Posted in Kultura

Lešek Kolakovski: Naša vesela apokalipsa

Prva kola s motorom s unutrašnjim sagorevanjem dostigla su manje-više istu brzinu kao i
dobar konj.* Parna lokomotiva bila je nešto brža. Danas čitamo da je konstruisano vozilo
koje je probilo zvučnu barijeru. (Zbog čega? Ne zna se; jer, izračunato je da je prosečna
brzina automobila u Londonu u špicevima ista kao u vreme kraljice Viktorije, kada su
postojala samo kola s konjskom zapregom i kočije.) Od početaka ljudske vrste do polovine
XIX veka brzina putovanja ostala je nepromenjena, popravila se tek krajem veka, da bi se
stiglo do onoga do čega se danas stiglo.
Slična ubrzanja vidimo u različitim oblastima civilizacije. Pratimo – istina češće uznemireni
nego prijatno uzbuđeni – različite krivulje rasta, od kojih su neke tumačenja, u različitim
oblastima života: stanovnici zemlje, količina štetnih produkata u vazduhu i vodi,
prestupništvo (s korišćenjem nasilja ili bez njega), brzina kretanja, proizvodnja knjiga,
časopisa, filmova, broj televizijskih kanala, ogromne metropole, džinovski univerziteti, koji
onemogućuju administriranje, gigantski aerodromi, tako da sa zebnjom razmišljamo o
budućnosti. Ekstrapolacije su, naravno, lake, ali beskorisne, jer smo svesni da te krivulje ne
mogu rasti beskonačno; mogu, recimo, preći u krivu S ili se katastrofalno slomiti. U stvari, ne
znamo koja je od tih dveju mogućnosti verovatnija; u svakom slučaju prognoze demografa i
hemičara nisu utešne.

Evo jednostavnog primera: zamislimo da jednoga dana stanovništvo Kine i Indije dostigne
isti životni standard koji je dostigla Zapadna Evropa i iste građanske slobode. Svaki
stanovnik tih dveju zemalja, kojih je danas oko dve milijarde, može da poželi da bar jednom
u životu poseti Englesku, što nije nikakva ekstravagantna želja. Da bi se to ostvarilo moramo
zamisliti koliko aerodroma veličine Hitroua treba izgraditi. Ti aerodromi se neće izgraditi, jer
ne mogu; prema tome, snovi Kineza i Indusa ostaće neostvareni.
Bertrand Rasel je jednom prilikom rekao da su njegova deca rođena u XX veku i da zbog
toga nikada neće spoznati šta je to sreća. Na ovu opasku imamo želju da odgovorimo da je
»sreća« možda dobra reč za opis života visoke aristokratije u viktorijanskoj Engleskoj, ali da
sumnjamo da siromašni slojevi pominju to vreme s istom nostalgijom. Ovakav odgovor može
se činiti prirodnim, čak banalnim, ali ne sasvim ubedljivim. Sa sigurnošću ni sreća ni patnja
ne mogu se kvantitativno meriti – i svejedno je da li sreću shvatamo kao pozitivno stanje
duha ili kao što to čini Šopenhauer – kao odsustvo patnje.
