Lakić Đorović: Srpski zločini prema Bošnjacima Vlasenice u BiH, od aprila do septembra 1992.

– Odsecanja glave, drobljenje tela gusenicama tenk, druga monstruozna ubijanja, silovanja i drugi teški zločini

Od aprila do kraja septembra 1992. godine, za vreme oružanog sukoba u Republici Bosni i Hercegovini (BiH), u gradu Vlasenica i više sela opštine Vlasenica u BiH, pripadnici paravojne grupe koju je, radi vršenja ratnih zločina protiv civilnog stanovništva, organizovao i predvodio DN, zvani J, a delovala je pod kontrolom i uz podršku Vojske Republike Srpske (VRS), Policije Republike Srpske i borbene grupe Novosadskog korpusa Vojske Jugoslavije (VJ) sastavljene od borbenih posada oko 90 tenkova i oklopnih borbenih vozila, kršeći pravila međunarodnog prava, i to: člana 3. stava 1. tačka 1) pod a) i c) i člana 32. Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata, od 12. avgusta 1949. godine, ratifikovane Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 28. marta 1950. godine (“Službeni list FNRJ”, broj 24/50 ) i protivno članu 4. stav 2. pod a) i e) u vezi sa stavom 1. toga člana i članom 13. Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnih oružanih sukoba, od 08. juna 1977. godine, poznatog kao Protokol II, ratifikovanog od Narodne skupštine SFRJ 26. decembra 1978. godine (Službeni list SFRJ, Međunarodni ugovori, broj 16/78 ), u više navrata, izvršili su više sledećih ratnih zločina protv civilnog stanovništva – ubistva, mučenja, nečovečna postupanja, nanošenje velikih patnji i povreda telesnog integriteta i zdravlja, silovanja i prisiljavanje na prostituciju, primenjivanje mera zastrašivanja i terora, protivzakonito lišavanje slobode (zatvaranje) – u smislu člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republika Jugoslavije (KZ SRJ), u vezi sa članom 22.KZ SRJ, kao saizvršioci, a neki od prijavljenih, kao podstrekači po članu 23.KZ SRJ i pomagači po članu 24. stav 2. KZ SRJ,

1.U januaru 1992. Srbi iz Vlasenice i osam susednih opština ovoga dela Bosne i Hercegovine (BiH) proglasili su “Autonomnu oblast Birač“. Oko 21. aprila 1992. srpske snage, koje su se sastojale od Jugoslavenske narodne armije (u daljnjem tekstu: JNA), paravojnih snaga i naoružanih mještana, preuzele su vlast u gradu Vlasenici.Srpski Krizni štab je preuzeo upravljanje gradom i na sve zvanične funkcije imenovao Srbe.
Mobilisani su lokalni Srbi, koji su preuzeli vojne dužnosti od snaga JNA i tako su u ovom delu BiH oformljene vojne jedinice Vojske Republike Srpske (VRS). Vojne posade oko 90 tenkova i oklopnih transportera novosadskog korpusa JNA, sprovele su, na gradskom fudbalskom stadionu, obuku lokalnih Srba za upotrebu tih tenkova i transportera.12. maja 1992. godine, JNA je tih 90 tenkova i transportera, sa obučenim i uvežbanim posadama za njihovu borbenu upotrebu, ostavila novoformiranim jedinicama VRS.

Novoformirane jedinice VRS u ovom delu BiH, imale su dve osnovne dužnosti.Prvo – čuvaje važnih objekata i, drugo – traženje Bošnjaka i nesrba koji su, tražeći spas od podivljalih Srba, pobegli u okolne šume. One koji su ostali, bosanski Srbi su proterali ili uhapsilii.

Krajem aprila i tokom maja 1992. godine, lokalni Srbi i policajci Stanice javne bezbijednosti (SJB) Vlasenica, uz pretnju oružjem privodili su Bošnjake i nesrbe u tu SJB, a neke u pritvorske prostorije Opštinskog suda u Vlasenici. Ispitivali su ih, navodno da bi sprečili njihovo dalje naoružavanje, brutalno ih premlaćivali, ponižavali i neosnovano lišavali slobode, sve sa krajnjim ciljem da stvore atmosferu straha i nesigurnosti i prognaju na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, uglavnom na području Kladnja ili Cerske, kao i radi preuzimanja svih lokalnih institucija i preduzeća.

