Basara: Novogodišnji mamurluk

Standard

this-is-just-a-seed10

Prođe – kako to novindžije vole da kažu – i najluđa noć u godini i evo nas, krupnim koracima gazimo po novoj, 2015. godini. Pa dobro, jeste li se otreznili, đuturumi, ili ste po starom ovdašnjem običaju naumili da spojite januarske praznike? Ako ste se otreznili – što je verovatnije jer su se fondovi istanjili – onda ste pretpostavljam mamurni, pa ću vam dati jedan savet: okanite se listanja bajatih prazničnih novinčina u potrazi za čudotvornim lekom protiv mamurluka. Za to leka jednostavno nema. Osim, možda, jednog, koji mi je birvaktile preporučio moj drug iz Čačka Đembo.

Continue reading

SIPA: Napadač na urednike portala Tačno.net nije naš zaposlenik, već Agencije za školovanje i stručno usavršavanje kadrova pri Ministarstvu sigurnosti BiH.

Standard
photo_drustvo_nacisti_Neonacisti__06_a_320_689097319
04.01.2015

Nakon prvobitnih informacija da je Antonio Vrljić, koji je prema riječima urednika portala Tačno.net, jedan od napadača na njih u petak u mostarskom Mepasu, zaposlenik Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA), oglasila se i ova institucija.

Continue reading

A šta kažu jedni o drugima?: SMRT U BOJAMA PINKA

Standard

Fotografija0923

Željko Mitrović je bogat je, ali pare nisu njegove. Uspešan je biznismen, sve mu je propalo. Odlično se snalazi u politici, robuje svakom vladaru. Pošten je, dok ga ne uhvate. Oženjen je, kao momak živi. Sve mu je lažno, samo je smrt prava.

Više od 20 godina ona ga prati u stopu. Ponekad mu je pomagala, odvodila je neke njegove gospodare i neprijatelje, pa i one koji su značajno doprineli njegovom usponu. Otišli su Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Željko Ražnatović Arkan… Mitrović ih je ispratio dostojanstveno, s osmehom i olakšanjem. Međutim, poslovično ćudljiva, smrt je povremeno prilazila i onima koji su mu dragi. Continue reading

ZLATKO JELISAVAC: Ne veruj čoveku koji laže!

Standard

bebe

Ministar prosvete Srđan Verbić izjavio je da će jedan od glavnih zadataka za njegovo ministarstvo u 2015. godini biti uspostavljanje efikasnije mreže škola u Srbiji, kao i racionalizacija broja zaposlenih u prosveti, ali da nijedna mera neće biti sprovedena bez dogovora sa sindikatima i nastavnicima.
(Beta, 03.01.2014)

Ima ona stara kineska poslovica koja kaže: Ne veruj čoveku koji laže! Continue reading

Saga o vrljičuljcima

Standard

tacno.net

 4.1.2015. u 17:59

Saga o vrljičuljcima
Piše: Goran Sarić

Iako joj se, znam, dopada moj stil pisanja, pretpostavljam da Štefica Galić nije bila oduševljena mojim posljednjim pisanijama: fudbal, šaljivi putopisi, međunarodni odnosi… Urednica portala s kojim, evo, već nekoliko godina lijepo sarađujem preferira domaće, po definiciji žešće teme: red nacionalizma, red korupcije, red šovinizma, pa nepotizam, fašizam… Gorko, gorče – zmijski otrov! Nije joj se ni čuditi. Gdje, je, i s kim živjela, šta sve, sa porodicom, posljednjih godina preživjela… Nisu li je, prije nekoliko godina, usred bijela dana i pred očima ravnodušne gomile, pretukli i time praktično istjerali iz “njenog” Ljubuškog?
A meni, iskreno rečeno, dojadilo da “trljam” o istom. Ta nisam li dvije debele knjige – jedna objavljena a druga, da tako kažem, “u pričuvi”- napunio tekstovima o Ratku, Radovanu, Miletu, ali, bogami, i o ostalim perjanicama našeg nesretnog “đavoljeg trokuta”, iz koga nikako da se iskobeljamo evo više od četvrt stoljeća? Dojadilo da šibam i šibam, a stanje sve lošije! Što bi narod kazao: “Pojeo vuk kenjca”. Osim toga, već dugo ne živim na jugu, na mjestu šovinističkog i tranzicijskog zločina, pa mislim: ima zavičaj dovoljno pametnih i poštenih ljudi za udaranje po, čini se, još neprobojnoj koži nacionalista. Po njihovim tvrdim i neosjetljivim bezobrazima. Pa će, valjda, jednog dana i ta koža pući, taj se prišt u utrobi jedne nekad lijepe zemlje rasprsnuti.
Moji prijatelji i istomišljenici u zavičaju, mišljah, bolje znaju o čemu se radi. Neka oni udare po idiotima.
Štefica se u međuvremenu sa djecom preselila u Mostar i, činilo se, i pored turobne atmosfere podijeljenog grada, uplovila u (nešto) mirnije vode.
No, ne lezi vraže… Ljudska zloba uvijek te iznova čačne, i natjera da sjedneš za tastaturu laptopa.

Novu godinu, uz Prvi maj – moj najveći praznik, sam upravo lijepo proslavljao na sjeveru Zemlje Lala i Kanala, kad mi zet – ispotiha, da se ostatak društva, a naročito naša prijateljica, Mostarka, ne bi narezilio – reče da su u Mostaru napali Šteficu i kolegu joj urednika, mog dobrog i vrijednog druga Amera Bahtijara. I mada to niko nije primjetio, tog trenutka je na moje slavljeničko raspoloženje “pala klapna”. Zalogaji odjednom teški i suhi, vino najednom gorkasto, muzika spora i dozlaboga dosadna. Jedva sam čekao da dođem kući, dočepam interneta i vidim dokle su ovoga puta kreteni otišli u vrijeđanju drugomislećih, ali i ljudskog roda uopšte. Uostalom, uvrijedili su ga čim su se rodili, zar ne?! Evo, prosudite sami. Navode iz “visokointelektualnog” vokabulara trojice pitekantropa posudio sam iz teksta mog zemljaka i prijatelja Amera Tikveše:
„Završit ćete kao Slavo Kukić“; “jel’ vam krep’o Tito?”; “g**na balijska”; “…balijsku majku”. I sve tako. I još gore. U tom stilu. Naprijed u kameno doba!
A ako mislite da je trojka radila tajno, pod okriljem noći, grdno se varate. Incident se desio u kasno popodne, u centru Grada, ili barem o noga što se zove tako: gradom. U baru tržnog centra Mepas. To jasno govori koliko se drznici plaše tamošnje policije, suda, države, to jest onoga što se tamo zove državom. Nije onda nikakvo čudo što je čaršija odmah “provalila” njihov identitet. Jedan je, kažu upućeni, učesnik demonstracija u Lubuškom 2012. “…koje su rezultirale prijetnjama smrću i fizičkim napadom na Šteficu Galić”. Drugi, pazi sad ovo, “…uposlenik Državne agencije za istrage i zaštitu (SIPA)”!
Govori li (i) to da “nešto je trulo u državi Danskoj”, u tamnom srcu balkanskog “bureta baruta”? Jer, ne bi se ovi idioti – nazovimo ih skupnim imenom vrljičuljci – nikad usudila tu i tako prići Galićevoj i Bahtijaru da nisu znali da u dijelu naroda i “struktura” tog dijela Mostara ne uživaju sigurnu i bezrezervnu podršku. Ne bi, da nisu znali da iza njih ne stoji “naš narod”, kako desničari obično nazivaju njihovu pastvu. Stado. Krdo. Njihovim riječnikom: g**na.
I to je ono što zabrinjava, i što me je, pored dubokog suosjećaja za Galićevu i Bahtijara, opet natjeralo da se pozabavim mračnim temama. Jer, čovjek dugo može ignorisati fašiste,praviti se da ih ne vidi. Dugo. Sve dok mu, kao u onoj strašnoj anegdoti o staljinističkom teroru, neki od ovakvih likova, sramote ljudskog roda, ne pokuca na vrata. A tada je obično prekasno.

