Ekstremisti – produžena ruka vlasti

Da li se vi, dobri moji sugrađani, pitate: čemo ove ekstremističke organizacije i pokreti u zemlji Srbiji? Šta one i koga predstavljaju? Verujem da bi svaka građanka i svaki građanin osudila ili osudio onaj skorašnji skup neonacista koji su se okupili kako bi podržali Nedića i pri tome „pozdravljali“ javnost nacističkim pozdravom: Zieg heil! Dobro, možda oni i ne bi dizali desnicu ruku i pozdravljali u duhu nacističkih jurišnika, da nije bilo okupljenih antifašista koji su ih očigledno isprovocirali svojim postojanjem, ali, eto, došli su i ovi „levi ekstremisti“, pa su ekstremni desničari konačno dobili priliku da malo vežbaju svoj omiljeni pozdrav.

Piše: Zlatko Jelisavac

Ali, problem i nije u tome što se grupa desničarskih radikala okupila u Beogradu, pa čak nije ni problem ni to zbog čega su se oni okupili; ono što je problematično jeste odnos države i građana prema ovakvim pojavama… Čudno, ali istinito, država i njene institucije koje bi morale da odgovore – ćute ili se kriju iza „demokratskih vrednosti“, jer svi imaju pravo na slobodno izražavanje, a ovaj se, onda, duh lošeg defetizma prenosi i na građane, koji i onako imaju grdne probleme sa surovom svakodnevnicom u kojoj pokušavaju da prežive.

Možda je ova surova svakodnevnica, u kojoj mi živimo već skoro tri decenije, i glavni izvor nezainteresovanosti građana za delovanje ekstremističkih organizacija, dok država ne čini ama baš ništa da ovu svakodnevnicu promeni, naprotiv čini je još bednijom i surovijom. Građani su se povukli u neku vrstu tupe letargije i tako pokušavaju da prebrode svoju očajnu situaciju dok država/vlast koristi letargičnost građana i sprovodi svoju „agendu“ sastavljenu od korupcije, pljačke i nasilja.

Upravo zbog ove letargije i nebrige moguće su pojave ekstemističkih organizacija koje pozivaju na nasilje i netoleranciju prema svima onima koje oni obeleže kao opasne, bolesne, neprijateljske, izdajničke, itd. Jezik, način ophođenja i ponašanja, impulsivne reakcije, bahatost i neznanje, mržnja – sve su to osobine koje baštine ove organizacije, ali, nažalost, ove osobine, mentalitetski i interesno, stoje vrlo blizu vlasti, i zato ona i koristi ove organizacije za sopstvene potrebe. Pazite, te potrebe mogu biti otvoreno nasilne – situacije kad vlasti treba neka „udarna pesnica“, a da ona sama (vlast) ne prlja ruke, tipa nasilje koje se dešavalo u Beogradu nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, kada je vlast ili pak one njene tajno-paralelne strukture, poslala huligane i ekstremiste na ulice kako bi palili i rušili. Ponekad vlast i hapsi ove ekstremiste kako bi pokazala da je i ona protiv njih, ali ih kasnije abolira ili pak u potpunosti razvodni njihove slučaje u predugim procesima koji na kraju obesmisle ono zbog čega se ekstremistima i sudi – slučaj Nacionalni stroj, na primer.

Spirala nasilja, kako se to popularno kaže, sa ekstremistima se penje visoko, a vlasti, kao što je ova današnja u Srbiji, nasilje i strah odgovaraju, jer u takvoj atmosferi lakše će sprovoditi svoje interese i održati se na vlasti – što je uvek krajnji cilj zbog kojeg se ne biraju sredstva. Trenutno vlast koristi ekstremističke grupe, pa čak i formira nove, kako bi ih iskoristila za izbore u Beogradu, bilo da zastrašuju političke neistomišljenike i građane ili ih pak regrupišu u političke organizacije koje će im pomoći da pobede na izborima. E, to je pravi smisao i značenje delovanja ovih ekstemističkih organizacija… Oni su tu da održavaju atmosferu nasilja i mržnje, da pronalaze nove neprijatelje i razračunavaju se sa njima, dok će vlast intervenisati u smislu podrške ili osude, zavisno od trenutnih potreba i aspiracija.

Kada vidite kako se neonacisti i klerofašisti obračunavaju sa narodnom poslanicom Marinikom Tepić ili pojedinim javnim ličnostima, i kako vlast skoro ništa ne preduzima da bi ih zaštitila, zamislite samo koliko im je stalo do nas, „običnih“ građana. Sutra će vas ovi ćelavi jurišnici ili bradati zastupnici čistog „identiteta“ zaustaviti na ulici i tražiti od vas da se izjasnite da li ste sa njima ili protiv njih. ili će vas pak isprebijati onako, preventivno, da vam ne bi neke čudne ideje pale na pamet. Dakle, te grupice ekstrema i nasilnika uopšte nisu slučajne i marginalne pojave, već su mnogo češće organizovane i plaćene od strane vlasti ili nekog centra moći kojem ekstremističke akcije odgovaraju i trebaju, kako bi ostvarili svoje ciljeve. Možete vi da budete naivni koliko hoćete, ali nemate pravo da tolerišete nasilje jer, koliko sutra, možete postati žrtva nasilnika. A šta ćete onda da uradite? Od koga ćete tražiti pomoć?

Ne morate biti nasilni da se oduprete nasilju, dovoljno je da podignete glas protiv njega. Tako ćete sve te ekstreme da pošaljete nazad u mišije rupe ili pak na smetlište istorije, gde u stvari i pripadaju. I ne zaboravite: oni se plaše nas…

 

Advertisements