2. Krajem maja ili početkom juna 1992., srpske snage su osnovale zarobljenički logor u Sušici, kojim su upravljale vojska i lokalna milicija. To je bio glavni zarobljenički objekat na području Vlasenice, a nalazio se oko jedan kilometar od grada. Bošnjaci i nesrbi iz okolnih sela, noću su se skrivali u okolnim šumama, a danju su boravili u svojim kućama.

3. Po prethodnom planu i međusobno podeljenim ulogama, 12. juna 1992. godine, vojno-policijske snage Republike Srpske, sa parapolicijskim grupama u njihovom sastavu i pod njihovom kontrolom, opkolili su selo D, opština Vlasenica, Republika Srpska – BiH. Nakon nasumičnog granatiranja, sprovedenog radi širenja straha i progona Bošnjaka iz toga sela, išli su od kuće do kuće iz kojih su ukućani panično bežali.Spalili su više kuća i pomoćnih objekata. Kao i svake noći od početka juna, sa padom mraka, svi Bošnjaci sela D su pobegli u obližnju borovu šumu,skrivajući se od pripadnika srpskih snaga.Narednog dana, 13. juna 1992. godine, srpske sange sprovele su poteru za grupama Bošnjaka koji su se skrivali u okolnim šumama.

4. Pokušavajući da im umaknu, bošnjačke porodice D i K su odličili da se podele i beže u različitim pravcima.MD se sakrio i pritajio u obližnjem žbunju, a kasnije je dospeo u Cersku, a potom u Srebrenicu, gde su ga srpske snage ubile.EK, njena majka FD i strina ZD, pobegle su i sakrile se u deo šume koji se zove Arfina šuma.HK i njegov šurak H(A)D, pobegli su preko potoka u deo šume koji se zove Bukvanje (Bukova šuma).

Međutim, dva srpska vojnika su ih pronašli.EK ih je prepoznala.Bili su to EĐ i ZV, njeni nekadašnji školski drugovi. Najverovatnije su i oni prepoznali nju i njenog brata H(A)D i muža HK.

Srpski vojnik EĐ (od oca Srbina i majke Muslimanke/Bošnjakinje), pokazujući rukom na žene, upitao je HK, – “ko su ti one”? Kada je HK odgovorio, EĐ je opsovao “majku balijsku”. Jednog momenta EĐ je prišao EK. Počeo je da je pretresa.U džepu je našao kutijicu sa nakitom, bacio je na zemlju i zgazio nogom, prosuvši nešto njenog zlatnog nakita u travu. Sa desne ruke EK skinuo je verenički prsten i stavio na mali prst svoje ruke. Potom je izvadio nekakav nož sa ogromnim sečivom, oborio H(A)D na zemlju i zamahnuo kao da će da ga ubode. H(A)D ga je pitao – “zar ćeš da me ubiješ iako smo zajedno išli u školu?, a EĐ mu je odgovorio u smislu – “Ubio bih sad i rođenu nanu i đeda što nisu bili četnici ovako kao i ja”.Ustao je sa H(A)D i tada ga nije ubio.

5. Svih petoro Bošnjaka – EK, njenog muža HK, njenog brata H(A)D, majku FD i strinu ZD, poterali su pred sobom prema selu Zeban, opština Vlasenica.Kada su, u tome selu, došli pred kuću AB, EĐ, je naredio svima da zastanu, a on je ušao u kuću i spalio je.
Po pristizanju u selo Đemat, opština Vlasenica, EĐ je zazvonila “motorola” i EK i ostali Bošnjaci čuli su kako mu neko naređuje da se vrati u selo Gradina.Čuli su i kako EĐ negoduje i tome naredbodavcu objašnjava de je hteo da “lovi džukele” nazivajući tako Bošnjake. Ipak je mora da posluša to naređenje i krenuli su, preko mesta Borić, prema Gradini. Po pristizanju u selo Gradina, opština Vlasenica, nedaleko od zgrade Mjesne zajednice Gradina, EK i ostali, videli su tri bezživotna tela. Prepoznale su MO, zvanog M i njegova dva sina – I (1974) i IO (1973). Na mestu izlaska na glavni put Vlasenica – selo Donji Zalukovik, u kanalu pored puta EK i ostali su videli i četvrto bezživotno telo H.Bio je zadavljen žicom, a ruke su mu bile vezane.

