Lakić Đorović: Neovlašćeno i nezakonito pomilovanje osuđenog ubice

Standard

U Srbiji ne sude ubicama i drugim ratnim zločincima. Štite ih. Daju im odlikovanja. Nagrađuju. Postavljaju na više pozicije u državnoj službi. Prozvode u generalske činove.

U jednom slučaju, policajca ZS, koji je ubijao po naređenju i u ime Srbije, predsednik Tadić je, pomilovanjem oslobodio izdržavanja više od trećine zatvorske kazne.

Boris Tadić, ondašnji predsednik Republike Srbije, odlukom o pomilovanju, KPRS 2.. od 10. avgusta 20… godine, oslobodio je SBZ, iz sela K kod L na Kosovu, daljeg izdržavanja preostale kazne zatvora od 5 (pet) godina i 4 (četiri) dana, od 15 (petnaest) godina zatvora, koju je izdržavao po, pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Okružnog suda u Prištini, K.43/20.. od 18. j… 20… godine.
Presudu je donelo i kaznu izreklo, tročlano sudsko veće u kojem su dvojica bili međunarodne sudije, koji su ZS jednoglasno proglasili krivim za krivično delo ubistva iz člana 30. stav 1. Krivičnog zakona Kosova (KZK), u vezi člana 22. Krivičnog zakona SRJ (KZJ) i dva dela ubistva u pokušaju, iz člana 30. stav 1. KZK, u vez člana 19. i 22. KZJ, jer je sud utvrdio – da je ZS, 15. januara 1999. godine, kao policajac iz redovnog sastava MUP-a Srbije – OUP Š, u nameri da ih ubije, sa udaljenosti od 38 metara, iz automatske puške rafalno pucao u trojicu nenaoružanih civila – kosovskih Albanaca iz toga sela i ubio H.B. (72) a ranio D.R. i N.M..

Kao zakonitu i pravno valjanu, tu presudu je potvrdio i Vrhovni sud Kosova, u veću trojice, od kojih su dvojica takođe ugledne međunarodne sudije.

1. Tadićeva odluka o pomilovanja ZS, uznemirila je i onespokojila ne samo porodicu ubijenog B i ranjenih R i M i njihove porodice, nego i porodice, rodbinu i sunarodnike više hiljada drugih žrtava na Kosovu i drugim prostorima bivše Jugoslavije, kao i sve druge širom sveta koji suosećaju i dele njihovu bol, jer se radi o etnički motivisanim ubistvima.
Umesto zalaganja i doprinosa očekivanim hapšenjima i suđenjima svih koji su ubijali i sudelovali u ubijanjima i drugim zločinima, sučeni smo sa oslobađanjem trećine izrečene kazne i puštanjem na slobodu jedinog od desetine srpskih zločinaca odgovornih za masakr u Račku.

2. Nakon pažljivog ispitivanja pravno-političke osnovanosti i domašaja Tadićeve odluke o pomilovanju policajca ZS, a u kontekstu stvaranja (i očuvanja izborenih) pretpostavki za uspostavljanje tranzicione pravde, uzimam slobodu i javno iskazujem svoje ubeđenje – da je Tadić tom odlukom zloupotrebio ovlašćenje za davanje pomilovanja koje mu je, kao prerdsedniku Republike Srbije, dato članom 112. stav 1. tačka 7. Ustava Republike Srbije; da je grubo povredio sve odredbe Zakona o pomilovanju („Službeni glasnik RS“, br.49/95 i 50/95) i Uputstva o postupanju sudova i zavoda za izvršenje kazni zatvora u postupku pomilovanja („Službeni glasnik RS“, br.49/95 i 50/95) kojim je Ministarstvo pravde Srbije propisalo pravila i proceduru primene Zakona o pomilovanju i obaveze suda, zavoda za izvršenje kazni, Ministarstva pravde i drugoh državnih organa Srbije, bilo da se postupa po molbi za pomilovanje ili se odluka donosi po službenoj dužnosti.