Kratak pogled na vek koji se upravo završava ne govori zdravom razumu da se globalna masa
patnje smanjila u poređenju s prošlim vekom, čak ako uzmemo u obzir ono što su medicinske
nauke učinile na ublažavanju fizičkog bola. Bez kolebanja možemo reći da nijedan vek dosad
nije video toliko ljudi koji su stradali u masakrima – ne samo u apsolutnim već i u relativnim
brojkama: koje su usmrtile vojske u dva svetska rata i stotinama manjih, u logorima smrti ili
za vreme velikih gladi. Genocidi nisu pronalazak našeg veka, međutim, on je izmislio reč,
odnosno došlo je do napretka u oblasti tehnike usmrćivanja. Pokolji velikih razmera ne
moraju da koriste sredstva poput gasnih komora ili veštački izazvane gladi, dovoljni su
1
primitivni instrumenti, kakve su mačete u Africi. Umetnost mučenja i dalje cveta, o čemu
svedoče izveštaji koncentracionih logora ili zatvora u Kini. Zbog čega sam svoju refleksiju
započeo razmišljanjima o povecanju brzine putovanja? Smemo da zaključimo da je taj
napredak spadao u odlučujuće okolnosti koje su dovele do promena savremenih društava i
mentaliteta; isto tako doprineo je nestanku »zajednice«, koju danas svi oplakuju, nestanka,
kojem se ne bez razloga pripisuju razne katastrofe naše civilizacije, kao i epiteti dostojni
hvale. Primećujemo da ovi lamenti traju preko dve hiljade godina i da su započeli u vreme
kada su se stanovnici najrazvijenijih regiona sveta preseljavali istom brzinom kojom i njihovi
neolitski preci. Poslednje decenije obogatile su ove lamente novom reči communautarisme,
koja nije nista drugo nego opšti naziv za ista jadanja, pri čemu sufiks »izam« maglovito
sugeriše (i pogrešno) da oni što koriste tu reč znaju šta treba činiti da bi se vratili nazad i
ponovo stvorili lepotu istorijske prošlosti. Ta jadanja su razumljiva i veoma dobro
utemeljena, ali se gubitak čini neizlečivim.
Poznati su nam anti-science-fictions, čiji tvorci sanjaju o povratku prostom životu pre
pronalaska električne struje (sekta Amisa u Pensilvaniji, radikalna struja holandskih
menonita, koji zive bez traktora i automobila, obradjuju zemlju rucno i zive sasvim
podnošljivo, mada valja pretpostaviti da su se i mentalno zaustavili u XVII veku). Setimo se
divnih filmova Zaka Tatija u kojima se podsmeva napretku; u jednom od njih prikazane su
dogodovštine jednog poštara, kome je objašnjeno da treba da oponaša dostignuća
Amerikanaca i on neumorno vozi svoj bicikl, ponavljajući energično: »rapidité, rapidité«!
Upravo je brzina, kako nam se cini, upropastila mitski, sakralni prostor, uklopivši ga u
racionalne strukture: bez tog prostora svemir ne može ljudima da otkrije svoj skriveni smisao
– tumači nam Mirča Elijade. Mi već živimo u kartezijanskom prostoru, moje selo nije više
centar svemira. Zahvaljujući mitološkom prostoru percipirani su zakoni i fundamentalne
norme zivota, kao zakoni ustava samog bitisanja, a ne kao nešto što su ljudi proizvoljno
stvorili. Izgubili smo i to uverenje u prirodni zakon (ili smo ga uništili). Uostalom, izgubili
smo ga znatno ranije, pre nego što nam je tehnički napredak podario vrtoglavu brzinu, kojom
se ponosimo. Prosvećenost je uništila tu veru, a time i osnove nase moralne sigurnosti, a
ubrzo i sigurnost saznanja; jedno i drugo podrio je skeptički racionalizam.
Prema tome, treba li osuđivati Prosvećenost? Mnogi danas to čine, pre svega, mada ne
isključivo, iz perspektive hrišćanstva (Erik Fogelin je među tim kritičarima najpoznatiji,
najradikalniji i najnemilosrdniji). Iz te perspektive Prosvećenost se u osnovi definiše kroz
neprijateljski odnos prema hrišćanskoj tradiciji. Kako neprijatelji kažu: bio je to
idolopoklonički, polugnostički projekat samospasenja čoveka unutar sveta; nezamisliv je bilo
kakav sporazum Prosvećenosti i hrišćanstva. Prosvećenost je uzdižući čoveka na nivo
potencijalnog svemoćnog stvaraoca istog degradiralo na nivo životinje; jer je razlikovanje
dobra i zla zamenjeno kriterijumima utilitarnosti. Fundamentalne veze, koje su učvršćivale
ljudsku zajednicu – porodica i religija – ismejane su i nasilno raskinute.
Kratko rečeno, Prosvećenost je velika katastrofa kulture. Ljudsko postojanje svedeno je na
čisto prirodna određenja, a time su ljudska bića postala zamenliva kao cigle u zidu: na kraju,
tako su položeni temelji XX-vekovnog totalitarizma.
Iako je običaj traženja u Prosvećenosti izvora svih užasa i nesreća u našem veku prilično
raširen, nije stekao monopol, cak ni u hrišćanskoj literaturi. Često se ističe da su ideje vodilje
Prosvećenosti, iako iznošene u nehrišćanskom ili antihrišćanskom kontekstu, istorijski
hrišćanskog porekla. Tu spada ideja o pravima čoveka i jednakosti polova; međutim, teško je
2
takve korene pronalaziti u ideji o religioznoj slobodi ili slobodnoj reči. Konfrontiranje tih
dveju tradicija, koje nije ni prijateljsko ni neprijateljsko, navodi na misao da je rimska crkva
u priličnoj meri odbacila tradiciju, koja je glavnog neprijatelja videla u liberalizmu.
Da li je stvarno tako? Nije sigurno, čak ako bi za to postojala dobra volja, koje često nema.
Ako definiciju Prosvećenosti svedemo na kantovski minimum, na naizgled nevin slogan
sapere aude, nailazimo na jezgro trajnog i neuklonjivog sukoba. Ovaj slogan, ako ga se
dosledno drzimo, ne samo što pretpostavlja da razum ima prava da svuda, gde hoće, prodre,
vec i da ima monopol na odlučivanje o pravosnažnosti svih pitanja i svih odgovora, koji se
mogu pojaviti u našoj misli, kao i da su kriterijumi pravosnažnosti utvrđeni u odnosu na
korpus učenja, koje u datom trenutku postoji.
Istina je da je ova scijentistička (jer se ne može reći naučna) doktrina bila neophodna za
procvat naučnog znanja u novom veku, ali da je najočiglednije bila protiv hrišćanstva, protiv
svake religije, s obzirom da religija u svim svojim varijantama svoju snagu i pravosnažnost
crpe iz nasleđene tradicije otkrivenja božijeg. Jer, ne postoji ništa poput racionalne religije, a
ako, recimo, postoji racionalistička religija, onda je to upravo Prosvećenost.
Takozvana sekularizacija ili širenje ravnodušnosti prema veri mislim da se ne može
protumačiti sukobom sadržaja nauke i sadržaja vere. Takvi sukobi, koje crkva danas žali,
pojavljivali su se u prošlosti; međutim, nismo, bar u većini slučajeva, umovi koji se u načinu
mišljenja pridržavaju pravila scijentizma; sujeverni smo, razna apsurdna verovanja ili čak
veoma opasna bez ikakvih ograda se šire u svetu, zaključno među obrazovanima. S druge
strane, čitamo brojne knjige koje su pisali naučnici, pravi fizičari, koji nam objašnjavaju da
savremena fizika i kosmologija ne samo što ne ruše Boga već pruzaju argumente u Njegovu
korist. U toj ravnodusnosti po svoj prilici rec je o necem jednostavnijem. Promenila se
hijerarhija potreba i satisfakcija. Nauke nam pružaju dodirljiva, merljiva dobra, dok nam vera
daje duhovna dobra, koja su nevidljiva – poverenje u zivot, sigurnost, da smo pod zastitom
Providjenja; mada ne cini da budemo bolje snabdeveni zemaljskim dobrima. Takva duhovna
mutacija sigurno povlači za sobom i određenu cenu, koju smo spremni da platimo.
Prema tome, vidimo kako se Prosvećenost okreće protiv same sebe. Retrospektivno, taj
samoubilački pokret možemo pratiti negde od XVIII veka, odnosno od Dejvida Hjuma:
pravila empirizma koja je izložio na kraju su postala osnova epistemološkog nihilizma, koji
nema nikakvih razloga da brani pojam istine u tradicionalnom smislu. Ako nam praktični
razlozi isključivo dopuštaju da o svetu donosimo sudove koji izlaze iz okvira pojedinacnih
percepcija, ideja istine ne sluzi ničemu; kriterijumi utilitarizma podjednako odgovaraju nauci
kao i svakodnevnom životu.
Prosvećenost je isto tako bila odvažna i neumoljiva težnja ka istini – istini do kraja, onako
kako je zahtevao isti Dejvid Hjum – istini, koja je suprotstavljana religioznom sujeverju,
hrišćanskim mitovima, tradiciji ili istoriji kao izvorima sigurnosti. Vidimo kako je ta borba za
istinu u laičkoj kulturi ipak dospela u kulturni ćorsokak, u kojem treba da se suprotstavimo,
mada praznih ruku, novoj situaciji: odsustvu istine, njenoj degradaciji, pragmatističkim
pravcima, starim zabludama. Ista ta filosofija, koja je usmrćivala istinu proklamuje
neograničenu toleranciju prema svakoj vrsti »jezičkih igara« (ili mišljenja, verovanja,
doktrina), koje se ljudima čine korisne. Rezultat možemo pročitati u izreci Karla Krausa: Sve
je istina i obrnuto.
3
Da li je istina umrla? Ne žurimo s takvim prigovorom. Toliko elemenata naše civilizacije ne
samo sto je osuđeno na smrt već je i efektivno giljotinirano, a kasnije – vidimo da su živi i
zdravi.
A sta reći o filosofiji, o metafizici? Čišćena je, svakodnevno uništavana i to iz najrazličitijih
razloga: činili su to empiristi XVIII veka, Hegel, Marks, svi mogući pozitivisti, Vitgenštajn
itd. I, sirota devojka, toliko puta masakrirana, ustaje iz groba, nesvesna da je odavno umrla i
maršira (istina ne zna u kojem pravcu, niti to bilo ko drugi zna, ali to je druga stvar).
I to nije sve. Kažu nam, ovog puta s izrazom učenosti, erudicije, naučnosti (jasna stvar) da
čovek više ne postoji, da postoje samo strukture; ili, da reč »ja« nema designat, da se ni na sta
ne odnosi. Kraj istorije, kraj ljubavi, kraj ideologije… svuda leševi, svuda groblja, a posle
ipak dolazi do vaskrsenja. Čak Bog, koga je Zaratustra uništio nešto više od pre jednog veka,
ubijan i hiljadu puta pre Ničea, a i kasnije, ne ostavlja utisak leša koji je odavno sahranjen;
naprotiv, katkad se i dalje koristi ljudima, da bi uništavao svoje neprijatelje.
Ponekad se kaže da smrt romana ili figurativnog slikarstva ne mora da znači da niko više
neće pisati romane ili slikati slike, ili da više nece biti Flobera, Prusta, ili Velaskeza i
Rembranta. Tacno je da Flober, Prust i Rembrant više nisu živi. Da neće biti dela umetnosti,
koja se po snazi imaginacije mogu upoređivati s njihovim, ipak nije dokazano, niti će se
dokazati. Flober i Rembrant se ne mogu oponašati; trebalo bi da po definiciji nastanu
ništavna dela; međutim, svaki veliki umetnik je jedinstven; umetnička imaginacija je aktivna,
čak kada veliki talenti nailaze na veće teškoće, krčeći sebi put u masi osrednjosti.
Ukratko rečeno, naš kulturni život je intenzivan, živahan, zanimljiv. Prema tome, otkud naša
uznemirenost, naša tuga, naše osećanje haosa, naša malaise? Crkve nam kažu: to je zato što
ste zaboravili na Boga. Nije sasvim jasno šta su uzroci a šta su posledice. »Zaboravili ste na
Boga«, kažu nam, »jer vas Bog sputava, neugodan je, nameće vam obaveze, koje vam teško
padaju, iako to nisu«. »Nije tako«, možemo replicirati, »Bog uopšte nije neugodan. Naprotiv.
Pruža nam duhovni mir, sigurnost, osećaj da živimo u svetu koji ima smisla, u svetu u kojem
vlada dobro, iako je teško uveriti se u to kroz iskustvo. A što se tiče obaveza, istina je da smo
svi grešnici, kao i naši preci; oni su umeli s tim da izlaze na kraj, stupali su u nekakve
pregovore s nebom i mi bismo mogli tako: da verujemo u Boga ne verujući, ne uzimajući
ozbiljno njegove zahteve«.