6. Kada su petoro zarobljenih Bošnjaka doveli kod raskrsnice Baćino Brdo – Gradina, u selu Gradina, opština Vlasenica, priveli su ih do velike grupe vojnika VRS.EK, a i ostali su prepoznali DN,zvanog J (dalje u tekstu:DN-J) i shvatili su da je on komandovao tom velikom grupom vojnika, kao i da je on bio onaj što je EĐ, “motorolom” naredio da ih dovede na to mesto. Pored ostalog, zarobljeni su tako zaključili po sadržini rasprave između EĐ i komandanta DN-J.
Ubrzo su odvojili žene od muškaraca. HK i H(A)D, odveli su iznad puta i odmah počeli da ih surovo premlaćuju. Udarali su ih “iz sve snage, rukama i nogama”. EK,njenu majku FD i strinu ZD, gurnuli su u jednu lokvu punu krvi ispod puta. EK je lice bilo umrljano tom krvlju.
EĐ je naredio vojniku GV, da mu iz obližnje kuće donese što deblje električno kablo.Kada mu je ovaj doneo takvo kablo, EĐ je na njemu, vezivanjem napravio čvorove veličine pesnice.Uz povike ” Ajde da čujem koja će da više vristi “, tim kablom je naizmenično surovo udarao EK, njenu majku FD i strinu ZD.

7. U jednom momentu, EĐ je EK odvojio od majke FD i strine ZD. Pokazujući na izdvojenu EK, pitao je prisutne vojnike “ima li dobrovoljaca ” a vojnici su joj prostački, uvredljivo i pogrdno dobacivali. Jednog momenta, EĐ je EK zavukao cev puške ispod košulje i trzanjem pokidao dugmad, pa je EK, raskopčane košulje stajala pred vojnicima.Bila je zaplašena, bespomoćna i bilo ju je stid.Muž, brat, majka i strina bespomoćno su posmatrali kako EĐ muči i ponižava EK.Nisu joj mogli pomoći, i oni su bili poniženi i strašno patili zbog toga.

8. Ubrzo se EĐ okrenuo prema H(A)D (bratu EK) i ponovo potegao onaj isti nož sa dugačkim sečivom.Zasecao mu je kožu svuda po telu. H(A)D je vrištao i jaukao. Jednom od vojnika EĐ je dao so i ovaj ju je sipao na H(A)D krvave rane. Tako izmučenom H(A)D, na izdisaju, EĐ je u usta strpao luk ubran u obližnjoj bašti, prisiljavajući ga da, sa tako napunjenim ustima i tako krvavih i “zasoljenih” rana, odgovara na postavljena pitanja – gde se kriju ostali D gde im je oružje? EĐ se izrugivao Hasanovim mukama, govorio je prisutnim vojnicima: “Vidite li, on neće da priča sa mnom.Pošto neće da priča, šta da radimo”? U jednom momentu, EĐ je tim ogromnim nožem odsekao glavu H(A)D, pred očima njegove sestre, strine, šuraka i prisutnih srpskih vojnika. Odsečenu glavu bacio je nekoliko metara dalje. Samo majka FD nije videla odsecanje glave svoga sina H(A)D, jer joj je neko od vojnika zaklonio pogled. Svo prethodno mučenje svoga sina gledala je i ona i slušala njegove krike.Mučenje i odsecanje glave H(A)D, posmatrali su i slušali, njegova sestra EK, šurak HK, strina ZD, DN–J i vojnici VRS koje je on predvodio.

9. Dok je EĐ mučio H(A)D, DN-J je primetio da se u rasadniku koji se nalazio na 20 do 30 metara od njih krije neki čovek. DN-J je uzeo od EĐ nekakav spsecijalni metak, stavio ga u pušku i njime pucao u toga čoveka.Čovek se zgrčio i videlo se da je pogođen tim hicem.Kada su dvojica vojnika, po naređenju DN-J, donela toga ranjenika, EK, njena majka FD, strina ZD i muž HK, prepoznali su ranjenog i videli da se radi o AH (1970), Bošnjaku iz sela Hi, opština Vlasenica. Kako su ga vojnici vukli po zemlji, spale su mu pantalone i videlo se da je pogođen u butinu. Telo mu je ubrzo dobilo tamno plavu boju i podlegao je povredama.

