Bojan Tončić: Ponovljeno suđenje Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću

Smilos 04 S

Pokretačka snaga zločina: Slobodan Milošević

Etničko čišćenje kao budžetska stavka

Prvu nedelju ponovljenog suđenja Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, čelnicima srbijanskog Resora državne bezbednosti, pred Haškim tribunalom obeležila je, uprkos uvodnoj reči Tužilaštva i svedočenju prvog, zaštićenog svedoka optužbe, bivšeg operativca savezne Službe državne bezbednosti, nedvosmislena, devetorupaška konstatacija predsednika Srbije Aleksandra Vučića, izrečena u Beogradu, povodom ovog procesa: “Ponavljanje suđenja je skandal par exellance koji za cilj ima da se osudi Srbija. Sudi im se zato što političke gazde Tribunala nisu zadovoljne presudom. To je sramota za međunarodno i procesno pravo”, izustio je predsednik Srbije.

Što će valjda značiti da je on prvostepenom presudom zadovoljan, odnosno da su optuženi nevini i da država Srbija nije potpaljivala ratni požar, koji će se pretvoriti u njenu agresiju na Hrvatsku, docnije i na Bosnu i Hercegovinu.

Jedno od ključnih pitanja koje se nametnulo nakon oslobađajuće presude, kao i presude Žalbenog veća da se suđenje ponovi, je hoće li se, kao i prvostepenim oslobađanjem krivice Stanišića i Simatovića, obesmisliti Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, njegova misija, svrha formiranja i postojanja. Preciznije, da li će opstati ključne i istinite teze o početku ratova u bivšoj Jugoslaviji naoružavanjem i obučavanjem krajiških desperadosa, koje je, po nalogu Slobodana Miloševića,  realizovao vrh Resora državne bezbednosti MUP Srbije. Jer, oslobađanje državnog tandema na proziran način opravdava Srbiju za besmislenu, krvavu agresiju na Hrvatsku i drugi opsežni, hegemonistički i bestijalni pokušaj okupacije Bosne i Hercegovine.

A Tužilaštvo tribunala je u uvodnoj reči 13. juna još jednom konstatovalo da su Stanišić i Simatović  realizatori zajedničkog zločinačkog poduhvata, bolesne ideje kama-akademika, Slobodana Miloševića i njegovih masno nagrađenih sledbenika. I da su na taj državni posao prionuli podrazumevajući i to da će u njemu biti nevinih žrtava.

Za početak nasilnog proterivanja nesrba sa teritorija Hrvatske i BiH radi ostvarivanja srpske dominacije, Milošević je odabrao čoveka koji je odigrao jednu od ključnih uloga u njegovom penjanju na vlast, Jovicu Stanišića. I njegovog zamenika Franka Simatovića Frenkija, ktitora-utemeljitelja Jedinice za specijalne operacije, Crvenih beretki kojima su pripadale i različe mutant – državne bande.

Milošević – pokretačka snaga zločina

Optužnica ih tereti za progon na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, ubistvima, deportacijama i prisilnim premještanjem hrvatskih i bošnjačkih civila. Po slovu optužnice, Stanišić i Simatović su krivi za usmeravanje, organizovanje, opremanje, obučavanje, naoružavanje i finansiranje jedinica državne bezbednosti Srbije, koje su, kako se navodi u optužnici, ubijale, progonile i deportovale civile Hrvate, bosanske Muslimane, bosanske Hrvate i druge nesrbe iz Hrvatske i BiH, od 1991. do 1995. godine.

Pretresno veće konstatovalo je nevinost, podsećajući nenamerno na likvidiranog zločinca iz istog šinjela. Razbojnik i Udbin likvidator Željko Ražnatović Arkan, rekao je, nakon što je Srbija trampom Antona Kikaša platila njegovu slobodu, kako se uputio u Krajinu da “naoruža ‘delije’ navijačkim rekvizitima”. Istina je da su domicilne “delije” i bitange iz uvoza bile solidno naoružane i opremljene.

Zločinački dvojac: Jovica Stanišić i Franko Simatović

Zločinački dvojac: Jovica Stanišić i Franko Simatović

Photo: http://www.sense-agency.com

Resor državne bezbednosti MUP Srbije osnovao je vojnopolicijsku formaciju koja je, na simboličkoj ravni, ali i oružanim akcijama u skladu sa mogućnostima, obeležila agresiju Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, ratove u bivšoj Jugoslaviji, gotovo kao i Jugoslovenska narodna armija (JNA). Nije se borila moćnim sredstvima kao JNA, ni sakrivala iza simbola i ideologije, ali nema toponima zločina na kojem se njeni pripadnici nisu pojavili i ostaili krvave tragove. Ratni put iznet u optužnici, kao i direktna uloga najviših državnih funkcionera Srbije, bili su dovoljan razlog za medijsko prećutkivanje, ili selektivno prikazivanje završetka procesa, odnosno uloge Jedinice za specijalne operacije RDB koja je 4. maja 1991. formirana sa zadatkom da ispuni obećanje Slobodana Miloševića dato krajiškim Srbima, odnosno pomogne, usmeri  kontroliše njihov ustanak protiv hrvatskih vlasti.Osnivač Franko Simatović, zamenik načelnika RDB MUP Srbije, i unajmljeni instruktori, među kojima najpoznatiji Dragan Vasiljković – Kapetan Dragan, zadnja pošta splitski pržun, ubrzo ustoličen za mitskog heroja balvan-pobunjenika, optužen u Hrvatskoj za ratne zločine nad civilnim stanovništvom – ostvarili su neposredno po dolasku primarne ciljeve, legitimišući Beograd kao mesto odlučivanja o toku i razmerama operacija i uvodeći vojničku disciplinu među razuzdane krajiške Srbe.

Etničko čišćenje kao državni prioritet

Po slovu optužnice: “Franko Simatović je, delujući pojedinačno, ili u dogovoru s drugima, u pomenutom periodu (1991 – 1995, prim. aut.) učestvovao u formiranju, finansiranju, opremanju i snabdevanju specijalnih jedinica DB Republike Srbije, rukovodio pripadnicima i agentima DB koji su počinili zločine i obezbeđivao oružje, finansijska sredstva, obuku, logističku podršku i druge vrste znatne pomoći i podrške specijalnim jedinicama DB Republike Srbije koje su učestvovale u činjenju zločina u Hrvatskoj i BiH”.

Jedinica je, navodi se, takođe, “počinila progone na diskriminacionoj osnovi – političkoj, rasnoj i verskoj, a obuhvatali su ubistva, prisilno premeštanje i deportaciju Hrvata, bosanskih Muslimana i drugih nesrba, unutar takozvanih srpskih autonomnih oblasti Krajine, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema” i teritorija u BiH, uključujući, pored ostalih, opštine Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Mrkonjić Grad, Sanski Most i Zvornik“.

Da “lociramo” i Stanišića, godinama najinformisanijeg čoveka u Srbiji: “Evidencija isplata, kadrovski dokumenti Jedinice, čak i izveštaji DB, dokazuju da je Stanišić davao prioritet toj borbenoj jedinici kojom je komandovao Simatović”, konstatovao je u završnoj reči na prvostepenom suđenju tužilac Dermont Grum.

Zločini su im bili namera

Tokom izlaganja na početku obnovljenog suđenja tužilac Daglas Stringer ističe da je zločinačko udruženje u proleće 1991. “osmislio” i predvodio tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je za primenu na terenu zadužio svoje ljude od poverenja – Stanišića i Simatovića.

“Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je Stringer.

Optuženi su, ističe, kao i Milošević i drugi saučesnici, bili su od početka svesni da se bez progona nesrpskog stanovništva činjenjem zločina ne može postići objedinjavanje i etnička homogenizacija teritorija koje su u Hrvatskoj i BiH označili kao srpske. Miloševićevu ideju da usled raspada Jugoslavije “svi Srbi žive na teritoriji koju kontrolišu Srbi”, Stanišić i Simatović su sprovodili uspostavljanjem srpskih autonomnih oblasti u Hrvatskoj i BiH, kao i formiranjem njihovih oružanih snaga.

Stanišićevi i Simatovićevi saučesnici smestili su se u društvo mrtvih i odsutnih etničkih čistača, uz bolne izuzetke koji potvrđuju da je pravda nedostižna: Milan Babić, “koji je to i priznao”, Milan Martić, Goran Hadžić, Radoslav Stojčić-Badža, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović-Arkana, Veljko Kadijević i Blagoje Adžić…

Zastupnik optužnice kazao je i to da su Stanišić i Simatović, kao moćni zvaničnici SDB Srbije “omogućili zločine” u Hrvatskoj i BiH time što su organizovali, logistički podržavali i usmeravali srpske snage koje su zlodela činile.

“Zločini su bili namera Stanišića i Simatovića”, naglasio je tužilac Stringer, “zato što su pune četiri ratne godine stajali iza srpskih jedinica koje su na terenu nasilno – ubistvima, nasumičnim pritvaranjem, pljačkom, silovanjima, depotacijama – prognale desetine hiljada Hrvata i Muslimana”.

