Za dom se spremte, četnici!

Jeziva poruka prošle je srede, na Sretenje – tačno dakle na Dan državnosti Republike Srbije – sačekala zaposlenike srpske ambasade u Sarajevu: nepoznata su lica na ulazu u zgradu ambasade okačila plakat sa stilizovanom mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima te natpisom ‘Četnici’.

Piše: Boris Dežulović

‘Niti smo šta radili, niti preduzimali, ni ambasada, niti Srbija, da bi se tako reagovalo’, izjavio je srpski ambasador u Sarajevu Stanimir Vukićević. ‘Razlog može da bude današnja proslava državnog praznika, i da se na taj način pokaže raspoloženje jednog dela bošnjačke populacije koji želi incidente, i ne želi normalizaciju odnosa između zemalja u regionu.’ ‘Postavljanje agresivnog plakata na dan kada se obeležava jedan od najvažnijih datuma u istoriji srpskog naroda jeste umobolan čin onih koji bi voleli da Srbija i Bosna i Hercegovina ostanu u večnom sukobu’, dodao je ministar inostranih poslova BiH Igor Crnadak. ‘Ovo nije samo poruka za Srbiju, već i poruka za Srbe koji žive u Republici Srpskoj i BiH!’

‘Plakat sa mrtvačkom glavom na ulazu u Ambasadu Srbije u Sarajevu najveća je provokacija upućena Srbima od završetka rata do danas’, upozorio je naposletku i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. ‘To jasno govori ko remeti mir i stabilnost u BiH i regionu, i samo je još jedan dokaz da Srpska nema šta da traži u BiH. U ovakvoj BiH sudbina srpskog naroda i Srpske potpuno je neizvesna.’

Ukratko, ako sam ja celu stvar dobro razumeo, obična jedna lobanja sa ukrštenim kostima, odštampana na komadu papira i okačena na vrata srpske ambasade, među bosanskim Srbima izazvala je opšti nemir i strah, a među srpskim političarima u Bosni i Hercegovini upravo vulkanski bes.

Bio sam ubeđen da se neko zajebava. Srbi premrli od straha zbog mrtvačke glave na kapiji srpske ambasade? Dodik popizdeo zbog lobanje sa ukrštenim kostima, ‘najveće provokacije upućene Srbima od završetka rata do danas’?!

Rekao bi Bili Piton: ‘Ajde?’

Ja bih se, recimo, u čiča Dražin grob zakleo da su istu takvu mrtvačku glavu sa ukrštenim koskama tetoviranu na svojim silikonskim nadlakticama nosili oni mišićavi dizelaši iz humanitarnog udruženja Srbska čast, kad su se ono pre mesec dana Mili Dodiku pred nosom baškarili po klupama Narodne skupštine Republike Srpske. Ista takva mrtvačka glava, setiće se valjda gdekoji Srbin, vijorila se i kad su četnici nedavno na godišnjicu ulaska srpske vojske 1918. marširali Banjalukom: ista se mrtvačka glava, recimo, kliberila i na onoj crnoj zastavi što su je po Vlasenici nosili mladi srpski maturanti.

Ista se takva mrtvačka glava, uostalom, svakoga jula kliberi na zastavama, kokardama, šubarama, majicama, šoljama i ostaloj četničkoj galanteriji na štandovima vašara na Mrakovici, na obeležavanju godišnjice bitke na Kozari, ista se mrtvačka glava kliberi sa oznojenih majica utegnutih nad stomacima ocvalih četnika pod šatrama Kočićevog zbora na Manjači: video ih je i vojvoda Mile, morao ih je videti, sa istim tim mrtvačkim glavama svakoga augusta nazdravlja čokanjčićima mlake ravnogorske šljivovice.

Konačno, ista mrtvačka glava sa sve ukrštenim kostima preti sa zastava pripadnika Ravnogorskog pokreta Otadžbine Srpske, što se svake godine negde u ovo vreme Višegradom postrojavaju na obeležavanju godišnjice hapšenja neprežaljenog đenerala Draže Mihailovića. Kao što će pretiti i za koji dan, 13. marta, kad se u lepom, starom gradu Višegradu, ‘gde duboka Drina vekovima teče’, opet pod mrtvačkom glavom bude ‘ašikovalo s Dražom skoro svako veče’.

Pa ipak, sve ove godine nijednom se iz Banjaluke nije čulo da ‘jedan deo populacije želi incidente i ne želi normalizaciju odnosa u regionu’, niti se čulo da su mrtvačke glave ‘umobolan čin onih koji bi voleli da Srbija i Bosna i Hercegovina ostanu u večnom sukobu’. Đavo će znati zašto, ali nisu mrtvačke glave tada vojvodi Mili bile ‘provokacija upućena Srbima’, niti su mu ‘jasno govorile ko remeti mir i stabilnost u BiH i regionu’: nijedna ta lobanja s koskama nije bila ‘samo još jedan dokaz da Srpska nema šta da traži u BiH’, niti da je ‘u takvoj BiH sudbina srpskog naroda i Srpske potpuno neizvesna’ – čak ni kad su na lanjskom postrojavanju primati postrojeni pod mrtvačkom glavom fizički napali reportersku ekipu televizije N1.

Umesto toga, predsednik Srpske je tada – neće se vojvoda Mile setiti, davno beše, ima skoro cela godina – svečano izjavio kako ‘pripadnici Ravnogorskog pokreta kao heroji i spasioci Srpske imaju sva prava da paradiraju u nezavisnoj RS’, dodavši kako oni, pazi sad, ‘ne predstavljaju nikakvu bezbednosnu pretnju’. Predsednikovu izjavu overio je i MUP Republike Srpske zvaničnim saopštenjem kako ‘nema saznanja da su pripadnici Ravnogorskog pokreta Otadžbine Srpske počinili neko krivično delo’ i kako se ‘protiv njih ne vodi istraga’, ponovivši predsednikovu ocenu da ‘oni nisu pretnja nikome’.

Kako, međutim, ista lobanja sa kapije srpske ambasade, kad se ukaže u Banjaluci, Vlasenici ili na Kozari, nije nikakva poruka, niti bilo kome niti ikome? Kako, recimo, u etnički čistom Višegradu, tačno dakle na mestu najvećih četničkih pokolja nad Bošnjacima, četnička mrtvačka glava ‘ne predstavlja nikakvu bezbednosnu pretnju’, a ista takva četnička mrtvačka glava – sa sve natpisom ‘četnici’, da ne bi bilo nikakvih istorijskih nesporazuma – na kapiji srpske ambasade u Sarajevu na Sretenje, dakle tačno na Dan državnosti Srbije, iznenada postane i nedvosmislena poruka i bezbednosna pretnja? I to ne bilo kome i svakome, već samo ‘za Srbiju i za Srbe koji žive u Republici Srpskoj’?

Kako, u pičku materinu? Kako, kad su četnici – kako ono – ‘heroji i spasioci Srpske’? Kako, to ja ne razumem, četničkih mrtvačkih glava ne trebaju da se boje Bošnjaci u Višegradu niti igde u Bosni i Hercegovini, kako ih se ne boje Srbi na Manjači ili u Banjaluci – kako ih se ne boje u Republici Srbiji, gde je, šta bi rekao Vuk, zvanično rehabilitovana i crna zastava sa lobanjom i ruka koja ju je podigla – a isti Srbi, ista Republika Srbija i ista Republika joj Srpska premru od straha kad ista takva mrtvačka glava, u obe oči je jebem, osvane na srpskoj ambasadi u Sarajevu?

Nije valjda da su četnici pretnja Srbiji, nije valjda da Srbi sa njima imaju neka ružna iskustva?

Biće, eto, da imaju, jer su – praktički istog onog istorijskog dana kad je četnička lobanja prvi put prestravila Srbe – iz Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske potvrdili da je Direkcija za promet naoružanja i vojne opreme RS-a pribavila sve potrebne saglasnosti i od kragujevačke Zastave naručila dve i po hiljade automatskih pušaka. ‘Nabava oružja je jedan od segmenata obuke i jačanja spremnosti policije da se suprotstavi raznim oblicima napada na javni sistem’, objasnio je novinarima predsednik Srpske Milorad Dodik.

Biće, rekoh, da je to, nema šta drugo da bude: četnička mrtvačka glava jeste, samo podsećam, ‘umobolan čin’ i ‘incident’ usmeren ‘protiv normalizacije odnosa u regionu’, ‘poruka za Srbiju i Srbe koji žive u BiH’ te ‘najveća provokacija upućena Srbima od završetka rata do danas’: ukratko, školski ‘oblik napada na javni sistem’. ‘U takvoj BiH sudbina srpskog naroda i Srpske potpuno je neizvesna’, rekao je tako vojvoda Mile, pa naručio šleper sa dve i po hiljade automatskih pušaka. Valjda zato – nema zbog čega drugog – da bi ‘sudbinu srpskog naroda’ napravio ‘potpuno izvesnom’.

Kad je to, uostalom, bilo da je naoružavanje Srba loše završilo, je li ijednom u vasceloj savremenoj istoriji zlo i naopako ispalo kad bi prečanskim Srbima iz kragujevačke Zastave stigao šleper automatskih pušaka?

 

Advertisements