Updates from February, 2018 Toggle Comment Threads | Keyboard Shortcuts

  • tezej 14:15 on 06/02/2018 Permalink |  

    HDZ 1990 poručio Čoviću: Nećemo mobilizaciju, želimo živjeti u različitosti 

     

    TRAVNIK, (Patria) – Kantonalni odbor HDZ-a 1990 Srednjebosanskog kantona oglasio se saopštenjem za javnost u kojem odbacuju poziv hrvatskog člana Predsjedništva BiH i lidera HDZ-a Dragana Čovića na mobilizaciju hrvatskog naroda.

     

     

    Mi smo samo ugroženi od vas i vaših slijepih, neukih i udbaških podanika i oštro osuđujemo svakog onog ko podržava politiku zbog koje smo kao narod iz Srednje Bosne nestali.

    Možete osvojiti i ove, i naredne, i sto drugih izbora, i biti i uživati u vlasti, ali ne možete izbjeći istorijsku istinu da je hrvatski narod iz Bosne i Hercegovine u najvećem broju nestao dok ste vi i vaši poslušnici bili na vlasti i moći. 

    Travničanin i nobelovac Ivo Andrić je napisao: Od svega što čovjek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u očima bolje i vrjednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svima jednaki, korisni, podignuti uvijek smisleno, na mjestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno ili zlo. 

    Mi želimo graditi mostove! Mi želimo ostati i živjeti ovdje u bogatstvu različitosti! Mi želimo vratiti budućnost našoj djeci! Za razliku od vas i vaših podanika – navodi se u saopštenju HDZ 1990.

    Advertisements
     
  • tezej 10:32 on 06/02/2018 Permalink |  

    Srbija ostaje zaglavljena u blatu i mulju 

    Umjesto da se makar izvini za baljezgarije iz devedesetih, predsjednik Srbije se pred put u Hrvatsku odlučio za popovanje.
    Piše:
    Aleksandar Vučić je previdio da u Hrvatskoj nema svoju ružičastu televiziju, tabloide i sve druge zarobljene medije, navodi autorEPA

    Ali, ko je ovde uspeo? Samo oni koji su društvu doneli neuspeh! Ovde najbolje uspeva – neuspeh. Sposobne i kreativne uvek pobeđuju na sve sposobni. (Pera Todorović)

    Prva srpska vlada, onda zvana Praviteljstvujušči sovjet, ustanovljena je 15. avgusta 1805. godine i (pre)trajala je do 10. januara 1811. godine. Startni premijer, koji se u to vreme zvao vladalac, bio je Đorđe Petrović Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka (1804), koji će biti vladalac u još jednom mandatu, do 22. septembra 1813. godine.

    Sudeći prema zapisima u knjizi Vlade Srbije 1805-1996, Nebojše Rodića i Ljubomira Iv. Jovića (Službeni glasnik, 1996), Srbija je sve do početka februara 1835. godine bila bez vladaoca, kada je na tronu (3. februar 1835. – 14. februar 1839. godine) Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka (1815). Slede knjaz Milan, potom knjaz Mihailo. Nakon Mihaila, koji je u noći između 25. i 26. avgusta 1842. godine prešao u Zemun, odlukom Narodnog zbora na Vračaru svrgnut je, a za novog “premijera” izabran je je Aleksandar Karađorđević, Karađorđev sin.

    (More …)

     
  • tezej 09:47 on 06/02/2018 Permalink |  

    Zlo nije banalno: April je 1961. godine i u sudnicu u Jerusalimu najzad ulazi Adolf Ajhman

    U pitanju je bio najviše rangirani preživeli nacistički zločinac, SS-oberšturmbanfirer ili potpukovnik, i čovek direktno zadužen za „tehničko“ organizovanje holokausta.

    Piše: Aleksej Kišjuhas

    Dakle, za deportaciju nekoliko miliona evropskih Jevreja u Aušvic i ostale nacističke logore smrti. Uhvaćen je devet meseci ranije, u predgrađu Buenos Ajresa, zahvaljujući naporima Simona Vizentala i izraelske obaveštajne službe. I sad, u tu sudnicu je ušao jedan niski, žgolavi, proćelavi čova sa debelim naočarima. Na iznenađenje mnogih, Adolf Ajhman, s�mo oličenje zla, izgledao je neubičajeno obično i ponašao se sasvim normalno. Bez ulickane S. S. „Hugo Boss“ uniforme, već u šlampavom vunenom sakou, žmirkajući iza svojih vudialenovskih ili „hipsterskih“ cvikera, baš kao i iza neprobojnog stakla. Nije izbegavao pogled, nije se naročito mrštio, nije pokazivao ni krivicu, ni žaljenje, ni gnev. Bilo je to „obično lice“ genocida, poput nekog ćutljivog, mršavog i nosatog strica koji se slučajno ili „reda radi“ našao pozvan na porodičnoj slavi. Jednostavno, izgledao je kao klasični, dosadni, neugledni i stereotipno „nemački“ birokrata, obični ćata na državnom poslu, kojeg ne voli žena i koji klizi ka alkoholizmu. A ne kao ubica, zver ili čudovište, antisemitski fanatik ili psihopata.

     

    Takva mu je bila i odbrana. Standardno nirnberški, tvrdio je da je samo posvećeno i štreberski „radio svoj posao“ kao jedan banalni logističar, špediter, eksport-import računovođa, takoreći. Kojem je, eto, u nezgodno ratno doba „zapalo“ da unaokolo razvozi ljude, a ne džakove krompira. Bio je samo poslušni kondukter kojem je naređeno da izdaje vozne karte u jednom pravcu, ka smrti. I, kao što je poznato, isti ovakav utisak Ajhman je ostavio i na filozofkinju Hanu Arent koja je prisustvovala njegovom suđenju, o tome izveštavala u „NJujorkeru“, a zatim i objavila kultnu knjigu „Ajhman u Jerusalimu“ (1963). Za nju, cela ta gužva oko Ajhmana ukazala je na takozvanu „banalost zla“, što je bila sintagma ili fraza koja se zapamtila i zalepila. Naprosto, kaže Arent, Ajhman je bio neobrazovan (nije uspeo da završi ni srednju stručnu školu), a malo i priglup, i samo je želeo da pripada i napreduje u karijeri – a ne da izbriše Jevreje sa lica zemlje. Nije bio ni naročito krvožedan, ni zaslepljen ideologijom ili mržnjom, niti je lično ubio bilo koga. Trudio se samo da vozovi stignu na vreme. I, to je ta neka „banalnost zla“.

    A da li je zaista tako bilo? Pa, biće da nije. U prvoj Ajhmanovoj biografiji koja se pojavila nakon 1960-ih, „Ajhman: njegov život i njegovi zločini“ (2005), britanski istoričar Dejvid Cesarani argumentovano izlaže sasvim drugačiju sliku ovog zločinca i zlodela mu, a na temelju novih i ranije nepoznatih dokaza. Prvo, Hana Arent je zapravo bila prisutna na samo četiri dana suđenja (od ukupno 56). Drugo, Arent je imala svoje predrasude prema celoj toj stvari, a koje su uticale na njenu percepciju (a, uzgred, malo je i bila plagirala). I, treće i najvažnije, Ajhman se samo nekoliko godina pre hvatanja i hapšenja (1957), otvoreno „hvalio“ prijateljima svojim zločinima („Bio je to nezapamćeni poduhvat!“), veličao je „podvige“ Adolfa Hitlera, i navodio je da bi istorija bila drugačija samo da su oni, nacisti, uspeli da „završe“ svoju zamisao tj. da su poubijali „svih“ 10.3 miliona „neprijatelja“, odnosno Jevreja.

