Rade Radovanović: Ja nisam strani plaćenik, ali znam ko jeste

Ministar je u baštu Ruskog cara došao sa sinom. Klinac nije imao više od dve godine. Dok se vrpoljio između nas dvojice i stolova, tata je, poluglasno, bljuvao otrov i vatru na vođin račun. – Vojislav Šešelj je jedan vulgaran i odvratan tip! … Nemate pojma kakav je to čovek! … Vi ne znate kakav je prema ženama! … Mene je sramota da sa njim … idem ulicom… zbog gadosti … koje ženama dobacuje! … Vi to da čujete … On svakoj ženi kaže … Oćeš da ti razvalim … Primitivac! Slušao sam Ministra jedva verujući i ušima i očima… Zašto je mir uneo toliko nemira u radikalske duše i redove?

Bio je prelep letnji dan polovinom juna 1999. Prestalo bombardovanje, sirene ne zavijaju, potpisan Kumanovski sporazum … U bašti Ruskog cara , koga sam ja oduvek zvao Restoran Zagreb, čekam Ministra… Što zvanično, što privatno, duže od dva i po meseca tokom bombardovanja, bili smo gotovo svakodnevno u kontaktu. Imali i dramatičnih zajedničkih trenutaka… Kao ono u maju kada su NATOvci gađali Petrohemiju u Pančevu i u njoj pogađali strašni VCM… Neko jako, jako blizak Ministru bio je tada u Vojlovici … kojoj je jako blizu Petrohemija. Zvao sam ga i pitao – da li zna šta je vinil-hlorid-monomer? … Koncentracija u vazduhu te gadne hemikalije, od koje se proizvode obične plastične kese … a može i bojni otrov fosgen! … bivala je tih noći u Pančevu i okolini … ponegde i 10 600 puta veća od dozvoljene! … Jutro posle te strašne noći Ministar me je zvao i zahvaljivao se.

U aprilu, dan po bombardovanju zgrade RTS , izmešten u kabinet na jednom beogradskom fakultetu, uzbuđeno mi je govorio kako mu je majka, novinar, bila u Televiziji te prethodne noći … – Zar ti, pitao sam ga, stvarno nisi znao da će gađati televiziju ? – Nisam znao, siktao je ražešćeno, ali znam ko jeste! – Znao je Milanović… znao je Komrakov…. Ristić … znao je Vojvodić … – Znate li šta je taj Vojvodić uradio? … – Ne, kažem. – On je došao pola sata pre napada i izveo svoju ćerku! … Da nije, možda, slučajno to uradio ? … Svašta mi je Ministar još rekao i za „Ricu debelog“ … I da Njima, pokazivao je palcem na plafon aludirajući na Bračni Par… treba što je moguće više mrtvih.

Zanet sećanjima, jedva primetim da mi je prišlo dvoje penzionera. Osetim nelagodu pri pomisli da im kažem kako je sto zauzet… Ali, Gospođa i Gospodin i ne žele da sednu. Hoće samo da mi zahvale što sam ih tokom bombardovanja noćima preko Radija Slobodna Evropa izveštavao o svemu što se dešava … – Znate, kaže gospođa, mi RTS-u ništa nismo verovali… Ništa! … Čekali smo vas da čujemo! … Gospodin mi odaje priznanje i za hrabrost: – Baš sam se pitao kako možete i tako dobro, i tako precizno… i, boga mi, baš oštro? … Ipak je ta Slobodna Evropa … američka stanica?

Objašnjavam Gospođi i Gospodinu kako su ponekad, neke naizgled velike istine, banalno jednostavne! Nije li trenutak, pomišljam, da i Ministru saopštim jednu sličnu – „veliku istinu“? Ja nisam američki agent! … Ni strani plaćenik! … Ni domaći! … Nisam bilo čiji saradnik – te vrste! … Ne zato što mi nije nuđeno… Naprotiv! … Nego što – em nisam mogao da radim za „neprijatelja“, em sam još manje mogao da činim bilo šta – protiv prijatelja! Jednostavno pravilo: Nije lopov onaj koji je uhvaćen – nego onaj koji krade! … Ali, moj ministar informisanja i njegova vlada, posebno potpredsednici Šešelj, Nikolić, Marković, Bojić… sve vreme bombardovanja – bili su ubeđeni u suprotno.

  • Majku mu j…., kaži da mu nudimo da sam napiše cifru, pa da radi za nas! – citirao mi je Ministar jednom prilikom svog radikalskog lidera i potpredsednika Vlade… Priznajem, ostao sam tada bez teksta! Krijući da mi je knedla u grlu, gledao sam Ministra i, kao, glumio tajanstvenost … Setio sam se da mi je Adil Kulenović, glavni i odgovorni ratnog sarajevskog RTV Studio 99, pričao kako je „Služba, tamo, još sedamdesetih … uz pomoć operativke B, filmske kamere i partijske zastave … lako privolela studenta Voju na saradnju“. I bi mi doista smešno! … Šešelj i Operativka… Slušao sam Ministra jedva verujući i

ušima i očima… Zašto je mir uneo toliko nemira u radikalske duše i redove?

U „vladi narodnog jedinstva“ crveno-crne koalicije SPS-SRS-JUL, Radikali su imali trinaest resora, koliko i socijalisti. Vojislav Šešelj je, a ne premijer Mirko Marjanović, bio prva violina u toj veseloj ratnoj trupi. Pod okriljem Bračnog Para, radikalska družina je 1998. i početkom 1999. željno iščekivala rat. Sprovodeći zakone koje su glatko progurali u skupštini, crno-crveni, srpski nacional-socijalisti harali su na univerzitetima i divljali po medijima. U Danasu je to zapisano, i zapamćeno!

Zadovoljan što NATO hara i razara, što je sve više mrtvih i ranjenih dok se njemu smeši još veća vlast i moć – Šešelj se tokom bombardovanja osećao nikad jačim. Ne retko je pretio kako će Radikali, ako se potpiše kapitulacija a NATO uđe na Kosovo – napustiti vladu. I nije mahao praznom puškom. Samo je previđao neke detalje. Stanove, recimo. Pričalo se i tada i sada da su od Vlade u to vreme stanove dobili Toma Nikolić, Dragan Todorović i Aleksandar Vučić. Istina je, međutim, bitno drugačija! Od formiranja crno-crvene koalicije, Slobini i Mirini su Šešeljevima na raznim nivoima, što u Vladi, što van nje, po nekom svom planu i programu, dodelili ključeva za više od stotinu stanova. Tako je usrećeno nekoliko stotina članova radikalskih porodica. Ključevima i useljenjima, ali ne i rešenjima o dodeli tih stanovima. Tačnije, dobili su samo četiri rešenja. Jedno je pripalo potpredsedniku Vlade Tomi Nikoliću, drugo Ministru informisanja Aleksandru Vučiću, treće… Svima ostalima je diskretno poručeno da „ne brinu za stanove dok je vlade narodnog jedinstva“.

Prihvatanjem Ahtisarijevog plana i potpisivanjem kapitulacije koja se zove Kumanovski sporazum, NATO trupe zvane mirovne snage UN, ušle su na Kosovo. Pobednički kao i uvek do tada, Milošević je građanima čestitao mir! Šešeljevo biti ili ne biti u vladi koja je na sve to pristala – lucidno su razrešili dogovorom. Milan Milutinović, Slobin izvršilac na mestu predsednika Srbije, 15. juna 99. uveo je radikalima radnu obavezu zbog „neophodnosti kontinuiteta sastava i rada vlade“. Tako je izbegnuto spominjanje stanova i apanaža, i svima je laknulo! Na važnom radikalskom sastanku radna obaveza oduševljeno je prihvaćena kao čisto patriotski zadatak. Samo se jedna ruka digla u znak protivljenja… Ministar informisanja je… iz principa… bio za izlazak iz vlade! … A onda je nastao krkljanac! … Šešelj se drao i urlao preteći Ministru… i svakom ko odbije „radnu obavezu“.

U krcatoj bašti Ruskog cara, tog junskog dana 99, Ministar mi je govorio da će podneti ostavku. Neopozivu! … I ne samo to! … Neće se više uopšte baviti politikom! … Nije on Šešelj! … Primitivac! … A
čime će se baviti, ako neće politikom? – Baviću se naukom, rekao je. – Ostalo mi je malo da završim magistarski i da ga predam … Zatim, ne čekajući pitanje, dodade: – Ja sam bolji pravnik od njega! Na rastanku, kao da izgovara kakvu mantru, naglašavao je svaku reč: Pretio je da će me pojesti mrak! Bez želje da ga tešim, ipak sam ga gledao sa izvesnim razumevanjem: – Čuvaj se, rekoh mu! Znaš sa kim imaš posla! Klimao je glavom i delovao još više izgubljeno. Nije bilo prilike da mu objasnim kako nisam ni agent, ni plaćenik.

Krajem februara 2003. u Beogradu se odvijalo suđenje Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS, okrivljenom za smrt šesnaestoro zaposlenih prilikom NATO bombardovanja zgrade televizije u Aberdarevoj, 22. aprila 1999. Ja sam živeo i radio u Pragu. Gotovo svakodnevno, u Radio Slobodnoj Evropi uređivao sam i vodio emisije o događajima u Srbiji i na Balkanu. I čak tri puta, pod različitim izgovorima, zvao Džejmija Šeja, portparola NATO-a u vreme bombardovanja Srbije. Zvao ga i molio da mi potvrdi ili negira da je NATO obavestio nadležne u Beogradu, pa i čelnike u RTS, da će i kada će Televizija biti bombardovana. Manirom nekog kome se j… za istinu, Šej je svaki put odbijao razgovor na ovu temu i poput drogiranog papagaja ponavljao: Sorry, no comments!

Ni sa tužilaštvom u Beogradu nisam bio bolje sreće. I pored toga što sam im ponudio, nisu me pozvali da svedočim na suđenju Milanoviću… Zato sam u Danasu objavio tekst precizno navodeći da mi je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja, rekao da su Milanović, Komrakov, Ristić i Vojvodić tačno znali da će te noći 22. aprila 1999. Televizija biti bombardovana.

Radmila Dragićević Dičić, sudija u procesu Milanoviću, na zahtev advokata i porodica stradalih pozvala je Aleksandra Vučića, aktuelnog generalnog sekratara SRS, da se izjasni o činjenicama i navodima koje sam u tekstu izneo…

– Gospođo sudija, rekao je radikalski gensek, nisam znao da će Televizija biti bombardovana… Ali znam da je Rade Radovanović NATO plaćenik! … Ako vi takvima poklanjate poverenje, ja vam ne mogu pomoći! …Tako je svedočio gensek! Bivši ministar, gensek, radikal … Aleksandar Vučić predsednik je Vlade i hoće Srbiju u Evropi. Ima vizije i prijatelje po celom svetu. Od jednih dobija savete, od drugih kredite… Za svoje vizije! … Voli da mnogo radi… te ne stiže uvek da se direktno angažuje u spasilačkim akcijama … U svim prilikama i po svaku cenu … i to pred kamerama! Tako i ličnim primerom motiviše svoje saradnike, posebno ministre… Koje je sam odabrao i koje ne da!

I tako prolaze godine, dani, sati i minuti … Moji prijatelji i ja, evo, proslavljamo osamnaest godina postojanja našeg lista. Uprkos njima, kako bi rekao moj drug Gruja! I sutra će biti Danas!

Advertisements