U zaboravljanju Boga nije se otišlo onoliko koliko se o tome govori. Sociolozi su mnogo puta
kritikovali ideju pobednickog i neumitnog pokreta zvanog sekularizacija; ukazuju na to da se
taj proces ne primecuje u vecim razmerama van Zapadne Evrope, da svuda postoje suprotne
tendencije, koje su ponekad, mada ne nužno, neprijateljski raspoložene prema savremenosti i
da priznanje imaju manje-više tradicionalne forme religioznosti, a ne one koje su spremne na
bitnije ustupke Prosvećenosti.
Naš duhovni haos i naši strahovi su ipak realni. Možda ni sami ne znamo čega se bojimo.
Ako čak ostavimo po strani sve dobro poznate promašaje savremenosti – zatrovanost zemlje i
vazduha, kriminal, buka, gubitak autoriteta političkih elita i partija, korumpiranost vlasti,
droga – ništa u našem intelektualnom životu ne čini se dobrim, sve vreba iskušenje. Religija,
ako se čak veruje, više nije siguran oslonac; nauka je postala nerazumljiva i neintuitivna za
većinu; u istoriji sve se čini nesigurnim i podložnim reviziji.
4
Vrtoglava brzina svih strana života ipak nam nudi puteve za bekstvo. Možemo postaviti
pitanje: kome je potrebno 70 televizijskih kanala? Spontan odgovor da nikom nije potrebno,
mora se smesta odbaciti: naprotiv, gotovo svima je potrebno, jer su način bekstva od ne-znase-
čega u ne-zna-se-šta, ili iz jednog apsurda u drugi.
Nesigurnost je obeležje našeg vremena: podjednako obeležje u smislu sramnog žiga na celu
zločinca i u smislu mistične rane.
Prošli smo kroz iskustvo totalitarističkih uređenja; ono što je u njima novo nije bio genocid ili
ideološki genocid već uspešna tehnika totalitarnog porobljavanja ljudskih umova. To je,
naravno, bilo moguce zahvaljujući tome što je tiranija uspevala da u svojim rukama savršeno
koncentriše političku, ekonomsku i kulturnu vlast, uključujući i sisteme informacija,
obrazovanja, umetnosti, književnosti i sl. Takav despotizam po svoj prilici nije bio moguć
ranije; srednjevekovna Evropa uprkos semi-teokratskim pretenzijama Crkve, sačuvala je
razliku između civilne i duhovne vlasti, a na sreću nije pronašla ni centralističko privredno
planiranje; da je tu instituciju pronašla, novi vek, zaključno s Prosvećenošću, sigurno se ne bi
rodio.
Teško je isto tako naći ubedljiv odgovor na pitanje zbog čega su se totalitarni režimi pojavili
baš u našem veku. Moglo bi se pretpostaviti da su među neophodnim uslovima za njih bile i
promene, koje su masama omogućile da učestvuju u politickim procesima, tačnije da je
razvoj demokratskih uređenja u prethodnom periodu omogućio nastanak antidemokratskog
čudovišta.
Ponekad postavljamo pitanje da li se totalitarno iskustvo može ponoviti, ili je bilo nešto
izuzetno u našem brutalnom veku. S jedne strane, takvo ponavljanje čini se neverovatnim, jer
se ne može uvesti potpuna kontrola sistema informacija, koji su apsolutni uslov totalitarizma;
svi instrumenti takozvane informatičke revolucije su raspršeni, nalaze se u rukama
pojedinaca. Osim toga, navikli smo se na to da slobodno tržište i demokratske institucije,
između ostalog politicki i religijski pluralizam, idu ruku pod ruku i nezamislivi su jedan bez
drugog. Istina, kontraprimer je Kina, u kojoj varvarski despotizam postoji istovremeno s
tržištem, možemo sebi dopustiti utehu da će to potrajati još koju godinu i da će tržište na
kraju iznuditi demokratske promene. Možda. Trenutno vidimo da svetsko slobodno tržište
radi u korist Kine: veliki broj robova u kineskom Gulagu proizvodi svakojaku robu zabadava,
odnosno u konkurenciji je neprevaziđena. Tako da slobodno tržište radi u korist despotizma i
ropstva.
Ako izostavimo tu stvar, čvrsto uverenje da je totalitarna opasnost već prošla, može se činiti
prilično smelim. Istina je da pobeda demokratije u Srednjoj Evropi ili u Latinskoj Americi
poslednjih godina budi nadu: to je put kojim će naša vrsta ići! Možda, mada nije sigurno da
hoće.
Svi znamo da je naše vreme brutalno, ali usmereno je i hedonistički; lako zaboravljamo da
sloboda nikada nije zauvek zagarantovana, i da njena odbrana zahteva neprestanu budnost i
odvažnost. U našim društvima uvek postoje sile koje su spremne da je unište; trenutno one se
mogu činiti malo važne, ali u slučaju neke veće ekonomske ili socijalne katastrofe sposobne
su da se munjevito razrastu: videli smo takve procese. Mada kataklizme mogu nastajati iz
najrazličitijih razloga. Navikli smo na štedrost zaštitničke države, zahtevamo sve veća i veća
dobra i usluge od države. Međutim, kažu nam da će biti sve teže nositi taj teret, pre svega iz
demografskih razloga, i da će u skoroj budućnosti ta štedrost morati da se smanji.
5
Tesko je naći razumne ideje i zaustaviti rast ionako već gigantskih gradova, eksplozivne
koncentracije krajnje bede u Trećem svetu. Pritisak koji sve veće čovečanstvo vrši na rezerve
vode i vazduha uvek može biti uzrok nekog rata. Ekspanzija tržišta u odgovarajućim
uslovima stvara takođe uvredljive nejednakosti, opasnu masu zavisti, jedno od onih osećanja
koja izazivaju veoma mnogo destruktivne energije.
Sama ideologija nije važna, zavisi od slučajnih okolnosti. Uostalom, naučili smo da se od
svakog ideološkog materijala može napraviti pendrek za prebijanje ljudi: to može biti Bog
Starog zaveta ili čak – teže je, ali moguće – Isus Hristos, Koran, naravno i ideja jednakosti,
blistava socijalistička budućnost, rasa, pleme, narod (narod pre svega, to svakodnevno
vidimo). Razum bi takođe mogao biti utemeljenje revolucionarnog terora, kako kod
jakobinaca, tako i kod boljševika. Prosvećenost, romantizam, religija – sve je pogodno.
Sami simboli mogu biti nevini: uostalom, nema ničeg rđavog u simbolima srpa i čekića,
prostom oruđu koje su seljaci i radnici vekovima koristili; ali su u posebnim okolnostima ti
simboli postali oznaka sovjetske tiranije. Ničeg rđavog nema ni u svastici, znaku koji
mozemo naći u raznim drevnim civilizacijama, kako prethelenskim tako i pretkolumbijskim;
nas taj simbol ipak asocira na užase hitlerizma.
Prema tome, ponavljam: ideologije i simboli nisu važni. Ideologije su po pravilu slabije od
svojih nosilaca, aspiracija i interesa tih nosilaca. Naše nebo nikada nije bilo bez oblaka, tako
je uvek bilo i to su ljudi uvek znali. Ne kazem da hrlimo u propast. Ili pre – kao u Alisi u
zemlji čuda – moramo veoma da se trudimo i jurimo brzo, da bismo bili na istom mestu.
Lešek Kolakovski
Tekst Kolakovskog objavljen je u Gazety Njyborczoj od 25-26. oktobra 1997. godine; 23.
oktobra izgovorio ga je na Varšavskom univerzitetu, koji je između ostalih obeležio 70.
rođendan Kolakovskog. Na njemu je bio jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora do
1968. godine, kada je sa grupom drugih profesora filosofije i sociologije izbačen, posle čega
je bio primoran da emigrira. Nastanio se u Engleskoj. Donedavno je bio profesor filosofije na
Oksfordu.
6

Komentar

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.