    „Ja nisam samo izvršavao naređenja, pa, u tom slučaju bih bio moron. Ja sam bio idealista!“, snimljen je Ajhman kako govori u izabranom društvu prijatelja. Sebe je gordo nazivao „policijskim psom“ i „hvatačem jevrejskih neprijatelja u mrežu“ širom Evrope. Ponosio se poslom „arhitekte“ ili logističara holokausta bez trunke kajanja („Kajanje je nešto što rade mala deca“), nadmeno navodeći i sledeće: „Da ja to nisam radio, Jevreji ne bi ni otišli u klanicu“ i „Da je bilo još pedeset ljudi kao ja, dobili bismo rat“. Dakle, kontra Arent, Adolf Ajhman jeste bio virulentno zadojen antisemitizmom i popaljen etnonacionalizmom („Bio sam fanatični borac za slobodu moje krvi“, „Bila je to dužnost prema našoj krvi i prema našem narodu“, govorio je). I upravo zato je svesno, spremno, voljno, radosno, kreativno i bez trunke kajanja poslao milione ljudi drugačije vere ili prezimena u najbrutalniju smrt. „Odlazim u grob nasmejan zato što je to što imam živote pet miliona ljudskih bića na savesti za mene izvor neobičnog zadovoljstva“, rekao je. Banalno zlo? Ne, samo čisto, nedvosmisleno i nepatvoreno zlo.

    Ali, čak i da je Ajhman zaista bio samo bezlični birokrata i banalno zli špediter smrti, a nije, šta je sa hiljadama drugih ljudi koji jesu fizički obavljali sva ta genocidna ubistva? Kako u izuzetnoj studiji „Geometrija genocida“ (2015) navodi američki sociolog Bredli Kembel, oni nisu bili „mali Ajhmani“ koji se bave papirologijom. I njihove aktivnosti nisu bile „banalne“ ili „banalno zle“. Oko dva miliona Jevreja bili su žrtve tzv. „ajnzacgrupa“ i sličnih paramilicija koje su ubijale metkom, a ne otrovnim gasom. Na primer, u leto 1942. godine, u poljskom mestu Jozefov, nemački policijski bataljon je ubio 1.500 Jevreja streljanjem. Kada je ubijanje počelo, policajci su nišanili u glavu, što je činilo da lobanje žrtava eksplodiraju i zbog čega su, prema svedočenju jednog ubice, „mozak i kosti prskali svuda unaokolo“. Zatim im je naređeno da nišane u vrat, ali ni to nije rešilo „problem“, pa su siroti nacisti ubrzo bili potpuno natopljeni i „okupani“ krvlju svojih žrtava. U mnogim radnim logorima, Jevreji su kažnjavani bičevima sa malim gvozdenim kuglicama, električnim šokovima, odsecanjem genitalija i slično. U govoru u Poznanju 1943. godine, vođa S. S. Hajnrih Himler je poručio i sledeće: „Većina vas ovde zna šta to znači kada 100 leševa leže jedni pored drugih, kada ih je 500 ili kada ih je 1.000. Izdržati to i u isto vreme ostati uljudna osoba, uz izuzetke zbog ljudske slabosti, učinilo nas je čvrstim, i to je veličanstvena stvar o kojoj ne smemo da govorimo javno“. Činjenje zla nikada nije higijenski čisto, niti birokratski banalno.

    A tako je bilo i sa svim ostalim genocidima u 20. veku. Japanski vojnici su u Nankingu 1937. godine zakopavali svoje kineske žrtve do vrata, i zatim im gazili lobanje tenkovima. Silovali su kineske devojčice pre nego što su ih uzduž sekli mačevima ili im stavljali petarde u vagine. U genocidu nad Jermenima 1915. godine, turski žandarmi su sa konja, „sportski“ bacali jermenske žene na mačeve koji su virili iz zemlje. U Ruandi 1994. godine, Hutui su ubijali Tutsije mačetama i batinama sa ekserima, nabijali ih na kolac, ili im odsecali ruke, noge i dojke. U međuverskom nasilju u Indiji 2002. godine, stereotipno „miroljubivi“ hindusi su silovali muslimanke gvozdenim motkama. U Višegradu 1992. godine pripadnici srpskih paravojski su spaljivali žive Bošnjake, 1994. godine u Foči nedeljama su sistematski silovane Bošnjakinje, a u Srebrenici 1995. godine, pripadnik izvesnih „Škorpiona“ je upitao maloletnog Bošnjaka sa rukama vezanim žicom „Jesi li prcao nešto?“, dodajući „Ni nećeš“, pre metka u leđa. Mnogi ti i slični zločinci su se vratili svojim kućama, žive u komšiluku, javljaju se u liftu i pitaju za zdravlje. I, poput Ajhmana u Argentini, dobro znaju šta su uradili, i uradili bi to opet da mogu. Uostalom, u korenu reči „zločinac“ nalazi se „zlo“.

    I zato, kada se saberemo (i oduzmemo), prestanimo već jednom sa tom utešnom idejom o banalnosti zla. O psihološki distanciranim ili ideološki obmanutim i izmanipulisanim zločincima koji su inače fini, pristojni i bogobojažljive patriote, a u slobodno vreme maze kučiće i mačiće. LJudi koji su činili ove zločine možda jesu ljudi kao i vi i ja, ali su i ljudi koji jesu – zli. Koji su znali i znaju šta rade, i žive među nama. U mnogim aspektima genocida uopšte ne vidimo jednu hladnu, birokratsku efikasnost ili ljude koji samo „slušaju naređenja“. Već osobe koje osećaju potpunu i iskrenu nebrigu za ljudske žrtve, ili pak pokazuju vatrenu oduševljenost i predanost tome da ih povrede i ponize. I duboko veruju u ispravnost onoga što rade, zato što veruju u svoju rasnu, etničku, nacionalnu ili versku superiornost. Koja zatim čini da se osećaju toliko moćno i dobro u svojoj koži. Pojednostavljena slika nacista kao monstruoznih otelotvorenja zla možda se ponekad pipka sa holivudskom melodramom i kičem iz dokumentaraca po kablovskim televizijama. Ali, fašizam nije i nikada neće biti banalna stvar. Otuda normalizovanja i relativizacije raznih „srbskih“ „akcija“, „časti“, „desnica“, nedićevaca, ljotićevaca i ostalih fašističkih bitangi koje se (ne)vešto skrivaju iza Kosova, Rusije i patriotizma treba da upozoravaju. I zbog toga je nedavni Dan sećanja na žrtve Holokausta toliko važan, iako se tog dana po školama u Srbiji jedino usklikivalo s ljubavlju svetitelju Savi. U pitanju je neophodna i čvrsta moralna vertikala za svaku politiku koja počiva na krvi i tlu, na rasi i naciji, kao i za politiku koja se protiv tog zla i naopakog borila i bori. Zlo Holokausta i genocida je trajni arbitar za dobro i zlo. A zlo nikada nije banalno.

    Zlo nije banalno: April je 1961. godine i u sudnicu u Jerusalimu najzad ulazi Adolf Ajhman

    U pitanju je bio najviše rangirani preživeli nacistički zločinac, SS-oberšturmbanfirer ili potpukovnik, i čovek direktno zadužen za „tehničko“ organizovanje holokausta.

    Piše: Aleksej Kišjuhas
    Takva mu je bila i odbrana. Standardno nirnberški, tvrdio je da je samo posvećeno i štreberski „radio svoj posao“ kao jedan banalni logističar, špediter, eksport-import računovođa, takoreći. Kojem je, eto, u nezgodno ratno doba „zapalo“ da unaokolo razvozi ljude, a ne džakove krompira. Bio je samo poslušni kondukter kojem je naređeno da izdaje vozne karte u jednom pravcu, ka smrti. I, kao što je poznato, isti ovakav utisak Ajhman je ostavio i na filozofkinju Hanu Arent koja je prisustvovala njegovom suđenju, o tome izveštavala u „NJujorkeru“, a zatim i objavila kultnu knjigu „Ajhman u Jerusalimu“ (1963). Za nju, cela ta gužva oko Ajhmana ukazala je na takozvanu „banalost zla“, što je bila sintagma ili fraza koja se zapamtila i zalepila. Naprosto, kaže Arent, Ajhman je bio neobrazovan (nije uspeo da završi ni srednju stručnu školu), a malo i priglup, i samo je želeo da pripada i napreduje u karijeri – a ne da izbriše Jevreje sa lica zemlje. Nije bio ni naročito krvožedan, ni zaslepljen ideologijom ili mržnjom, niti je lično ubio bilo koga. Trudio se samo da vozovi stignu na vreme. I, to je ta neka „banalnost zla“.

    A da li je zaista tako bilo? Pa, biće da nije.

    (More …)

     
  • darya 03:57 on 06/02/2018 Permalink |  

    velja u kampanji 

     
c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: