Updates from April, 2019 Toggle Comment Threads | Keyboard Shortcuts

  • admin 22:18 on 26/04/2019 Permalink |  

    Erik Gordi: Kako iz začaranog kruga mržnje i izolacije? 

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Profesor političke i kulturne sociologije na Univerzitetskom londoskom koledžu, Erik Gordi (Eric Gordy) poslednjih godina bio je koordinator i istraživač u projektu INFORM – “Smanjivanje raskoraka između formalnih i neformalnih institucija na Zapadnom Balkanu”, u okviru kojeg je u poslednje 3 godine učestvovalo 40 istraživača u 9 zemalja. Poznat kao odličan poznavalac balkanskih prilika, u intervjuu za Antidot profesor Gordi je pružio prikaz aktuelnih političkih, društvenih i kulturnih procesa u regionu Zapadnog Balkana.

    Antidot: Gostujući nedavno na Televiziji N1 izjavili ste kako je “neformalnost ono što, u stvari, čini život”. Dozvolite stoga da ovaj razgovor započnem jednim neformalnim pitanjem: “Otkud profesor Erik Gordi u Beogradu? Kako se uopšte javilo Vaše interesovanje za politički život ovog dela Evrope i Balkana?”

    Često dobijam to pitanje, mada mi se katkad čini da je to šifrovan način da me ljudi pitaju “za koga stvarno radiš i koji je tvoj tajni zadatak?” ili “šta ti treba da se bakćeš s nama kad tamo imaš komforan život?” Iza oba pitanja leži pretpostavka, možda valjana, da mora da postoji neki čudan razlog da bi se neko bavio dalekim i malim zemljama.

    I postoji. Od mladih dana me fasciniraju nefunkcionalni politički sistemi i tzv. “bolesna” društva. Postoji popularna predstava da su ti ambijenti jako dramatični, da političari tamo stalno proizvode neko ludilo i da policija hapsi i maltretira sve naokolo. A, u stvari, to i nije tako dramatičan ambijent. Ljudi rade, piju kafu, ručaju, žive svoje živote na normalan i banalan način — samo što su primorani da mnoge stvari ignorišu i da se prave da je normalno sve ono što nije. I to znači da male stvari, sve te sitnice koje činu “kulturu,” usled toga dobijaju puno više na značaju.  (More …)

    Advertisements
     
  • admin 21:27 on 26/04/2019 Permalink |  

    SAMOUBISTVO TRUDBENIKA U PRASKOZORJE PRAZNIKA RADA 

    Bio nam je komšija i to prvi komšija, vrata do vrata. Živeli smo složno, kao najbolji prijatelji, kao rođaci. Imao je četrdeset i tri godine, ali je izgledao neuporedivo stariji. Nikad ružna reč među nama, nikad povišen glas. Boljeg suseda nikad nismo imali. Bio je povučen, živeo je sam. Radio je mnogo. Ceo njegov život bio je posvećen radu. Nije mu bilo teško da ponese stvari sa pijace ili prodavnice, starijim komšinicama na višim spratovima. Torbe i kofere, kada smo putovali nekud.

    Deca su ga obožavala i on njih. Bacao ih je u vis i spuštao na zemlju. Dozvoljavao im je da ga tetoviraju po rukama i grudima, raznim natpisima koji se viđaju po zidovima zgrada:  Čeda voli Smiljku, Jasna voli Pjera, Mujice majstore, Štefica lafica… 

    (More …)

     
c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: