• tezej 09:46 on 18/05/2017 Permalink Reply  

    Harper Lee: ‘Ali u redu je mrziti Hitlera?’

    „Mi ovde ne verujemo da ikoga treba proganjati. Proganjanje potiče od ljudi koji gaje predrasude. Predrasude.“

     

    (…) Jednom nedeljno imali smo čas o aktuelnim događajima. Svako dete je trebalo da iseče neki članak iz novina, upije njegov sadržaj i otkrije ga razredu. Upražnjavanjem toga navodno su se prevazilazile raznorazne nevolje: stajanje pred drugovima podstiče dete na dobro držanje i razvija u njemu sigurnost; držanje kratkog predavanja iziskuje od njega da ima svest o rečima; učenjem o aktuelnim događajima poboljšava mu se pamćenje; usled izdvojenosti više no ikada žudi da se vrati u Grupu.

    Zamisao je bila dalekovida, ali kao i obično, u Mejkomu se nije pokazala baš najbolje. Kao prvo, malo seoske dece imalo je pristup novinama, pa su breme aktuelnih događaja nosila gradska deca, što je dodatno uveravalo decu iz autobusa da gradska deca ionako dobijaju svu pažnju. Ona seoska deca koja su to mogla obično su donosila isečke iz takozvanih Grit novina, publikacije koja je u očima gospođice Gejts, naše učiteljice, bila sumnjivog porekla. Nikada mi nije bilo jasno zašto se mršti kada neko dete recituje iz Grit novina ali, na izvestan način, to se povezivalo s ljubavlju prema zvuku violine, jedenjem pogača sa sirupom za ručak, valjanjem po podu u verskom zanosu i pevanjem pesme „Umilno peva magare“ kada se izgovara „magàre“, a država je plaćala nastavnike da odvraćaju od svega toga.

    Čak i tako, nije mnogo dece znalo šta je to jedan aktuelni događaj. Mali Čak Litl, star sto godina po poznavanju krava i njihovih navika, bio je na pola čitanja jedne priče o Čiča Načelu kada ga je gospođica Gejts zaustavila: „Čarlse, to nije aktuelan događaj. To je reklama.“

    Međutim, Sesil Džejkobs je umeo da ga prepozna. Kad je na njega došao red, izašao je pred razred i počeo: „Stari Hitler…“

    „Adolf Hitler, Sesile“, rekla je gospođica Gejts. „Nikada se ne počinje rečenica sa ‘stari’, ko god je u pitanju.“

    „Da, gospoja“, kazao je on. „Stari Adolf Hitler je gonio…“

    „Progonio, Sesile…“

    „Nije, gospođice Gejts, ovde piše – u svakom slučaju, stari Adolf Hitler se okomio na Jevreje i trpa i’ u zatvore i oduzima im svu imovinu i ne da nikome od nji’ da izađu iz zemlje i kupa slaboumne…“

    „Kupa slaboumne?“

    „Jes’, gospoja, gospođice Gejts, kontam da nemaju dovoljno pameti da se okupaju sami, kontam da neki idiot ne bi mogô da održava čistoću. U svakom slučaju, Hitler je pokrenuo program da okupi i sve one koji su polu-Jevreji i ‘oće da i’ ubeleži za slučaj da požele da mu zadaju brige, a ja mislim da je to loše i to je moj aktuelni događaj.“

    „Odlično, Sesile“, rekla je gospođica Gejts. Brekćući, Sesil se vratio na svoje mesto.

    U zadnjem delu prostorije podigla se jedna ruka. „Kako može to da uradi?“

    „Ko da uradi šta?“, strpljivo je upitala gospođica Gejts.

    „Hitler; kako može tek tako da strpa gomilu ljudi u ‘aps, valjda bi ga sprečila vlada“, rekao je vlasnik ruke.

    „Hitler je vlada“, reče gospođica Gejts i, ugrabivši priliku da u obrazovanje unese elana, izađe na tablu. Krupnim štampanim slovima napisala je DEMOKRATIJA. „Demokratija“, kazala je. „Zna li neko definiciju?“

    „Mi“, rekao je neko.

    Setivši se slogana jedne stare kampanje o kojoj mi je Atikus pričao, podigla sam ruku.

    „Šta misliš da to znači, Džin Luiz?“

    „’Jednaka prava za sve, posebne povlastice ni za koga’“, citirala sam.

    „Odlično, Džin Luiz, odlično“, smešila se gospođica Gejts. Ispred DEMOKRATIJA, štampanim slovima napisala je MI SMO. „E sad, razrede, kažite to svi u glas: ‘Mi smo demokratija.’“

    Kazali smo. Zatim gospođica Gejts reče: „U tome je rezlika između Amerike i Njemačke. Mi smo demokratija, a Nemačka je diktatura. Diktator – diktatura“, rekla je. „Mi ovde ne verujemo da ikoga treba proganjati. Proganjanje potiče od ljudi koji gaje predrasude. Predrasude.“, pažljivo je izrekla. „Od Jevreja nema boljih ljudi na čitavom svetu, i za mene je zagonetka zašto Hitler ne misli tako.“

    Jedna radoznala duša u sredini učionice upita: „Šta vi kontate, gospođice Gejts, zašto oni ne vole Jevreje?“

    „Ne znam, Henri. Oni doprinose svakom društvu u kom žive, a pre svega, to su duboko pobožni ljudi. Hitler hoće da ukine religiju, pa ih možda ne voli zbog toga.“

    Oglasio se Sesil. „Nisam siguran“, kazao je, „valjda razmenjuju novac ili šta već, ali to nije razlog da i’ progone. Oni su belci, zar ne?“

    Gospođica Gejts reče: „Kada budeš dospeo u srednju školu, Sesile, naučićeš da Jevreje progone još od početka povesti, da su ih čak isterali iz rođene zemlje. To je jedna od najstrašnijih priča u istoriji. Vreme je za matematiku, deco.“

    Kako nikad nisam volela matematiku, taj čas provela sam gledajući kroz prozor. Atikusa sa viđala da se mršti samo kada nam je Elmer Dejvis prenosio najnovije vijesti o Hilteru. Atikus bi naglo isključio radio i rekao: „Hmp!“ Jednom sam ga pitala zašto ne trpi Hitlera, a Atikus je rekao: „Zato što je manijak.“

    To nije dovoljno dobro, mozgala sam, dok je razred i dalje radio računske zadatke. Jedan manijak i milioni Nemaca. Meni se činilo da bi pre oni zatvorili Hitlera u ‘aps nego da ga puste da on zatvori njih. Ima tu još nečega što nije kako treba – pitaću oca za to.

    Tako samo i učinila, a on je rekao da nikako ne može da mi odgovori na pitanje pošto ne zna odgovor.

    „Ali u redu je mrziti Hitlera?“

    „Nije“, rekao je. „Nikoga nije u redu mrzeti.“

    „Atikuse“, rekoh, „postoji nešto što ne razumem. Gospođica Gejts je rekla da je strašno to što Hitler radi, sva se zbog toga zacrvenela u licu…“

    „Nije ni čudo.“

    „Ali…“

    „Da?“

    „Ništa, gospodine.“ Ne znajući mogu li da objasnim Atikusu to što mi je na pameti, ne znajući mogu li da razjasnim nešto što je puki osećaj, otišla sam. Možda Džem može da mi dȃ odgovor. Džem se u školske stvari razume bolje od Atikusa.

    Džem je bio malaksao od čitavog dana tegljena vode. Na podu pored njegovog kreveta, oko prazne boce mleka, nalazilo se najmanje dvanaest kora od banane. „Što s’ ožderavaš?“, upitala sam ga.

    „Trener kaže da mogu da igram ako za dve godine nabacim deset kila“, rekao je. „Ovako je najbrže.“

    „Ako sve ne ispovraćaš, Džeme.“, rekoh, „’oću nešto da te pitam.“

    „Raspali.“ Spustio je knjigu i ispružio noge.

    „Gospođica Gejts je fina žena, zar ne?“

    „Jeste“, kazao je Džem. „Sviđalo mi se kad sam bio u njenoj učionici.“

    „Baš mnogo mrzi Hitlera…“

    „Šta fali tome?“

    „Pa, danas je govorila o tome koliko je loše što on tako postupa prema Jevrejima. Džeme, nije u redu nikoga progoniti, zar ne? Pa čak ni pomišljati nešto zlobno ni za koga, je l’ tako?“

    „Ne, pobogu, Skaut. Šta te muči?“

    „Pa, kada smo silazili iz zgrade suda one noći, gospođica Gejts je – silazila je stepenicama ispred nas, mora da je nisi video – razgovarala je s gospođicom Stefani Kroford. Čula sam je kako kaže da je vreme da i’ neko nauči pameti, da su se strašno uobrazili, i da će sledeće pomisliti da mogu i da se žene nama. Džeme, kako neko može toliko da mrzi Hitlera, a onda promeni mišljenje i bude grozan prema ljudima kod rođene kuće…“ (op. ur. ljudi rođeni kod kuće su Afroamerikanci)

    Ulomak iz romana Ubiti pticu rugalicu; Harper Li, Ubiti pticu rugalicu

     

    Prometej.ba

    Advertisements
     

    Reply

    Required fields are marked *

c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: