“u mojoj zemlji robijaši i drolje ne vrede više od mene, GAZDA!”

Standard

ako

I nemoj mi više, molim te, tim glasom golootočkog nadzornika, govoriti o odgovornosti, o teretu, o izdajnicima, o žrtvama, o jebenoj dobrobiti za MOJU JEBENU ZEMLjU. Jer, ovo nije moja zemlja. Ovo nije zemlja u kojoj sam rođen. Ovo nije zemlja u kojoj su me roditelji zasadili da u nebo izrastem. Ovo nije zemlja u kojoj želim da živim. Ovo nije zemlja u kojoj želim da umrem. U mojoj zemlji raste drveće. U mojoj zemlji teku bistre reke. U mojoj zemlji se čast brani ili gubi na partiji klikera. U mojoj zemlji pevaju deca koja raširenih ruku čekaju roditelje koji im s posla dolaze sa lubenicama, sladoledima, bajkama i punim kesama nade. U mojoj zemlji fudbaleri znaju reči himne i grme ih sa ponosom. U mojoj zemlji popovi ne voze limuzine u kojima siluju dečake i za to bivaju nagrađeni neplaćanjem poreza. U mojoj zemlji starice ne isplakuju svoje čemerne godine, napuštene i same, u trošnim kućama u koje više niko ne dolazi. U mojoj zemlji se nepismeni opismenjavaju po večernjim školama, a ne po privatnim univerzitetima. U mojoj zemlji predsednik se ne oseća „srpskije“ kad god iskoristi priliku da ispadne budala. U MOJOJ ZEMLJI ROBIJAŠI I DROLjE NE VREDE VIŠE OD MENE, GAZDA!

https://nematihpara.wordpress.com/2015/12/01/drzavni-udar-daj-ne-zajebavaj/