Koliko se sećam, merilo demokratije Abrahama Linkolna bilo je da ne želi biti rob, ali ni gospodar. Demokratija, onakvu kakvu je danas isporučuje Aleksandar Vučić, daleko je od rečenog ideala.
Nikoga na Đinđićevom putu
Ne da Vučić nije iskoristio istorijsku šansu da bude drugi Đinđić, nego lagano postaje njegov arhetipski antipod. Dok se Đinđić oblikovao pod uticajem Jirgena Habermarsa, Vučić kao da je iscrtan perom Habermarsovog učitelja, Teodora Adorna.
Autor: Dr Saša R. Živić
Pripadam onoj grupi ljudi koja užasno voli Srbiju a koja nikada nije zadovoljna onim kako izgleda i kako se vodi. Verovao sam da je u vreme “vladavine” Borisa Tadića dotakla svoj istorijski nadir (eufemizam za dno) pa sam i lično snažno podržavao političko provetravanje i video u Vučiću šansu da uz obezbeđenu plebiscitnu podršku, po prvi put posle Zorana Đinđića, zaista reformiše i modernizuje Srbiju.
Za količinu spinovanja (eufemizam za laž) koju je Tadić dnevno isporučivao jednostavno nisam imao stomak – toliko, da sam za neke tekstove objavljene na istom ovom mestu dobijao čestitke Aleksandra Vučića lično, tada političkog marginalca. I znam da je ovakav stav (sličan, ali snažniji izrekla je i gospođa Vesna Pešić) naišao na osudu salonskih demokrata i kvazipolitičkih moralista, razapinjan sam na petooktobarskom stubu srama i optužen da podržavam “provincijalnu” Srbiju… Continue reading
