Povodom godišnjice tragedije: Pismo drugu

rts-bombardovanje-epa-srdjan-suki

Dragi Janko,

šalje mi Žanka Stojanović mejlom nacrt teksta koji namerava da objavi o godišnjici bombardovanja RTS-a; naslov me pogađa svom silinom: „Punoletstvo tragedije“. Slutim šta ta sintagma za nju znači, osećam asocijativno polje koje okružuje taj neobičan spoj reči. Početkom marta 1999. njen jedinac a moj drug Nebojša, izveo je iz bolnice moju suprugu, a sa njom u svet i našu prvorođenu kći, koja je sada upravo napunila 18 godina. Malo zatim, Nebojša je ubijen, žrtvovan u ime sumanute ideje o pobedi u propagandnom ratu. Poslednji koji je Žanki ostao od njenih petoro dece, sam nije stigao da ima potomstvo. Otuda punoletstvo, razmišljam, punoletstvo tragedije, ta proživljena sintagma, duboka i snažna kao i sve što Žanka napiše.

Posle nekoliko dana, rasejano slušam kako do mene iz druge sobe dopire sa TV-a jedan od Vučićevih monologa i odjednom sa zaprepašćenjem čujem tu istu sintagmu (koja u njegovim ustima zvuči besmisleno i namešteno). Zgađen shvatam da je bez ustezanja upotrebio i prisvojio rečenicu iz privatne korespondencije, pri tom nešto što je do te mere duboko lično, što suštinski pripada jednom biću koje su on i njemu slični lišili života. Upravo je Vučić, kao srpski ministar informisanja 1999, bio jedan od ljudi koji su po svojoj funkciji morali da obezbede izvršenje naređene mere Savezne vlade iz Mera pripravnosti I, II i III stepena o obaveznoj evakuaciji ljudstva Televizije na sigurno.

Sutradan razgovaram sa Žankom. „Posle sinoćnjeg slušanja i gledanja programa, mislim da te dve reči nikada više neću izgovoriti“, kaže.

Miroslav

Advertisements