Sonja Biserko: Nacionalizam je metastazirao

 

Audio: Intervju: Sonja Biserko

Čitav region bivše Jugoslavije se nalazi u regresiji, nesposoban da izvede zaključke iz brutalnog raspada te države, kaže u intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko.

Helsinški odbor upravo je objavio zbornik analiza “Jugoslavija u istorijskoj perspektivi”. U tom delu eksperti sa prostora nekada zajedničke države analizaraju uspon i razloge kraha jugoslovenskog državnog eksperimenta.

„Ovo je prvi zajednički, regionalni, naučni projekt, koji je ušao u analizu svake pojedinačne federalne jedinice i pokrajine. Sve sa ciljem da se vidi kako je ko ušao u Jugoslaviju, kako je ko participirao u toj državi i najzad, kako je iz nje izašao“, objašnjava Biserko.

RSE: Koliko je knjiga korisna u ovome trenutku kada, praktično, u svim državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije političke elite imaju ambivalentan stav prema jugoslovenskom iskustvu?

Biserko: To kako se danas percipira Jugoslavija, pre svega sa negativnom konotacijom, je rezultat toga što sve te nove države nisu uspešno završile svoje tranzicije, nisu uspele da sagledaju ili savladaju probleme koji su nastali brutalnim raspadom, koji je ostavio duboke tragove na ljude.

U tom smislu posebno Hrvatska i Srbija imaju problem u stavljanju Jugoslavije u kontekst iz kojeg bi izvukli neke lekcije i koristi. Posebno je druga Jugoslavija bila u funkciji modernizacije ovog prostora. Mnoge tekovine te modernizacije su danas poništene i ide se u drugom pravcu, pre svega u konstrukciji identiteta tih država. I tom kontesktu posebno govorimo o odnosu prema antifašističkoj tradiciji. Antifašistički pokret je, čini mi se, jači u Hrvatskoj s obzirom na brojna takva društva koja tamo postoje i na činjenicu da je Hrvatska imala dva predsednika – Mesića i Josipovića koji su vrlo rečito i vrlo uporno zagovarali antifašističke vrednosti.

RSE: Uprkos nizu događaja kroji krajnje zabrinjavaju kao što je, na primer, čuvena tabla sa pozdravom „Za dom spremni“ u Jasenovcu?

Biserko: Jeste, ali u tom slučaju govorimo o jednoj grupi koja je zauzela javni prostor i koja, u funkciji unutrašnjih obračuna, u ovom momentu ima vrlo negativnu konotaciju po Hrvatsku i hrvatsko društvo.

U Srbiji je mnogo dublji antijugoslovenski stav zato što se preskače i prva i druga Jugoslavija i nekako se ta nova konstrukcija identiteta, pre svega, oslanja na slavnu prošlost, na srednji vek i na pokrete i ličnosti koje su vezane za Drugi svetski rat, tojest za krajnje desničarske, ekstremne, fašističke pokrete u Drugom svetskom ratu. To je nepovoljan trend zato što dodatno isključuje sve manjine u zemlji, ali i susede koji to na drugi način percipiraju.

Sporna ploča "Za dom spremni" i protestna intervencija Inicijative mladih za ljudska prava preko tog natpisa

Sporna ploča “Za dom spremni” i protestna intervencija Inicijative mladih za ljudska prava preko tog natpisa

RSE: Ostaju li hrvatski i srpski nacionalizmi najproblematičniji nacionalizmi na Balkanu?

Biserko: Da, sigurno. Uvek su i bili najvažnija poluga u jugoslovenskim odnosima. Ipak, u ovom momentu je vrlo važno istaći da Srbija ne prihvata nove realnosti u regionu. To je element koji dodatno stavlja Srbiju u središte negativnih konotacija i trendova. Tu pre svega mislim na njeno ne prihvatanje nove realnosti u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i njeno nedavno prisustvo i u Makedoniji i u Crnoj Gori, barem nekih delova srpskih struktura. To govori da je u Srbiji još uvek aktivna iluzija da neke stvari mogu da se promene. Vrlo se često može čuti – zašto bi Srbija u ovom momentu donosila definitivne odluke, kada se ceo svet nalazi u turbulencijama?

RSE: Gde biste smestili albanski nacionalizam?

Biserko: Albanski, pored srpskog i hrvatskog nacionalizma, je najjači. To su tri najjača nacionalna pokreta u regionu. Međutim, albanski nacionalizam nije imao tu vrstu destrukcije i agresivnosti koji je pokazao srpski nacionalizam. Međunarodna zajednica je u međuvremenu umela da to kontroliše i da albanski nacionalizam ili pokret stavi u jedan normalan kontekst.

Sama Albanija nije pokazala aspiracije na ujedinjenje sa Kosovom, bez obzira što se u poslednje vreme čuju teze o „prirodnoj Albaniji“ i tome slično. Albanija, kada bi htela da sprovodi tu vrstu strategije, kao država nema kapacitet da se u ovom momentu suoči sa četiri susedne zemlje u kojim žive Albanci kao manjine.

RSE: Postoje formalna ograničenja koja su zacrtana, na primer, i u Ahtisarijevom planu. Mislim na ograničenje utapanja Kosova u druge države.

Jugoslavija pre svega nedostaje kao vrsta zajedničkog života

Biserko: Ne samo to, Albanija je sada članica NATO-a tako da ima ograničenja koja govore o tome da to nije ozbiljna priča. Međutim, Beograd vrlo često koristi tu tezu o albanskom nacionalizmu i „Velikoj Albaniji“, ali više zbog svojih razloga, pre svega da bi opravdao svoje aspiracije u BiH. Vrlo često se teza o „Velikoj Albaniji“ pre svega čuje iz Beograda.

RSE: Kome danas najviše nedostaje Jugoslavija?

Biserko: Jugoslavija pre svega nedostaje ne kao državna forma, nego kao vrsta zajedničkog života, kao vrsta nekog prostora u kom je je komunikacija bila normalna, kao kulturni i ekonomski prostor. To su sve neophodne pretpostavke za funkcionisanje ovog prostora i danas.

Nije slučajno da EU insistira na regionalnoj saradnji upravo iz tih razloga. Zato je knjiga „Jugoslavija iz istorijske perspektive“ i pogled na prvu i drugu Jugoslaviju neophodan, da bi se definisali budući principi regionalne saradnje, koji su neophodni za aspiracije postajanja članicama EU.

RSE: Ono što nas uči geneza i pre svega raspad Jugoslavije jeste da su svi ti nacionalizmi, koji su pod formom bratstva i jedinstva bili potisnuti, zapravo bili samo prikriveni. Zašto je taj projekt bio toliko neuspešan?

Biserko: Nije on bio neuspešan do kraja. On je neke probleme mogao da savlada druge nije. To je pre svega pitanje nacionalnih strategija i aspiracija, prihvatanje federalne formule na kojoj je obnovljena druga Jugoslavija. Federalni principi druge Jugoslavije su bili formula koja je garantovala njenu obnovu i njen razvoj do tačke kada je bilo očigledno neophodno da se traži novi unutrašnji sporazum među republikama. Konfederalni sporazum.

RSE: Nesporno je da je Titova Jugoslavija ipak bila komunistička država autokratskog tipa, naravno ne u meri u kojoj su bile druge države Istočnog bloka tog doba. Da li je ta autokratija sahranila takozvani koncept bratstva i jedinstva?

Biserko: Možete čuti razna tumačenja i mišljenja da Jugoslavija nije uspela da se demokratizuje i time preživi. Ipak, određene forme vladavine odgovaraju karakteru društva ili potencijala tih društava i to ne može da se razdvoji. Ne može samo da se gleda kroz autokratsku formu vlasti, a da se ne uzme u obzir kakvo smo mi zapravo društva. U tom smislu, Titova Jugoslavija, posle Drugog svetskog rata, ličila je na ono što je bio Sovjetski Savez. Federalni ustav je bio pod šapom vrlo centralističke vlasti.

SFRJ ličila na SSSR: Leonid Brežnjev i Josip Broz Tito u Finskoj

SFRJ ličila na SSSR: Leonid Brežnjev i Josip Broz Tito u Finskoj

Nakon Staljinove smrti, šezdesetih godina, već se javljaju jaki pritisci republika za decentralizacijom, što znači da je Jugoslavija išla u susret tome. Sedamdesetih godina i Hrvatsko proleće i pokret liberala u Srbiji i drugi pokreti u drugim republikama, su bili zaustavljeni zbog raznih okolnosti – i zbog federalne vlasti, i zbog armije, i zbog Sovjetskog Saveza. Bilo je puno faktora koji su u tom momentu doprineli da se zaustave ti procesi. Mnogi istoričari i analitičari kažu da je to zapravo bio početak kraja Jugoslavije.