Zločini državnih bandi

Kao jedinice SDB Srbije koje su počinile brojne zločine, zastupnik optužbe izdvojio je “frenkijevce” – koji su kasnije prerasli u “crvene beretke”, odnosno Jedinicu za specijalne operacije RDB – zatim Srpsku dobrovoljačku gardu pod komandom Željka Ražnatovića-Arkana i “Škorpione” Slobodana Medića Boce, nesrećno stradalog dok je bio na odsluženju zatvorske kazne – saobraćajni udes tokom odsustva koje je zaslužio dobrim vladanjem (srbijanski doprinos tranzicionoj pravdi).

Stanišić je, stoji u optužnici, preko Simatovića, koji je na terenu sprovodio njegove instrukcije, u posebnim kampovima u Hrvatskoj i BiH formirao, obučio i naoružao jedinice lokalnih Srba, koje su zatim pod njihovom kontrolom učestvovale u operacijama etničkog čišćenja.

Organizatori pokolja i progona: Stanišić i Simatović

Organizatori pokolja i progona: Stanišić i Simatović

Photo: http://www.sense-agency.com

Sam Simatović to je potvrdio pred Miloševićem, tokom proslave godišnjice JSO 1997, a snimak tog govora, kako je najavio tužilac Stringer, biće prikazan tokom procesa. Simatovićev govor dostupan je javnosti, a toponimi obeleženi razjapljenim vučjim čeljustima na karti SFR Jugoslavije mesta su nekih od najjezivijih ratnih zločina počinjenih u državnoj režiji. Film je jedan od krunskih dokaza Tužilaštva u procesu, snimljen je na proslavi Dana Jedinice 1997, u Kuli, sedištu Jedinice, morbidnoj svetkovini kojoj su prisustvovali gosti iz državnog i vojnog vrha, Slobodan Milošević, tada simbolično nagrađen bodežom sa oznakama Jedinice, Mihalj Kertes, šef Carine, jedan od ključnih ljudi u snabdevanju i finansiranju Jedinice, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, snabdevač propagandnim arsenalom, generali iz takozvane “vojne linije” funkcionisanja JSO, pripadnici ove formacije prepoznatljivi iz snimaka oružane pobune i procesa za ubistvo Zorana Đinđića, među kojima organizator Milorad Ulemek i ubica Zvezdan Jovanović. Franko Simatović podsetio je i na 26 logora u kojima su obučavani njeni pripadnici, rekavši da je kroz Jedinicu prošlo 5000 pripadnika. Simatović je izgovorio: “Ona (Jedinica) je konstituisana 4. maja 1991. godine, u periodu raspada prethodne Jugoslavije, i od svog nastanka neposredno je delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etničkom prostoru.”U etničkom čišćenju, ističe Tužilaštvo, učestvovala je 1991-92. i JNA, pošto su generali Veljko Kadijević i Blagoje Adžić saveznu vojsku “stavili u službu zločinačkog udruženja” i “pretvorili u srpsku borbenu silu”.

Svedok Tužilaštva, bivši pripadnik Službe državne bezbednosti Saveznog SUP, koji je bio njen prvi svedok i u maju 2008. u pročitanom sažetku njegove izjave ističe da je u maju 1991. godine bio u Šibeniku gde je video oko 600 hrvatskih izbeglica iz Knina, i da su na nekima od njih bili vidljivi tragovi premlaćivanja. U Kninu je dva puta sreo Jovicu Stanišića i od njega saznao da Kapetan Dragan (Vasiljković) obučava “knindže”, buduće instruktore vojnih veština. Potom je u avgustu 1991, u Belom Manastiru zatekao “arkanovce”, “Bele orlove”, “Badžinu grupu” poznatu i kao Jedinica za antiteroristička dejstva, kao i Simatovićevu JSO. Iza ovih formacija stajala je srbijanska Državna bezbednost. Odbrana je istakla da su izjave svedoka kontradiktorne (advokat Vej Džodaš).

Državni progon i ubistva

Nema jednostavnog objašnjenja za to što je Pretresno veće, uprkos svojim ocenama i dokazima, oslobodilo Stanišića i Simatovića, ključne liferante, pre svega, ratne ideje, te logističare i intendante najpre krajiških, potom i drugih prekodrinskih Srba. Primenjen je, naime, standard “konkretne usmerenosti”, besmislena sintagma koja je u potpunom neskladu sa efektma nekonkretnog obučavanja domicilne vojske i “delija” sa stadiona baš za etničko čišćenje određenog dela države Hrvatske.

Tako se izvukao i Momčilo Perišić, a dolazimo i do suvišnog, retorskog pitanja: ako su njih trojica nevini, šta je Srbija tražila van svojih granica i zašto je ostavljala oružje i municiju teških kalibara na  teritoriji, međunarodno priznatih država (jedna od definicija agresije).

Dakle, jeste Tužilaštvo u pravu, to u vezi sa obukom, naoružavanjem, provijantom, ali Veće nije našlo koje su konkretne ljude ubile ili prognale balvan-postrojbe zahvaljujući budžetskom rashodu Srbije o kojem su brinuli Simatović i Stanišić. Razdeo “progon nesrba iz Krajine”. Epilog – stotinak hiljada prognanih.

Nevinost sa zaštitom

Nije kraj sudskoj nevinosti vrha srbijanske Udbe, sudije konstatuju da “Veće nije moglo da zaključi da je Stanišić služio kao ‘kanal veze’ između Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Milana Martića”, odnosno  glavnih organizatora udruženog zločinačkog poduhvata.
Opskurna odluka prvostepenog veća, doneta uz protivljenje sudije Mišel Pikar, je “da se Stanišić i Simatović ne mogu okarakterisati kao učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu”. A Jedinica za specijalne operacije počinila je ratne zločine “samo” u Doboju i Bosanskom Šamcu.

Pre prvog procesa, Stanišić i Simatović uhapšeni su u operaciji Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine.U prvom pojavljivanju pred sudijom, izjasnili su se da nisu krivi za zločine za koje su optuženi. Više puta pre i tokom prvog procesa, Tribunal je Stanišića i Simatovića puštao u Srbiju, na privremenu slobodu.

Obojica su rekla da se ne osećaju krivim.

Oslobađajuća presuda doneta je maja 2013 – nevini su, dakle, ali samo prvostepeno, valjda je njihov zločinački poduhvat “neudružen”. Novi proces, opet državni novci za odbranu, izdržavanje, telefon, avion, žilete – a država je već toliko toga učinila za svoje visoke dužnosnike. Ono, fakat, mnogo su i oni učinili, gotovo sve najvažnije je zabeleženo.

JSO će se 1998. preseliti na Kosovo i boriti protiv Oslobodilačke vojke Kosova, a potom, u vreme intervencije NATO, ponoviti krvavi modus operandi nad albanskim civilima. Ovenčani izmišljenom “presudnom” ulogom, zapravo nemešanjem u sukob demonstranata i policije 5. oktobra 2000, njeni će pripadnici nastaviti svoje kriminalne poslove pod istim krovom sve do 25. marta 2003, kad je Jedinica rasformirana.

Zaslužni prvoborci koji se nisu našli na robiji preselili su se policijsko-bezbednosne strukture, njihovi politički mentori ponovo su u državnom vrhu Srbije. Spisi uz procesa protiv utemeljitelja i suštinskih komandanata Jedinice ne zanimaju ovdašnje Tužilaštvo za ratne zločine.

Mrtva usta ne govore

Miloševićev ratni štab već prvih godina rata za jednog od ključnih ljudi u njegovom širenju i vođenju postavlja Radovana Stojičića Badžu, policajca kojeg će Haško tužilaštvo označiti kao učesnika zajedničkog zločinačkog poduhvata. Stojičić, pak, za brojne akcije u Hrvatskoj, kasnije i u istočnoj Bosni, angažuje Željka Ražnatovića Arkana i njegovu Srpsku dobrovoljačku Gardu, poznatu po disciplini i dozvoli za ubijanje svega što se kreće. Arkana i Badžu, osim zajedničkog ratovanja, povezuje i nasilna smrt – obojica su ubijena, Stojičić 1997. u restoranu “Mama mia”, a Ražnatović 2000. u hotelu “Interkontinental” u Beogradu.

Motivi Arkanovih ubica nisu rasvetljeni, a Badžin ubica nije pronađen.

Dve godine pošto je JSO zvanično formirana 1996, Stanišić je smenjen sa pozicije načelnika DB-a. Obrazloženja nije bilo, a javna je tajna da mu je pripisano kako je sarađivao sa CIA, te da o susretima sa američkim obaveštajcima nije prenosio sve detalje Miloševiću. Bio je i u nemilosti Mire Marković, a taj animozitet stvoren je u vreme građanskih protesta 1996/97, kada se susretao sa opozicionim liderima, odnosno sa Zoranom Đinđićem.

Srbija ne priznaje vlastite hegemonističke ciljeve, ni tragične posledice pokušaja da ih realizuje. Ostali su snovi, stihovi i proza poremećenih bardova, nepresušna inspiracija, ostao je teret zločina koji nema veze sa haškim presudama. Ostali su oni koji pamte žrtve.

 

Source: XXZ Jovica Stanišić i Franko Simatović – XXZ Portal

Advertisements