Sumorni jubilej: 20 godina od bombardovanja RTS

Piše: Zoran Janić

Bliži se 20-ta godišnjica NATO napada na RTS, a taj sumorni jubilej i dalje je u znaku nerazjašnjenih okolnosti koje su dovele do smrti 16-oro tehničkih radnika Televizije u tragičnoj noći od 23. aprila 1999. Sudski postupak praktično ni dan-danas još nije otvoren, kao ni istraga, zbog čega porodice nastradalih trpe dodatne duševne boli. U odvojenom procesu osuđen je jedino bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je osuđen na 10 godina; izdržao je punu kaznu i danas je slobodan čovek. Nedopustiva je činjenica da je Tužilaštvo, u stvari, donelo odluku da prekine istragu koju su zahtevale porodice nastradalih (jasno je da Milanović nije mogao na svoju ruku da se ogluši o naredbu Savezne vlade o evakuaciji) na način koji ne poznaju savremena teorija ni praksa prava; istražni postupak je navodno „zamrznut“, čime je Više javno tužilaštvo u Beogradu (bivše vojno odeljenje) zapravo sprečilo porodice žrtava da istragu dalje vode same ili da se žale na odluku o prekidu. U tom „zamrznutom“ stanju istraga stoji već punih sedam godina.

Budući da je poznato da je RTS, kao veliki tehnološki sistem od posebnog značaja za odbranu zemlje, još 1994. Saveznim zakonom bio stavljen pod direktnu nadležnost Ministarstva odbrane, to postoji jasna naredbodavna linija na osnovu koje je mogućno vrlo lako utvrditi odgovornost svih onih u komandnom lancu, zaduženih za nadgledanje izvršenja naređene mere Savezne vlade o hitnoj evakuaciji RTS-a na rezervno mesto rada. Tu obavezu prema RTS-u je imalo, dakle, upravo Ministarstvo odbrane, te u toj instituciji valja tražiti sve odgovore na pitanje zašto naredba o evakuaciji nije sprovedena u ovom konkretnom slučaju. U vreme NATO udara, nakon uvođenja ratnog stanja, za RTS je bio zadužen pukovnik Petar Pajčin, dok je komandant pomenutog sektora, i njegov nadređeni, bio general Slobodan Petković. To je ta prva linija odgovornosti, čije (ne)postupanje sud treba da ispita.

Ko je pukovnik Petar Pajčin?

U okviru procesa protiv bivšeg direktora RTS Dragoljuba Milanovića saslušan je i pukovnik Petar Pajčin, doduše nakon gotovo godinu dana od zahteva tužioca da se imenovani, u svojstvu svedoka, pojavi pred sudom. Punih jedanaest meseci trajao je postupak da se pukovniku Pajčinu skine zabrana čuvanja vojne tajne, a kad je naposletku pristupio sudu da bi dao iskaz, malo toga što je rekao bilo je od nekog značaja za postupak stoga što je uglavnom iznosio neke nebitne stvari ili flagrantne neistine. Neke od najkrupnijih neistina koje je izgovorio pod zakletvom jesu i sledeće: iako je Ministarstvo odbrane donelo mere za evakuaciju i dislokaciju Televizije u ratnim uslovima, pukovnik Pajčin tvrdi kako mu niko iz Televizije nije dojavio tokom ratnih dejstava da RTS nije izmeštena na rezervno mesto rada i, štaviše, tvrdi da ništa ne zna o postojanju naredbe br. 37 o dislokaciji Televizije! A tu meru je donelo upravo Ministarstvo odbrane i bilo dužno da nadgleda njeno sprovodjenje, a ispred pomenutog ministarstva to zaduženje imao je upravo pukovnik Pajčin!

U svom svedočenju pominjao je isključivo «ratne lokacije», a ne i «rezervno mesto rada », gde je Televizija trebalo da bude izmeštena odmah nakon proglašenja ratnog stanja. Ovaj drugi termin odnosi se na planiranu evakuaciju, to jest na kompletno iseljenje Televizije predviđeno saveznim planom u slučaju vanrednih okolnosti (ratnog stanja); “rezervno mesto rada” je mesto na koje se premeštaju kompletno ljudstvo i tehnika iz Aberdareve i Takovske, a po ratnim planovima za Beograd ono se nalazilo na Košutnjaku.

Na pitanje suda da li je Savezno Ministarstvo imalo mogućnost kontrole sprovođenja naredbi, a posebno sporne naredbe br. 37, on odgovara sledeće :

 “Ja pre svega nisam imao saznanje od proglašenja ratnog stanja pa nadalje da postoji naredba da se izvrši izmeštanje stacionara na rezervno mesto rada i niko od nadležnih iz RTS-a me nije obavestio o tome da se bilo koja naredba u RTS-u ne sprovodi, pa ni naredba broj 37. “

Što je, naravno, u nebo vapijuća neistina. Upravo je pukovnik Pajčin, u ime Ministarstva odbrane, poslao naredbu o izmeštanju nadležnoj službi Televizije Srbije i bio dužan da nadgleda njeno sprovođenje!

Dve decenije bez odgovora: Spomenik Zašto poginulim novinarima RTS-a u napadu aviona NATO-a 1999. godine
Dve decenije bez odgovora: Spomenik “Zašto” poginulim novinarima RTS-a u napadu aviona NATO-a 1999. godine

U samostalnoj istrazi porodica, naknadno sprovedenoj, otkrivene su još neke činjenice, krajnje neugodne po pukovnika Pajčina. Na osnovu saznanja novinarke Almase Hadžić iz Avaza, s kojom su uspostavili kontakt 2011, utvrđeno je da je „Petar Pajčin, sin Uroša, tada pukovnik po činu, sjedio na Palama u Glavnom štabu Vojske RS-a u vrijeme zločina u Srebrenici i bio desna ruka Ratku Mladiću“. Kako je sudski zapisnik u slučaju Milanović sproveden vrlo traljavo (u njegovim generalijama ne navodi se čak ni ime oca), to porodice nisu bile u mogućnosti da pouzdano provere da li je njihov pukovnik Pajčin ista osoba koju navodi Avaz.

Od direktora Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) iz Sarajeva Mirsada Tokače dobili su sledeći mejl:

„Vezano za ime Petar Pajčin mi raspolažemo samo jednim dokumentom, odnosno vojnom naredbom da se isporuči municija MUP-u Republike srpske krajine a koji je potpisao zamjenik komandnta, pukovnik Petar Pajčin, diplomirani inžinjer. Dokument je nastao 24. 04. 1992. godine. Drugih detalja o ovom čovjeku nemamo.“

Kao jedini zaključak, nameće se činjenica da je sud jedina instanca gde valja tražiti merodavnu istinu o pukovniku Pajčinu.

Bombardovanje RTS

Tokom vazdušne kampanje NATO, 23. aprila 1999. godine, tačno u 02.06 po srednjoevropskom vremenu pogođena je zgrada Radio-televizije Srbije u centru Beograda. Laserski navođena raketa sa aviona koji je poleteo iz italijanske baze u Avijanu udarila je u središnji deo zgrade, između tzv. ‘mastera’ i ‘terminala’, usmrtivši tom prilikom šesnaestoro radnika. U trenutku napada, uprkos nedvosmislenim upozorenjima i pretnjama iz glavnog štaba savezničkih snaga da će bombardovati Televiziju, u zgradi je bilo između sto pedeset i sto šezdeset ljudi, što je skoro trostruko više nego u normalnim prilikama. Zgrada je bila jasno osvetljena, sa postavljenim kamerama i snimateljskim ekipama unaokolo; cela jedna vatrogasna brigada stajala je u blizini, u pripravnosti, a creva već bila razvučena po trotoaru. Ubrzo zatim, u rekordnom roku koji se meri minutima, na mestu napada pojavljuje se i oveća grupa rukovodilaca Televizije: tu su bili generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović u društvu još trojice pomoćnih direktora, kao i Milorad Komrakov, glavni urednik Informativnog programa, sa svojim zamenikom pukovnikom Dušanom Vojvodićem. Svaki od njih navodno je bio došao od svoje kuće.

Kao predstavnik Vlade, na mestu događaja ubrzo se pojavljuje i savezni ministar Goran Matić. Po rečima Džona Simpsona, urednika Bi-Bi-Sija, savezni ministar bio je “naglašeno bodar i raspoložen”, da bi ozbiljnu pozu i odgovarajući ton uzeo tek kad je počeo da daje intervju. To je i navelo pomenutog novinara da posumnja kako možda ima istine u glasinama koje su tih dana uveliko kolale, naime da je državni vrh Srbije naredio da RTS radi u punom sastavu svake noći kako bi u slučaju eventualne tragedije dobio sjajno sredstvo propagande.

U borbi za istinu: Žanka Stojanović majka poginulog Nebojše Stojanovića
U borbi za istinu: Žanka Stojanović majka poginulog Nebojše Stojanovića

S druge strane, NATO je otvoreno pretio presedanom i povredom Ženevske konvencije, najavljujući da će gađati zgradu državne televizije koju smatra ‘legitimnom metom”, iako u njoj rade isključivo civili. Uprkos činjenici da je po međunarodnom pravu bio dužan da jasno upozori te iste civile o napadu, NATO je propustio da to učini. Neposredna posledica toga bila je pogibija šesnaestoro radnika koji su te noći bili u smeni. Dogodilo se to dva dana uoči proslave pedesetogodišnjice NATO.

Krug se sužava: 3 dana uoči bombardovanja

S obzirom na to da bombardovanje RTS predstavlja svojevrstan presedan u modernom ratovanju, pre same akcije bila je neophodna politička saglasnost zapadnih zemalja, što znači da je za pokretanje glomazne mašinerije NATO, od trenutka kada je RTS izabrana za cilj pa do samog napada, bilo nužno da prođe izvestan period.

Po rečima Pjer-Anri Binela, majora i šefa kabineta francuskog generala Pjera Virota pri sedištu NATO u Briselu, taj period iznosio je tačno sedamdeset dva časa:

Avioni obavljaju izviđanje i snimaju teren, a zatim se, po povratku u bazu, prolazi kroz sledeći postupak: snimci se prvo dobro proučavaju, čeka se mišljenje stručnjaka iz Generalštaba i njihovo odobrenje da se napadne upravo ta meta, potom sledi tehnička priprema samog napada. Zatim se čeka potpis od nadležnog generala pod čijom bi komandom akcija bila izvedena. Od trenutka kada general odobri akciju pa do samog bombardovanja potrebno je da prođu sledeća dvadeset i četiri časa. U slučaju da je potrebno odobrenje i od političkih vlasti, tada mora da prođe ukupno sedamdeset dva časa od početka izrade plana do izvođenja same akcije.

Strani dopisnici u Beogradu, dakle, dobijaju upozorenje tri dana ranije i, kao posledica toga, odmah po povratku u Beograd ekipa Si-En-Ena iznosi svu opremu iz svojih kancelarija u Takovskoj. Njihovi novinari zatekli su već tada zgradu Televizije opasanu žutim trakama, a u blizini su mogli da vide vatrogasnu brigadu i, pored nje, ekipe hitne pomoći kako stoje u pripravnosti.

U prva dvadeset i četiri sata u okviru pomenutog perioda NATO je bombardovao oblakoder “Ušće”, na Novom Beogradu, gde su se, pored sedišta Miloševićeve Socijalističke partije, nalazili i studiji triju TV stanica: “Pinka”, “Košave” (u vlasništvu Marije Milošević, kćerke predsednika Miloševića) i sportskog “Es-O-Es kanala”. Oprema je, međutim, na vreme iseljena iz zgrade, kao i ljudstvo. U trenutku napada, 21. aprila, u zgradi nije bilo nikoga; jedinog preostalog čoveka, čuvara, policija je deset minuta pre samog bombardovanja obavestila da izađe.

Narednog dana, 22. aprila, pogođena je Miloševićeva rezidencija na Dedinju, u Užičkoj 15, ali su stvari (i stanari) i ovog puta na vreme sklonjeni.

