Šest meseci protesta 

Ovih dana navršava se ravno šest meseci otkako su u Srbiji počeli građanski protesti, nastali kao vaninstitucionalna buntovna gesta erodirane srednje klase protiv postojećeg stanja stvari. Bio je to, kako izgleda, poslednji trzaj pauperisanih gubitnika tranzicije u prograđanskom, modernizatorskom smeru. Međutim, kao i toliko puta dosad, pozitivna reformska energija negde usput iscurila je i nestala kao malo vode u pesku (zahvaljujući pre svega borbi za prevlast unutar podeljenog vođstva opozicije) – naime, svedoci smo danas kako ti protesti sve više jenjavaju. U početku prepoznati kao izraz neslaganja sa politikom aktuelne vlasti, njihov zamah kao da je vremenom potrošen; akumulisana energija nije se izlila dalje od formiranja tzv. »Slobodnih zona« (po uzoru na slične proteste u Crnoj Gori i Albaniji), sa belim šatorima, koju predstavnici opozicije, u nedostatku ičeg boljeg, proglašavaju vidljivim znakom pobede, simbolično seljakajući te čadore po gradovima Srbije, predstavljajući ih kao male oaze buduće »oslobođene Srbije«. Autor ovih redaka bio je u prilici nedavno da poseti jednu od tih »Slobodnih zona« u glavnom gradu, onu u Pionirskom parku kod Predsedništva Srbije; u praznom šatoru, mladić i devojka (očito dežurni čuvari) pokušavali su da upale gomilicu naslaganog papira ispred sebe kako bi dimom rasterali komarce koji su se to večeri rojili u ogromnom broju. Ispred, neki dvogodišnjak se zabavljao bauljajući po plastificiranom transparentu, položenom na travi, na kojem je pisalo: »Ni Kurta, ni Murta«. Iznad ulaza u šator visio je natpis »NE u NATO!« Nedostajala je samo još neka crkvena relikvija pa da (građanski) utisak beznađa bude potpun.

Dva glavna razloga stoje iza neuspelih protesta: ekskluzivitet postojećih opozicionih stranaka i njihov nerešen odnos prema pitanju Kosova. Pod »ekskluzivitetom« valja shvatiti svojevrsnu zatvorenost opozicije, nesklonost da svoje polje političke borbe podeli sa nekim novim snagama, kadrim da poremete već postojeći odnos moći. Reč je o urođenom konzervatizmu koji, iako navodno za promene, uvek teži pre dobro poznatom, uhodanom status kvou. Više od svrgavanja aktuelne vlasti njih zanima pitanje hoće li se možda iskristalisati neka nova politička snaga, koja bi od njih mogla da preuzme barjak opozicionog predvodništva. Otud i netrpeljivost prema »novim licima«, otud i onakav sunovrat Saše Jankovića, kome su dojučerašnji saborci vrlo spremno, preko noći, okrenuli leđa. Glavno pitanje opozicije je stoga pitanje neformalnog vođstva, publiciteta, ukratko, pitanje percepcije u javnosti. Prelomni trenutak u transformaciji nenasilnih građanskih protesta u jasno stranačke, gde neće biti isključena ni mogućnost nasilja, desio se upadom u RTS; taj farsični upad, »neuspeli puč«, kako ga zove reditelj Kokan Mladenović, nije imao za cilj ništa drugo nego da ustoliči Đilasa kao neformalnog lidera opozicije i Boška Obradovića iz Dveri, kao njegovu udarnu pesnicu. Tim ekstralegalnim upadom nije »propuštena šansa da se uspostavi jasan koncept i realni ciljevi« protesta, kako tvrdi reditelj Mladenović, već je ceo događaj ostao u domenu gde mu je i mesto: bila je to nepotrebna farsa, na ivici opasnog, koja je za najblažu posledicu mogla imati ljotićevske panegirike u informativnom programu, kao jedini jasan koncept i realan cilj. 
Drugi razlog koji stoji iza neuspelih protesta su maksimalistički zahtevi opozicije oko Kosova; pledirajući za zamrznuti konflikt u ovoj ili onoj formi, na tragu Memoranduma i starostavnih crkvenih adeta, opozicija je ušla u svojevrsni klinč sa vlašću, dajući ovoj poslednjoj alibi za nedopustivo usporavanje evropskih integracija. Vredno je još jednom istaći: ono što mi doživljavamo kao ekskluzivno pitanje naše spoljne politike (članstvo u EU), iz aspekta evropske bezbednosti je duboko unutarnje pitanje, koje se što pre mora jasno zatvoriti; regionalni mir i stabilnost moraju biti uspostavljeni na Balkanu, milom ili silom. Jedine stranke koje su u pogledu Kosova pokazale nesumnjivu političku zrelost su Jovanovićev LDP i Građansko demokratski forum Aleksandra Olenika, napravivši jasan građanski otklon prema Đilasovom nacionalističkom bloku oko SzS. »Nije pitanje da li ćemo priznati Kosovo, nego kada i na koji način ćemo to učiniti«, izjavio je Olenik. 
U svetlu tih evidentnih istina valja razumeti i poruku istoričara Nikole Samardžića: “Naše društvo, s celim jugoslovenskim prostorom, i dalje ima šansu da institucije, politiku i ekonomiju uvede u mapu evropskog puta koju konkretizuje 35 poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Na taj put se Srbija sama obavezala, ali i odustala u nedostatku znanja, hrabrosti i energije da se suoči sama sa sobom”. 

Advertisements