3. Po odredbi člana 16. Ustava Republike Srbije, opšteprihvaćena pravila međunarodnmog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Ovo u svemu važi i za Zajednički dokument UNMIK-a i Savezne Republike Jugoslavije, iz novembra 2001. godine i Sporazum između Savezne Republike Jugoslavije i UNMIK-a o premeštanju osuđenih lica. I Zajednički dokument i Sporazum, deo su pravnog sistema Republike Srbije, ne samo po tome što je ona pravni sledbenik bivše SRJ, nego je i ugovorna strana i supotpisnik oba ta međunarodna dokumenta.Dr Zoran Đinđić, kao predsednik Vlade Republiek Srbije i Dr Nebojša Čović, kao predsednik Koordinacionog centra SRJ i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, supotpisnici su Sporazuma, a Dr Čović i Zajedničkog dokumenta, kao ovlašćeni predstavnici Republike Srbije.U ime međunarodne zajednice, i Zajednički dokument i Sporazum, potpisao je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo.
Kao što je i opštepoznato, premeštanje osuđenih kosovskih Albanaca iz srpskih zatvora
na Kosovo i osuđenih Srba, među kojima i ZS, sa Kosova u Srbiju, izvršeni su po Zajedničkom dokumentu i Sporazumu.

4. Pre svega, u slučaju ZS, Tadić nije imao ustavno niti zakonsko ovlašćenje da ga pomilovanjem oslobađa od izvršenja kazne koju mu je odmerio i odredio Okružni sud u Prištini K. 43/20.. od 18. j… 20… godine.

Članom 10. stav 2. Sporazuma između Savezne Republike Jugoslavije i UNMIK-a o premeštanju osuđenih lica, koji je, prema citiranoj odredbi člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje, izričito je određeno, citiramo: “Pomilovanje i amnestiju može da odobri samo Strana izricanja kazne u skaldu sa propisima te strane”. U slučaju ZS to je isključivo predsednik Kosova ili Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za Kosovo.

Tadić, kao ondašnji predsednik Republike Srbije, svakako nije imao ovlašćenje da pomilovanjem niti na bilo koji drugi način izmeni presudu. Stavom 1. člana 10.Sporazuma, decidno je određeno: “Samo strana izricanja kazne ima pravo da odluči o svim zahtevima za preispitivanje presude”.
Članom 1. alinejom pod d. Sporazuma utvrđeno je da se, u smislu ovog Sporazuma, “Stranom izricanja kazne” označava Strana koja je izrekla kaznu licu koje može biti, ili je već premešteno. U slučaju ZS to je Kosovo ili UNMIK.
Članom 11. Sporazuma propisano je: “Strana izvršenja kazne će obustaviti izvršenje kazne čim bude obaveštena od Strane izricanja kazne o bilo kojoj odluci ili meri usled koje kazna prestaje da bude izvršena”.
Citirane i sve ostale odredbe Sporazuma, koji je deo pravnog poretka Republike Srbije i neposreedno se primenjuje, isključuju svaku mogućnost bilo kog državnog organa Srbije, pa i Tadića kao ondašnjeg predsednika Srbije, da na bilo koji način odlučuju i sam izmeni presudu i kaznu njome utvrđenu.

5. Sadržina i smisao propisa Republike Srbije o pomilovanju (Zakon o pomilovanju u vezi sa članom 110. i 111. Krivičnog zakonika i Uputstvo o postupanju sudova i zavoda za izvršenje kazni zatvora u postupku pomilovanja) sasvim su jasni po ovom pitanju.Oba zakona i Uputsvo za njihovu praktičnu primenu u postupku pomilovanja, pripremali su i u praksi primenjivali stručnjaci Ministarstva pravde u Vladi Republike Srbije.

