Predrag Finci: Zar

Sarajevske   ruže

Zar

(Ljeto 92., tamo gdje se rodih: dugački, nepomični red. Svaki se nada, gleda lijevo, desno, a i gore, pogleda, nebo se muti, neće valjda i kiša. Jedan kaže: „Doći će“, drugi „Brzo će“, netko dodaje „Hoće, obećali su“, „Tako su rekli“, jedni potvrđuju, bez riječi, drugi gledaju u zemlju, svaki sabran na istu brigu, onaj najstariji u redu gleda okolo, vidi, iskosa, na rubu tržnice jednog, poredao na praznu tezgu deset kutija cigareta, možda i više, baš me briga imaš li, kupi ako možeš, više i onako nema, ovo će začas, imam i dvije konzerve, i bocu konjaka, „dupljak“, nego što će biti, čuj nije jeftino, mogao bih nabaviti možda malo piletine, ako se dogovorima, odmah pare, kao da bi ti drukčije… „Sad će, strpljenja, ljudi, krenuli su iz pekare, bit će bar sto štruca, i više, samo polako, mir, ljudi, mir, samo malo, brzo će…“. Onda granata, odozgo).

Zar i meni i onom do mene
svima u redu
nije ni kruh,
ni voda,
ni zrak koji udišemo.

Zar nam nije zora
ni dan ni sreća.

Zar nikome
godine ove,
u gradu ovom,
nije ni mir
ni dom.

Ni sjećanje,
Ni ljubav ni nada
ni naše sada zar nije.

Zar ni jednom od nas
nisu
prijatelji i braća i sestre
i otac i mati
i djeca i unuci
i svi dragi

Ni bol ni tuga
ni tihi ispraćaji

Zar nam nije život
Zar nikom ništa nije

Zar je svaki od nas
samo biti crta
na kundaku snajpera.

(RadioGornjigrad)

Advertisements