Updates from June, 2019 Toggle Comment Threads | Keyboard Shortcuts

  • zokster 00:58 on 13/06/2019 Permalink |  

    Šest meseci protesta 

    Ovih dana navršava se ravno šest meseci otkako su u Srbiji počeli građanski protesti, nastali kao vaninstitucionalna buntovna gesta erodirane srednje klase protiv postojećeg stanja stvari. Bio je to, kako izgleda, poslednji trzaj pauperisanih gubitnika tranzicije u prograđanskom, modernizatorskom smeru. Međutim, kao i toliko puta dosad, pozitivna reformska energija negde usput iscurila je i nestala kao malo vode u pesku (zahvaljujući pre svega borbi za prevlast unutar podeljenog vođstva opozicije) – naime, svedoci smo danas kako ti protesti sve više jenjavaju. U početku prepoznati kao izraz neslaganja sa politikom aktuelne vlasti, njihov zamah kao da je vremenom potrošen; akumulisana energija nije se izlila dalje od formiranja tzv. »Slobodnih zona« (po uzoru na slične proteste u Crnoj Gori i Albaniji), sa belim šatorima, koju predstavnici opozicije, u nedostatku ičeg boljeg, proglašavaju vidljivim znakom pobede, simbolično seljakajući te čadore po gradovima Srbije, predstavljajući ih kao male oaze buduće »oslobođene Srbije«. Autor ovih redaka bio je u prilici nedavno da poseti jednu od tih »Slobodnih zona« u glavnom gradu, onu u Pionirskom parku kod Predsedništva Srbije; u praznom šatoru, mladić i devojka (očito dežurni čuvari) pokušavali su da upale gomilicu naslaganog papira ispred sebe kako bi dimom rasterali komarce koji su se to večeri rojili u ogromnom broju. Ispred, neki dvogodišnjak se zabavljao bauljajući po plastificiranom transparentu, položenom na travi, na kojem je pisalo: »Ni Kurta, ni Murta«. Iznad ulaza u šator visio je natpis »NE u NATO!« Nedostajala je samo još neka crkvena relikvija pa da (građanski) utisak beznađa bude potpun.

    Dva glavna razloga stoje iza neuspelih protesta: ekskluzivitet postojećih opozicionih stranaka i njihov nerešen odnos prema pitanju Kosova. Pod »ekskluzivitetom« valja shvatiti svojevrsnu zatvorenost opozicije, nesklonost da svoje polje političke borbe podeli sa nekim novim snagama, kadrim da poremete već postojeći odnos moći. Reč je o urođenom konzervatizmu koji, iako navodno za promene, uvek teži pre dobro poznatom, uhodanom status kvou. Više od svrgavanja aktuelne vlasti njih zanima pitanje hoće li se možda iskristalisati neka nova politička snaga, koja bi od njih mogla da preuzme barjak opozicionog predvodništva. Otud i netrpeljivost prema »novim licima«, otud i onakav sunovrat Saše Jankovića, kome su dojučerašnji saborci vrlo spremno, preko noći, okrenuli leđa. Glavno pitanje opozicije je stoga pitanje neformalnog vođstva, publiciteta, ukratko, pitanje percepcije u javnosti. Prelomni trenutak u transformaciji nenasilnih građanskih protesta u jasno stranačke, gde neće biti isključena ni mogućnost nasilja, desio se upadom u RTS; taj farsični upad, »neuspeli puč«, kako ga zove reditelj Kokan Mladenović, nije imao za cilj ništa drugo nego da ustoliči Đilasa kao neformalnog lidera opozicije i Boška Obradovića iz Dveri, kao njegovu udarnu pesnicu. Tim ekstralegalnim upadom nije »propuštena šansa da se uspostavi jasan koncept i realni ciljevi« protesta, kako tvrdi reditelj Mladenović, već je ceo događaj ostao u domenu gde mu je i mesto: bila je to nepotrebna farsa, na ivici opasnog, koja je za najblažu posledicu mogla imati ljotićevske panegirike u informativnom programu, kao jedini jasan koncept i realan cilj. 
    Drugi razlog koji stoji iza neuspelih protesta su maksimalistički zahtevi opozicije oko Kosova; pledirajući za zamrznuti konflikt u ovoj ili onoj formi, na tragu Memoranduma i starostavnih crkvenih adeta, opozicija je ušla u svojevrsni klinč sa vlašću, dajući ovoj poslednjoj alibi za nedopustivo usporavanje evropskih integracija. Vredno je još jednom istaći: ono što mi doživljavamo kao ekskluzivno pitanje naše spoljne politike (članstvo u EU), iz aspekta evropske bezbednosti je duboko unutarnje pitanje, koje se što pre mora jasno zatvoriti; regionalni mir i stabilnost moraju biti uspostavljeni na Balkanu, milom ili silom. Jedine stranke koje su u pogledu Kosova pokazale nesumnjivu političku zrelost su Jovanovićev LDP i Građansko demokratski forum Aleksandra Olenika, napravivši jasan građanski otklon prema Đilasovom nacionalističkom bloku oko SzS. »Nije pitanje da li ćemo priznati Kosovo, nego kada i na koji način ćemo to učiniti«, izjavio je Olenik. 
    U svetlu tih evidentnih istina valja razumeti i poruku istoričara Nikole Samardžića: “Naše društvo, s celim jugoslovenskim prostorom, i dalje ima šansu da institucije, politiku i ekonomiju uvede u mapu evropskog puta koju konkretizuje 35 poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Na taj put se Srbija sama obavezala, ali i odustala u nedostatku znanja, hrabrosti i energije da se suoči sama sa sobom”. 

