A šta ćemo kad sav ovaj užas jednom prođe?

A šta ćemo kad sav ovaj užas jednom prođe?

Možda zvuči nemoguće, ali jednog dana u Srbiji će se promeniti vlast. Nemoguće je reći kada će se to tačno desiti ali nas istorija uči da svaka vlast u nekom trenutku padne, pa tako će i ova, bilo to za par godina, deceniju ili četvr veka. Takođe, istorija nas ponekad uči da posle užasne vlasti može da dođe i još gora ili barem skoro ista, te jedva za jotu bolja, pa imate osećaj da ste okrečili zid i onda se ponovo posrali po njemu.

 U nekoj utopijskoj fantaziji, pojavila bi se bolja vlast, nezanimljiva svakom kome život direktno od politike ne zavisi i ona bi radila posao po zakonu, a za loše delanje bi snosila posledice. Ta utopijska fantazija se, gle čuda, zove demokratija, i što bi se reklo, to ovde još ne biva. Jednom kad demokratija počne i ovde da biva čeka nas skoro pa doslovno nemoguć zadatak.

Dakle, jednog dana Vučić neće odlučivati apsolutno ništa u ovoj zemlji. Njegovim padom će se urušiti najveća kriminalna organizacija u Srbiji u 21. veku. Na ledu će ostati da gmižu i lome kosti Sline, Vulini, Trogloditi, Mali, Cice i čitav bataljon ostalih vonjavih prikaza koje čovek zdravog razuma ne bi štapom dodirnuo. Najveća nesreća ove (i svake slične vlasti ikad) je ta što ne postoji idealni mehanizam koji te čuva zauvek jer, koliko god manipulisao, ti si sklon greškama a narod u nekom trenutku progleda i skurči mu se sve i tad biva šta biva; u neka drevna vremena se to završavalo veoma krvavo, danas postoje rigidni zakoni i dobro je što je tako jer, što bi Crnogorci rekli čojstvo – sačuvaš dušmane od zla u sebi.

Ali kako biti čovek?

E tog jednog dana kad ponestane mehanizama za flagrantni lopovluk, beskrajno spinovanje, tj onda kad ne bude dovoljno da se pokrade koja stotina hiljada glasova ili kad evropske starešine udele makar jednu packu domaćim silovateljima a moraće, ili kad nešto treće jebemliga šta, tipa meteor opali u zgradu Vlade pa izlete na ulicu papiri sa dokazima o višegodišnjem bivanju dželatom sopstvenom narodu, i kad poskidamo upišane od sreće gaće i krenemo da se na Terazijama i u Babušnici ljubimo u obraze i gole usrane guzice, tad zapravo kreće pravi pakao. Šta uraditi dan nakon toga? Šta kad dođe novi famozni šesti oktobar, jer ma kog datuma bio, uvek će nad njim stajati imperativ da se ne ponovi kataklizma onog prošlog i propusti šansa da se ološ pomete u kanalizaciju gde pripada.

Jer, onog trenutka kad ološ konačno padne, potrebno je da se desi nešto nivoa bog iz mašine pa da se zadaci odrade u skladu sa onim kako je ko zaslužio. I zašto ne reći, prva stvar koja se mora uraditi je domaći Nirnberški proces gde bi se sakupila sva nakoćena gamad da bi im se pravedno sudilo za svaku krađu, laž, klevetu, ustavne i druge zakonske povrede, šikaniranje ljudi, korupciju, mito, mobing, teror nad neistomišljenicima, medijsko anatemisanje političkih protivnika, višegodišnje dovođenje u zabludu najsiromašnijeg sloja stanovništa, egzodus u beli svet, i razne druge gnusne stvari. A to je samo vrh ledenog brega. Šta raditi sa lokalnim čmaroljubima i poltrončinama koji u svrhu lokalnog šerifovanja rade stvari koje prokopavaju samo dno ljudskog nemorala? Kako obezbediti fer procese za taj nestvaran broj ljudi koji zaslužuju da se po njihovim višegodišnjim rabotama češlja toliko da bukvalno cela zemlja treba da stane da se iskopaju ti silni marifetluci?

Šta će se desiti kad stotine hiljada članova kriminalne sns klike krenu pacovski da beži i svoju kugu širi čepeći se u guzice novoj vlasti, zaboravljajući ikonu sa Vučićevim likom kojoj se do malopre klanjala ljubeći je pred spavanje? Kako se toga spasiti kad će i nova vlast imati sigurno mnoge slabe tačke koje će omogućiti da se bagra izvuče kao što se pre sedamnaest godina već izvukla i sad predstavlja državu?

Kako se postaviti prema EU, Rusiji, SAD koje evo petu godinu boli kurac što srbijanska vlast uništava sopstvene građane time što iz njihovih uglova vodi korektnu spoljnu politiku? Kako nastaviti izabranu pro EU agendu i učlaniti se u ekipu koju zabole što bedni srpski penzioner daje deset posto svoje crkavice koja posle ide u džep stranog investitora kao subvencija što se smilovao da otvori fabriku kod nas i zaposli par stotina ljudi na minimalac? Šta raditi sa bolesnim ugovorom sa Igl Hils korporacijom i dotad izgrađenih jedno osam posto Beograda na vodi? Rušiti? Prenameniti? Nastaviti kakogod? Kako sprečiti pobesnele ljude da ne linčuju uredništvo rts-a, kako zaustaviti odmazdu protiv porodica okrivljenih, kako uopšte suditi Vučićeviću a ne baciti ga u kafilerijsku samicu da ne kontaminira besnilom ostale pse?

Ovakvih pitanja ima toliko da kad bih ovo nastavio, pre bih mogao da zaključim „ma dobro je i ovako, šta ima da se cimamo“. Ni na jedno pitanje se ne nameće bilo kakav suvisao odgovor, što situaciju čini crnjom i gorom.

Ipak, dve stvari su izgledne i to je nešto za šta se moramo pobrinuti i kao pojedinci i kao društvo ako će se već neke protuve svakako provući i što da ne, neki ponovo jednog dana biti ministri ili kakvi drugi državnici. Istorijski pisci se moraju potruditi da se imena prvoboraca trenutne vladajuće organizacije nađu na visokom trećem mestu domaćeg ološa u poslednjih sto godina, nakon izdajnika iz Drugog svetskog rata i Slobodana Miloševića. Naši potomci o tome jednostavno moraju da uče ne bi li im došlo u pamet da se protiv takve neke potencijalne pošasti sutra odlučnije bore.

Druga, nimalo manje bitna stvar je nešto što konačno nije teško. Šta god da se desi, bili smenjeni ili ne, oni će nekad crći. Ko od nas to doživi ima dužnost da im sere i piša po grobovima dok se ne napravi planina fekalija velika ko Avala.

 

 

Advertisements