10.Ubrzo nakon što je EĐ ubio H(A)D i potpuno obnažio EK, a oko nje se okupili vojnici, iz pravca sela Barice, naišao je oklopni transporter na koje je bio vezan BD (1972), Bošnjak iz sela D, opština Vlasenica. Vojnici koji su bili oko EĐ, skinuli su vezanog BD sa transportera i, brutalno ga premlaćujući, ispitivali – gde se kriju D i imaju li naoružanje?Nakon njegovih odgovora – da on ništa ne zna, vojnici su ga, po odobrenju DN-J i EĐ, oborili na makadamski put, razapeli mu i vezali noge i ruke, a transporter mu je prelazio preko jedne noge, potom druge, zatim preko ruku i ostalih delova, sve dok mu svo telo nije iskomadano i pretvoreno u krvave grudve zdrobljenih kostiju i ljudskog mesa.Srpski vojnici iz transportera odvezli su se njime prema selu Barica, opština Vlasenici.

11. Odmah po odsecanju i bacanju glave H(A)D, EĐ se okrenuo EK (sestri obezglavljenog), i, preteći nožem, naredio joj da se skine.Ona je skinula košulju i majicu, a EĐ joj je vrhom od puške otkopčao i skunuo pantalone, a potom i gaćice.EK je bila potpuno gola, vojnici su joj se sasvim približili, okružili je i zahtevali od nje da se okreće u krug, da bi gledali njeno telo. EK je bila u trećem mesecu trudnoće. Dva vojnika su zahtevali da sa njima ode u obližnju kuću.Bila je obamrla od straha i stida.Noge su joj bile ukočene.Nije mogla ni da se pomeri.Vojnici su joj rekli da će je oni nositi. Sve ovo posmatrali su i slušali njen muž, majka i strina.U tom momentu naišao je beli kombi, zaustavio se i iz njega su izašli srpski vojnici u crnim uniformama.Neki su bili maskirani, kapama sa prorezima za oči. Svi, osim jednog, koji im je bio komandir, vodili su po jednog psa.Taj, koji je bio komandir, prekinuo je dalje mučenje EK, a EĐ zapretio oružjem ako pokuša da joj naškodi.Naredio je nekom od svojih vojnika, pa je ovaj iz neke obližnje kuće, doneo mušku odeću i dao je EK, te se ona obukla.Taj komandir je naredio putaru nepoznatog imena i prezimena, sa nadimkom K, da EK, njenu majku FD i strinu ZD, sprovede u logor Sušica, zapretivši putaru K da ženama “ne sme faliti dlaka sa glave”.
HK, muža EK, odvojili su od njegove supruge EK,tašte FD i ZD. Odvojenog HK su zadržali DN-J i vojnici VRS koje je on predvodio, navodno da im pokaže put do Cerske, a zapravo su time hteli da ih još više zastraše i učine bespomoćnijim.

12. Na putu prema logoru Sušica, EK, njena majka FD i strina ZD, kao i putar K, koji je njih tri sprovodio, istoga dana, 13. juna 1992. godine, u popodnevnim satima, u selu Barica, opština Vlasenica, videli su bezživotno telo N nepoznatog prezimena, starog 60 godina iz Vlasenice, gde je radio kao časovničar (“sahatdžija”).Sećaju se da je njegovo telo bilo veoma naduveno.U selu Barice, opština Vlasenica, EK i troje ostalih videli su bezživotno telo AK, starog oko 72 godine, iz zaseoka Toplik, sela Gradina, opština Vlasenica.