    Advertisements
     
    • milodan6 12:30 on 13/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Kada se i ako obelodani sprega vlasti sa kriminalom svih nivoa, uključujući i huligane, zatim, korumpiranost vlasti na svim nivoima (sa konkretnim navođenjem koruptivnih slučajeva), kada se, a ima indicija, dokaže povezanost vlasti sa ubistvom Olivera Ivanovića – a tome ide u prilog zaštita Milana Radoičića, razlozi siromaštva ogromne većine stanovništva, “funkcionisanje” institucija države Srbije (prevashodno policija, Tužilaštvo, pravosuđe), povezanost vlasti Srbije i Kosova i pored fingirane “svađe” u javnosti i sve to potvrđeno od straane međunarodne zajednice sa navođenjem KOMKRETNIH slučajeva i tako dalje i tome slično – stvoriće se kritična masa, koja će ozbiljno uzdrmati ovu vlast, samim tim i njen brzi pad.

      Like

    • milodan6 12:10 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Hm! Videvši jedan tekst u današnjem Danas-u gornji tekst poprima sasvim drugi kontekst. Ali dobro, sve se menja sema kamenja. Izgleda – i mene. Sinoć na Jutjubu Jovo Bakić hvali spoljnu politiku Aleksandra Vučića. Svašta!
      Dva razočaranja u tako kratkom vremenskom periodu je previše za mene.
      Vi?
      Kako ‘oćete!

      Liked by 1 person

      • tezej 19:02 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

        Dragi Milodane,
        sve ove jadne balkanske zemljice imaju isti problem: nedostatak jednakosti svih , nepostojanje vladavine prava i najvaznije-ove su zemlje neslobodna drustva.Kako nema slobode, nema ni kriticke javnosti, a time ni javnih mnjenja( ne singular nego plural.)Zato ne moze biti ni kriticke mase.U Bosni se odavno prestalo vjerovati u to; vi kasnite sa spoznajama.Ulica nece rijesiti nista, a ni izbori, koji ne samo da su namjesteni, vec ne nude u politickim opcijama izlaz.
        Mi smo zarobljene drzave.

        Liked by 1 person

  • zokster 22:46 on 03/06/2019 Permalink |  

    Darko Cvijetić: Stid širok kao Drina (II deo) 

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Antidot: Činjenica je da je previše žrtava bilo u poslednjim ratovima – kako uopšte da se poezija nosi s time? Zbignjev Herbert u jednoj pesmi, govoreći o stradalima (i brojkama koje to numerički izražavaju), iznosi sledeći uvid: “brojka nula na kraju pretvara ih u apstrakciju”. U Vašoj poeziji “aritmetika saosećanja” uvek je vezana za konkretnog pojedinca i njegov neponovljivi udes, odbacujete programski nule?

    Govoreći o jedinstvenosti pojedinačne tragedije, dvaju se stvari prisjećam iz citativne biologije – misao o nuli kao umišljenoj točki koja se napuhuje u beznačajnost ili pak ona davno već čuvena pripovjest o Hipasu sa Metaponta, koji je otkrivajući tajne Pitagorejaca zbog izdaje završio utopljen u moru, i to još 430 godina prije Krista.

    Naime, Pitagorejci su učili da je u temelju svega Monada, broj Jedan. Monada, dakako, i nije broj, nego princip i načelo. U nju, Jedan emanira umanjujući se, tako da Dva nije dvostruko više od Jedan, već dvostruko manje. 

    Monada se unizila, baš kao što će se četiri stoljeća kasnije Riječ uniziti do tjelesnosti a Božanstvo do muke Križa. Očito, riječ je o Padu, Iskonskome grijehu, o diobi Jednoga na Dobro i Zlo. Jedno se dakle ponizilo do Dvojine, do Mnoštva, i tako palo u grijeh.

    Hipas je počinio grijeh izdaje, razglasio postojanje iracionalnih brojeva, unio u svijet tankoćutan nemir, navodeći pomisao na njegovu nepopravljivu nerazumnost. Pitagorejci su ga udavili u moru.

    Dakle, Jedan je već udes, neponovljivi udes pada u Dvojinu.

    Tako moje pjevanje u istoj „aritmetici suosjećanja“ vežući se za konkretnog pojedinca, odmah upjevava i njegov Pad, njegov tragizam. 

    Taj Jedan jest sadržilac kojem dodane nule ne uvećavaju nesreću, jer on već obitava u nesreći po sebi.

    Poezija se nosi s time unoseći Milost ka tome Jednom, jer on jest projekcija Mnoštva.

    Milost dakle, kao aritmetika empatije za Jednog.

    Taj Jedan, težak je za jednu suzu koliko i za jedan metak.

    On se izdvaja iz rafala noseći istu količinu smrti, istu količinu nesreće i potrebuje istu količinu Ljubavi.

    Tako nas je učio Borhes da nas je učio Isus.

    Antidot: Svetu je potrebna Milost kao i Pravda (“harmoniju sfera” čuju eventualno samo retki pojedinci). Kakav je to svet gde čak i Haški tribunal iskazuje nedostatak empatije prema žrtvama? Godine 2005. Tribunal je naložio spaljivanje ličnih predmeta srebreničkih žrtava, iskopanih iz masovnih grobnica, iz “higijenskih razloga”? Da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu.

    (More …)
     
c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: