Lakić Đorović: INSAJDERI – O SKRIVANJU POSMRTNIH OSTATAKA KOSOVSKIH ALBANACA U SRBIJI

Standard

Radi skrivanja i uništavanja tragova masovnih ubijanja kosovskih Albanaca, ubijene su, prvobitno pokopali u masovne tajne grobnice na skrovitim mestima na Kosovu. Kasnije, po naređenju državnog i vojnog vrha SRJ – Srbije, koji su shvatili da je svetska javnost upoznata sa ovim masovnim zločinačkim poduhvatom, preko 1000 (hiljadu) tela i posmrtnih ostataka, otkopali su iz primarnih grobnica i preneli ih i sahranili u druge (sekundarne) masovne grobnice na više mesta u Srbiji (…”daleko od Kosova, gore u Srbiji, na severu, severo-istoku…hladnjača u Dunavu i severo-zapadu Srbije), uglavnom u Batajnici kod Beograda, na poligonima i objektima Jedinica za specijalne operacije (JSO) Državne bezbednosti (DB) Srbije, u Petrovom Selu, Dunavu i drugim mestima.

Primera radi – samo iz sela Meji/Mejë,opština /Đakovica, do sada su pronađeni, pouzdano identifikovani i ponovo sahranjeni posmrtni ostaci 244 od 265 kosovskih Albanaca ubijenih 27. aprila 1999. godine u tom selu.
Kasnija otkopavanja, prevoženja i skrivanja posmrtnih ostataka ubijenih u masovne grobnice u Srbiji, izvršili su pripadnici SAJ, po naređenjima i uz nadzor policijskog i državnog vrha Srbije.

O otkopavanju posmrtnih ostataka ubijenih kosovskih Albanaca,njihovom prenošenju i ponovnom pokopavanju i skrivanju u tajnim grobnicama u Srbiji (ne samo Batajnici, Petrovom Selu…), između ostalih, kako je i gotovo opšte poznato, svedočili su Radomir Marković, načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, drugi visoko rangirani funkcioneri i oficiri MUP-a Srbije (i Vojske Jugoslavije-Srbije), te načelnici, generali i drugi pripadnici tajnih, civilnih i vojnih, službi, koji su, imanentno njihovom službenom i ličnom (a)moralnom kodeksu, svedočili tajno i/ili skrivenog identiteta.

Kao očevidci-insajderi, između ostalih, u predmetu MKTJ protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića ali i Šainovića i druge petorice zločinaca, svedočili su i policijski oficiri Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora Državne bezbednosti (DB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP-a), jedinica JSO DB u Beogradu, kao, primera radi, zaštićeni svedoci K-87, K -88 i K-72.

Čini se – monstruozna otkopavanja, prevoženja i ponovna skrivanja posmrtnih ostataka, izvršeni su,u glavnom, od marta do 11. juna 1999. godine, na način i u okolnostima svedočenja ove četvorice insajdera.

Predočavamo svedočenja ovih 4 insajdera, po redosledu njihovih pozicija sa vrha komandnog lanca/lanaca

1.Izjava Radomira Markovića, načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a R Srbije, data i svojeručno potpisana, 02. juna 2001. godine, ovlašćenom službenom licu MUP-a Srbije- Centra resora državne bezbednosti Beograd, u prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu (Ova izjava, sa drugim Markovićevim pisanim i na zapisnik datim izjavama, izvedene su kao dokazi u postupku pred MKTJ protiv Slobodana Miloševića: „Oko najnovijih dešavanja i napisa u štampi o kamionu-hladnjači sa leševima albanskih civila, sa otvorenim sumnjama da je tokom rata na KiM bilo sistematskih i u načelu vrlo dobro organizovanih pokušaja da se prikriju razmere zločina i uklone tragovi, poznato mi je da je u martu 1999. godine, održan radni sastanak u Belom dvoru, u prizemlju, u biblioteci sa dugačkim stclom za radne sastanke, gde je Slobodan Milošević najčešće održavao sastanke.

Sastanku smo prisustvovali Vlajko Stojiljković, kao ministar unutrašnjih poslova, Vlastimir Djordjević, kao načelnik RJB i ja. Reč je o sastanku koji je, najverovatnije bio posvećen pitanju Kosova i kome su, najverovatnije, pored navedenih, prisustvovali i predstavnici VJ, s tim što to ne mogu sa potpunom sigurnošću da tvrdim. Mimo glavne teme sastanka, Vlastimir Đorđević je, na samom njegovom kraju, otvorio kao problem pitanje uklanjanja albanskih leševa, kako bi se uklonile sve moguće civilne žrtve koje bi mogle postati predmet istraživanja Haškog tribunala. Milošević je, u tom smislu, naložio Vlajku Stojiljkoviću da preduzme potrebne mere kako bi se uklonili leševi već sahranjenih albanskih civila. Lično se nisam mešao u razgovor na ovu temu, budući da ni jedan od naloga nije bio meni upućen. Poznato mi je da je za realizaciju tog zadatka Stojiijković odredio generala Dragana llića, a isti je, potom, sa odredjenom ekipom saradnika, otišao na područje KiM. Ja lično nisam hteo da dozvolin da RDB ude umešan u ovu morbidnu priču naknadnog otkopavanja i odvoženja leševa, tako da je, koliko je meni poznato, u tome učestvovao RJB i pripadnici VJ.

Nalog za sprovodjenje ovih mera Vlajko Stojiljković je direktno izdao Draganu lliću i Vlastimiru Đorđeviću, a za taj nalog, pored njih, znaju i Obrad Stevanović, Dragan llić, Branko Đurić, Sreten Lukić, Dragiša Dinić, a verovatno i svi drugi članovi tadašnjeg kolegijuma MUP-a. U neformalnim razgovorima koji su vođeni pred kolegijume i radne sastanke, pominjana je često tzv. sanacija terena na području KiM na kome su vođena borbena dejstva. Poznato mi je da Dragan llić nije bio zadovoljan aktivnostima koje je MUP sprovodio na ovom području, zbog čega mi se, u više navrata, žalio na težinu posla koji obavlja, na njegovu nepripremljenost na takve strahote, kao i na otpor na koji nailazi na terenu, kod ljudi koji treba da pomognu u otkrivanju lokacija na kojima se nalaze leševi albanskih civila.U tom kontekstu, Ilić mi je rekao da mu je značajnu pomoć u tom poslu pružio pukovnik MUP-a Goran Radosavljević, sa svojim Ijudima, koji su mu neposredno pomagali u realizaciji dobijenog zadatka. Takođe, Dragan llić se žalio na nekooperativnost vojnih organa, koji nisu pružali pomoć u realizaciji ovog posla. Jednom prilikom, Ilić mi je rekao da se,nakon izvesnog vremena, saradnja sa VJ popravila,odnosno da je uspostavljena koordinacija aktivnosti.Inače, posebno je u negativnom kontekstu Ilić pominjao Vlastimira Đorđevića, koji je krajnje površno prilazio ovom problemu, što je kod llića izazivalo veliko nezadovoljstvo.

Sa ove distance,sećam se detalja da mi se Ilić žalio i na način i metode izvršenja ovog posla,pominjući pri tome pronalaženje kamiona- hladnjače sa leševima civila u Dunavu, koje je bilo rezultat Đorđevićeve loše organizacije.Ja nisam želeo da ulazim u razgovore na ovu temu,već sam Ilića upućivao na Stojiljkovića,kao njegovog neposrednog naredbodavca u ovom poslu.Želim još jednom decidirano da izjavim da RDB nije imao nikakve veze sa ovim dešavanjima.Poznato mi je samo još to da su leševi, pored bacanja u Dunav, bili i SPALJIVANI,ali o tome detaijnija i bliža saznanja ima Dragan llić.Na pitanje o mojim eventualnim saznanjima u vezi sa akcijom koja je vođena po ovom pitanju,decidirano izjavljujem da RDB nije imao nikakvog udela u ovim poslovima,te da mi uopšte nije poznato da je akcija u vezi sa tim uopšte vođena,kao i da ne znam po čijoj su naredbi i u čijoj organizaciji preuzimani ti leševi“.

Svakao ne slučajno,Marković je naglasio, ponovo citiramo: – „Poznato mi je samo još to da su leševi, pored bacanja u Dunav, bili i spaljivani, ali o tome detaijnija i bliža saznanja ima Dragan llić.“

2. Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-87, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (16. marta 2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića ( u martu 2009. godine).Pukovnik u Jedinici za specijalne operacije (JSO) Resora Državne bezbednosti (DB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP-a) – u jedinici JSO DB u Beogradu(!? 1998. i početkom 1999. bio je policijski podoficir u JSO!?). Postupao je po naređenjema policijskog generala Vlastimira Đorđevića, kao nadređenog u službi.” I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u skrivanju tela ubijenih kosovskih Albanaca u tajnim grobnicama na poligonima JSO u Batajnici kod Beograda.

Prvo naređenje je dobio, sredinom ili u drugoj polovini aprila 1999. godine, u kancelariji generala Đorđevića, bez prisustva drugih lica.K-87 je bio u vodu JSO koji je bio zadužen za čuvanje objekata i poligona za obuku JSO u Batajnici kod Beograda. General Đorđević mu je rekao da na tom poligonu PJP, na lokaciji koju je Đorđević odredio, treba iskopati više velikih grobnica i u njih privremeno pokopati posmrtne ostatke žrtava NATO bombardovanja, ne navodeći da li se radi o Srbima ili Albancima, a koje će u kamionima dovoziti do toga policijskog poligona. General Đorđević je tom prilikom objasnio K-87 da će dobiti bager za kopanje grobnica i pokopavanje žrtava. Takođe, objasnio mu je da je najbolje da grobnice iskopa na mestu gde je već zemlja raskopavana i gde se nalaze neke kamionske gume. Istoga dana kada se vratio na poligon PJP u Batajnici, video je dva kamiona sa prikolicama. Nije obraćao pažnju na njihove registarske tablice, na to da li su vrata kabina zaključana ili ne. Nije video ni kada su ti kamioni dovezeni, niti ko je to učinio. K-87 je naredio svom potčinjenom, zaštićenom svedoku K-88, takođe podoficiru JSO DB Srbije, da uzme bager i iskopa grobnice i u njih pokopa posmrtne ostatake koje su dovezli u kamionima, kao i one koje će narednih dana dovoziti. Objasnio mu je i naredio da to učini na mestu koje je odredio general Đorđević. Video je kada je K-88 počeo da kopa rupu, a kasnije je navraćao povremeno.

Odnekud su se pojavili vozači tih kamiona. U rupe koje je K-88 iskopao bagerom, kamiondžije su ušle krećući se unazad, onda su podigli zadnju stranicu i pri kretanju napred, podigli karoserije i tako posmrtne ostatke istovarili (iskipovali) u iskopane grobnice.K-87 je osetio strahovit zadah tela, ali navodno nije imao snage i nije video istovarene leševe, odnosno posmrtne ostatke. Naredio je K-88 da buldožerom zatrpa istovarene posmrtne ostatek, što je ovaj učinio. K-87 dalje naglašava da su u narednih 10 dana, njemu nepoznati vozači, u četiri navrta dovezli po dva kamiona sa prikolicama u kojima su bili ljudski leševi i posmrtni ostaci ubijenih. K-87 tvrdi da je naredio podređenom K-88, a ovaj prihvatajući njegova naređenja, buldožerom iskopao još najmanje četiri grobnice i potom, takođe buldožerom zatrpao posmrtne ostatke istovarene iz kamiona. Jednu od ispražnjenih kamionskih prikolica ostavili su na jednoj od zatrpanih grobnica, da bi kasnije znali gde se grobnice nalaze. K-87 je o svemu obavestio svoga nadređenog, policijskog oficira JSO. Taj uopšte nije pokazao bilo kakvo interesovanje o pokopavanju. Ništa nije komentarisao, niti jue bilo kada pitao o tome, a nije čak ni hteo da ode do tih grobnica.K-87 navodno nije u stanju da odgonetne da li je njegov nadređeni znao za sve ovo pre nego mu je on ispričao.K-87 ne zna da li je njegov nadređeni (“šef”) upoznao bilo koga drugoga iz JSOP ili MUP-a ili DB Srbije. Kasnije, kada je došlo do reorganizacije JSO, K-87 je ostao bez poslu.Nisu ga hteli ni u MUP-u kao običnog policajca. U avgustu ili septembru 2004. godine, saslušao ga je istražni sudija Dilparić iz Beogradakog okružnog suda. Tada je i njemu ispričao sve što mu je bilo poznato u vezi sa pokopavanjima u tajnim grobnicama u Batajnici.

3.Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-88, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (21. februara 2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića ( 23. i 25. marta 2009. godine). Svedok K- 88 je 1998. i 1999. godine bio policijski starešina Jedinica za specijalne operacije (JSO) Resora Državne bezbednosti (DB) Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP-a), u jedinici JSO DB u Beogradu. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u skrivanju tela ubijenih kosovskih Albanaca u tajnim grobnicama na poligonima JSO u Batajnici kod Beograad.

Svedok K-88 je u svemu postupao po naređenjima K-87, policijskog starešine i pripadnika JSO DB,kao nadređenog i starijeg u službi.U iskazu pred MKTJ, kao i u izjavi istražiteljima Tužilaštva MKTJ, kao najbitnije, K-88 ističe: da je tokom rata, oko 10 puta, odvozio hranu, cigarete, odeću, municiju i druga sredstava potrebna jedinicama PJP i JSO. Negde sredinom aprila 1999. godine, nedaleko od sportskog poligona JSO na Batajnici, primetio je civilne kamione parkirane kod strelišta. Sva ta vozila, pre svega jedan Daimler Benz ” Fap 1213″, žute boje, prepoznao je kao vozila MUP-a Srbije. Nedaleko je primetio drugo masivno teretno vozilo češke marke “Tatra”. Kabina i stranice su mu bile plavo obojene. Bio je to građevinski kamion sa duplim točkovima, otvorenog krova i veoma visokih stranica. Nedaleko je uočio i treći kamion, za koji mu se čini da je bio marke Zastava, ali se ne seća drugih detalja.Vozača ili drugih lica u blizini kamiona nije video. Jedan stražar mu je prišao i požalio mu se da se od kamiona oseća nepodnošljiv zadah. Kasnije, ne zna kada i u kojim okolnostima, dva su kamiona navodno nekud nestala, a treći je na istom mestu stajao i narednih 15. dana.

U razgovoru koji je vodio sa izvesnim Đokovićem, K-88 je prihvatio da iskopa grobnice i smislio kako da to učini rovokopačem odnosno buldožerom. Iskopao je rupe duge oko 40 metara, široke za prolaz kamiona i duboke preko 2 metra, sa kosom strminom prema zadnjem kraju.Zbog nesnosnog smrada i neprekidnog curenja krvi iz kamiona, nastojali su da leševe što je moguće pre pokopaju, pa je pri istovaru leševa, zbog žurbe, jedna prikolica upala u iskopanu jamu na leševe upavo iz nje istovarene.K-88 je ispričao da za dvojicu vozača, prema akcentu i dijalektu govora, smatra da su Crnogorci i da su pripadnici srpske policije, jer su nosili plave maskirne uniforme i oznake pripadnosti redovnoj policiji MUP-a Srbije. Kamioni sa leševima su dovoženi bar još šest puta. K-88 je buldožerom kopao grobnice i zatrpavao leševe i posmrtne ostatake. Jedan stariji čovek, čiji identitet ne može da otkrije, dovozio je leševe u kamionu modela “Furgon Mercedes”, koji je poznat kao kamion namenjen za prevoz nameštaja. U tom kamionu je bilo 35 leševa i po sećanju K-88 oni su sahranjeni u grobnici broj 3. Neki drugi kamion je izgledao kao zglobni kamion.Bio je neka vrsta hladnjače, nosivosti 30 tona. Pri jednom dovoženju, vozači su ispričali da im je iz jednog kamiona ispalo 50 leševa i da su morali da prisile neke lokalne muškarce da im pomognu da ih ubace u kamion. U trajanju od oko 20 dana, bilo je šest dovoženja leševa. K-88 zna da je doveženo i pokopano preko 600 leševa. Navodno ne zna da li su to srpski ili albanski leševei. Čuo je da su doveženi sa Kosova, ali navodno ne zna da li su prevoženja izvršena uz policijsku pratnju ili bez nje. Navodno, vozači mu to nisu nikada rekli, a on ih nije smeo ni pitati, ali su i on i K-87, kao naredebodavac znali da se radi o leševima sa Kosova. Neki mlađi pripadnik DB sa Kosova je, jednom prilikom upozorio K-88 da će ga ubiti ako ikada progovori bilo šta u vezi sa dovoženjem i pokopavanjem leševa sa Kosova.

4. Lice zaštićenog identiteta, Svedok K-72, svedočio je u MKTJ, kao svedok Tužilaštva MKTJ, u predmetu protiv Slobodana Miloševića, u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića i ostalih (2007. godine) i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića (u martu 2009). U više navrata tokom aprila i maja 1999. godine, po naređennjima VJ i MUP-a Srbije, na području grada Đakovica i u selima opštine Đakovica, u kasnim večernjim časovima uz obezbeđenje policije PJP i SUP Đakovica, radio je na otkopavanju stotina tela ubijenih Albanaca i njihovom utovaranju u kamione koji su ih nekuda odvozili. I pored upozorenja MKTJ na mogućnost lične krivične odgovornosti, priznao je i detaljno opisao sopstveno učešće u zajedničkom izvršenju zločina. U izjavi datoj istražiteljima haškog Tužilaštva i u svedočenjima u predmetima MKTJ, u predmetu protiv Miloševića, u predmetu protiv Milutinovića i ostalih i u predmetu protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića, kao najbitnije ističe, citiramo:

Kada je počelo bombardovanje, angažovan sam kao civil da radim za VJ. Radio sam na kamuflaži vojnih vozila, uljučujući tenkove tipa “Praga”, oklopna vozila i slično. Moj zadatak je u osnovi bio da kopam rovove u koje je ta vozila trebalo sakriti. ….Tokom tog perioda takođe sam radio za MUP, obavljajući istu vrstu posla koji sam obavljao za vojsku. Od MUP sam takođe primao dnevnice, koje bih podizao u stanici MUP u Đakovici. …Naravno, ni VJ ni MUP nisu pitali da li želim da radim za njih, već su mi to jednostavno naredili. Pojedine dane bih radio za vojsku, a pojedine za MUP. To je zavisilo od toga ko bi ujutro prvi došao po mene. Ne sećam se ko mi je naredio da radim za MUP, ali se sećam da je tokom NATO bombardovanja vladala izvesna pometnja i ja nisam više znao ko su redovni pripadnici MUP, kao ni ko su oni koji imaju viši čin. Ako me pamćenje ne vara, u Đakovici je u to vreme načelnik službe javne bezbednosti (SUP) bio Milan Kovačević, a Sreten Camović je bio načelnik Državne bezbednosti. U Državnoj bezbednosti u Đakovici bili su i Milan Stanojević i Zoran Zmukić…..Takođe sam radio i za lokalnu Teritorijalnu odbranu (TO), čiji je zapovednik, mislim, bio gradonačelnik Đakovice Momčilo Stanojević. TO bi od mene zatražio da kopam rovove i sahranjujem stoku ubijenu prilikom bombardovanja. Za taj rad od TO nisam dobijao nikakav novac. Sećam se da su mi konkretno dva lica naređivala da radim, Slobodan Matanović i Mašan Raković. Ni u ovom slučaju nisam imao izbor. Morao sam da radim za njih kada bi mi oni to naredili. Matanović je pre rata bio nastavnik i direktor osnovne škole “Emin Duraku”, a Raković je bio neka vrsta opštinskog ispektora. ….

Jednog dana, negde aprila 1999. godine, sećam se da je već bilo toplo, kod mene kući je u devet sati uveče došao jedan pripadnik MUP, odeven u plavu maskirnu policijsku uniformu, da me povede da obavim neki delikatan posao. To je ono što mi je taj čovek rekao. On mi nije odmah rekao kakvu to vrstu posla treba da obavim. Bager mi je bio parkiran na parkiralištu kod stanice SUP. Taj pripadnik MUP i ja uputili smo se prema Prizrenu. Zaustavili smo se pred samim mostom u Bistražinu. Pripadnik MUP je vozio policijski auto. Pre mosta skrenuli smo udesno i zaustavili se nakon sto metara. Tamo se već nalazila grobnica, koja je bila prilično velika i izgledala je kao masovna grobnica. Grobnica je bila zatrpana i ja sam počeo da je bagerom otkopavam. Osetio sam zadah leševa i odmah sam shvatio da otkopavam tela. Lokaciju su obezbeđivali policajci, koji su je opkolili. Dok sam kopao jasno sam video da kopam tela i delove tela jer sam video kako otpadaju ruke i glave kada bi ih bager udario. Primetio sam da žrtve na sebi imaju civilnu odeću i da su sve muškarci, ali ne bih mogao da kažem koje su dobi bili. Pokušavao sam da tela ne gledam, pošto sam se jako loše osećao dok sam to radio. Bio je mrak i jedino svetlo dolazilo je od mog bagera. Nisam ništa posebno primetio u ponašanju policajaca koji su tamo bili prisutni. Zbog buke koju je stvarao bager, nisam čuo nikakve komentare policajaca. Četiri do šest Roma utovarivalo je tela u dva vozila, od kojih je jedno bilo kamion hladnjača, a drugo manji kamion. Dok su to radili, Romi su žrtvama pretraživali džepove da bi iz njih uzeli dragocenosti. Mislim da sam iskopao ukupno 100 do 120 tela. To je barem ono što su mi rekli policajci. Počeo sam da kopam u deset uveče, a završio sam oko ponoći, nakon čega me je policija otpratila do mesta gde sam parkirao bager i potom smo svi otišli kući. Nije mi poznato odredište kamiona, kao ni ko ih je vozio. Ništa nisam pitao jer me nije zanimalo, a bilo je i suviše opasno postavljati pitanja. Sećam se da kamioni nisu imali registarske tablice….Ništa mi nije rečeno o uzroku smrti žrtava, ali sam pretpostavio da su svi ti ljudi ubijeni. Shvatio sam da policija pokušava da zataška zločine. …

Jednog dana, oko mesec dana kasnije, rekao bih dve do tri nedelje pre završetka rata, kod mene je u osam uveče došla policija i odvezla me da uzmem bager koji je bio parkiran kod osnovne škole “Voja Lakčević”. Krenuo sam bagerom i sledio policijski auto dok nismo stigli do groblja u Brekovcu, u predgrađu Đakovice. U groblje sam ušao kroz glavnu kapiju i policija mi je rekla gde da kopam. Počeo sam da kopam pojedinačne grobove, koji su se, mislim, nalazili u prednjem delu groblja, ako bi se u groblje ušlo iz pravca Đakovice. Sećam se da su neki od tih grobova bili označeni letvom na kojoj je bilo ispisano ime. Nisam video kako policija beleži podatke o ekshumaciji. Smrad je bio toliko jak da su policajci stajali 20 do 30 metatra dalje. Ispred groblja je bio parkiran veliki šleper. Tela su tovarena u jedan mali kamion s prikolicom, da bi potom bila pretovarena u veliki šleper. Tela je tovarilo četiri do šest Roma. Prepoznao sam dvojicu od njih, koje sam video kada sam iskopavao tela u Bistražinu. Romi su i ovom prilikom tražili dragocenosti po džepovima žrtava. U Brekovcu sam radio od devet uveče do devet ili deset sledećeg jutra i mislim da smo ekshumirali više tela nego u Bistražinu. U Brekovcu su grobnice bile zatrpane, samo su dve bile otvorene, ali su te grobnice bile prazne. Sva tela koja sam u Brekovcu iskopao pripadala su licima muškog pola i na njima je bila civilna odeća. Mislim da su sva ta lica ubijena. Na nekim telima sam primetio rane od metaka. Sećam se da sam primetio da je glava jedne od žrtava obrijana tako da su se videla slova UCK /Oslobodilačka vojska Kosova/. Kamion je bio prekriven ceradom tako da se nije moglo videti čime je natovaren i ujutro je napustio Brekovac. Znam da se zaustavio na benzinskoj pumpi MUP, koja se nalazila na mestu gde se ukrštaju put Đakovica-Prizren i put Đakovica-Priština. To znam zato što sam, kada sam završio iskopavanje u Brekovcu, otišao na tu istu benzinsku pumpu da sipam gorivo i čovek koji je tamo radio pitao me je da li sam ja iskopao tela koja su bila u kamionu koji se pre mene zaustavio na toj benzinskoj pumpi. Pretvarao sam se da ništa ne znam, pa sam tako izbegao da odgovorim i krenuo sam. Pretpostavljam da je kamion otišao u pravcu Prištine ili Peći. Nisam platio gorivo, pošto je to bila benzinska pumpa MUP, a ja sam radio za MUP. Kamion s telima verovatno je vozio pripadnik MUP, jer mislim da je neko to spomenuo kada smo završavali rad na groblju. Ne sećam se da li je kamion imao registarske tablice ili ne. Nisam siguran da li su me tog istog ili narednog dana poslali da vršim otkopavanje u selu Guska, ali se sećam da me je policija jedne večeri tamo otpratila i da sam otkopao osam do dvanaest pojedinačnih grobova. Sećam se da su policajci osigurali lokaciju i da su u ekshumaciji učestvovala dvojica Roma. Tela su natovarena na mali kamion i odvezena na nepoznato mesto. U Guski sam radio oko pola sata. Tela su ekshumirana na jednoj šumskoj lokaciji, prekrivenoj vegetacijom. Sve žrtve su bile muškarci odeveni u civilnu odeću. Na nekima od njih primetio sam modrice i rane.

Kada sam završio otkopavanje tih tela, rečeno mi je da odem na jednu drugu lokaciju nedaleko od Guske, u šumi, i tamo sam otkopao druga tela. Sećam se da su tela bila razbacana po celoj šumi i da su u nekim grobnicama bila po dva tela, a u nekim samo po jedno. Ne sećam se koliko tela sam tom prilikom iskopao, ali se sećam da sam radio oko dva sata. Tela, ona koja su sakupljena u Guski i ona koja su sakupljena u šumi nedaleko od Guske, natovarena su na jedan kamion i odvezena.

Ekshumacije su obavljanje tokom 15 do 20 dana, a završene su negde krajem maja 1999. godine. Meni je neko iz MUP, nakon treće ekshumacije 1999. godine, zapretio da ćutim. Tog pripadnika MUP nisam poznavao pošto su mnogi pripadnici MUP došli spolja, izvan Đakovice. Taj pripadnik MUP je morao biti neko ko je je imao viši čin. Sećam se da mi je rekao, ako budem pričao o operacijama zataškavanja u kojima sam učestvovao, da mogu izgubiti glavu, što je značilo da mogu biti ubijen. Odgovorio sam da sam već razgovarao sa svojom porodicom i svojim advokatom. Svojoj supruzi sam stvarno ispričao šta radim, ali nikakvom advokatu nisam ništa rekao. To s advokatom sam izmislio samo da bih MUP dao do znanja da još neko zna za ekshumacije tela i da se, ako me uklone, time neće sprečiti da informacije procure.

Želim da naglasim da nijedna od žrtava čija tela sam otkopavao u tri navrata nije na sebi imala vojnu uniformu, a starost žrtava kretala se od 30 do 50 godina. Niko mi ništa nije rekao, no ja pretpostavljam da su žrtve koje smo ekshumirali bile kosovski Albanci pošto me način na koji su te operacije obavljane navodi na zaključak da smo radili nešto prljavo i tajno. To nije bio mali posao i ja mislim da ga je morao odobriti neko na veoma visokom položaju, pošto se te stvari ne mogu raditi bez takvog odobrenja i pošto je sve bilo unapred organizovano. Takođe moram da kažem da ponekad zataškavanje nije baš precizno obavljeno jer su na zemlji nakon kopanja ostavljeni delovi odeće i drugi lični predmeti žrtava….Nisam imao nikakvih problema s kosovskim Albancima u Đakovici, čak i danas sam u kontaktu s nekima od njih tamo. S Kosova sam otišao zato što na Kosovu posle rata za Srbe više nije bilo mesta i ja sam se plašio za svoju porodicu i sebe. S Kosova sam otišao 13. juna 1999. godine. U Srbiji protiv mene nije pokrenut nikakav krivični postupak u vezi s događajima koje sam opisao u ovoj izjavi. Sve što sam uradio bilo je izvan moje kontrole i uradio sam to pod prisilom.

Vojvoda Nikolić ima još stotine Narodnih heroja za odlikovanja. Istrošiće blago Fondacije Dr-Agice. Neka, neka…nju će pamtiti i kad njega budu zaboravili. I Sultaniju Hurem pamte. Zaslužili su i ona i Sulejman Veličanstveni. Dobra su neprolazna.

Samo da profesori – Vojvoda Dr Šešelj i savetnik Oliver Dr Antić, rehabilituju Čiča Dražu. Vojvoda Đurišić će sačekati i rehabilitaciju i Nikolićeva odlikovanja. Neka se strpi, ima već Firerov Gvozdeni Krst. Možda ni Rusi (lično Putin i tovarišći iz KGB) ne voli Firerove saradnike.

U Beogradu, 1.mart 2015. Đorović Golubov Lakić
potpukovnik pravne službe JNA u penziji