Otvoreno pismo Višem Javnom Tužilaštvu u Novom Sadu 

Otvoreno pismo Višem Javnom Tužilaštvu u Novom Sadu

V.F. Višeg Javnog Tužioca Zoranu Vučelji

Povodom predmeta broj KTVN=3/05 koje se pod tim brojem vodi u Vašem Tužilaštvu, a radi se o neospornom ubistvu mog sina vojnika-desetara 19.11.1990. god. u Somboru VP-3065. Posle 28 godina zamenik Višeg Javnog Tužilaštva Slobodan Josimović otkriva da se radi o samoubistvu iz čl. 284 stav 1 ZKP. a ne o ubistvu lica na službenoj dužnosti iz čl. 47, stav 1, KZS. koje je donelo Vojno Tužilaštvo u Beogradu čiji je predsednik bio pukovnik Nikola Petković.

Kao što se iz spisa vidi, tadašnji vojni tužioc pukovnik Jovo Čaprić izdaje nalog da se istraga vodi u pravcu navođenja na samoubistvo. Godine 1993.  novi tužioc R.V i PVO Đorđe Trifunović donosi rešenje da se istraga vodi u svim pravcima. Početkom 1991. god. puk. J. Čaprić zajedno sa komandantom  R.V PVO emigrira u Hrvatsku vojsku, a general A. Tus postaje stožer te vojske. Pored ove činjenice, tužioc S. Josipović ne vidi i ostale presude, kao odluke suda o naknadi „bolnine“ koje je država platila za ubistvo Miloša. Dalje on otkriva i posrednog ubicu Miloša.

To je pokušaj nalaženja uzroka samoubistva Miloša. Prvo je major Stanojlović pred celom brigadom izjavio da je Miloš bio u ljubavnoj vezi sa rođenom sestrom od strica Dijanom Ilić. Kako je ona ostala u drugom stanju, zato je izvršio samoubistvo. Na mnoge naše pisane proteste komanda u VP-3065 nije dala odgovor. Pravili su se ludi kao da nisu dobijali dopis od Tužioca. Drugi nađeni uzrok samoubistva je dat u Nalazu veštaka Dušana Dunjića, da je bio mlad vojnik, „gušter“, da nije mogao da podnese vojnu disciplinu i da je zato izvršio samoubistvo. U vojsku je otišao juna 1990, a pre toga je završio kurs za desetara.

I na kraju otkriće Vašeg Višeg zamenika javnog Tužioca  je pismo njegove drugarice Dušanke Rebić. Pomenuti tužioc ne zna da sam ja pročitao to pismo koje je bilo pocepano i ukvašeno, jer je ta kritična noć bila vlažna i kišovita. Sadržaj pisma nema ni pomena o nekoj neuzvraćenoj ljubavi. G-đa Dušanka Rebić je povodom odluke S. Josipovića napisala i pismo Vašem Tužilaštvu.

U ovome se vidi čime se koristilo sudstvo u Somboru, Novom Sadu i u Beogradu (sve do 1993. god) kada je na čelu JNA bili Antun Tus i njegov klasić general V. Kadijević.

Sva vojna lica koja su pucala iz pomenute puške – kalašnjikova, pogotovo Vojni tužioci znaju da je nemoguće izvršiti samoubistvo prema prostrelnim ranama koje su konstantovane obdukcijom. Zašto su izvršene brojne prekomande vojnika koji su znali/čuli razgovore starešina? Kao npr. vojnika Hodžić Adonisa iz Malog Lošinja i Malčić Saše iz Osjeka. Zašto je presečen telefonski kabl između stražarskog mesta i mesta gde su boravili stražari itd. Mogli bi se navesti brojni dokazi o ubistvu. Molim Vas ne potcenjujte našu inteligenciju. Završili smo sigurno ne manje škole nego Vi.

Dalje, način kako je i kada doneta odluka tužioca S. Josipovića. Pritužbu ili krivičnu prijavu Tužilaštvu poslali smo u jesen 2016. god. Treba istaći, da nismo ni pritužbu ni krivičnu prijavu nikad poslali. Krivična prijava data je pre 25 god, posle ubistva i to izmenjena, da se istraga vodi u svim pravcima. Odluka je doneta početkom avgusta 2017. godine posle godinu dana od našeg zahteva u vreme sudskog ferja, i kada je advokat Miloš Šaljić bio uveliko bolestan. Imao je tri operacije kancera debelog creva, operaciju jetre i ubrzo je preminuo. Samo njemu ste poslali pismenu odluku. Inače je u vreme ubistva, Miloš Šaljić bio predsednik vojnog suda.

Ovakvim ponašanjem Višeg Javnog Tužilaštva u Novom Sadu kriju se i štite od odgovornosti komandati kao Antun Tus, J. Čaprić i ostali dezerteri u VP-3065, početkom 1991. godine. Mi smo samo tražili  da se proširi istraga, da se sagleda šta se sve dešavalo u VP-3065, da se saslušaju određena lica van kasarne, zašto se izbegavalo da se ispitaju i druga lica van kasarne itd. Zašto p.puk. Lakić Đorović u penziji nije „validan“ svedok kada se zna da je on bio zamenik tužioca i da je predmet br. 154/94 Milošev bio kod njega.

SRAMOTA!!!

Podnosioc pisma:

Ilić Ilija, Otac

U Beogradu, januar 2019.

Lakić Đorović: ZABORAVLJENO (SAMO)UBISTVO

Miloša Ilijinog Ilića, desetara-vojnika VP 3065/6 Sombor, ubili su 19. novembra 1990. godine, oko 20:10 časova, kao stražara na stražarskom mestu broj 3, uz osmatračnicu sa koje je desetak minuta ranije, reflektorom osvetljavao okolinu i zgradu skldišta oružja i municije.

Zatečen je na leđima, sa tri prostrelne rane, hicima ispaljenim iz automatske puške direktno u srce. Bio je umazan blatom i krvlju.Vetrovka mu je bila razdrljena, a vojnička bluza pocepana. Pripadnici straže i ostali, čuli su ukupno pet kraćih rafala.Prvo tri, a ubrzo još dva.

Svima, apsolutno svima, bilo je očigledno da su desetara Miloša ubili.Organi vojne bezbednosti znali su i identitet ubica, odnosno njihovog predvodnika.

Ipak Komanda Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane (u čijoj jedinici je desetar Miloš služio) i tadašnji vojni vrh, iz lažnih „viših i državnih interesa“, zahtevali su od tadašnjeg vojnog tužioca i istražnog sudije, da sprovedu postupak, prikriju tragove očiglednog ubistva i predstave ga kao samoubistvo.

Uprkos gotovo svim izvedenim dokazima – da je desetar Miloš Ilijin Ilić ubijen, vojni tužilac i istražni sudija su gotovo punih pet godina, istrajno dokazivali da se radi o samoubistvu.

U nedostatku bilo kojeg dokaza o navodnom samoubistvu, Vojna vezbednost je, u jedinici i u sredini u kojoj je desetar Miloš živeo, već od dana sahrane, iskonstruisali i proturali lažnu glasinu o Miloševom intimnom životu.Ovu ogavnu i uvredljivu izmišljotinu, pokušavali su da predstave kao razlog za navodno samoubistvo.

Porodicu, rodbinu, prijatelje i brojne poznanike (Miloš je, iako mlad, bio ugledan, uspešan i cenjen čovek) ova laž je dodatno ožalostila, uvredila i ponizila.Roditeljima je bila teža i od sinovljevog ubistva.Ubijali su im već ubijenog sina.Majka to nije dugo izdržala.I nju su ubili, kao i stotine drugih ucveljenih roditelja širom Jugoslavije.

Sve laži vojnih službi i pravosuđa, uključiv i tri balistička veštačenja sa isključivim zadatkom da se makar teoretski dokaže mogućnost Miloševog samoubistva, bili su uzaludni.

Svi, bukvalno svi izvedeni dokazi, dodatno su potvrđivali da su desetara Miloša ubili pripadnici grupe (osuđenih ubica i drugih zločinaca iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, koje su oslobodili daljeg izdržavanja kazni, obukli u vojne uniforme, dali im službene legitimacije i naoružali ih, i poveli da ubijaju za „službu i državu“), koje je predvodio poznati kapetan/potpukovnik Vojne bezbednosti.

Nakon pribavljanja dodatnih dokaza,13.septembra 2005. godine, skoro pet godina od Miloševog ubistva, kao zamenik Vojnog tužioca u Beogradu, u saradnji sa pukovnikom Petkovićem, kao Vojnim tužiocem u Beogradu, zaključili smo da je desetar Miloš Ilijin Ilić ubijen, tj. da nije izvršio samoubistvo, te sam budući da je ubijen pri vršenju stražarske službe, aktom KTN broj 154/94, istražnom sudiji Vojnog suda u Beogradu, predložio preduzimanje pojedinih istražnih radnji, radi pouzdanog identifikovanja Miloševog ubice i/ili ubica – kao učinioca i/ili učinilaca krivičnog dela – napad na vojno lice u vršenju službe iz člana 206. stav 4. Krivičnog zakona SFRJ/SRJ.

O ubistvu desetara Miloša Ilijinog Ilića, pod ovim naslovom, pisao sam i 14. decembra 2004. godine, u ondašnjem dnevnom list „Politika“.Kao uslov da ga objave, cenzurisao ga je Mlađi Lažanjski, zvani Galović Milan.

U Beogradu, 12. jun 2013. Đorović Golubov Lakić,
potpukovnik pravne službe JNA u penziji

Advertisements