Dva dana pre bombardovanja zgrade RTS-a, 22. aprila, pogođena je rezidencija Slobodana Miloševića na Dedinju, u Užičkoj 15, ali su stvari (i stanari) ovog puta bili na vreme sklonjeni
Dva dana pre bombardovanja zgrade RTS-a, 22. aprila, pogođena je rezidencija Slobodana Miloševića na Dedinju, u Užičkoj 15, ali su stvari (i stanari) ovog puta bili na vreme sklonjeni

Na dan napada iz zgrade Televizije iseljena je oprema Radio Jugoslavije, a dežurni snimatelji preselili su se iz Takovske u Hilandarsku. U 19 časova služba DOC-a, zadužena za nadzor i obezbeđenje Televizije, zaključava svoje kancelarije i preseljava se u drugu zgradu. Sirene za vazdušnu opasnost oglašavaju se u u 21.26; urednika Čukića i Komrakova lični šoferi odmah nakon toga odvoze iz Aberdareve. Unutrašnje i spoljne kamere su isključene. General Vojvodić, koji je doputovao iz Podgorice za Beograd, ulazi u zgradu i izvodi kćerku Nataliju Sinanović, koja odlazi čim se začula sirena za vazdušnu opasnost; za njom uskoro odlazi i Vojvodić.

Iste te večeri pre fatalnog udara, u Budimpešti, Imre Biro sluša telefonski razgovor spoljnopolitičke urednice Tatjane Lenard sa nepoznatom osobom iz Televizije Beograd, gde Lenardova nepoznatom sagovorniku daje upozorenje da će Televizija uskoro biti gađana. U dva časa i šest minuta iza ponoći zgrada u Aberdarevoj pogođena je raketom.

Odmah po bombardovanju, dok još traje raščišćavanje ruševina, Dušanu Munitlaku, ocu poginule šminkerke Jelice prilazi službenik Državne bezbednosti i pita ga šta mu je kćerka radila unutra kada je njihova služba “javila u dvadeset do dva da će Televizija biti gađana.”

Sledećeg dana snimatelju Dušanu Iliću, koji je došao sa zadatkom da snimi srušenu zgradu, jedan drugi službenik DB saopštava: “Bili smo sinoć u Takovskoj, 20 minuta pre bombardovanja i naredili obezbeđenju da izvrši evakuaciju u roku od narednih deset minuta.”

Držeći slovo na godišnjem pomenu nastradalim radnicima, Filip David, književnik i bivši urednik Dramskog programa Televizije Beograd, izgovara sledeće: “Nikad neću zaboraviti tu noć kada su stradali radnici Televizije. Dan pre njihove pogibije kurir sa Televizije doneo mi je knjige i tekstove iz ispražnjene kancelarije u koju godinama nisam mogao da uđem, objašnjavajući da se sledeće noći očekuje bombardovanje Televizije.”

Od trenutka kada je bilo proglašeno ratno stanje, noćne smene na Televiziji otpočinjale su u pola sedam uveče. Te noći, u četvrtak 22. aprila 1999, nepunih osam sati uoči napada, na terasi iznad ulaza u Takovskoj bili su upaljeni reflektori, a dole ispred kamera, sa mikrofonom u ruci, stajao je Brent Sadler, novinar Si-En-Ena, spremajući se za uključenje uživo u satelitski program te američke TV mreže. Samo njegovo prisustvo davalo je ohrabrenje radnicima noćne smene, koji su u velikom broju upravo pristizali – smatrali su da predstojeća noć možda ipak neće biti opasna. Poslednji put te večeri američki dopisnik viđen je u društvu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, koji je bio u civilnom odelu. Išli su hodnikom niz treći sprat Takovske i razgovarali nešto na engleskom.

Suđenje Milanoviću

Proces Milanoviću, kao i nešto ranije okončano suđenje otmičarima i ubicama Muslimana u Sjeverinu i Mioču, u zapadnoj Srbiji, bili su tek prvi postupci protiv izvršilaca krupnijih ratnih zločina u Srbiji nakon svrgavanja Miloševića. U oba slučaja sudovi su se držali određenog obrasca koji se – ne treba mnogo pameti da bi se to zaključilo – pokazao kao dosledna negacija principa do kojih drži međunarodna zajednica i Haški tribunal za ratne zločine: dok se Miloševiću, šefu njegove tajne policije Jovici Stanišiću i drugim pripadnicima državnog vrha Srbije u Hagu sudilo upravo kao najvišim državnim funkcionerima, što će reći da se sudilo državi Srbiji koja je vodila zločinačku politiku (a funkcionerima sensu stricto kao izvođačima i inspiratorima te zločinačke državne politike), dotle se počiniocima najtežih zločina u razdoblju jugoslovenskih ratova devedesetih kod kuće sudi kao izolovanim pojedincima ili izolovanim grupama, koji se tokom suđenja brižljivo odvajaju od srpske državne politike čiji su izraz u krajnjoj liniji bili (“Škorpioni”, “Crvene beretke”, “Sivi vukovi” itd.). Procesom (i presudom) Milanoviću, dakle, postavljen je obrazac za tok budućih sudskih postupaka, uključujući i suđenje ubicama reformističkog premijera Zorana Đinđića.

Presudom bivšem direktoru RTS Dragoljubu Milanoviću, postavljen je obrazac za tok budućih sudskih postupaka, uključujući i suđenje ubicama reformističkog premijera Zorana Đinđića
Presudom bivšem direktoru RTS Dragoljubu Milanoviću, postavljen je obrazac za tok budućih sudskih postupaka, uključujući i suđenje ubicama reformističkog premijera Zorana Đinđića

Sudski postupak protiv Milanovića je započet januara 2001, a okončan 21. juna 2002, u Okružnom sudu u Beogradu. Najavu toka budućeg sudskog procesa dala je već na početku sudija Radmila Dragičević-Dičić, odbacivši zahteve tužbe da sud uzme u razmatranje izvesna dokumenta i činjenice od suštinskog značaja za proces, pošto se, po vlastitim rečima, prethodno u tom smislu konsultovala sa Državnom bezbednošću (DB). “Ja sam se konsultovala sa ljudima iz DB-a i oni su mi rekli da ne mogu da predaju tražena dokumenta…”.