13. Toga dana, u popodnevnim satima, putar K je sve tri Bošnjakinje predao vlastima logora Sušica. Smestili su ih u jedan od hangara toga logora, koji je već bio prepunjen zarobljenim Bošnjacima.Sve tri su odmah prisilili da potpišu izjave kojima svu svoju imovinu, pokretnu i nepokretnu, ostavljaju Vojsci Republike Srpske.Za potpisivanje izjava, odvojeno su ih odvodili u logorsku stražarnicu. Izjavu je prvo potpisala FD, potom ZD,a onda EK. Tom prilikom, u stražarnici, EK su pokazali spisak Bošnjaka iz Vlasenice i od nje zahtevali da im za svakog sa tog spisak kaže gde se nalazi. Pošto ona nije poznavala lica sa toga spiska, nije ni znala gde se nalaze, te im je tako i kazala i odmah su je vratili u logorski hangar, među ostale zarobljenike. Oko 20:00 časova, logorski stražari su zatvorili vrata hangara.
Od početka juna 1992. pa približno do 30. septembra 1992. DN-J je bio jedan od komandanata logora Sušica. Logor se sastojao od dve glavne zgrade i jedne manje kuće. Zarobljenici su bili smešteni u hangaru koji je ranije služio kao skladište naoružanja i sredstava Teritorijalne odbrane (u daljnjem tekstu: logorski hangar) dimenzija 50 sa 30 metara. U periodu od kraja maja do oktobra 1992. u hangar u logoru Sušica zatočeno je čak 8.000 civila Bošnjaka i drugih nesrba iz Vlasenice i okolnih sela.
Broj zarobljenika u hangaru po pravilu se kretao između 300 i 500 ljudi. Logorski hangar je bio užasno pretrpan, a životni uslovi očajni. Hrana za zatočenike je bila oskudna i često pokvarena. Druga glavna zgrada bila je manja i koristila se kao skladište uniformi i opreme.
Osim toga, stražari i komandant logora koristili su manju kuću za, između ostalog, ispitivanje Bošnjaka i drugih nesrpskih zarobljenika.

U logoru Sušica su držani muškarci, žene i deca, a katkada su bile zatvorene i cele porodice. Žene i deca su obično ostajali samo kratko vreme pre nego što bi ih prisilno premestili u okolna Bošnjačka područja, najčešće Kladanj i Cersku. Pre prisilnog premještanja, nesrbi su obično morali da potpišu dokument s izjavom da to područje napuštaju dobrovoljno i da se odriču svoje imovine.
Stražari su svakodnevno surovo tukli zarobljenike. Mnogi zarobljenici su umrli od posledica premlaćivanja.

14. Mnoge od zatvorenih žena bile su podvrgavane seksualnom zlostavljanju, uključujući silovanje. Logorski stražari i drugi muškarci kojima je bio dozvoljen ulazak u logor često su noću izvodili žene iz hangara. Kada su se vraćale, žene su često bile sa pocepanom odećom, zamršene i rasčupane kose, uplakane, mnoge sa modricama po telu, van sebe i u traumatizovanom stanju.

15. U narednih 14 dana, koliko su njih tri držali u logoru Sušica, EK je često viđala kako u hangar ulaze i borave EĐ, putar K, ZO zvani M, ZV zvani V, SS, LjR, ČR i drugi iz njihove zločinačke grupe.Uvek su mučili, ponižavali, brutalno premlaćivali i zastrašivali zarobljene Bošnjake iz hangara.Tih dana EĐ i ostali iz grupe, dovodili su u logor desetine mlađih Bošnjaka.Upravo njih su najbrutalnije tukli, a više njih su ubili pred očima mnogih drugih zarobljenika i logorskih stražara.

16. Jednog dana, rano ujutru, 21. ili 22. juna 1992. godine, EĐ je ušao u hangar, prišao EK i upitao je – da li je ona žena HK? EK se uplašila i ćutala je, jer je bila saznala da su njene komšije R, logorskim stražarima i vojnicima VRS, ispričali da je ona u logorskom hangaru, a da je njen muž, HK, uspeo da pobegne od Srba odnosno Vojske RS, pa se plašila da će se Srbi njoj osvetiti.EĐ je sve to i lično znao, jer je on poznavao i EK i njenog muža HK. EĐ je izveo EK iz hangara i odveo u stražarsku kućicu. U kućici, je EĐ pitao EK – “gdje ti je brat”, a ona se nije mogla suzdržati pa mu je odgovorila – “Pa ti si ga zaklao”. EĐ ju je ispitivao još za neke druge Bošnjake, od kojih su neki već bili umrli. Nije poznavala te Bošnjake i ništa nije znala da mu kaže o njima, pa ju je vratio u hangar.