Ustav iz 1974. godine je obuhvatio sve njihove zahteve i bio je uvod u konfederalizaciju Jugoslavije. Srbija je, na žalost, rešila da pre svega ide na rešavanje nacionalnog pitanja.

RSE: Može li se reći da je Ustav iz 1974. godine posejao novo seme razdora? Srbija ga je shvatila kao previše centralistički, a ostale republike kao put za širenje decentralizacije?

Biserko: Upravo jeste prikazan u ovoj knjizi različit pogled na Jugoslaviju, pogotovo na potrebu njene redefinicije, odnosno novog aranžmana među republikama. Od 1974. godine ta ambivalencija je bila u samom Ustavu. O tome ko ima pravo na samoopredeljenje, republika ili narodi, rešeno je odlukama Badinterovom komisijom koja se opredelila za samoopredelenje republika. To je bila osnova za priznavanje svih republika kao nezavisnih država, s tim što je svaka od njih morala da zadovolji određene kriterije u tretiranju manjina. Svaka od tih novih država je morala doneti nove zakone koji su u skladu sa evropskim standardima.

Međutim, Srbija nije prihvatila te dokumente i krenula je u ratna osvajanja, u definisanja šta su srpske etničke teritorije. U tom smislu je okupirala 30 odsto teritorije Hrvatske, 70 teritorije BiH i na tome se stalo. Zapravo, svi ti mirovni sporazumi koji su usledili bili su izraz volje međunarodne zajednice. Srbija je morala da se povuče.

RSE: Ono što je razlikovalo iskustvo Titove Jugoslavije u odnosu na druge države Istočnog bloka jeste izuzetno živa i dinamična spoljna politika. To posebno naglašavaTvrtko Jakovina, jedan od autora u knjizi o kojoj govorimo. Da li to nasleđe Jugoslavije pokušavaju aktuelni balkanski lideri da preuzmu? I oni vode izuzetno dinamičnu politiku, koja je izgleda i po ukusu EU?

Biserko: Mislim da je politika Josipa Broza Tita bila autentična, izraz njegovih sposobnosti i državničkog kapaciteta, što na žalost sadašnji lideri u regionu nemaju. Na neki način bila je svojevrsni izraz jugoslovenske pozicije između dva bloka, posebno nakon razilaženja Jugoslavije sa sovjetskim blokom. Znači Tito je uspeo da plasira Jugoslaviju na međunarodnu scenu na način koji je prevazišao njene objektivne mogućnosti. Jugoslavija je dugo godina zauzimala značajno mesto u međunarodnim odnosima koje je bilo i te kako važno, kroz pokret nesvrstanih. Bila je prisutna u svim mogućim forumima i imala je vrlo intenzivnu međunarodnu ulogu.

RSE: Da li aktuelna globalna podela, koja podseća na hladnoratovsku, aktuelizuje pitanja nesvrstanih?

Biserko: Mislim da je to završena priča. Mislim da sadašnja situacija ne podseća na hladnoratovsku situaciju već se u stvari pred nama stvara novi svetski poredak, koji će biti multipolaran, ne bipolaran, mnogo komplikovaniji i mnogo teži za manje zemlje koje nisu u mogućnosti, ili nemaju kapacitet, da vode svoje politike kako valja. To važi za sve balkanske zemlje zato što nisu sposobne da sagledaju važne elemente koje je Jugoslavija, kao država, bila sposobna da obezbedi. Tu pre svega mislim na bezbednost.

Ukoliko se Balkan podeli na više interesnih sfera mislim da ćemo ostati u stanju u kome smo sada

Danas se ide u pravcu članstva u NATO-u. Srbija se i dalje opire tome. Vrlo je važno za Balkan da bude pod jednim bezbednosnim kišobranom ili pod jednim evropskim kišobranom koji bi garantovao integraciju regiona bez većih nesuglasica. Naravno, taj okvir takođe garantuje vrstu normalizacije odnosa i eventualnog pomirenja, što je inače vrlo dug i komplikovan proces. Ukoliko se Balkan podeli na više interesnih sfera mislim da ćemo ostati u stanju u kome smo sada.

RSE: Mislite da je taj rizik velik?

Biserko: On realno postoji, međutim Srbija nema veliki izbor zato što je okružena zemljama koje su članice NATO-a, neke od njih su već i članice EU. EU obezbeđuje vrednosni sistem, ekonomski i politički, koji garantuje prosperitet ovom regionu.

Jedan veliki deo srpske elite je sada, barem verbalno, više orijentiran prema Rusiji i evro-azijskom savetu. Može se reći da je to više iluzija i da u ovom momentu pokazuje frustraciju srpske elite koja nije sposobna da se okrene liberalnim vrednostima, koje su na žalost dovedene u pitanje i u samim razvijenim demokratijama. U tom haosu, upravo taj deo elite koji nije sposoban za demokratske vrednosti, u ovom momentu, dobija na zamahu.

RSE: Čini se da su sve balkanske elite savladale lekciju, koju pre svega Srbija nije bila u stanju da savlada devedesetih, da ono što se događa u regionu dobrim delom i jeste refleksija odnosa međunarodne zajednice prema ovom prostoru?

Biserko: Naravno. Međunarodni faktor je bio aktivan akter jugoslovenske krize od samog početka.

RSE: Koliko će se trenutne međunarodne prilike, pre svega u slučaju referenduma u Kataloniji, možda na neki način odraziti ovde?

Biserko: Jugoslovenska kriza je zanimljiva iz više razloga i ona je planetarno bila pokrivena, i medijski i analitički. Brojne knjige su objavljene u svetu o Jugoslaviji. Ipak, mislim da je izmakla jedna važna konstatacija a to je da je Jugoslavija bila najava nekih trendova koji postoje i koji su danas mnogo vidljiviji u svetu, kao što su decentralizacija, politike identiteta i tome slično.

Katalonija nije isti slučaj kao Kosovo i Jugoslavija, ali u svakom slučaju predstavlja jedan deo trenda unutar EU, a to je regionalizacija, koja je bila usporena i zamrznuta zbog bipolarnih odnosa. Mislim da je Madrid vrlo pogrešno reagovao na sve ono što se tamo dešavalo. Verovatno će to biti jedna važan pretpostavka za dalju radikalizaciju od strane Katalonije.

RSE: Može li se popraviti negativan efekat odluke Madrida da upotrebi silu u Kataloniji?

Biserko: Može doći do vrlo ozbiljnih razmimoilaženja unutar same Španije. Mislim da OEBS može da odigra, i treba da odigra, važnu ulogu i da uspostavi dijalog. Mislim da i unutar same Katalonije postoje duboki rezovi u pogledu referenduma i samostalnosti. To se trebalo dovesti na nivo nekog dijaloga i unutar Katalonije i između Katalonije i Madrida.

RSE: Otvara li Katalonija neka druga pitanja? Čini li aktuelnijim pitanja Južnog Tirola, Kipra, Baskije …?

Biserko: Naravno da će se u celoj ovoj situaciji pojaviti različiti pokreti, ali oni imaju različite šanse. Vrlo je važno da se reformulisanje odnosa unutar svake zemlje u EU i unutar same EU, vodi na način koji reflektuje realnost. Mislim da na svetskoj sceni, na našoj sceni pogotovo, nedostaju ljudi od formata koji umeju da misle o budućnosti. Mislim da su još uvek svi zarobljeni statusom kvo, promenama usled velikih tektonskih poremećaja koji se desio u svetu nakon pada Berlinskog zida, koji nije samo bio poremećaj za Istok, već i za Evropu, za nas, za SAD i sve kontinente. Političke elite u svim tim zemljama još uvek brane status quo i vrlo često se to završi u nasilju.

RSE: Zaista, dok nabrajamo elemente o kojim govoriti, sve podseća na jugoslovenski slučaj. Mislite li da EU, a neki autori to stalno potcrtavaju, sve što treba da nauči može da nauči iz primera Jugoslavije i njenog raspada?

Jugoslavija je bila naša prva EU

Biserko: Jugoslavija je bila naša prva EU obzirom na složenost, na sve ono što je bilo potrebno da bi se kompromisom rešavali problemi. Naravno da je nedostajalo puno, upravo ono što je ovom knjigom ukazano, da ljudska dimenzija u svim tim društvima nije bila dovoljno istraživana. U svakom slučaju knjiga „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“ upozorava na složenost društava, i u Jugoslaviji i u EU. Drugo, i u samoj EU su zemlje različitih demokratskih nivoa.

RSE: Nekako se verovalo da je taj unutrašnji kapacitet odbrane evropskih društava, daleko jači, neuporedivo jači u odnosu na ono što smo imali u Jugoslaviji.

Biserko: Proširenje Evrope na istok i na jug desio se previše brzo. Iluzija da će sve to da se demokratizuje vrlo brzo, naravno je bila samo iluzija, obzirom da su konkretni problemi, u svakoj od tih zemalja, bili mnogo dublji. Nisu stvorili mehanizam koji bi garantovao određene kontrole i rad sa društvom.

EU je uglavnom usmerena na komunikaciju sa vladama. Mi iz civilnog sektora znamo koliko je teško doći do njih, u smislu poruka i svega onoga što određeno civilno društvo ili organizacije svojim radom donose ili znaju. To je taj mehanizam koji nedostaje u EU. Verovatno će u nekoj reformi, koja se najavljuje, biti više mehanizama koji će biti u stanju da kontrolišu zemlje kao što je sada Mađarska ili Poljska. Mehanizam koji bi bio u stanju da ograničava ekstremne populističke pokrete. U turbulencijama i u velikim prevratima populizam dobija na snazi. Obzirom da niko ne nudi ništa konkretno, populizam je uvek najjači.

RSE: Očigledno nema imunih?

Biserko: Nema imunih. I drugo, liberalne demokratije su mnogo jače zato što ti takvi lideri mnogo lakše donose odluke bez demokratskih mehanizama.

RSE: Da li vas je iznenadio pokušaj srpske političke elite, predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, da politički kapitalizuju ono što se dogodilo u Kataloniji? Njihova reakcija je bila oštra. Tražili su reakciju Brisela i EU, tražili su izvinjenje od EU i direktno to doveli u relaciju sa kosovskim pitanjem.

Biserko: Mislim da je to u stvari samo jedna vrsta poentiranja situacijom koja nije ni slična, niti adekvatna. Kosovo je specifičan slučaj zbog državnog terora koji je tamo kontinuirano primenjivan, da pomenem samo ovaj od osamdesetih godina. Ukinuta je autonomija, izbačeni su Albanci iz svih institucija, izbačeni su iz izbornih spiskova, dovedeno je do situacije kada je NATO intervencija bila jedini način da se spreči egzodus i proterivanje Albanaca sa Kosova.

RSE: Počinjeni su strašni zločini nad Albancima.

Biserko: Danas se o tome ne govori. Govori se samo o srpskim žrtvama i ne dovodi se NATO intervencija u vezu sa politikom koju je Beograd provodio na Kosovu. O NATO intervenciji se govori kao o nekoj osveti sveta protiv Srbije zato što je vezana za Rusiju. Uopšte se ne dovodi u kontekst i ne vezuje se za ono što se dešavalo na Kosovu. Ima tu još jedan element koji je važan, ta frustracija da je Zapad stao na stranu Albanaca, koji su očigledno bili žrtve u tom momentu.

RSE: Da li je to politička šminka ili Brnabić i Vučić zaista veruju da je reč o istim procesima?

Biserko: Mislim da oni koriste svaku situaciju, obzirom da je Beograd pod velikim pritiskom i jedne i druge strane, i Rusije i EU.

RSE: Šta bi smo tu prepoznali kao razlog? Politički populizam ponovo?

Biserko: To je sve vreme na delu.

RSE: Naslov eseja Mrike Limani o Kosovu, u knjizi „Jugoslavija u istorijskog perspektivi“, je „Protiv kolonijalnog statusa“. Jasno govori u kojoj se poziciji Kosovo nalazilo 1991. godine. Ali to je nešto što srpska javnost, ne da nikada nije uzela u obzir, nego ne prepoznaje kao temu. O periodu teške diskriminacije Albanaca na Kosovu, o tih deset godina, uopšte se ne raspravlja. Koga smatrate za to odgovornim? Političku i intelektualnu elitu?

Biserko: Sve zajedno. U našoj javnosti su mediji u velikoj meri doprineli da se iskrivljuje slika o tome kroz šta su sve sami Albanci prošli devedesetih godina, posebno za vreme intervencije NATO, koliko je Albanaca ubijeno. Moram da podsetim na hladnjače u blizini Beograda i na masovne grobnice, koje nisu sve ni otkrivene.

Nekako se stalno selektivno koriste određeni podaci. Pre svega se insistira na srpskoj žrtvi. Na žalost, u celom regionu se insistira na statusu žrtve. Kad si žrtva, nema odgovornosti niti želje da se sagledaju problemi u pravom kontekstu. U tom smislu Srbija sebe svodi na meru iz koje nije moguće normalizovati odnose sa regionom, obzirom da region ima svoju percepciju o onome što se dešavalo devedesetih.

Srbija stalno ističe da je faktor stabilnosti, ali ona je istovremeno i faktor nestabilnosti, kao što je bila devedesetih godina.