Svaki pojedinačni postupak za pomilovanje, po molbi lica koje izdržava kaznu, kao u konkretnom slučaju ZS., ili po službenoj dužnosti, nije moguće sprovesti, niti odluku doneti bez suda koji je izrekao kaznu u prvom stepenu i Ministarstva pravde u Vladi Srbije, te ustanove u kojoj lice kojem se daje pomilovanje izdržava kaznu i drugih organa određenih propisima, a zavisno od specifičnosti konkretnih uslova. U svakom postupku pomilovanja, pravnu dopuštenost i osnovanost molbe odnosno postojanje uslova za pomilovanje, cene sud koji je izrekao kaznu u prvom stepenu, što bi u slučaju ZS bio isključivo Okružni sud u Prištini i Ministarstvo pravde u Vladi Srbije.Prema članu 7. stav 1. Zakona o pomilovanju – „Molba za pomilovanje podnosi se sudu koji je izrekao presudu u prvom stepenu“, a prema stavu 2. toga člana – „Ako je molba podneta drugom organu ili ustanovi za izdržavanje kazne, taj organ, odnopsno ustanova dostaviće bez odlaganja, molbu sudu koji je izrekao presudu u prvom stepenu“. Članom 10. Zakona o pomilovanju propisano je „Kad razmotri i oceni navode u molbi ministar pravde dostavlja molbu, zajedno sa svim spisima i svojim mišljenjem predsedniku Republike“.

Poštovanje propisane procedure isključuje bilo koju od desetine povreda važećih propisa učinjenih u donošenju odluke o pomilovanju ZS, kojom je Tadić neovlašćeno i nezakonito postupajući, grubo povredio i domaće i međunarodne propise koji su deo pravnog poretka i sistema Srbije.Iz ovoga se može jedino zaključiti da su u Ministarstvu pravde, namerno ili krajnje nesavesnim radom, ishodovali ili dopustili da Tadić donese ovakvu odluku.

Ako je odluka doneta mimo toga ministarstva ili protivno njihovom stavu, kao i ako osnovanost molbe i postojanje uslova za pomilovanje nije cenio nadležni sud, povrede Ustava i zakona su još drastičnije, a Tadićeva odgovornost očiglednija i teža.

6. Podaci o stavu osuđenog ZS prema izvršenim krivičnim delima, a njih je, prema odredbama člana 7. stav 5. i člana 9. Zakona o pomilovanju i člana 5. stav 1. tačka 9. Uputstva, trebalo da obavezno pribave sud koji je u prvom stepenu izrekao kaznu i Ministarsvo pravde, pokazali bi da je pomilovanje u konkretnom slučaju nedopustivo.

Kod držanja kakvo je držanje osuđenog ZS, koji čak tvrdi da je H.B. živ, a sud ga je osudio za njegovo ubistvo, ne samo da nema osećaja kajanja i suosećanja sa bolom porodice i žrtava, nego ih on smatra krivim i u štampi javno optužuje da su ga UNMIK policija i sud neosnovano držali u pritvoru i nevinog osudili, samo zato što je on Srbin, a njegova supruga Albanka, te ih Albanci zbog toga progone jer nju smatraju izdajnicom, a žele i da im otmu stan koji je kao policajac dobio u Š.

7. Ukoliko neki sud u Srbiji, Ministarstvo pravde i Tadić kao ondašnji predsednik, zaista veruje da se radi o fingiranom suđenju, onda je umesto neovlašćenog i nezakonitog pomilovanja, bio dužan, da preko nadležnih institucija Ujedinnjenih nacija i Suda za zaštitu ljudskih prava, zahteva preispitivanje sudske odluke kojom je ZS osuđen, kao i da mu se nadoknadi šteta za neosnovano lišenje slobode i vreme provedeno u zatvoru.

Ako je istinski verovao da je ZS nevin i da nije počinio krivična dela za koja ga pomilovaao, Tadić i svi drugi državni organi Srbije bili su dužni da preduzmu sve mere pred međunarodnim institucijama, da ZS bude rahabilitovan i obeštećen.

Umesto svega toga što je bio dužan da učini, ako je ZS smatrao nevinim i žrtvom nečije urote, Tadić se odlučio za ono što nije bio ovlašćen i doneo odluku protivno ustavu i pravnom sistemu.

Ako je stvarno nevin, te ako je zbog toga pomilovan, osim što je štetna za žrtve i društvebnu zajednicu, Tadićeva je odluka veoma štetna i za ZS, jer i on sam, pred novinarima, naglašava da je, i pored Tadićevog pomilovanja, ostala sumnja da je on (ZS) zaista pucao u trojicu kosovskih Albanmaca sa namerom da ih ubije, i tom prilikom jednog ubio a ostalu dvojicu povredio.