17. Narednog dana, 22. ili 23. juna 1992. godine, kod EK u hangaru, došao je neki njoj nepoznati (NN) logorski stražar, koga su ona i ostali zarobljenici zapazili po govornoj mani.Nasilno je izveo EK iz hangara i odveo u stražarsku kućicu, u kojoj su se već nalazili EĐ i još jedno lice koje je nosilo čarapu na glavi, tako da ga ona nije mogla prepoznati.EĐ je ponovo otpočeo da je ispituje o Bošnjacima sa spiska.Pošto EK nije mogla da vidi imena sa toga spiska, zamolila je EĐ da joj primakne taj spisak, a on ju je umesto toga, iznenadno udario snažno nogom u stomak, a potom gurnuo te je ona pala grudima i stomakom preko stola. Osetila je snažne bolove u stomaku. EĐ je kazao onom drugom, koji je imao čarapu na glavi, da siluje EK, što je ovaj i učinio, tako što je EK skinuo odeću i, dok je ona ležala potrbuške preko stola a EĐ je držao za vrat i glavu, izvršio nasilnu vaginalnu penetraciju.Kada je maskirani muškarac završio nasilni snošaj, EĐ mu je rekao “Jarane, slobodan si, budi siguran da te nije prepoznala”.Sve to je posmatrao NN stražar sa govornom manom, koji ju je doveo iz hangara.Taj stražar joj je dao vode i rakije i rekao joj da se smiri, a ubrzo potom ju je vratio u hangar.EK nikome nije kazala da je silovana.Tokom noći, u stomaku je osećala sve jače bolove i sve obilnije je krvarila. Kada je sutra dan otišla u poljski klozet, shvatila je da je pobacila svoj prvi, skoro tromesečni zametak.Jedan od logorskih stražara, po imenu Z, čije prezime joj nije poznato, dao joj je vode da se umije, a naredna tri dana, krišom, da ga ne vidi EĐ i ostali iz njegove grupe, donosio joj je i vodu i hranu, jer je EĐ bio zabranio da se EK daje hrana. Taj stražar Z, kazao je EK i da se ona nalazi na spisku za streljanje, ali da će on pokušati da je spasi i uvrsti u spisak za razmenu zarobljenih.

18. Logorski stražar Z, uspeo je da EK uvrsti u spisak za razmenu zarobljenih.Po njegovom savetu, rano ujutru, 27. juna 1992. godine, na dan kada je dogovorena razmena izvršena, EK se umotala strininom šamijom i obukla strinine dimije, i tako maskiranu, Z je uspeo da je, zajedno sa majkom FD i strinom ZD, ubaci među ostale, u kamion u kojem se on nalazio. U drugom kamionu je bio DN-J, pa ju je Z tobože gurao i udarao uz ostale zarobljenike, da je DN-J i EĐ ne prepoznaju i skinu sa kamiona.Srbi su ih kamionom prevezli do Šošara,gde su tu grupu zarobljenih oslobodili.Odavde su oslobođeni zarobljenici, među kojima i EK,njena majka FD i strina ZD, bez dalje pratnje Srba, pešice,u predvečerje istoga dana, stigli u Novu Kasabu, gde su i prenoćili.Sledećeg dana, preko Konjević Polja, došle su do Pobuđe, gde se EK našla sa mužem HK. Do januara 1993. godine živeli su u C….., a potom u T…., do 15. januara 2003. godine, kada su se vratili u Vlasenicu, i u njoj neprekidno živeli do sada. Prvo su živeli u kući MK, jer su kuće njenog muža i majke spaljene. Sada žive u kući njene majke FD koju su napravili od pomoći i donacija nekih međunarodnih organizacija. Nakon oslobođenja, EK je saznala da je Z, srpski vojnik koji joj je pomogao da izađe iz logora, bio iz sela Cikoška Rijeka, opština Vlasenica, a da je poginuo na mestu Rogosija, pri napadu srpskih snaga na bošnjačke snage u mestu Cerska kod Kladnja.

19. EK je nakon oslobođenja saznala da su njenog oca AD (1933.), iz sela D, koji je bio težak alkoholičar, tačno neutvrđenog dana u septembru1992. godine, ubili lokalni Srbi, nedaleko od A kuće.Glavu su mu odsekli i nikada nije pronađena, a trup bez glave pronašao je njegov sinovac, A(M)D i sahranio ga nedaleko od kuće, na mesto koje se zove Strana, ispod jedne kruške, gde se posmrtni ostaci i sada nalaze, jer porodica nije htela da ih pomera niti sahranjuje na groblje.

