Miloš Ćirić: Naš kandidat – Saša Janković

Kandidat za predsednika Srbije Saša Janković održao je nedavno prvi predizborni skup u Hali sportova u Beogradu. U publici i na pozornici u znak podrške kandidatu sedela su poznata lica – uglavnom javne ličnosti koje su do sada podržavale Demokratsku stranku i stranke nastale njenim rasipanjem. Bilo je tu i drugih lica poznatih javnosti – političkih protivnika ovih prvih. Kandidat Janković se tom neobičnom okolnošću pohvalio i rekao da su mu podršku pružili “i levičari i desničari” što je nazvao “državnim jedinstvom.” Te reči su podsetile na “nacionalno pomirenje” DS-a i SPS-a i vreme u kojima se državnim jedinstvom proglasila politika koja je za posledicu imala relativizaciju srpskih zločina i zločinaca, rehabilitaciju četništva, normalizaciju desničarskih ideologija i govora mržnje u javnosti, legitimizaciju nasilja nad političkim protivnicima i manjinskim grupama, tabloidizaciju srpskih medija i kontrolu izvršne vlasti nad svim sferama društva, kao i legalizaciju tranzicione pljačke.

Janković se okupljenim “levičarima i desničarima” zahvalio na podršci, u svom govoru je citirao Ustav, parafrazirao replike iz domaćih filmova, govorio o potrebi da svako izvede svoju baku na izbore da glasa za njega, itd. Za muzički program bio je angažovan pevač Vlado Georgiev koji je strastveno podržao kandidata i poručio okupljenima da ovog puta “ne zajebu.”

Program su vodili komičar Igor Brakus i vesela Tatjana Vojtehovski, nekadašnja voditeljka kviza “Trenutak istine” koja je 2009. godine žrtvi seksualnog nasilja postavila pitanje “Da li ste doživeli orgazam dok vas je otac silovao?” i time je izložila dodatnoj stigmatizaciji u uživo programu najgledanije srpske televizije. Za tu ogavnu traumatizaciju žrtve pred milionskim auditorijumom do danas niko nije odgovarao, a Vojtehovski se po prvi put od tada našla u ulozi istaknute opozicionarke građanske provinijencije.

Svi oni, našli su se pod jednim krovom i objavili da je Janković izlaz iz pustoši koju je proizvela vlast Aleksandra Vučića. U svom kratkom govoru, osim opštim mestima, kandidat nije gnjavio konkretnim detaljima iz svog programa za koji nismo ni sigurni da postoji sem u formi slogana, pa je i u ovom govoru svoju politiku sažeo u rečenicu “dedina šajkača mi stoji u srcu, a evropske vrednosti u glavi.” To je zlokobno podsetilo na Tadićevu i Jeremićevu nacionalističku i pljačkašku politiku koju su vodili pod krilaticom “I Kosovo i Evropa”, a koja je ostavila strahovite posledice na život građana Srbije, zbog kojih je Vučić i došao na vlast 2012. godine.

Janković je nekoliko dana pre ovog skupa u intervjuu magazinu Vreme dao odgovore na neka od pitanja iz kojih se naslućuju njegovi stavovi u odnosu na važna državna pitanja, kao što je odnos Srbije prema Kosovu. Janković kaže, “Budućnosti bih ostavio da volja naroda odluči kako će se formalno okončati pitanje granica, koje je ova vlast prepustila Prištini. Nadam se da će jednom i Albanci, ne morati, već želeti da žive u Srbiji jer će biti pristojna zemlja.”

