Lakić Đorović: Prenos i ponovno sahranjivanje „mošti“ Ise Šalje – Boljetinija

– nepomirljivo dele Albance i plaše Srbe, ali su prilika za „simbolično pomirnje Albanaca sa Srbima i Crnogorcima“; šta će se dogoditi ako četnici pronađu „mošti“ Dragoljuba – Draže Mihailovića?!

Dnevni list “Politika”, 22.maja 2015., na istoj strain, objavio je kolumnu Nedžmedina Spahiu pod naslovom “Mošti Ise Boljetinija dele Albance” i kolumnu Boška Jakšića “Ponižavanje istorije”. Mislim da se u oba teksta zapravo govori o ponižavanju istorije, koje već uznemirava sve narode Balkana, osobito one koji su još uvek u više susednih “neprijateljskih” država.

Gospodin Spahiu (profesor političkih nauka Univerziteta AAB u Prištini; ranije predavao na Univerzitetima Tirane, Tetova i  Hamburga), predočava srpskoj (i drugoj) javnosti – da je 10.jun, kao najvažniji datum u istoriji kosovskih Albanaca, određen i kao dan kada će posmrtni ostaci Ise Boljetinija (1864–1916) biti ponovo sahranjeni.

Professor Spahiu, sumarnim prikazivanjem nekoliko, ne slučajno odabranih, momenata burnog života Ise Šalje, zvanog Isa Beg – Boljetini, bez vrednovanja njegove stvarne istorijske uloge, kao, nenametljivo i usputno, iskazuje divljenje Boljetinijevom “junačkom” držanju , te predočava – da je tokom gotovo 100 godina od ubistva, Boljetini prerastao u mit albanskog nacionalizma, tako da i sama najava prenosa i ponovne sahrane njegovih “mošti”, danas nepomirljivo deli Albance, plaši Srbe, ali je prilika za simbolično pomirenje Albanca i sa Srbima i sa Crnogorcima (čija je Vojna žandarmerija/policija, 23. januara 1916. godine, u Podgorici, ubila Boljetinija).

Profesor Spahiu kaže: “Kada je 28. novembra 1912. u Valoni proglašena nezavisnost Albanije, njen prvi premijer Ismail-Kemal Vljora (1844–1919), inače dotadašnji diplomata Osmanske imperije, nije smeo da podigne albansku zastavu sve dok iz Kosovske Mitrovice, sa svojih 300 boraca, nije pristigao Isa Boljetini.Zato su Ismail-Kemal Vljora i Isa Boljetini (srpskoj javnosti poznati sa onog banera koji je nosio dron na stadionu Partizana) prerasli u mit albanskog nacionalizma.Mit je podgrevan i u doba komunističkog diktatora Envera Hodže, iako je Hodža likvidirao skoro sve potomke obe porodice.Isu Boljetinija je, zajedno sa još sedam njegovih saboraca, 23. januara 1916. u Podgorici ubila crnogorska vojska. Navodno je otac Milovana Đilasa uzeo njegov pištolj.”

Ko je zapravo Isa Šalja/Isa Shalla, zvani Isa Boljetinac/Isa Boletini i Isa Beg Boljetini

Isa Boljetinac (albanski Isa Boletini), čije pravo ime je Isa Šalja, rođen je 15.01.1864. u selu Boljetinu kod Zvečana.Albanci ga predstavljaju jednom od vodećih ličnosti gerilske (“kačačke”) borbe protiv vlasti Osmanskog carstva,Srbije i Crne Gore, za oslobađanje i ujedinjenje Albanaca. 

Sa samo 14 godina, Isa Šalja, zvani Boljetinac, po selu u kojem je rođen, kasniji Isa Beg Boljetini,1878. pridružio se Prizrenskoj ligi. Sa samo 17 godina, učestvovao je u bici kod Slivova, aprila 1881. protiv otomanskog ekspedicionog korpusa za likvidaciju Lige.