Zahvaljujući tom i takvom pristupu sudskih vlasti, Milanovićevim saradnicima omogućeno je da, bez ikakvih posledica po sebe, u svedočenju uskraćuju neke bitne podatke ili da jednostavno govore neistine, uz prećutnu podršku javnog tužioca. Karakterističan je u tom pogledu slučaj funkcionera Saveznog ministarstva odbrane pukovnika Petra Pajčina, koji je na suđenju, zatvorenom za javnost zbog “iznošenja podataka označenih kao ‘vojna tajna’, u iznenadnom napadu amnezije bio zaboravio sve što je dotle znao, uključujući i odgovore na neka najosnovnija pitanja, kao, na primer, ko je komandovao RTS-om u vreme ratnog stanja, da li je Savezna vlada naložila rukovodstvu Televizije da izvrši prebacivanje ljudi i tehnike na sigurno, u čemu je suština naredbe broj 37 i slično, iako je u Ministarstvu odbrane upravo on bio zadužen za najvažnija pitanja odbrane RTS-a.

Karakteristično je da su Milanović i ostali ispitani, uključujući i vrhovnog komandanta, Miloševića, počev od istrage pa nadalje, svoje svedočenje otpočinjali jednom više nego neobičnom rečenicom, koja je morala da privuče pažnju pošto je bila formulisana manje-više isto: “Nisam imao saznanja da će zgrada RTS-a biti bombardovana”. To njihovo dosledno poricanje možda i ne bi bilo tako čudno da im je iko, počev od isleditelja pa do javnog tužioca, odgovarajuće pitanje u tom smislu ikada i postavio. Međutim, sudske vlasti ne samo što ih o tome nikad ništa nisu pitale, nego su, štaviše, činile sve što je bilo u njihovoj moći da preduprede, ublaže ili eliminišu svedočenja koja su išla u tom pravcu, naime da se “ipak možda znalo”. Što je i razumljivo: iz činjenice da se znalo, proisteklo bi odmah i logično pitanje: Ako se znalo, ko je sve znao?, a tada se proces zacelo više ne bi mogao držati pod kontrolom.

Porodice žrtava su još pre početka pretresa zahtevale izuzeće istražnog sudije Vučka Mirčića zbog mnogobrojnih evidentnih propusta koji nikako nisu mogli biti slučajni. Jedan od najkrupnijih je svakako taj što je iz redovnog postupka izuzeo ključnog svedoka (i potencijalnog optuženika) Nataliju Sinanović, kći Milanovićevog bliskog saradnika generala Dušana Vojvodića, koju je otac izveo iz zgrade neposredno pre bombardovanja. General Vojvodić, tokom rata rukovodilac Vojnog pres-centra u Podgorici, u tom cilju je dan ranije doputovao iz Crne Gore, ali se sud nije upuštao u utvrđivanje detalja njegovog kretanja u poslednjim satima pred bombardovanje; isto se ponovilo i u slučaju direktora Milanovića i njegovih najbližih saradnika Komrakova i Jovana Ristića, koji su se zajedno sa generalom Vojvodićem zatekli kraj ruševina zgrade u Aberdarevoj odmah posle eksplozije, iako stanuju u različitim delovima grada (a svaki je navodno došao od svoje kuće). Sud se kasnije nije pozabavio svedočenjem dvojice Sinanovićkinih kolega, koji su prisustvovali razgovoru između generala i nje, nego ih je udaljio sa procesa.

Kao što je istražni sudija Mirčić dosledno nastojao da predmet zadrži u uskim granicama “nepoštovanja naredbe broj 37” i Milanovićeve lične odgovornosti, tako isto je postupila i sudija Radmila Dragičević-Dičić. Shodno toj od početka neadekvatno formulisanoj optužnici, Milanović je i proglašen krivim juna 2002, a sudija Radmila Dragičević-Dičić, u svojstvu predsednika sudskog veća iskoristila je svoje diskreciono pravo i osuđenika pustila na slobodu (da se valjda ne bi dosađivao dok čeka na rešenje o pravosnažnosti presude), nakon čega je Milanović od suda dobio odobrenje “da letuje na Crnogorskom primorju u periodu od 18. avgusta do 2. septembra 2002. u mestu Kunje, opština Bar, Crna Gora”.

Taj period od nekoliko meseci, koliko mu je preostalo do odlaska na izdržavanja kazne, Milanović će iskoristiti da se angažuje kao medijski savetnik Vojislava Šešelja, kandidata Radikalne stranke na izborima za Predsednika Republike, održavajući istovremeno veze sa ‘zemunskim kriminalnim klanom’, koji u to vreme uveliko priprema ubistvo premijera Đinđića. Viđan je kako često dolazi u sedište klana, u Šilerovu ulicu u Zemunu.

Kada je konačno došao taj 20. januar, datum određen za početak izdržavanja kazne, Milanović se jednostavno nije pojavio pred kapijama Zabele. Ni sud ni MUP nisu na to reagovali. Frankfurtske Vesti, vodeći dnevnik srpske dijaspore, četrnaestog februara 2003, na dan raspisivanja poternica za Milanovićem, objavljuju opširan intervju sa beguncem, gde se ovaj žali na “nepravednost postupka”: “Ja sam žrtva montiranog procesa… Sada, posle dvogodišnjih progona… ne preostaje mi ništa drugo nego da stoički podnesem i izdržim sve do kraja, jer sam uveren da će kad-tad… pravda pobediti, i da ovaj narod i ova država neće dozvoliti da jedan marionetski režim baci trajnu ljagu na nacionalnu čast”, poručio je Milanović naciji iz sigurnosti svog skloništa.

U novinama se nepunu godinu nakon presude pojavljuje tekst koji izvrsno rekapitiulira ceo slučaj i prikazuje sve mahinacije glavnih učesnika: “Sudsko veće, kojim predsedava sudija Radmila Dragičević-Dičić, osuđuje Milanovića na deset godina, ali odlučuje da on bude na slobodi do pravosnažnosti presude. Zamenik okružnog tužioca Krsman Ilić, koji je vodio slučaj… podnosi žalbu Vrhovnom sudu na odluku da Milanović bude na slobodi. Vrhovni sud 27. novembra 2002. godine potvrđuje presudu i odluku da Milanović ne ide odmah u zatvor.” Na pitanje novinara da protumači tu svoju za zdravu pamet neshvatljivu odluku, Radmila Dragičević-Dičić odgovara da “kao sudija ne može da komentariše presude i da naročito to ne želi da radi u vremenu kada mnogi sebi dopuštaju kojekakve komentare”.

Dragoljub Milanović je uhapšen tokom akcije “Sablja” 3. aprila 2003. u vikendici kod Bara u Crnoj Gori, gde su ga sklonili pripadnici tzv. ‘zemunskog klana’ s namerom da “Milanovića vrate na javnu scenu Srbije kada dođe do smene vlasti”.

General Vojvodić i njegova kći

Kao i ostalih sto pedeset televizijskih radnika koji su po rasporedu dežurali u noćnoj smeni između 22. i 23. aprila 1999, i Natalija Sinanović, novinar u Kulturnoj redakciji, nalazila se na svom radnom mestu te noći, ali je zgradu napustila u 21.30, čim se oglasila sirena za vazdušnu opasnost. Nekih pola sata ranije njen otac, zamenik urednika Informativnog programa Dušan Vojvodić, došao je u redakciju i zamolio dežurnog urednika da Nataliju “pusti kod tetke na kafu”.

Sinanovićkin kolega Petar Jakonić u istražnom postupku taj događaj opisuje ovako: “Kod nje je došao njen otac Dušan Vojvodić. Pričali su izvesno vreme… Čim je otišao pitali smo Nataliju ima li šta novo, šta joj je otac rekao, na šta je ona odgovorila: – Nemojte ništa da me pitate, noćas kad bude sirena, ja neću biti u zgradi. – I zaista, čim su se sirene oglasile, Sinanovićka je otišla. “Razmišljao sam da i ja izađem dok traje uzbuna, ali sam ipak ostao”, dodaje Jakonić.

Iz činjenice da je general Vojvodić upravo na dan napada iz zgrade izveo kćer Nataliju Sinanović nedvosmisleno sledi da je imao saznanja o predstojećem napadu. Iako se zvanično na platnom spisku vodio kao urednik Informativnog programa i Komrakovljev zamenik, zapravo je bio visoki vojni službenik, rukovodilac Pres-centra Druge armije i član Uprave za moral i informisanje za vreme rata.

Vojvodićev ratni raspored bio je u Podgorici. Iako ga je to obavezivalo da bude u Crnoj Gori, on u u jeku rata odlazi za Beograd 21. aprila, da bi zatim, na noć bombardovanja, negde oko 21 čas otišao u Aberdarevu i iz redakcije izveo kći Nataliju Sinanović koja je te večeri radila u smeni. General Vojvodić je za to dobio dopuštenje od dežurnog urednika Dragana Radovanovića, kome je rekao da se Natalija Sinanović oseća loše, zamolivši ga da je pusti da ode “kod tetke na kafu”. Dobivši saglasnost, Natalija saopštava kolegama montažerima iz smene Petru Jakoniću i Milu Lekiću da će ona, čim se oglasi sirena, otići iz zgrade, a njih dvojica “budući da nisu mali, znaju šta to znači i neka vide šta će”.

I zbilja, čim se sirena oglasila oko 21.30, ona se pozdravlja i odlazi. U montažerima Jakoniću i Lekiću rastu strah i zebnja i oni se pitaju šta bi se moglo kriti iza tog iznenadnog odlaska. Raspituju se kod urednika Radovanovića, koji zatim odlazi do pukovnika Vojvodića i ubrzo se vraća sa umirujućim objašnjenjem da su “pogrešno percipirali stvar”, da je Natalija Sinanović kod tetke na kafi i da će se ubrzo vratiti.

U dva sata i šest minuta zgrada u Aberdarevoj je pogođena. Ubrzo nakon toga na platou ispred porušene zgrade pojavljuje se i pukovnik Vojvodić u uniformi, sa pištoljem. Njegova kći se nije pojavila te večeri kraj ruševina, niti se raspitivala da li je neko od njenih kolega povređen, a zatim se nije pojavila ni na sudu; priložila je medicinsko uverenje da joj nije bilo dobro te večeri i sud je to uvažio.

Sud je kasnije izuzeo sa suđenja dvojicu montažera, Jakonića i Lekića, kao svedoke razgovora Sinanovićke i njenog oca u noći kad je zgrada pogođena. Sud prvo uzima izjave od njih tokom istražnog procesa, a potom ni jednog ni drugog više ne poziva.

Ono u čemu se obojica slažu jeste da je Natalija Sinanović, novinar u Kulturnoj redakciji, tog dana trebalo da montira neki prilog iz kulture i da se ponašala kao i obično sve dok joj, negde oko 21 časa, nije u posetu došao njen uniformisani otac. Njih dvoje razgovaraju nakratko u hodniku, stojeći po strani od drugih, da bi nakon toga, po rečima svedoka Jakonića i Lekića, “raspoloženje Natalije Sinanović bilo vidno promenjeno”.

Nakon što se Vojvodić udaljio, pomenuta dvojica kolega montažera prilaze joj i pitaju ima li kakvih novosti. Sledi njen odgovor koji nijedan od njih neće zaboraviti dok je živ: “Nemojte ništa da me pitatedovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači. Samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune.”

Upravo je pukovnik Vojvodić bio taj koji se nepun sat nakon bombardovanja pojavio u Aberdarevoj, uniformisan i naoružan, da bi naredio zaposlenima (na osnovu naredbe Savezne vlade broj 37), da odu “na rezervno mesto rada”, u Sava centar. Iz te činjenice nesumnjivo sledi: a) kako je Vojvodić imao autoritet da naredi evakuisanje Televizije Beograd na rezervno mesto rada i da je taj autoritet u tom važnom trenutku upotebio upravo on, a ne generalni direktor Milanović; b) da je Vojvodić znao za vladinu naredbu broj 37 o evakuaciji, ali da je njeno izvršenje naredio tek nakon bombardovanja, c) da je bio upoznat sa vladinim planom odbrane Televizije, jer kako bi inače znao da je Sava centar jedno od četiri planirana rezervna mesta rada.

Lenardova provocira NATO

Tatjana Lenard, urednica spoljnopolitičke rubrike Informativnog programa televizije Beograd, 8. aprila 1999, nekih dve nedelje uoči napada, pročitala je s posebnom emfazom sledeće rečenice:

“U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći. Neka Klark puca, mi ga čekamo. Obaveštavamo ga da smo u Takovskoj 10, da ne kažemo i na kom stepenu geografske širine i azimutu. Neka to sam pronađe.”