20. MD (60), stric EK, nakon što se 13. juna 1992. godine bio sakrio u žbunju i tako izbegao da tada padne u srpske ruke, uspeo je nekako da dođe u Cersku, a onda je dospeo u Srebrnicu, gde mu se gubi svaki trag.Do pre nekoliko godina o njemu se ništa nije znalo, a tada je njegova butna kost, kao jedini posmrtni ostatak MD, pronađena u jednoj od masovnih grobnica u okolini Srebrenice, BiH. Strina FD (65), preživela je rat i umrla je 2006.godine i sahranjena na gradskom groblju u Vlasenici. Rođak SD (1966.) iz D je nestao i nikada nije pronađen.Njegov stariji brat MD (1964) iz D sada živi u Americi.

21.Tačno neutvrđenog dana, krajem maja ili tokom juna 1992. godine, u Vlasenici, EĐ i ZO, iz kuće BF, nasilno su odveli kćerku BF i još jednu NN devojku bošnjačke nacionalnosti, stare 20 godina i zatvorili u kuću porodice T, koja se nalazila u neposrednoj blizini.Odmah po dovođenju u kuću T, EĐ i ZO, silovali su obe devojke.Nakon oko jednog sata, obe su devojke odveli i zatvorili u kuću izvesne B, zvane B, supruge S nepoznatog prezimena, a koja je držala hemijsku čistionu u Vlasenici.U B kući su srpski vojnici, radi seksualnog iskorišćavanja uključiv i silovanje, držali više bošnjačkih devojaka i mlađih žena. Zatvorene devojke i žene, EĐ i ZO i drugi iz njihove grupe, prisiljavali su da se prostituišu i pružaju seksualne usluge drugim licima. Otetu i zatvorenu kćerku BF, kao i B zvanu B, vlasnicu kuće i mnoge od silovanih žena i devojaka iz njene kuće, EĐ, ZO i drugi iz njihove grupe, ubili su krajem septembra 1992. godine, a neke su odveli u nepoznatom pravcu i od tada im se gubi svaki trag.

22. Tačno neutvrđenog dana, sredinom leta 1992. godine, braća EĐ i AĐ, u nameri da spreče oslobađanje i izvršenje dogovorene razmene zarobljenih bošnjačkih žena i dece iz logora Sušica za Srbe koje su držale oružane snage Bošnjaka i Armije BiH, na autobuskoj stanici u Vlasenici BiH, uz rafalnu pucnjavu i pretnju da će ih sve pobiti, iz dva autobusa izbacili su oko 60 bošnjački žena i dece koji su u autobuse bili ukrcani radi razmene i proterivanja u Kladanj, među kojima i A(O)P-S, devojačko P, zvanu A i njeno dvoje dece.

Vođa i predvodnik ove zločinačke grupe bio je DN, zvani J, koji je sada na izdržavanju kazne zatvora od 20 godina, koju mu je, za izvršene zločine, pravosnažnom presudom, po sporazumu o (potpunom) priznanju krivice, izrekao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju.Iako je skoro opšte poznat i već osuđen, i njega sam identifikovao inicijalima.

Imena ostalih ubica i zločinaca, ubijenih, silovanih, kao i očevidaca zločina, zamenio sam inicijalima, da ne naškodim očekivanoj istrazi i suđenjima zločincima, makar glavosečama,koji su još uvek na slobodi, u policijskim i vojnim uniformama.

Žalim što neizbežna identifikacija inicijalima umesto potpunim imenima i prezimenima, ovu žalosnu priču čini manje jasnom.

Odsecanja glava i tenkovsko mlevenje tela nenaoružanih i bespomoćnih Bošnjaka, sračunato je na zastrašivanje preživelih, radi etničkog ćišćenja prostora Vlasenice od nesrba.

Prema popisu iz 1991. godine, od 33.817 stanovnika opštine Vlasenica, njih 55% su bili Muslimani, 43% Srbi, a 2% su se izjasnili kao “ostali”. Od oko 7.500 stanovnika grada Vlasenice 65% su bili Muslimani a 35% Srbi.

U Beogradu, 14. maj 2015. Đorović Golubov Lakić,
potpukovnik pravne službe JNA u penziji

Advertisements