Kada je Rusija otvorila konzularno predstavništvo u Mitrovici 7. maja 1902. godine i za konzula postavila Grigorija Ščerbina,Isa Boljetinac je zapretio da će biti zapaljena svaka srpska kuća, koja bude sarađivala sa konzulatom. Ruski konzul nije mogao da dođe u Mitrovicu dok Turska Porta,1903. nije naredila hapšenje Boljetinija i odvođenje u Istanbul, gde je ostao do 1906.

Isa-Isa Beg Boljetini, od 1908. tajno, a od 1910. javno, predvodi odmetničko-gerilske i pljačkaške (“kačačke”) akcije protiv vlasti Osmanskog carstva.

Nesporno odvažan, ali izuzetno pohlepan i veroloman, učestvovao je u otimanju zemljišta koje je pripadalo manastiru Visoki Dečani.Vrednost otetog zemljišta bila je procenjena na preko 6.000 ondašnjih turskih lira.Bilo je to dosta veliko bogatsvo.

Sagledavši neminovnost povlačenja Turske sa Balkanskog prostora, očekujući preuzimanje najboljih begovskih “kula i imanja”, kao i visoke državne položaje, Boljetini je u pripremama za Prvi balkanski rat, prihvatio da tajno radi za Kraljevinu Srbiju, ali i za Kraljevinu Crnu Goru.

Pohlepni i verolomni Isa Šalja-Boljetinac, zapravo je radio samo za sebe i svoju odmetničku, kačačku grupu, dobro naoružanih, besprizornih i krvoločnih Albanaca sa prostora Drenice.Već od 1908.godine, Boljetini je predvodio grupu od 10 do 300 odmetnika-pljaškaša, uglavnom bliskih rođaka i poverljivih Dreničana, koje je, za lično obezbeđenje, plaćao opljačkanim sa prostora Kosova, Makedonije, Severa Grčke i Albanije.

Prvi balkanski rat završen je potpisivanjem mirovnog ugovora u Londonu, maja 1913. Turski sultan Mehmed Rešad odrekao se svih teritorija svoga carstva, zapadno od linije Enos-Midija (oko 50 km. zapadno od Carigrada), prepuštajući svoje evropske posede balkanskim koalicionim saveznicima, koji su u ratu učestvovali. Srpski prestolonaslednik Aleksandar je posebno negovao “prijateljske” odnose sa prvacima turske i albanske zajednice Kosova, među kojima su bili Isa Boljetinac (Boljetini), vođa kosmetskih Albanaca, Gani beg Pulja iz Đakovice i mnogi drugi.

Isa-Beg Boljetini je postao miljenik i Kralja Nikole, koji je hteo da Boljetinija iskoristi i za nameravano proširivanje Crne Gore, pripajanjem severnih delova Albanije, od Skadra do Đakovice.Kao predvodnik velike,dobro naoružane i borbeno uvežbane grupe, Boljetini je imao važnu ulogu u očekivanom pripajanju Skadra i severnih delova Albanije, uz već osvojene i Crnoj Gori pripojene Đakovicu, Peć i druge delove Metohije.
Međutim, pohlepni i verolomni Boljetini, očekujući da će dobiti visoke državne pozicije u novo-formiranoj državi Albaniji, osilio se toliko, da je uz nagovor i srpske i austro-ugarske agenture, protiv Crne Gore tajno radio i dok ga je Kralj Nikola držao uz sebe i pomagao uzdajući se u Isa Begovu oružanu snagu i uticaj među Albancima.
Boljetini je učestvovao u proglašenju nezavisnosti Albanije u Valoni, 28.novembra 1912. Zajedno sa Ismail-Kemal Vljora, prisustvovao je konferenciji u Londonu 1913., koja je završena potpisivanjem Londonskog ugovora o miru kojim je formirana država Albanija.

Boljetinac je ostao u Albaniji dok princ Vilhelm od Vida nije napustio zemlju, nakon čega se vratio na Kosovo i Metohiju.