Nekih dve nedelje kasnije Klark je pucao, ali gospođe koja laje nije bilo u pogođenoj zgradi.

Kockanje tuđim životima: Tatjana Lenard, bivša novinarka RTS-a
Kockanje tuđim životima: Tatjana Lenard, bivša novinarka RTS-a

Taj čuveni prilog i odgovor “NATO silnicima” koji je Tatjana Lenard 8. aprila 1999. pročitala na Drugom dnevniku nije trajao duže od šest minuta, ali se autorka kasnije uporno žalila kako su svi obratili pažnju samo na nekih dvadesetak sekundi njenog teksta. Sedela je na stolici bez naslona, i čitala pripremljeni tekst koji je išao sa telopa preko puta, držeći sklopljene ruke kao da se moli. Iza nje, na ekranu se videla pojednostavljena, shematizovana karta sveta na kojoj su obrisi kontinenata bili predstavljeni nizovima upaljenih lampica na tamnoj pozadini – cinična dekoracija Dnevnika tih godina kada je Srbija bila odsečena od sveta i stavljena sankcijama u neku vrstu modernog leprozarijuma grandioznih razmera.

Na glavnom pretresu Lenardova se uopšte ne pojavljuje i umesto toga, kao obrazloženje, prilaže potvrdu da živi u Nemačkoj sa suprugom gde “još traje postupak za spajanje porodice pred nemačkim službama koji nameće restriktivan režim kretanja van zemlje”. Sud uvažave njeno opravdanje i nakon toga više je nikad ne poziva, mada je bio dužan makar da dobavi njenu izjavu preko konzulata u Nemačkoj ili nemačkih sudskih vlasti.

Ono što je sud morao da uradi i zbog čega su porodice tako uporno zahtevale da se njeno ime nađe na listi optuženih, jeste da detaljnije ispita okolnosti nastanka teksta koji je Lenardova zagrcnuto pročitala 8. aprila 1999. u Drugom dnevniku – javno pozvavši tom prilikom NATO da gađa zgradu Televizije, rekavši da ih zaposleni u njoj iščekuju i navodeći čak i tačnu adresu – kao i da utvrdi razloge njenog iznenadnog odlaska u Mađarsku uoči samog bombardovanja zgrade (Lenardova je na dva dana uoči gađanja Televizije otišla za Budimpeštu da bi učestvovala na nekakvom međunarodnom okruglom stolu o medijima)

Na tom skupu je pred inostranim auditorijumom pročitala svoj referat koji je već u naslovu kazivao ono za šta je autor bez sumnje bio pravi ekspert: “Medijske manipulacije u ratu u Jugoslaviji”. Društvo joj je pravio snimatelj RTS-a po imenu Imre Biro. On je lično stajao pored nje 22. aprila i čuo svojim ušima kako Lenardova, pozvavši nekog iz RTS-a mobilnim telefonom, ovome prenosi sledeću poruku: “Bićete bombardovani… Sklanjajte ljude i opremu!”

Koga je Tatjana Lenard pozvala telefonom te noći? Ko bi moglo biti to nepoznato lice koje je primilo poziv, a koje je potom odlučilo ništa da ne preduzme i tu vest prikrije? Imre Biro je kasnije porodicama ostavio sledeću svojeručno sastavljenu zabelešku o tom budimpeštanskom noćnom telefonskom razgovoru Lenardove:

Na dan bombardovanja Televizije krenuli smo sa grupom novinara na sastanak ‘Dunavske komisije’ za Budimpeštu. Uveče, u hotelu, novinarka mi je rekla da kažem svojoj ženi kad budem razgovarao sa njom (moja žena je te noći radila na televiziji), da posle 22 časa ne boravi u zgradi. Posle te tragične noći, novinarka se rano ujutro sa delegacijom vratila za Beograd, a ja sam ostao sa ostalim novinarima. Ta novinarka iz Televizije bila je Tatjana Lenard.

Na dan atentata na Đinđića, u Beogradu su se okupili mnogobrojni bivši Milanovićevi saradnici, među kojima i Tatjana Lenard koja je doputovala iz Nemačke. U novinama se u to vreme pojavljuje veliki broj tekstova u kojima se Milanović priglašava žrtvom nameštenog političkog procesa. Ne treba mnogo mašte da bi se proniknulo u planove ‘zemunskog klana’, Šešeljevih radikala i bivšeg rukovodstva Televizije – nema sumnje da su razmišljali o ponovnom preuzimanja RTS-a. Desetak dana kasnije, kada je otpočela akcija “Sablja” i kada je bilo jasno da od državnog udara i preuzimanja vlasti nema ništa, Tatjana Lenard se vraća u Nemačku. Nakon telefonske dojave porodica koje su o tome saznale nekim svojim kanalima, policija izvodi Lenardovu iz reda na aerodromu, ali pošto sud nikad nije podigao optužnicu protiv nje, nemaju razloga da je zadržavaju i puštaju je da ode iz zemlje.

Apel NUNS-a i UNS-a

Uoči obeležavanja 20 godina od NATO napada na RTS porodice su, početkom ovog meseca, uputile apel novinarskih udruženja Vladi, predsedniku republike i državnom tužiocu u kojem ih mole da „ulože svoj visoki autoritet i da u okviru svojih ustavnih nadležnosti omoguće, odnosno nalože, nastavljanje nezakonito prekinute istrage o mogućim naredbodavcima žrtvovavanja 16 tehničara Televizije Srbije (RTS) tokom intervencije NATO 23. aprila 1999.“ 

Dalje se u apelu još kaže: „U tom smislu, tražimo da sud naloži Pravnoj upravi Ministarstva odbrane da omogući uvid u sadržinu dosijea Pravne uprave broj 466 iz 2001. U tim fajlovima nalaze se transkripti razgovora pilota NATO koji su poleteli sa zadatkom da bombarduju RTS. Transkripti tih razgovora citirani su u tri izveštaja oficira bezbednosti, a zatim i u sumarnom izveštaju funkcionera Pravne uprave Ministarstva odbrane potpukovnika Lakića Đorovića. Kopija tog izveštaja nalazi se u dosijeu br. 209, takođe iz 2001. Nadležni oficiri naložili su trajno čuvanje tih dokumenata.

VBA je obavestila tužilaštvo da fajl 466/2001. „uništen“ i da oni u svojim arhivima nisu pronašli nijedan jedini dokument o napadu na RTS! Više javno tuilaštvo u Beogradu, bivše vojno odeljenje, koje je slučaj formalno preuzelo, u međuvremenu je „izgubilo“ sav dokazni materijal koji je prirpemilo Spacijalno tužilaštvo, i obavestilo porodice žrtava o „zamrzavanju istrage“. 

Zahtevamo da Ministarstvo odbrane i VBA podnesu javnosti na uvid original komisijskog izveštaja o uništavanju dosijea 466/2001, sa svim nužnim detaljima: čija je to odluka bila, kada je dosije uništen i ko su bili članovi komisije koji su prisustvovali tom činu ?

Iz svega gore rečenog sledi da glavna opstrukcija sudskom procesu za utvđivanje pune odgovornosti za smrt šesnaestoro tehničara televizije Srbije (RTS) dolazi iz dve državne institucije: tužilaštvo i ministarstvo odbrane.

Mi, porodice žrtava, to ne dopuštamo!

Pozivamo građane i javnost Srbije da dignu svoj glas u odbranu pravde, istine i dostojanstva žrtve, a protiv otvorenog gaženja Ustava koje vrši državno tužilaštvo.

Zahtevamo, dakle, da Republički tužilac nakon dvadeset godina imenuje ličnost dostojnu poverenja, sa širokim ovlašćenjima, koja će istražiti ovaj državni zločin. Tražimo da zastupnik porodica bude uključen u istragu: 20 godina prikrivanja zločinaca dovoljan je razlog za gubitak svakog apriornog poverenja.“ 

Ministarstvo odbrane krije dokaze

Neposredno nakon oktobarskih promena porodicama se javio Nenad Nikolić, koji je u to vreme bio funkcioner G17 Plus, obavestivši ih o postojanju presretnutog razgovora između pilota aviona koji je krenuo u napad na RTS i baze u Avijanu; tačnije, saopštio im je da transkript tog razgovora negde postoji. Nekako u to vreme porodice dolaze u kontakt i sa potpukovnikom Lakićem Đorovićem, u to vreme visokim funkcionerom u Vojnom tužilaštvu. U naknadnom razgovoru s njim (2006.) shvataju da su na tragu prvog materijalnog dokaza da su vojni i državni vrh bili unapred obavešteni o bombardovanju, dakle, da su žrtvovali radnike RTS-a. Naime, pomenuti Đorović (sada sa činom pukovnika) dao im je obaveštenje u kom se predmetu ti transkripti tačno nalaze i porodice, uz podršku nevladinih organizacija, obraćaju se Ministarstvu odbrane sa zahtevom za razgovor. 

Transkripti tih razgovora citirani su u tri izveštaja oficira bezbednosti, a uz njih je priložen i sumarni izveštaj upravo potpukovnika Lakića Đorovića. Svi ti dokumenti nalaze se, ili bi morali da se nalaze, u dosijeu Pravne uprave broj 466 iz 2001. Kopije su pohranjene u dosije iste uprave pod brojem 209, takođe iz 2001. U oba slučaja, nadležni oficiri naložili su trajno čuvanje tih dokumenata.

Tadašnji ministar Dragan Šutanovac se tom pozivu ljubazno odaziva, pristaje da ih primi; daje čvrsto obećanje da će Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal izručiti sve dokaze o mogućem žrtvovanju radnika RTS-a koje njegovo ministarstvo pronađe, a da će pravnom zastupniku porodica omogućiti uvid u dosije broj 466 iz 2001.

Ništa od toga, međutim, nije se ostvarilo. Ni pravni zastupnik, advokat Srđa Popović, ni drugi predstavnici porodica, ni tužilaštvo, ni sudovi, niko nikada nije dobio uvid u dosije broj 466 iz 2001.

Porodice insistiraju na novom sastanku i ministar Šutanovac i ovog puta pristaje. Na sastanku potpukovnik Đorović, koji je pisao košuljicu predmeta, kaže ministru Šutanovcu da je dovoljno da neko donese taj predmet i on će pokazati da u njemu zaista postoje pomenuti transkripti. Ministar Šutanovac prelazi ćutke preko te molbe i kaže da on to Đoroviću neće pokazati. Pukovnik Đorović mu kaže da ih je sklonio u još jedan predmet, broj 209, moli da donesu taj predmet i da će on pokazati da tu tih transkripata ima, međutim, i ta njegova molba ostaje neuslišena.

Porodice se, u vezi s tim fajlom, obraćaju Povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću i evo kakav odgovor im stiže od sekretara kabineta ministra odbrane Dragana Radulovića (14. juna 2007): “Povodom vašeg neposrednog obraćanja ministru odbrane… obaveštavam vas da u arhivama nadležnih organa Generalštaba i Vojske Srbije nisu pronađeni transkripti razgovora pilota aviona NATO sa bazom niti druga dokumenta u vezi sa tim.”

Poverenik, dakle, traži da se otvori konkretan dosije Pravne uprave Ministarstva odbrane, onaj pod brojem 466, ali sekretar na to uopšte ne odgovara, nego zamagljuje stvar, govoreći šta u svom posedu imaju Generalštab i Vojska (a ne Ministarstvo odbrane), ostavljajući pri tom utisak da nešto negira. On, dakle, uopšte ništa ne kaže o konkretnom dosijeu za koji ga Poverenik pita, nego tvrdi: “(Nisu nađena ni) druga dokumenta u vezi s tim.” U vezi s čim?

Isto je bilo i dve godine kasnije, kad je uvid u dosije br. 466 (i dostavljanje tog kompletnog dosijea Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal) tražio i pravni zastupnik porodica žrtava advokat Dragoljub Todorović. Dobio je lakonski odgovor (ali ne i uvid u dosije) da ministarstvo nema transkripte, niti bilo šta drugo “o tome”.