U proljeće prošle godine u Mostaru sam imao predstavljanje antiratnog dnevnika “Dobro gore klasici marksizma”. Organizari: nezavisni sajt Tačno. net i Centar Pavarotti. Sjajna ekipa: Galić, Bahtijar, Kazaz, Tikveša, Svetlana Broz, Gojer, vrijedni direktor Centra, Elvedin Nezirović. I, što je možda još važnije: prepuna sala. U nedostatku slobodne stolice, dosta ljudi je prestajalo cijelu promociju. Sve je zaista bilo odlično, ali su za mene najjače bile dvije-tri sekunde tišine nakon govora u kome se oficir Armije BiH, prof. dr. Enver Kazaz žestoko obrušio na islamizaciju vojske u kojoj se časno borio, i to zaista za Bosnu i Hercegovinu svih nas. Onaj kratki trenutak kad niko od nas nije znao da li će se neko iz publike ustati i napasti, ispsovati ga, što bi Hercegovci rekli, “na pasja preskakala”. Ili će se, pak, prolomiti žestoki, antifašistički, pravi staromostarski aplauz.
Srećom, desilo se ovo drugo. Prave ovacije. Te večeri sam, u tom Mostaru, podijelio više potpisa na moju knjigu neko ikada. I znam da su sve one otišle u prave ruke. To je bio jedan od rijetkih momenata nade u godini koju smo netom ispratili.
Neka vrljičuljci i njihova podla, krhka menažerija znaju da postoji i taj, i takav Mostar. I njima bi neko, jednom, mogao pokucati na vrata. A, kao što maločas rekoh, tada je obično prekasno.

Napad na Šteficu i Amera: Ko to tamo zijeva?

Standard

Autor 3.1.2015. u 23:08

Napad na Šteficu i Amera: Ko to tamo zijeva?
Najveća bijeda bh. stvarnosti je u tome što su, cinizam je uvijek na djelu uz fašizam, policijski službenici u pravu. Jer, ono što su Štefici i Ameru napravila trojica šovinista i nije incident. To je pravilo. A ono što Štefica i Amer rade je, u bh. društvu, incident. Hellcome to bh. democracy.

Piše: Amila Kahrović-Posavljak

Continue reading

OTВОРЕНО ПИСМО ЕМИРУ КУСТУРИЦИ ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ ПАРКА ПРИРОДЕ „МОКРА ГОРА“ Д.О.О.

Standard

Проф. др Лидија Амиџић

Београд, 2. јануар 2015.

Sastudentima2_zps721b58e2.jpg

Лидија Амиџић (четврта) са својим студентима

Поштовани председниче Скупштине Парка природе „Мокра Гора“ д.о.о., својим бахатим и својевољним потезима убедио си ме да је ово, на жалост, једини начин наше комуникације.

Добро ти је познато да сам као директор Завода за заштиту природе Србије, у мају 2004. године потписала Решење о претходној заштити подручја Шаргана и Мокре Горе. Разлог доношења поменутог документа био је очување природе и предела око Шарганске осмице и трасирање дугорочних праваца усклађеног развоја локалних заједница за шта је било заинтересовано и Завичајно удружење из Мокре Горе. Ово Решење Влада Србије је 2005. године преиначила у Уредбу о заштити, и за управљача именовала Туристичку организацију из Мокре Горе. Међутим, убрзо потом, исте године, пожелео си да будеш управљач, и Влада ти је ту жељу остварила. Постављен си за директора тек образованог  Друштва са ограниченом одговорношћу Парк природе „Мокра Гора“, које је у власништву државе. И све је на почетку деловало идилично. Чувари Парка обилазили су Парк са тобом, чували унутрашњи ред,  декларисао си се за борбу против свих видова безакоња у овом заштићеном подручју од националног значаја, борио се, као и ја против лобија који je хтео да уђе на мала врата и кренe са недопустивом експлоатацијом никла. Сада је јасно да су нам се циљеви суштински разликовали. Многе чињенице говорем о томе, нажалост.

Continue reading