Odmah po objavi i otpočinjanju Prvog svetskog rata, pohlepni i verolomni Isa Šalja –Isa Beg Boljetini, stao je na čelo više hiljada oružano pobunjenih kosovskih Albanaca i perfidnim, podlim prevarnim postupanjima, napao i crnogorsku i srpsku vojsku u Metohiji, na Kosovu i graničnim delovima prema Albaniji.

Njegovih podlosti stideli su se i sami Albanci.Zloupotrebljavao je ulogu vojnih parlamentara, uz isticanje bele zastave fingirao predaju žena, dece i nejači, te uvlačio crnogorske i srbijanske jedinice u prljave zasede, svesno žrtvujući decu, žene i nemoćne.

Odmah po povlačenju srpske i crnogorske vojske sa prostora Kosova, verolomni i pohlepni Boljetini, kao već plaćeni austrougarski agent, stao je sa svojim kosovskim Bašibozukom (para-vojnim i para-policijskim, razbojničko-pljačkaškim skupinama) na stranu Austro-ugarske vojne sile.

Zapravo, nakon prevare Turaka, Mladoturaka, Srba, Crnogoraca, Isa Šalja – Boljetini je stao uz Austro-ugarsku okupacionu silu, da bi se okoristio nastalim ratnim metežom i opljačkao sve što se može odneti.

Kao lešinari, bašibozučke grupe od više stotina kosovskih Albanaca, pod vođstvom Boljetinija, a uz artiljerijsku podršku Austrijanaca, preko Metohije i severne Albanije, nakon raspuštanja crnogorske vojske i bekstva Kralja Nikole i većeg dela crnogorske vlade u Italiju, sredinom januara 1916. godine, nasrnule su na Podgoricu, u nameri da otmu crnogorsku državnu blagajnu, deo oružja i da opljačkaju Podgoricu i Crnu Goru.

Po prirodi kuražni razbojnik i pljačkaš,Isa Šalja – Boljetini, smatrao je da zbog nastalog državnog rasula, u Podgorici nema organizovane sile koja bi se oduprla njegovom pljačkaškom pohodu. Grdno se prevario.General Radomir Vešović, koji je u momentu kapitulacije imao u svojim rukama svu preostalu državnu vlast, istina u rasulu, znao je Boljetinija i postarao se da likvidira i njega i njegovu razbojničko-pljačkašku hordu.

Četa Krilaša (crnogorske vojne žandarmerije/policije, koja je tako nazvana po amblemu velikog orla raširenih krila, koji su nosili na kapama), pod komandama Nikole Aleksinog Đilasa, 23.januara 1916. godine, na tzv. Tuškom drumu, na ulazu u Podgorici, likvidirala je Isa-Bega Boljetinija,predvodnika vise stotina albanskih pljačkaša-razbojnika i 7 lupeža-razbojnika iz njegovog ličnog obezbeđenja.Više stotina Boljetinijevih razbojnika-pljačkaša, raspršilo se u manje grupe i pobeglo nazad, prema Albaniji i Kosovu.

Milovan Đilas u romanu „Besudna zemlja” (Napisan 1954. i 1956; Na engleskom objavljen 1958. A zatim na francuskom, španskom,nemačkom i drugim.Na srpskom je prvi put objavljen tek 2005. godine), po kazivanju svoga oca Nikole Aleksinog Đilasa, opisuje likvidaciju Boljetinca i njegove razbojničko-pljačkaške bande: …„Borba s ljudima iz Isovog bašibozuka nije dugo trajala, uprkos divlje hrabrosti koju su Arbanasi ispoljili. Udar je pogodio i njegove najodanije sljedbenike. Bili su pobijeni svi iz naposredne Isove pratnje, a ostali su se razbježali. Poginuo je i sam Iso Boljetinac. Ali se borio uporno i dugo, kad je preostao sam, na goloj cesti. Ranjen, podigao se na koljena i mada vec slab da drži pušku, pucao je iz pištolja, da se bar zamijeni. Otac je pojurio ka njemu, a divlji Arbanas je naslonio pištolj na lijevu ruku. Ali nije stigao da okine, već ga je bio uzeo na nišan neki krilaš i on je pao. Otac je dotrčao. Iso ga je pogledao velikim i krvavim očima, rekao nešto na svom jeziku što otac nije razumio i izdahnuo. Otac je uzeo njegov veliki pištolj mauzer, drške izlivene u srmu, čuvajuci ga kao najdražu uspomenu”…
Godine 2004. Ibrahim Rugova dodelio je Isa Šalji – Isa Begu Boljetiniju, orden Heroja Kosova. Osnovna Škola u Orahovcu nosi njegovo ime, a u njegovom rodnom mestu postoji “Memorijalni kompleks Isa Boljetinac”.

Isin sin, Bajazit Boljetinac je tokom Drugog svetskog rata učestvovao u borbama protiv pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnici) na teritoriji Novog Pazara.

U centru Skadra je podignut monumentalni spomenik Isi Boljetincu, dok se njegov revolver nalazi u muzejskoj postavci u Tirani.Očigledno, to nije “Mauzer” koji je Nikola Aleksin Đilas uzeo kao ratni trofej od ubijenog razbojničkog predvodnika Boljetinija.

Profesor Salihu, u kolumni piše, “Kada su 1998. godine u Podgorici skrnavljena muslimanska groblja, aktivisti DCK Ibrahima Rugove pokupili su mošti Boljetinija i njegovih saboraca i one su u velikoj tajnosti do kraja rata 1999. čuvane u Kosovskoj Mitrovici. Predsednik Rugova je insistirao da se posmrtni ostaci Ise Boljetinija sahrane uz vojne počasti. Međutim, budući da je Boljetinijevo rodno selo na severu Kosova, Kfor je godinama odlagao taj događaj uz izgovor da još nije vreme da Kosovske bezbednosne snage prelaze Ibar.Kada su, napokon, Boljetinijevi potomci pristali na to da Isa bude sahranjen bez vojnih počasti, organizacioni odbor za sahranu je odlučio da mošti krenu sledećom trasom: Valona, Tirana, Prizren, Priština, Prekaze. Potom bi glavna svečanost bila na stadionu u Kosovskoj Mitrovici (jug), a sahrana u Boljetinu (opština Zvečan).Neki su rekli da ovaj „folk patriotizam” može prizvati nesreću, kao što su je Srbi prizvali prenošenjem moštiju cara Lazara pre nego što su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji.”

U naslovu kolumne i više puta u tekstu, profesor Salihu kaže “mošti”.Verujem da profesor, ako je uopšte vernik,sigurno nije srpske pravoslavne veroispovesti,te “moštima” zapravo smatra i označava zemne ostatke Boljetinija.Naime,u srpskom jeziku,relikvije ili mošti predstavljaju objekat verskog poštovanja, posebno deo posmrtnih ostataka (ili lične imovine) svetitelja. Mnogi hrišćani smatraju da su mošti izvor Božanske energije.Pojam mošti je obrađen u svim većim svetskim religijama,ali najviše u hrišćanstvu, šintoizmu i budizmu.U hrišćanstvu (katoličanstvu i pravoslavlju) su mošti jedan od najstarijih oblika poštovanja svetitelja čije je postojanje dokazano još u 2. veku, daleko pre poštovanja ikona i drugih formi prezentacije svetitelja. Radi održavanja svetačkih moštiju, one se ritualno lakiraju i presvlače s vremena na vreme.U antici je svaki oblik poštovanja mošti bio nepoželjan i bilo čiji posmrtni ostaci su smatrani nečistim. Protestanti još od doba Martina Lutera većinski ne prihvataju tradicije poštovanja mošti i smatraju ih nebiblijskim, dok adventisti i jehovini svedoci ih čak smatraju đavolskim.

Bilo bi krajnje neprimereno i skaredno, zemne ostatke razbojničko-pljačkaškog predvodnika Boljetinija, ako su makar neki zaista očuvani posle gotovo 100 godina, uopšte smatrati i nazivati “moštima” u smislu da su “objekat verskog poštovanja …izvor Božanske energije”.

Verujemo da profesor Salihu ima u vidu i govori zapravo o eventualno preostalim zemnim ostacima Boljetinija, te se verovatno radi o nedoslednosti i/ili jezičko-srpskoj nepreciznosti teksta, budući da na više mesta profesor Salihu govori o “zemnim ostacima”, odnosno o nameri njihovog prenosa i ponovnog sahranjivanja, te problemima koji se mogu očekivati ako se sa tim otpočne.

Posle svega u rastakanju Jugoslavije, počinjenih zločina na njenom prostoru, osobito na Kosovu, i sramoćenja istorije rehabilitacijom Dragoljuba – Draže Mihailovića (kako to, na istoj stranici Politike, lepo opisuje Boško Jakšić), ponovno prenošenje zemnih ostataka (“moštiju”) Boljetinija, ako su 1998. zaista već prenete iz Podgorice u Kosovsku Mitrovicu, zlokobno zvuče reči profesora Salihua- “Kada su, napokon, Boljetinijevi potomci pristali na to da Isa bude sahranjen bez vojnih počasti, organizacioni odbor za sahranu je odlučio da mošti krenu sledećom trasom: Valona, Tirana, Prizren, Priština, Prekaze. Potom bi glavna svečanost bila na stadionu u Kosovskoj Mitrovici (jug), a sahrana u Boljetinu (opština Zvečan).Neki su rekli da ovaj „folk patriotizam” može prizvati nesreću, kao što su je Srbi prizvali prenošenjem moštiju cara Lazara pre nego što su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji.

Nedavna, inscenirana, planska ubijanja u Kumanovu, pokazuju da je za sada, bar za još izvesno vreme, dovoljno ubijanja i prolivanja nevine krvi na Balkanu, pa i na prostoru koji većinski naseljavaju Albanci, svi Albanci Balkana.
Ipak, upravo svi Albanci Balkana,sa iskustvima već četiri generacije od Balkanskih ratova do danas, ne bi smeli ni da razmišljaju, a kamoli da otpočnu planirano nošenje “moštiju” predvodnika razbojničko-pljačkaške bande Ise Šalje – Ise Bega Boljetinija.Ne bi to bilo prizivanje nesreće.Bila bi to gotova nesreća upravo svih Albanaca Balkana.Istina, bila bi to nesreća i svih Srba i Crnogoraca, a i drugih naroda Balkana.

Premda je neprikladno upoređivati “mošti” Boljetinija sa moštima Cara Lazara, upravo su Srbi i srpska Crkva, svima razumnim, pokazali da sulude procesije nošenja moštiju, čak i moštiju svetitelja kao izvora Božanske energije, ne samo da su prizivale nesreću, nego su već uzrokovale katastrofalnu nesreću samih Srba, a i mnogih sa kojima su vekovima opstajali, kako-tako.

Na kraju, odnosno na početku, treba imati u vidu opominjuće zapažanje profesora Salihua , da je mit o Ismail-Kemal Vljora i Isi Šalji – Isa Begu Boljetiniju “podgrevan i u doba komunističkog diktatora Envera Hodže, iako je Hodža likvidirao skoro sve potomke obe porodice”.

Mislim da Isa Boljetini, ne samo da nije Heroj Kosova, nego i da je bio plaćenik koji je izdao i albanski narod i sve druge koje je mogao da izda (Turke, Mladoturke, Srbe, Crnogorce, Talijane, Austro-ugare).

Crnogorska vojna žandarmerija/policija (“Krilaši”) ubila je Boljetinija kao predvodnika razbojničko-pljačkaške bande, te bi prenošenje i ponovno sahranivanje njegovih “moštiju”, bila svojevrsna rehabilitacija ubijenog razbojnika, te je teško i zamisliti da bi Milo Đukanović ili bilo koji predstavnik crnogorske vlasti, pristali da se pred svetom brukaju i prisustvuju tim, pre svega za Albance, sramotnim prenosima i ponovnim pokopavanjima Boljetinijevih “moštiju”.

Profesor Salihu u kolumni kaže da je “inače objavio tekst u vodećim novinama u Prištini i Tirani, sa osnovnom porukom da ovaj događaj (ponovni prenos “mošti” Boljetinija i njihovo ponovno sahranjivanje posle 100 godina) treba da bude iskorišćen ne za novi prkos nego kao prilika za simbolično pomirenje sa Srbima. Sama ličnost Ise Boljetinija ne simboliše nekoga ko je prkosio Srbima. On se borio protiv Turaka, bio je u lošim odnosima sa Austrijancima, u dobrim odnosima sa Englezima i nikada se nije borio protiv Srba. S njima je, u stvari, bio u odličnim odnosima, mada su ga oni, to jest Crnogorci, ubili u Podgorici”.

U istoj kolumni, professor Salihu napisao je i “Da postoji predlog da se, kao gest simboličnog pomirenja Crnogoraca i Albanaca, na ceremoniju sahrane “moštiju” Ise Boljetinija, pozove i crnogorski premijer Milo Đukanović, koji bi predao revolver Ise Boljetinija kosovskim zvaničnicima”.

Čini mi se da su nacionalni mitovi pomutili razum ne samo običnog, frustriranog Albanca, nego i profesora Salihu.
Grešite profesore Salihu, i Vi i svi drugi koji zaista misle da su – ponovno ekshumiranje,ponovni prenos “moštiju” ubijenog predvodnika bande razbojnika-pljačkaša Boljetinija i njihovo ponovno sahranjivanje, posle gotovo 100 godina, “prilika za simbolično pomirenje Albanaca sa Srbima i Crnogoracima”.

To nije prilika za nužno, konačno nacionalno izmirenje, pa ni za “simbolično pomirenje” šta god da pod tim podrazumevate.Naprotiv.Svako eventualno učešće na procesiji ponovnog ekshumiranja “mošti” predvodnika razbojničko-pljačkaške bande Isa Šalje – Boljetinija, te njihovo pronošenje kroz gradove Kosova i Albanije i ponovno pokopavanje, nakon gotovo 100 godina od zasluženog pogubljenja, bilo bi licemerno i beščašće za sve balkanske narode.Za sve Albance, za sve Srbe, za sve Crnogorce, i sve druge narode Balkana, u kojim god državama da se nalaze.

Ako su srpske procesije prenosa svetačkih moštiju, pa i moštiju Cara Lazara, ne samo prizvale nego i uzrokovale katastrofalnu nesreću, šta očekujete od procesija “moštima” jednog pogubljenog vođe razbojnika-pljačkaša, pa makar on bio i albanski nacionalni mit.

I četnik Dragoslav – Draža Mihailović je srpski mit.Ali nije mit svih Srba.Bar onih koji su doveli Tita i još uvek četnika Dražu smatraju saradnikom okupatora.

Ni Isa Šalja-Isa Beg Boljetini, sigurno nije mit svih Albanaca.Boljetini nije bio mit Envera Hodže, a ni onih koji možda Hodžu još uvek nisu izdali,koji su odobrili i možda još uvek odobravaju likvidacije Boljetinijevih.
Da li bi Albanci pristali na ekshumiranje i prenos Dražinih “mošti” ako budu pronađene?! Da li bi to bila prilika za “simbolično pomirenje” Albanaca i Srba?
U Beogradu, 25. maj 2015. Đorović Golubov Lakić, potpukovnik pravne službe JNA u penziji

Advertisements