Odluka Ministarstva odbrane da sabotira prikupljanje dokaza protiv krivaca za smrt šesnaestoro tehničara televizije logična je i razumljiva: od ove institucije se traže dokazi o njenoj sopstvenoj krivici. I Ministarstvo i Vojska, dakle, moraju da imaju u svom posedu dokumente o RTS-u. Gde je, na primer, izveštaj 813. inžinjerijskog puka, koji je raščišćavao ruševine? Gde je izveštaj o uviđaju? Kad pogine 16 ljudi, taj izveštaj mora, po vojnim pravilima, da bude vrlo iscrpan i sa svim pratećim detaljima? Kako to da nema (“nema ništa”)? Gde je izveštaj o uništenju Avalskog tornja, u kojem su bile i vojne instalacije?

Ignorisanje zahteva roditelja stradalih: Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane u vreme vladavine DS-a i Borisa Tadića
Ignorisanje zahteva roditelja stradalih: Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane u vreme vladavine DS-a i Borisa Tadića

Gde su dnevni izveštaji oficira u Ratnoj sali o okolnostima uništavanja objekata RTS-a, gde procene o stupnju ugroženosti objekata televizije koje su Generalštab i Ministarstvo odbrane uradili za Vrhovni savet odbrane nakon najave NATO da televiziju smatra legitimnim ciljem?

Gde su izveštaji “najvišim državnim organima” o proširenju liste ciljeva… na objekte važnih republičkih institucija i komunikacijskih objekata”, o kojima je govorio portparol Ministarstva odbrane Zoran Puhač?

Čak i kad bi ignorisalo sve te potencijalne dokaze (potencijalne zato što ništa nije preduzelo da ih sakupi), ili kad bi dokazi bili uništeni, Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal svejedno bi imalo na raspolaganju dovoljno materijala za pokretanje istrage na osnovu zvaničnih dokumenata, svedočenja sa procesa bivšem direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću, i drugih već izvedenih dokaza.

Umesto zaključka

Od početka su sve glavne dokaze sa suđenja morale da pribave same porodice, uključujući naredbu broj 37. na osnovu koje je Milanović i osuđen. Zašto su porodice morale same da vrše istragu, zašto to čine i dalje, zašto to ne čini država?

Od prvog dana nakon bombardovanja RTS vlasti su nastojale da tu vest nekako zabašure; u glavnom dnevniku RTS-a, sledećeg dana, da bi se stiglo do nesumnjivo najvažnije vesti, tj. vesti o bombardovanju Aberdareve, trebalo je imati strpljenja: vest je najzad puštena, ali tek u dvadeset petom minutu! I dnevna štampa ponela se isto tako, krajnje nehajno, kao da je bila sasvim ravnodušna zbog činjenice da je bombardovan centralni beogradski studio; vest je odštampana tek negde na petoj-šestoj strani, sitnim slogom, a svedočanstava iz prve ruke i izjava preživelih nije uopšte bilo.

Vremenom se u javnosti stvara neki poseban vidi cinizma pošto je jasno da pravosudni organi ne nameravaju išta da preduzmu kako bi se odgovorni priveli pravdi. Sve je više novih svedočenja koja dodatno potvrđuju sumnju porodica da su radnici RTS namerno žrtvovani, a svako od tih svedočenja je za njih samo dodatna so na živu ranu.

U aprilu 2006. visoki funkcioner Jugoslovenske levice Dragana Kuzmanović (u vreme bombarodvanja novinar RTS-a), u izjavi za Radio Slobodnu Evropu navodi da su NATO snage obavestile, između ostalog, i rukovodstvo te kuće da će zgrada u Oberdarevoj biti bombardovana:

„Krajnje licemerno su nam poslali papir u kome su rekli šta će sve da gađaju. Oni koji su hteli da rade svoj posao, oni su ga radili. Oni koji nisu hteli da rade svoj posao, oni su otišli. Znači i novinari u Televiziji.“

Jedan od prvih dokaza do kojeg su porodice došle samoostalno bila je izjava Aleksandra Petkanića, čoveka iz ličnog obezbeđenja Marka Miloševića. Taj svedok im je saopšto da je general Aleksandar Bakočević došao u Požarevac dan uoči napada, gde se sastao s Markom Miloševićem, koji je bio obučen u crnu uniformu; sastali su se u požarevačkom kafiću ,Rolex‘. General Bakočević je oslovljavao Marka Miloševića sa ,komadante‘ i tom prilikom je Marko Milošević rekao Bakočeviću da se sutradan očekuje bombarodvanje Televizije, ali da će žrtve biti zanemarljive u odnosu na propagandnu dobit koja se od toga očekuje.

Bivši direktor „Politike“ Dragan Hadži Antić u razgovoru za „Nedeljnik“ od septembra 2016 izgovorio je sledeće: „Izmestio sam program RTV Politike iz zgrade „Politike“ jer sam dobio od NATO-a da će me bombardovati, kao što je i RTS dobio. Rekli su da će nas roknuti – „Politiku“ kao Miloševićevo glasilo i RTS“. 

U decembru 2016. na TV „Hepi“ Dejan Anđus svedoči o vremenu kada je Dragoljuba Milanovića odvezao u Crnu Goru, da se sakrije i ne ode na zatvorsko izdržavanja kazne, na koje je bio osuđen zbog tragedije na RTS. (Razgovor se vodi u stilu g. Marića, kao da se priča o nekom veselom događaju,a ne o pogibiji šesnaestoro ljudi.)

Žanka Stojanović, majka poginulog radnika RTS Nebojše Stojanovića, uputila je tim povodom javnosti pismo sledeće sadržine:

„Prelistavajući ovoliku poplavu tekstova o istom događaju u meni izaziva sumnju da veliki broj ljudi zapravo želi da se time hvali.

Postavlja se pitanje zašto? Odgovor je jednostavan – jer ni danas ne misle o žrtvama koje nisu odbranili. I kroz sve te njihove ispovesti, memoare, naknadna svedočenja i naknadna pametovanja ne vidi se nigde cifra od 3500 poginulih.

Ako ste mogli da oborite „nevidljivi avion“ (čime se uveliko hvalite), zašto niste bili u stanju da odbranite RTS?

Ispričajte nam šta ste i koje zadatke obavljali u noći između 22. i 23. aprila 1999. Kakve ste komande imali? Gde su zapisnici iz te noći?

Žrtvovani i žrtve čekaju odgovore na ta pitanja.“

Advertisements