Naknadno ubijanje Djindjića

Standard

Pomalo paradoksalno zvuči, ali ako bi neki nepristrasni posmatrač danas uzeo da prelista građansku, liberalnu štampu (ili ono malo što je preostalo od nje!) i pokušao da  svede bilans aktuelnog sukoba između vlasti i opozicije, shvatio bi da pred sobom ima ne baš sasvim lak zadatak. Naime, nužno bi morao doći do zaključka kako glavni problem leži ne toliko u hronično otvorenim pitanjima što se tiču srbijanskog društva – izbori, sloboda medija, nesređeni birački spiskovi, mnogobrojni nerešeni skandali i afere (sve ono u čemu kao po prisili posreduju članovi Evropskog parlamenta) – već u delovanju dvojice nekadašnjih najbližih Đinđićevih saradnika – Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića!

Nekako u isto vreme pojavili su se difamatorski, krajnje neukusni tekstovi na nezavisnim portalima na njihov račun, gde se autori nisu ustručavali od falsifikovanja njihovih biografija, uz korišćenje najprimitivnijih bulevarskih kvalifikacija, te je tako Jovanović nazvan „egzotičnim primerkom političke probavne evolucije”, “političkim marginalcem” i “smetlarom”, a Popović “skorojevićem”, “nitkovom” i “mafijašom”,. I ne, nisu u pitanju nikakvi tabloidi, već upravo ono što se smatra poslednjom oazom nezavisne građanske misli i slobodnog novinarstva – reč je o dnevnom listu Danas i portalu Peščanika!

Ne treba mnogo mudrosti da bi se shvatio razlog iz kojeg su ova dvojica javnih radnika iz đinđićevske ere pali u nemilost tzv. građanske Srbije, ma koliko se njihova ondašnja (kao i današnja) uloga u javnom životu između sebe razlikovala: Jovanovićev LDP se, zbog programskog izbora da predstavlja „konstruktivnu opoziciju”, tretira uveliko kao “lažna opozicija“ i saučesnik aktuelnog režima, dok je Popović žigosan kao izdajica i renegat, neko ko aktivno podržava vlast. Politički izbor u Srbiji je uvek i apsolutni izbor: ako nisi s nama, onda si protiv nas – trećeg nema. Podrazumeva se po sebi da su osobe iz javnog života daleko podložnije svakoj  vrsti kritike, kao i da je takva kritika u slobodnom društvu uvek poželjnija od tišine ili praznih hvalospeva. Međutim, problem nastaje onda kada, pod krinkom nezavisnog novinarstva, počnu da se plasiraju revolveraške teze iz arsenala jeftine bulevarske štampe, uz pozivanje na nepouzdane i neretko krajnje pristrasne izvore. Tako se u prvom nastavku feljtona o Vladimiru Popoviću (objavljenom u 5 nastavaka u listu Danas), autor Slaviša Lekić poziva na reči Aleksandra Tijanića o istom, uprkos dobro poznatoj činjenici da su Popović i Tijanić bili nepomirljivi politički protivnici, na suprotnim stranama barikade („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“ – Tijanić); u sledećem nastavku, pak, reč dobija nekadašnji američki ambasador Vilijam Montgomeri, koga je Popović svojevremeno optužio za učešće u medijskoj harangi protiv Đinđića (afera u zagrebačkom „Nacionalu”), dakle osoba za koju se ne može nikako reći da je nepristrasna; u nekom od kasnijih nastavaka feljtonist citira čak i izveštaj BIA o Popoviću, kao neku vrstu krunskog argumenta.

