? И.Г.: – Помимо IDS Borjomi, это молочная компания Imlek, кондитерская Bambi и производитель напитков Knjaz Miloc. Все они находятся на Балканах и были оформлены на фонд Salford, который управлял ими в последние годы. Теперь фонд прекратил существование, и его активы, как и было задумано, распродаются. — Останетесь ли вы миноритарными акционерами в этих активах? И.Г.: — В балканских — нет.)
(Tabelu zajedničkih poslova dvojice tajkuna možete pogledati ovde:
http://www.thetimes.co.uk/tto/multimedia/archive/00254/TTHoligarchs_254771a.pdf)

Međutim, uprkos toj najavi brze prodaje, i presudi engleskog suda, nakon koje je sve izgledalo čisto, spor oko imovine daleko da je bio rešen, jer sadrži barem nekoliko nepoznatih (pogotovu nepoznatih za neobavštenu i tunjavu srpsku javnost, kao i za korumpirane srpske državne institucije).

Prva i osnovna je koliki je udeo Miše Beka u fondu Salford. Formiranje i istovremena bagatelna prodaja srpskog mlekarskog monopola tom fondu, izvršeni kroz seriju dokapitalizacija (koje niko nikad nije ni pokušao da istraži), nisu nikako mogli da budu izvedeni bez pune saradnje srpskih državnih struktura, odnosno nad-državnih struktura i samog Beka, dok je sam direktor Bambija obavestio čitaoce novina da je pre nego što je odlučio da dokapitalizuje tu firmu (nakon što je smenio bivšeg direktora i tvorca te kompanije), bio u Londonu gost Salforda (a tom prilikom mu je otvoren i račun u jednoj banci). Veza Beka i Salforda postala je, međutim, očigledna i javna prilikom kupovine Knjaz Miloša, gde je Beko demonstrirao da protiv njegove volje baš niko, pa ni moćna multinacionalka Danone koju je pritom zastupala srpska sportska ikona Vlade Divac, ne može u Srbiji da kupi ništa. Dakle, nema dileme da je težina Beka u Salfordu velika, premda se on nigde u javnosti ne pojavljuje kao formalni vlasnik ili suvlasnik tog fonda. Umesto njega, u prvom planu uvek je Slobodan Petrović, jedan od bivših direktora Energoprojekta. Dakle, sasvim je moguće kako Beko smatra da je njegov deo kolača u Salfordu najveći, ili čak – ko zna – stopostotan, ali da postaje i suprotna mišljenja.

Druga nepoznata je koliki udeo u imovini Salforda poseduje Judžin Džafi (Eugene Jaffe). Jevgenij Jafe je bivši službenik ruskog ministarstva finansija, koji se u međuvremenu domogao američkog državljanstva i luksuznog apratmana u elitnom londonskom kvartu Hyde Park Gate, i koji je u Srbiji davao i intervjue kao predsednik Salforda. On je upravljao Patarkacišvilijevim investicijama (njegovo bogatstvo procenjivano je na 12 milijardi dolara), uključujući i jednu banku u Gruziji, iz svog londonskog ofisa na trgu St James. Sve do smrti gruzijskog tajkuna, Džafi je svoj udeo u Salfordu prikrivao kroz trust Montana, registrovan 2003. na Britanskim devičanskim ostrvima, u kojem je 40% kontrolisao Džafi sa svojim sinom, a 60% različiti drugi ljudi koji su radili za njega. Da li se tu krije i Beko, nije jasno, možda da, a moguće je i da je on u međuvremenu stekao drugačija uverenja ko je kome nadređen.

Treća nepoznata je da li je Berezovski, uprkos sudskoj nagodbi, ipak bio zadržao neku imovinu u Salfordu. Naravno, i Berezovski je mrtav. Nađen je obešen 23. marta ove godine u zaključanom kupatilu svog apartmana u Askotu, elitnom predgrađu Londona; budući da nije našla tragove borbe pre smrti, policija je zaključila da je reč o samoubistvu, verovatno usled bankrota. Prethodno je barem dva puta preživeo atentate. Britanski sud je odmah nakon smrti ruskog tajkuna – i velikog Putinovog protivnika – angažovao revizorsku kuću Grant Thornton da proceni njegovu imovinu, i zaključak je bio da je tajkun u trenutku smrti imao neto-dugove od oko 480 miliona dolara. Ne verujući u tačnost tog nalaza, kao uostalom ni kći Berezovskog Jekaterina, britanske novine Daily Mail i Sunday Times, nezavisno jedne od drugih, pokrenule su sopstvene istrage, izvevši istovetan zaključak, da preostala tajkunova imovina vredi zapravo oko 800 miliona dolara, da je dakle veća od dugova, i da obuhvata i aktivu vrednosti 300 miliona dolara u fondu Salford. To isto tvrdi i Judžin Džafi, a istog je mišljenja bio i Kremlj, koji je prošle godine zatražio od Višeg suda u Beogradu da zamrzne promet imovinu holandskih offshore kompanija Danube Foods Group i Clates Holdings, očito firmi-ćerki Salforda, koju Kremlj potražuje po osnovu navodnih „kriminalnih aktivnosti Berezovskog u Rusiji“. Viši sud je udovoljio tom zahtevu, što je navodno izazvalo bes Miše Beka i kvarenje odnosa između njega i Džafija, kao biva zbog „lažnog svedočenja“ ovog potonjeg. „Politika“ je – u svom klasičnom maniru koji deli sa ostatkom servilne srpske štampe – tim povodom objavila da je „pokrenuta tužba“ protiv Džafija. Nije rekla ni da li je Džafi tužen ili nije (šta znači „pokrenuta tužba“?), ni kome, kojoj tačno instituciji, ni ko ga je tužio, ni kako je mogao da ga tuži ako je Džafi funkcioner, tj. odgovorno lice, i suvlasnik Salforda. Nije dugo potrajalo, da bi Apelacioni sud u Beogradu objavio krajem avgusta 2013. kako je poništio rešenje Višeg suda kojim je bila zamrznuta imovina kompanijama Danube Foods Group BV iz Amsterdama i Clates Holding BV iz Utrehta (ta druga dotle je bila u senci), jer „prvostepeni sud nije u potpunosti utvrdio činjenice o vlasničkoj povezanosti pokojnog ruskog oligarha Borisa Berezovskog s tim kompanijama.“ Nakon tog kurvinskog saopštenja i štampa se, sa svoje strane, pažljivo čuvala (i sačuvala) da slučajno ne otkrije ko su krajnji vlasnici tih kompanija – iako je to bio jedini predmet spora!

Viši sud pritom je bio zabranio i prinudnim upravnicima nad ostavštinom Berezovskog, dvojici službenika revizorske kuće Grant Thornton, da preduzimaju bilo kakve dalje korake usmerene na prodaju imovine Salforda, ali je ta odluka, dakle sada ukinuta, a imovina se prodaje.

Pri tom nikad nije objašnjeno kako su se i gde sreli ruski tajkun i njegov srpski kolega, ni ko je bio organizator susreta; obojica su igrali uloge finansijskih Raspućina, jedan u Kremlju, a drugi u Tolstojevoj. Berezovski je održavao na vlasti Jeljcina, da bi zatim instalirao na vlast Putina, dok je Beko verno opsluživao klan Miloševića. Ključna činjenica, o kojoj javnost nikad nije puno saznala, jeste da su oni, paralelno, i svako za sebe, bili pre svega upravnici, a samo uzgred – sekundarno – i suvlasnici kapitala koji se zvanično vodi na njih, ali nikad nije bio samog njihov, budući da je u Bekovom slučaju reč o tranzicionom plenu zločinačke države Srbije, a u slučaju Berezovskog o tranzicionom plenu zločinačke države Rusije. Kada su se i zašto ta dva plena pomešala, u kojoj srazmeri, i kako sada izvršiti deobu, to nisu laka pitanja.

Srećom, postoji jedno lakše, sasvim konkretno pitanje: ko je, dakle, sada – nakon smrti dvojice suvlasnika ili mogućih vlasnika i atentata na još jednog – preostao kao krajnji vlasnik imovine Salforda, a samim tim i velikog dela prehrambene industrije Srbije, koliko tih vlasnika ima? Jesu li to Beko, Džafi, Ina Gudzavadze sa decom? Ostavinski upravnici iz Grant Thornton-a, Kremlj, Mira Marković? Koliki udeo ko od njih poseduje, i u kakvom se međusobnom odnosu nalaze, i ko od njih, kako i zašto prodaje imovinu fonda?

Suvlasnici

Iako srpske vlasti duguju, po zakonu i u skladu sa zdravijim običajima koji vladaju u svetu, da javnosti svoje zemlje odgovore na ta najosnovnija pitanja, zanimljivo je da se „sedma sila“ uopšte ne usuđuje ni da namigne u tom pravcu, a kamoli da ta pitanja postavi, makar uvijeno, ni vlastima ni samoj sebi; otud je sasvim nezamislivo da bi barem pokušala da na njih odgovori.

Iako je i detetu jasno da se u tom odgovoru najverovatnije i krije rešenje misterije atentata na Milana Beka, to pitanje  očigledno ne sme da bude postavljeno. Naravno, milioni su imali razloga da priželjkuju da Beko nekako bude kažnjen, kao jedna od ključnih figura pljačkaške privatizacije i konsekventog svođenja domaće industrije na hrpu nekretnina (nije, dakle, čudno što niko neće da se podvrgne poligrafu), ali samo su neki mogli da organizuju atentat i da pritom za to imaju konkretan povod, u trenutku kad se Beku smeše stotine miliona evra.

Zamislimo za trenutak da je Beko imao manje sreće, i da se dakle pridružio svojoj sabraći, Patarkacišviliju i Berezovskom. Kakav bi tek onda nastao cirkus u Srbiji. Kad bi počela suđenja za firme za koje su, na primer, svi dotle misli da im je vlasnik ugledni kiparski fond Broadhurst. Ili druge ugldne strane firme.

Priča jedan Bekov kolega kako je jednom nenajavljen upao u njegov kabinet i zatekao ga nad ogromnom shemom, razapetom preko celog velikog stola, sa ucrtanim imenima i međusobnim vezama ogromnog broja njegovih firmi. “Bio sam zgranut”, kaže on, “znao sam da Beko poseduje puno toga, ali to što sam video nisam očekivao ni u snu”.

Advertisements