RSE: To je taj stalni apsurd. Sa jedne strane strasti među političkim elitama u državama bivše Jugoslavije su vrlo negativne. Upravo je otkazana poseta Aleksandra Vučića Zagrebu. Istovremeno su svi na evropskoj agendi. Iz Brisela se aplaudira za ono što se praktično manje-više u svakoj državi radi na evropskom putu. To je apsurd koji javnost, u najmanju ruku, zbunjuje.

Biserko: Ratovi devedesetih su ostavili strašne posledice na sva društva u regionu. O ljudskoj dimenziji se malo priča. Ne samo onih koji su ubijeni i proterani, nego generalno. Mislim da je ceo region istraumatizovan. Ni EU, ali naravno ni pojedinačne vlade, nisu radile na tome da se stereotipi jedni prema drugima dekonstruišu, da počne neka pozitivna kampanja koja bi otvorila prostor za približavanja tih društava.

Bilans svih tih društava je stravičan zato što niko nije ušao u te probleme, niti postoji dovoljno stručnih službi koje mogu time da se bave. Recimo izbeglice ili masovno porodično nasilje je proisteklo iz te frustracije….

RSE: Suđenja za ratne zločine se održavaju samo da bi postojala.

Biserko: Na žalost ni Haški tribunal nije uspeo, niti je to bila njegova funkcija, niti je bilo političke volje u regionu, da se iskoristi kao način uvođenja pravne države. Da se ono, što se na tom Sudu dešavalo i dokazivalo, prenese u našoj javnosti. Da se kroz javni dijalog ljudima ukaže na to što se desilo. Mislim da je neophodno.

Upravo ovaj projekt, ova knjiga, jeste zbog toga da se pomogne mladim ljudima, koji izlaze iz škola bez ikakvog znanja, bez ikakvog referentnog sistema za ono što se desilo, da prosto pokušaju da shvate šta se dogodilo. Ovo nije knjiga koja nudi definitivnu dijagnozu, ali jeste pokušaj da se napravi uvid i da se mladim ljudima olakša razumevanje. Da im se daju smernice, kroz razne bibliografije i sve što je u ovoj knjizi, da sami traže odgovore.

RSE: Šta je ovde odgovor na pitanje zašto mladi tako malo znaju o prošlosti Jugoslavije? Da li zbog toga što se u obrazovanju ova epizoda preskače ili posmatra jednostrano ili to što zapravo njima niko o tome ne govori, ni porodica, ni mediji…?

Biserko: Nije u pitanju samo obrazovni sistem, koji je problematičan, nego ceo javni prostor, diskusije i narativi koji se koriste. Oni zapravo deluju u suprotnom pravcu. Oni ih frustriraju do te mere, da čak i kada ne znaju o čemu se radi, oni reaguju negativno na one druge.

Jugoslavija je, uprkos svemu, bila dobar primer zajedničkog života

Jugoslavija je, uprkos svemu, bila dobar primer zajedničkog života

RSE: Niko ih ne uči, i to je zanimljivo, da ta Jugoslavije, uz sve kritike, kako naučne, tako i iz perspektive ljudi koji su živeli u toj zemlji i pretrpeli zbog njenih slabosti, ipak jeste bila model uspešnog suživota. Zanimljivo je da se niko ne hvata za tu činjenicu, koja je neosporna u odnosu na Jugoslaviju?

Biserko: Naprotiv. Naše nacionalne politike idu u suprotnom pravcu. Naše politike nisu inkluzivne i može se reći da se ide na stvaranje etničkih država, bez obzira na brojana stanja manjina u svakoj pojedinačnoj zemlji. Zakoni o manjinama se koriste i implementiraju u sasvim suprotnim pravcu. Nema tačke integracije za manjina u ovom društvu, i ne samo za manjine, nego i za sve drugačije grupacije.

RSE: To je već stanje svesti kod političkih elita? Preovlađuje neprijateljstvo prema drugom?

Biserko: Da.

RSE: Ta dva kraja istine o Jugoslaviji se potpuno zanemaruju, a čini mi se da ih Husnija Kamberović, jedan od autora u knjizi „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“ odličnoprecizira. „Iako je socijalistička Jugoslavija sa mnogih modernizacijskih stanovišta, ostvarila vrednosti koje su civilizacijski bile bez presedana u istoriji južnoslovenskih naroda, nije stvorila političku kulturu i politički sistem koji bi mogao biti sposoban da izdrži krizne pritiske iznutra i spolja“, piše on. Ovo mi se čini kao istina o toj Jugoslaviji.