Zoran Djindjić i Čedomir Jovanović
Zoran Djindjić i Čedomir Jovanović

Ni napadi na Čedomira Jovanovića ne uzimaju ništa manje grotesknu formu: on je „jedini član svoje partije“, „ubedljivo nepotreban“, neko ko se „politikom bavi amaterski”, da bi se nedugo zatim u opadačkom tekstu (autora Ljubodraga Stojadinovića) otkrili pravi razlozi iz kojih je Jovanović pao u nemilost člankopisca – zbog osude naslovne strane NIN-a i tvita o naslovnoj strani vikend-izdanja Danasa, sa karikaturom koja prikazuje pušku uperenu u predsednika Vučića. Kao da je potrebno posebno obrazlagati neprikladnost takvih naslovnica (“U kući obešenog uže se ne spominje”).

Dve naslovne strane
Dve naslovne strane


Naravno, u tekstu ne nedostaje ni uobičajenih optužbi na račun Đinđićevog ubistva („Na dan kada je ubijen Đinđić, Čeda je kao potpredsednik vlade bio na odmoru, negde na skijanju“), kao ni insinuacija o Jovanovićevoj povezanosti sa zemunskim klanom (“često je boravio u Šilerovoj”).
Isto tako, i u feljtonu u Danasu akcenat je stavljen na tobožnje Popovićevo “izdajništvo” i “verolomstvo” u odnosu na Đinđića. Čitaoci sa malo boljim sećanjem, međutim, neće morati daleko da traže dokaze o tome u kojoj meri je feljton tendenciozno napisan: dovoljno je da se prisete da je S. Lekić 2012. godine bio jedan od autora dokumentarnog TV serijala “Mediji u Srbiji: hronika propadanja”, gde je u nekoliko epizoda glavni negativni junak bio upravo Tijanić, koga će u Danasovom feljtonu autor ponovno apostrofirati, ali sada u pozitivnom svetlu. Svojevremeno je Lekić polemiku sa navedenim Tijanićem završio rezoluntnim rečima: „Red je da Tijanić umukne. Jednom – zauvek!“ Zašto ga sad, nakon sedam godina, ponovno citira i priziva kao  merodavnog  svedoka?

Zoran Djindjić i Vladimir Beba Popović
Zoran Djindjić i Vladimir Beba Popović

(Doduše,  u navedenom serijalu, kao detonator, već je bila ugrađena kasnije toliko rabljena neistina o Popoviću kao glavnom medijskom cenzoru tokom vanrednog stanja, gde je tu tvrdnju izneo Milorad Roganović, nekadašnji urednik Studija B, iako je, u vreme kada se Roganović navodno hrabro odupirao cenzuri nove demokratske vlasti, već godinu i po dana bio u penziji!)

Čitaoci s malo boljim sećanjem prisetiće se, takođe, i intervjua koji je Vladimir Popović još davne 2007. dao za magazin “Status”, čiji je glavni urednik u to vreme bio niko drugi do Slaviša Lekić. Ničeg od onoga što mu Lekić danas naknadno zamera nije bilo prisutno u navedenom intervjuu, ni u dalekim naznakama. Štaviše, u najnovijem feljtonu Lekić zastupa sve suprotno od onoga  iza čega je nekad stajao, što po sebi nije zločin – problematična je kritička aparatura koju pri tom primenjuje. S tim u vezi – ne i na poslednjem mestu – valja spomenuti nedopustivo nizak nivo na kojem je feljton napisan, daleko ispod profesionalnih standarda uz koje Lekić inače piše, što samo dodatno raspiruje sumnju da pomenuti feljton, koji niti predstavlja kritički niti istraživački tekst, spada ponajpre u domen srednjoškolskih radova na zadatu temu – zbog čega će se svaki dobronamerni čitalac odmah zapitati nije li feljton u nastavcima zapravo naručen, te se autor zato toliko mučio, razvlačeći posno feljtonističko testo petostruko više nego što je to potrebno (sve je moglo stati i u jedan nastavak!), forsirajući argumente u koje ni sam ne veruje? 

Jedno je kritički, društveno opravdani i angažovani tekst, a nešto sasvim drugo variranje već izanđalih i beskrajno puta ponavljanjih teza (iz domena teorije zavere) o upletenosti ljudi iz Đinđićevog neposrednog okruženja u njegovo ubistvo. Današnji tekstovi o Vladimiru Popoviću i Čedomiru Jovanoviću ne samo da su napisani u istom ključu nego se, uz to, pojavljuju istovremeno tamo gde im mesto nije – pod okriljem građanskih snaga, na portalima tzv. nezavisnih medija. Stiče se utisak da su i jedan i drugi tekst zapravo daleki odjek Koštuničine propagadne mašinerije i “Nacionala” (glasila zemunskog klana), jer upravo se tamo, u Koštuničinom kabinetu (čiji je jedan član, A. Tijanić, bio postavljen za direktora RTS, sa zaduženjem da širi medijski mrak i neistine o Đinđiću), nalazio javni centar zavere; to je bilo mesto gde su se ukrštale sve sile starog režima, vojne, ekonomske, bezbednosne i ideološke, to je bilo mesto preseka delovanja raznoraznih interesnih centara, službi bezbednosti i finansijera novonastalih stranaka, tajkuna i funkcionera ancien regime, koji su, kao što znamo, svi odreda imali jednog zajedničkog neprijatelja – Đinđića.

Današnja kritika Đinđićevih saradnika ima isto polazište kao nekadašnja kampanja protiv Đinđića u vreme Koštunice, samo što je sada naručilac SzS, kao legitimni naslednik proruske, antievropske strateške orijentacije Srbije, u najboljem duhu Koštuničinog zadrtog, arhaičnog konzervatizma. Problem, dakle, sa ovom i ovakvom vrstom kritike leži ne u tome što su ova dvojica Đinđićevih saradnika iznad svake kritike, već zbog sramnog načina na koji se ta kritika vrši. A vrši se tendenciozno, sa tezom kako su dvojica njegovih najbližih saradnika zapravo  nečasni ljudi koji su ga izdali. Ako su ga izdali najbliži saradnici, onda u neku ruku nije ni imao šanse da preživi. Zaslužio je to što ga je snašlo.

One thought on “Naknadno ubijanje Djindjića

  1. Pročitao sam kolumne Slaviše Lekića u Danas-u. Napisao je to što je napisao i držim da je to njegov lični stav. Nemam uvid u delanje Bebe Popovića, niti me zanima, tu i tamo – između redova, nameće se zaključak da radi za Vučića, što je, opet, njegovo pravo. Što se tiče Čedomira Jovanovića, poštujem njegov stav (nadam se da ga nije izmenio) o Srebrenici i Republici Srpskoj. U svojim javnim nastupima, rekao bih, da izbegava da se zameri svemoćnom Vučiću, kako i zbog čega mogu da zaključim na osnovu izjave Saše Radulovića iz vremena svog minstrovanja, kada je odbio da potpiše nalog (kredit, subvencije ili nešto treće) o isplati izvesne svote novca Čedomirovoj firmi, Fidelinki, valjda. Tada je, na to odbijanje po Raduloviću, Vučić izjavio, paraffraziram “da će nam Jovanović trebati”.
    Što se tiče SzS, i njjihovih proruskih stavova – jasno jer da su to Jeremićeva stranka, Dveri, Zdrava Srbija…. Vučić i (skoro) svi iz vlasti su ili rusofili ili KGB-ovci, uključujući i samog Vučića – a za to ima “milion” dokaza – pa me prosto čudi da ovi iz opozicije to ne vide, ili se prave da ne vide..
    Na kraju, možda ne treba napadati Čedomira Jovanovića i Bebu Popovića, nisu oni toliko bitni a nijednom, ni u naznakama, ne pomenuti aktuelnu vlast u Srbiji na čelu sa svemoćnim Vučićem – koji su OGREZLI u kriminalu zašto postoji bezbroj dokaza, da ih sada ne navodim.

    Liked by 1 person

Komentar

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.