8. Čak i da je Tadić bio ovlašćeni za pomilovanje ZS, a nije, odluka o njegovom oslobađanju od trećine izrečene kazne, bila je nezakonita i veoma štetna po Srbiju, sve njene građane, pre svih za Srbe koje je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio ili će osuditi za počinjene ratne zločine, kao i one koji su osuđeni ili će biti osuđeni od sudova Kosova, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, pa valjda i sudova Srbije, za etnički motivisana ubistva i druga teška krivična dela.

9. Tadićeva će odluka škoditi javno proklamaovanim nastojanjima Srbije – da se njenim građanima osuđenim u MKTJ i na Kosovu omogući da izrečene kazne izdržavaju u kaznenim ustanovama Srbije. Jednoga dana, sadašnji i budući predsednik Srbije, bi možda, zloupotrebom pomilovanja, kao političko-pravnog instituta, i te osuđene oslobađali od izvršenja, i to potpuno, a ne samo za trećinu izrečene kazne.

Nakon pomilovanja ZS, sasvim je izvesno, Tadić, sadašnji i budući predsednici Srbije bi korigovali i umanjivali kazne koje je izrekao i MKTJ.

10. Odluka o pomilovanja ZS dovodi u sumnju i remeti ugled Srbije u postupanju po Izlaznoj strategiji haškog Tribunala.Njome se ojačava sumnja u spremnost Srbije za pravedno i zakonito suđenje ratnim zločincima u predmetima koje bi joj haški Tribunal mogao ustupiti.

Nakon ovakve odluke, umesto Srbiji, suđenja će se ustupati Kosovu, BiH i Hrvatskoj, na čijim teritorijama su zločini i počinjeni.

Takođe, osuđeni će u njihovim ustanovama izdržavati izrečene kazne, jer bi i sadašnji i budući predsednici Srbije mogli sve pravnosnažno osuđene da proizvoljno oslobađaju izrečenih kazni, ne samo za trećinu, kao ZS, nego i potpuno.

11. Tadićeva odluka, kao akt milosti suverena (presednika) Srbije, nije lični, nego javni, pravno-politički akt sa dalekim, posrednim domašajima i za Srbiju i njene građane.

Od kada postoji, pomilovanje je više politički nego pravni institut.

Zbog ovoga, štetne posledice Tadićeve odluke, još su očiglednije iz vizure njene stvarne ili predpostavljene političke motivisanosti.

Pre svega, ona se može razumeti kao svojevrsno koketiranje sa koalicionim partnerima iz vlasti i opozicionim strankama, koji su prepoznatljivi po postojanoj zaštiti ratnih zločinaca i oponiranju haškom tribunalu i pristupu Evropskoj zajednici.

12. Svaka odluka o pomilovanju, budući da se njome koriguju sudske odluke i potpuno ili delimično anuliraju sudske kazne, da bi bila svrsishodna, mora da, u maksimalno mogućoj meri, pomiri tri divergentna interesa – interes osuđenog krivca, interes žrtve krivičnog dela i interes društvene zajednice, uže ili šire.

Uravnoteženje ovih interesa, njihovo jednako uvažavanje i jednaka zaštita, suština su i moraju biti cilj svake odluke o pomilovanju.

13. Odlukom o pomilovanju ZS, oslobađanjem od trećine izrečene kazne, Tadić je, objektivno, makar da to i nije hteo, ne samo dao prevagu interesima osuđenog ZS u odnosu na interese žrtvi i društvene zajednice u kojoj je zločin (nastao) učinjen, nego je i naneo štetu i žrtvama i društvenoj zajednici.

Ubeđeni smo da je Tadić naškodio i sopstvenom ugledu, kao ondašnjem prvom i političkom reprezentu nove demokratske Srbije.

14. Neuvažavanjem interesa žrtve i sredine u kojoj su zločini učinjeni, Tadićeva odluka o pomilovanju ZS, unesto da sanira i umanjuje, povećava i stvara nove štetne posledice zločina (jedno ubistvo i dva pokušaja ubistva), povećava i onako velike raskole između Albanaca i Srba, naročito na Kosovu.

15. Objektivno, makar da Tadić to i nije hteo, njegovom odlukom se ohrabruju oni koji su činili zločine, podstrekavali na njih, pomagali ili sudelovali u njihovom izvršenju a sada rade na prikrivanju zločinaca.

16. Tadić je u ime Srbije, neovlašćeno i nezakonito anulirao odluku međunarodnog sudskog veća i ubici oprostio trećinu kazne.Ako ne zbog Albanaca, a ono zbog Srba koji će sa njima živeti na Kosovu, nije smeo da prenebregne interese i osećanja preživelih i članova porodica, rodbine, sunarodnika, kao i svih onih pravdoljubivih u Srbiji i svetu koji ih smatraju žrtvama, saosećaju sa njima i veruju u pravednost i zakonitost sudske odluke koju je Tadić neovlašćeno anulirao.

17. Albanci koji su preživeli masakr u Račku, kao i porodice ubijenih i drugih žrtava širom Kosova, Tadićevu odluku doživljavaju kao solidarisanje i nagrađivanje jednog od desetine zločinaca iz Račka, a to doživljavaju kao nepravdu prema njima, po vekovima učvršćivanoj logici, iskazanoj u staroj latinskoj sentenci – Qui parcit nocentibus, innocentes punit – Ko prašta krivcima, kažnjava nevine.

U sredinama kakve su Kosovo, Crna Gora, Sardinija i Korzika, u kojima je kako je poznato, još uvek očuvana plemenska svest i krvna osveta (“Ko se ne osveti, taj se ne posveti”), vekovima se iskristalisalo i ukorenilo ubeđenje – da bez pristanka žrtava i porodica žrtava, nema oproštaja niti pomilovanja.

Šta god da mislimo o takvom stavu, ne smemo zaboraviti da on realno postoji, pa ako odlukama o pomilovanju ubica ili zločinaca, ne želimo da iritiramo i frustriramo žrtve i one koji pate zbog njih ili sa njima saosećaju, moramo voditi računa o interesima žrtava zločina i sredine u kojima su oni, ne slučajno, dogodili.

18. Uvažavanjem interesa žrtava zločina i njihove uže ili šire sredine, doprinelo bi saniranju svih posledica zločina i sagledavanju njihovih stvarnih uzroka. Demokratske snage u Srbiji i svetu, sa jakim razlozima su to očekivale od Tadića.Uzalud, Tadić toga nije bio svestan ili to nije hteo.

Od četničkog Vojvode Nikolića očekujemo da pravnosnažno osuđenom policajcu-ubici ZS dodeli ordenje i odlikovanja jer je ubistva izvršio u ime države, po naređenjima pretpostavljenih u policijskoj službi.

19. Pravednim odlukama o pomilovanju, saglasno ovlašćenjima za njihovo donošenje, obnovile bi se pokidane veze i dala nada zajedničkom životu Srba i Albanaca na Kosovu. Time bi se ojačale poziciju srpskih enklava na Kosovu i Srba koji u njima žive, predupredili mogući novi zločini od ekstremista sa prostora severno od Ibra, što će Albanci morati da cene kao iskreno pružanje ruke za pomirenje.

20. U važećem pravnom sistemu Srbije, iako ju je Tadić neovlašćeno doneo, iako je nezakonita i veoma štetna za sve, a prvenstveno za Srbe i Srbiju, Tadićeva odluka o pomilovanju ZS je konačna i ona se više ni na koji način ne može ukloniti.

21. Iz iznetih razloga, predsednici Srbije, odnosno njihovi pravni savetnici i Ministarsto pravde trebalo bi da preispitaju osnovanost i svrsishodnost Tadićeve odluke o pomilovanju ZS, te uporede postojeće propise sa rešenjima i procedurama pomilovanja u demokratskim državama, a sve sa ciljem da se odlukama o pomilovanju ne narušavaju, nego prevazilaze i pomiruju sučeljeni i protivurečni interesi zločinaca, žrtava i uže i šire zajednice u kojoj je zločin nastao.

Napominjem – imena i drugi identifikacioni podaci pomilovanog ZS, žrtava njegovog zločina, te brojevi i datumi odluka, dobro su mi poznati, ali ih ne obelodanjujem.Možda će o njima pisati Lažanjski, Galović i slični, uskoro, kada im šefovi narede.
U Beogradu,25. april 2015 Đorović Golubov Lakić,
potpukovnik pravne službe JNA u penziji