Biserko: Jeste sigurno. Trebalo je mnogo više vremena da bi se dostigao jedan nivo političke kulture koji bi obezbedio to o čemu Husnija piše.

Jugoslavija nije stvorila politički sistem koji bi bio sposoban da izdrži krizne pritiske iznutra i spolja: Husnija Kamberović

Jugoslavija nije stvorila politički sistem koji bi bio sposoban da izdrži krizne pritiske iznutra i spolja: Husnija Kamberović

RSE: Ali ti civilizacijski dometi, institucije koje su izgrađene, privredni i ekonomski napredak, emancipacija žena, o tome se ne govori?

Biserko: Ne govori se ni o kakvim dostignućima druge Jugoslavije jer u sadašnjim percepcijama naših elita Jugoslavija je prosto negativni istorijski projekt. Takva kvalifikacija daje prostor svim fašističkim pokretima ili desničarskim pokretima u svim bivšim republikama. To na neki način relativizuje i sam jugoslovenski antifašizam koji je bio jedinstven u Evropi. Na tom antifašizmu je današnja Evropa izgrađena. On dobija ponovo na važnosti, upravo zbog svih ovih pokreta i fenomena koji su momentalno u Evropi na delu. Ponovo dobija na reafirmaciji, kao temeljna vrednost Evrope.

RSE: Ukoliko uzmemo upravo nedavne rezultate izbora u Nemačkoj, možemo li reći da na Balkanu dobija više na značaju nego u Nemačkoj, na primer?

Biserko: Sigurno da će ulazak desničarske partije u nemački parlament dovesti do nekih promena unutar same Nemačke, ali sumnjam da će ta partija dobiti prostor ili zamah u društvu koje već sada protestvuje protiv njih. Verujem u demokratski potencijal Nemačke.

To je fenomen koji je više vezan za migrante i činjenicu da je Nemačka prihvatila milion migranata. Na tom talasu su i Brexit i Tramp i ta mala partija u Nemačkoj dobili određenu podršku. Međutim, kod nas su desničarske partije mejnstrim, tako da smo mi u obrnutoj situaciji. Kod nas su naprednije partije ili grupacije totalno marginalizovane i demonizovane. Uvek se vezuju za komunizam.

RSE: Koliko su tri desne političke snage dominantne u BiH? O BiH se posebno govori kao o jednom od najvećih izazova prve i druge Jugoslavije u ovoj knjizi.

U BiH i dalje najproblematičniji srpski nacionalizam

Biserko: Jedan nacionalizam generiše drugi. BiH ima tri zajednice, tri političke grupacije, koje su predvođene nacionalističkim elitama. One opstaju sve ovo vreme zato što hrane jedna drugu. Bosansko pitanje nije samo regionalno ili bosansko pitanje, već i evropsko.

Konceptualno govoreći, pitanje je da li će Evropa nastaviti da živi kao multi-kulturalno i pluralno društvo ili će se završiti na entitetima, etno državama ili kako to već zovemo. To je veliko pitanje. Na to još uvek nema odgovora.

RSE: Koji je trenutno najproblematičniji nacionalizam u BiH?

Biserko: Rekla bih da je i dalje najproblematičniji srpski nacionalizam.

RSE: Verujete li Aleksandru Vučiću da može pacifikovati Milorada Dodika?

Biserko: Mislim da može, ako to želi. Tu je jedan malo dublji problem. Srpske elite su generalno u Srbiji takoreći uverene da je samo pitanje vremena kada će se Republika Srpska odvojiti od Federacije BiH. Ne radi se samo o političkoj eliti koja je momentalno na vlasti, nego se radi o svim tim raznim centrima moći koji zapravo imaju produženu ruku u BiH i podršku same Rusije, koja podržava Dodika i na neki način održava status kvo u BiH, koji zapravo ne služi funkcionalnosti te države.

Rusija u ovom momentu sve to radi i deluje zbog svojih vlastitih interesa i problema koje ima u svom susedstvu. To je prosto model koji će ona primenjivati u svim susednim zemljama kojima je okružena. Balkan i ova društva su vrlo fragilna i ranjiva, vrlo je lako manipulisati raznim liderima poput Dodika. Njegovo opstajanje na vlasti je pre svega omogućeno tom podrškom.

RSE: Aktuelna politička elita u Srbiji je izgradila svoj kredibilitet na realizaciji evropske agende i stvaranju osećaja da oni mogu biti brana od negativnih uticaja, odnosno uticaja koji mogu dovesti u pitanje evropsku agendu, bez obzira da li govorimo o Rusiji, kao spoljnom faktoru, ili od unutrašnjih uticaja ekstremnih krugova u samoj Srbiji. Mislite li da je Aleksandar Vučić zaista vrlo uspešan na ta dva polja?

Biserko: On se veoma uspešno prestavio kao proevropski orijentisan političar. Mora mu se priznati da je napravio iskorake pre svega u pogledu kosovskog pitanja. Međutim, mnogo veći problem u Srbiji jeste opozicija koja nije podržala taj deo oko Kosova, nego ga upravo na tome želi rušiti. On će sada biti u situaciji, ove jeseni, da uradi nešto po tom pitanju. Videćemo kao će se ponašati opozicija.

Mislim da je evropska orijentacija ovde prihvaćena šire. Ona se na jedan pogrešan način ovde plasira i to pre svega zbog neadekvatne medijske politike, pogotovo onih medija koji su pod kontrolom režima. To znači da oni deluju suprotno onome što Aleksandar Vučić javno izjavljuje o evropskoj agendi Srbije. Oni to miniraju svakodnevno. To je ta neuverljivost koja stalno dovodi u sumnju javnost.

RSE: Može li se na taj način otići još dalje u evropskim integracijama, kada vodite do te mere ambivalentnu politiku?

Biserko: Ne još dugo, ja mislim.

RSE: Zašto? Vučić je na predsednički izborima u aprilu osvojio više od 55 odsto glasova. Reklo bi se da savršeno funkcioniše.

Biserko: EU i Nemačka još uvek igraju na Aleksandra Vučića kao jedinog političara koji je u situaciji, ako hoće, da Srbiju vodi u tom pravcu. On je do sada pokazao određene rezultate u tom pogledu. Međutim, problem je unutrašnja demokratizacija zemlje koja je krajnje problematična i kao što vidimo, na svim poljima ne funkcioniše.

To je taj nesklad između onoga što on obećava i radi na jednom nivou ali implementacija toga u život je zapravo nešto što ne prati tu vrstu njegove retorike. Ali u jednom momentu će morati da odluči u kom pravcu Srbija ide. Istovremeno se Srbija naoružava, dobija vojnu opremu od Rusije, a sa druge strane ima najviši oblik saradnje sa NATO-om. Ta politika neutralnog statusa Srbije je totalno nedefinisana.

RSE: Ovde bi se ponovo mogo pozajmiti citat iz knjige „Jugoslavija u istorijskoj perspektivi“. Vladimir Gligorov analizira razloge ekonomskog debakla druge Jugoslavije i dolazi do trenutnih prilika. Konstatuje da trenutno nacionalističke i autokratske snage, koje preovlađuju u državama bivše Jugoslavije, ipak nisu toliko snažne kao što su bile u vreme razgradnje zajedničke države. Reklo bi se da je to taman toliko optimizma da može da se preživi?

Biserko: Ovde je veći problem što te druge snage nisu dovoljno artikulisale i definisale svoje politike. Na neki način su svim tim negativnim, propagandnim politikama nacionalista stavljene na marginu. Svaki pomen bivše zemlje se stavlja u negativan kontekst, kao da to nije iskustvo iz koga treba da se izvuku nekakvi zaključci i nekakve orijentacije koje su davale rezultate.

Nedostaje veća solidarnost među medijima, novinarima, kao jednim mogućim kanalom koji bi mogao da utiče na tu atmosferu u svim ovim društvima

U tom smislu smatram da su ti nacionalizmi više pitanje političkih elita koje na taj način održavaju sebe na vlasti. Nedostaje veća solidarnost među medijima, novinarima, kao jednim mogućim kanalom koji bi mogao da utiče na tu atmosferu u svim ovim društvima. Trebalo bi izvršiti dekonstrukciju negativnih stereotipa. Kada idete na razne druge nivoe, a mi to znamo kroz naš rad sa civilnim sektorima na svim stranama, postoji veliki interes za saradnju, pogotovo mladih ljudi, zatim na kulturnom nivou. Na žalost, države to ne podržavaju. Na individualnom, spontanom nivou, mnogo stvari se odvija. Naravno, to nije dovoljno da se stvori ekonomski i kulturni prostor.

Smatram da je nacionalizam na svim stranama metastazirao, što je opasno ukoliko se ne pojave nove političke snage, koje će biti sposobne da artikulišu drugačije politike.

Source: Sonja Biserko: Nacionalizam je metastazirao

Advertisements