Ova njegova demagoška izjava podseća na svetonazore skoro svih srpskih zvaničnika iz prošlosti. Ideju da će volja srpskog naroda odlučiti granice Kosova, a ne Priština (iako su one već odlučene) Janković pozajmljuje od Dačića, Vučića, Tadića i Koštunice. Uz to, njegov stav da će i Albanci sa Kosova, ovog puta “ne morati” (zanimljiv izbor reči, posebno u kontekstu Miloševićeve decenijske torture Albanaca sa Kosova), “već želeti” da žive u sastavu Srbije otvara brojna pitanja, na prvom mestu njegov odnos prema Kosovu kao nezavisnoj državi i srpskim ratnim zločinima protiv albanskog stanovništva. Janković nije pojasnio kako tačno planira da “narodu” prepusti odluku o definisanju granica sa Kosovom i kakve bi posledice taj postupak imao na mir u regionu, posebno u svetlu zategnutih odnosa dve države i nedavnog obeležavanja devetogodišnjice nezavisnosti Kosova, koje danas kao nezavisnu državu priznaje 113 država članica Ujedinjenih nacija. Nejasno je da li ovaj Jankovićev stav implicira prekid dijaloga sa Prištinom dok narod ne odluči “pitanje granica”, što bi sasvim izvesno trajno unazadilo odnose Srbije i Kosova, zaustavilo pregovore o članstvu Srbije u EU i uvelo zemlju u novu krizu.

Zatim je usledila još jedna Jankovićeva izjava koja dalje otkriva njegove problematične stavove, koji se poklapaju sa mišljenjima drugog kandidata opozicije – Vuka Jeremića. Naime, Janković je objavio kratki video u kome govori o potrebi jačanja odnosa sa Republikom Srpskom kao “bratskoj dužnosti” Srbije, odnosno da “Srbija Srpskoj treba da garantuje bratske odnose kao suštinsko, a ne dnevno-političko pitanje.” Ovakve izjave o bratskim odnosima Srbije i Republike Srpske, koja je nastala na genocidu protiv bosanskih Muslimana tokom Miloševićevih agresorskih ratova, u javni govor uveo je otac svih velikih i malih srpskih nacionalista, Dobrica Ćosić. Nije beznačajno da Janković ovakvu izjavu daje u jeku najava da će BiH Međunarodnom sudu pravde podneti zahtev za reviziju tužbe protiv Srbije za genocid po kojoj je Srbija 2007. godine proglašena odgovornom za nesprečavanje genocida koji je počinila Vojske Republike Srpske. O genocidu u Srebrenici, moralnoj i političkoj odgovornosti Srbije za taj zločin Janković nije govorio.

Imajući u vidu ovaj niz Jankovićevih demagoških izjava koje veoma podsećaju na najnazadnije stavove proizašle iz ratne politike Miloševićeve Srbije i retorike njenih nastavljača, postavlja se pitanje – da li je građanska Srbija stala na stranu nacionalističkog kandidata za predsednika Srbije? U svojoj višegodišnjoj “borbi” protiv autoritarne vlasti Aleksandra Vučića, koju su jedno vreme ljudi koji danas podržavaju Jankovića otvoreno hvalili, građanska Srbija je, čini se, neopozivo izgubila svaki kompas što se najbolje vidi u trenutnim “raspravama” o tome kog kandidata treba podržati – ultranacionalistu Jeremića ili pristojnog, umerenog (neki kažu i “zdravog”) nacionalistu Jankovića.

Kampanja je tek počela, a već su primetne knedle u grlima koje višegodišnji borci za ljudska prava i demokratiju u Srbiji gutaju u svojim javnim nastupima dok nas uče pameti i argumentuju “neophodnost podrške” Jankoviću (ili Jeremiću) jer to zahteva “politička realnost trenutka.” O tome da “političku realnost trenutka” već godinama sami proizvode, a zajedno sa njom i kandidate kao što su Janković i Jeremić, naravno – nema mnogo reči. Izgleda da dolazi vreme kada će se neko dosetiti podrške Koštunici 2000. godine, i time pravdati podršku Jankoviću (ili Jeremiću), kao da ne znamo kako se sve sa Koštunicom završilo, čak i kad bi podrška Koštunici protiv Miloševića uopšte mogla da se poredi sa podrškom Jankoviću (Jeremiću) protiv Vučića.

Izgleda da se od prošlih izbora za predsednika Srbije do danas konačno udarilo u dno, a kako u međuvremenu nije bilo više pameti, jer je javnost godinama izložena jednoj istoj opozicionoj sceni, njenim propalim strategijama i jednako neuspešnoj borbi protiv Vučića od 2012. do danas, nameće se pitanje šta će doneti podrška kandidatima po čijim izjavama vidimo da im je glavna strategija da u nacionalističkim stavovima pariraju Vučiću (što je nemoguće, osim ako kandidat nije Vojislav Šešelj.)

Jankovićevi problematični stavovi među njegove sigurne glasače svrstavaju i njegovog oponenta, Vuka Jeremića, koji je izjavio da će glasati za Jankovića ukoliko bivši Ombudsman prođe u drugi krug izbora. Sve ovo ipak ne sluti na srećan kraj kandidature Saše Jankovića. Sramotni izbori koje čini u smislu ljudi koje bira da ga javno predstavljaju i sa kojima zajednički nastupa, hvaljenje podrškom nečega što nepristojno zove “pristojnom Srbijom”, uz tvrde stavove pozajmljene od političara desnice koje iznosi, ukazuju na to da Janković, već na početku kampanje, ima male šanse da pobedi Vučića na izborima. Dosta se govori i o nedostatku jasne Jankovićeve ideološke opredeljenosti, međutim, njegove nedavne izjave jasno ukazuju prema kojoj ideologiji bar do sada naginje – onoj koja zauzima desne pozicije.

Ekstremnog desničara Aleksandra Vučića, autoritarnog vođu koji bi da oživi Tadićev mehanizam upravljanja i zavlada svim sferama društva sa pozicije novog predsednika Srbije, ne može pobediti osoba koja se sa njim utrkuje u tome kome bolje istovremeno stoje evropsko odelo i četnička kokarda. Aleksandar Vučić zauvek pobeđuje u toj igri. To je posebno uočljivo posle njegovih pet godina vladanja Srbijom, sticanja novog ugleda u zemlji i svetu, i rehabilitacije njegove biografije koju je izgradio zalažući se i huškajući na ratove u kojima se raspala Jugoslavija.

Ukoliko pobedi na predsedničkim izborima, Vučiću će tu pobedu u velikoj meri olakšati kratkovidost i lenjost srpske liberalne opozicije (i svih onih koji se tako osećaju), koji ni posle ogromnog iskustva sa njim ne uviđaju da je njega jedino moguće pobediti žestokim kontrastom – kandidatom za predsednika koji zastupa nedvosmisleni antifašizam kroz zalaganje za denacifikaciju srpskog društva, odnosno otkrivanje istine o srpskim ratnim zločinima čime se pomaže proces pomirenja u regionu i vrši uticaj na podizanje svesti o moralnoj i političkoj odgovornosti Srbije u vezi sa našom ratnom prošlošću, nudi politiku koja je usmerena na obezbeđivanje poštovanja osnovnih ljudskih prava radnika, žena, ugroženih manjinskih grupa i svih drugih građana Srbije.

Čak i da takav kontrastni kandidat postoji, Vučića bi – zbog ogromne podrške koju ima u pretežno konzervativnoj Srbiji koju sve vreme drži u strahu i bedi – bilo teško pobediti. Ali taj bi poraz bar bio častan i iz njega bi se nešto moglo naučiti.

Isticanjem i promocijom “zdravih nacionalista” kao Vučićevih protivkandidata, i to od strane onih od kojih se i dalje očekuje sasvim suprotno ponašanje, potencijalno se gubi sve – verovatno sami izbori, ali i nešto važnije od toga – gubi se još jedna, možda poslednja šansa, da se na srpskoj političkoj sceni konačno oslobodi prostor za ljude čija bi se politika suštinski, ne samo pojavno, razlikovala od Vučićeve politike otrovnog nacionalizma kojima se srpsko društvo uništava već više od trideset godina.

Advertisements