Updates from zokster Toggle Comment Threads | Keyboard Shortcuts

  • zokster 00:58 on 13/06/2019 Permalink |  

    Šest meseci protesta 

    Ovih dana navršava se ravno šest meseci otkako su u Srbiji počeli građanski protesti, nastali kao vaninstitucionalna buntovna gesta erodirane srednje klase protiv postojećeg stanja stvari. Bio je to, kako izgleda, poslednji trzaj pauperisanih gubitnika tranzicije u prograđanskom, modernizatorskom smeru. Međutim, kao i toliko puta dosad, pozitivna reformska energija negde usput iscurila je i nestala kao malo vode u pesku (zahvaljujući pre svega borbi za prevlast unutar podeljenog vođstva opozicije) – naime, svedoci smo danas kako ti protesti sve više jenjavaju. U početku prepoznati kao izraz neslaganja sa politikom aktuelne vlasti, njihov zamah kao da je vremenom potrošen; akumulisana energija nije se izlila dalje od formiranja tzv. »Slobodnih zona« (po uzoru na slične proteste u Crnoj Gori i Albaniji), sa belim šatorima, koju predstavnici opozicije, u nedostatku ičeg boljeg, proglašavaju vidljivim znakom pobede, simbolično seljakajući te čadore po gradovima Srbije, predstavljajući ih kao male oaze buduće »oslobođene Srbije«. Autor ovih redaka bio je u prilici nedavno da poseti jednu od tih »Slobodnih zona« u glavnom gradu, onu u Pionirskom parku kod Predsedništva Srbije; u praznom šatoru, mladić i devojka (očito dežurni čuvari) pokušavali su da upale gomilicu naslaganog papira ispred sebe kako bi dimom rasterali komarce koji su se to večeri rojili u ogromnom broju. Ispred, neki dvogodišnjak se zabavljao bauljajući po plastificiranom transparentu, položenom na travi, na kojem je pisalo: »Ni Kurta, ni Murta«. Iznad ulaza u šator visio je natpis »NE u NATO!« Nedostajala je samo još neka crkvena relikvija pa da (građanski) utisak beznađa bude potpun.

    Dva glavna razloga stoje iza neuspelih protesta: ekskluzivitet postojećih opozicionih stranaka i njihov nerešen odnos prema pitanju Kosova. Pod »ekskluzivitetom« valja shvatiti svojevrsnu zatvorenost opozicije, nesklonost da svoje polje političke borbe podeli sa nekim novim snagama, kadrim da poremete već postojeći odnos moći. Reč je o urođenom konzervatizmu koji, iako navodno za promene, uvek teži pre dobro poznatom, uhodanom status kvou. Više od svrgavanja aktuelne vlasti njih zanima pitanje hoće li se možda iskristalisati neka nova politička snaga, koja bi od njih mogla da preuzme barjak opozicionog predvodništva. Otud i netrpeljivost prema »novim licima«, otud i onakav sunovrat Saše Jankovića, kome su dojučerašnji saborci vrlo spremno, preko noći, okrenuli leđa. Glavno pitanje opozicije je stoga pitanje neformalnog vođstva, publiciteta, ukratko, pitanje percepcije u javnosti. Prelomni trenutak u transformaciji nenasilnih građanskih protesta u jasno stranačke, gde neće biti isključena ni mogućnost nasilja, desio se upadom u RTS; taj farsični upad, »neuspeli puč«, kako ga zove reditelj Kokan Mladenović, nije imao za cilj ništa drugo nego da ustoliči Đilasa kao neformalnog lidera opozicije i Boška Obradovića iz Dveri, kao njegovu udarnu pesnicu. Tim ekstralegalnim upadom nije »propuštena šansa da se uspostavi jasan koncept i realni ciljevi« protesta, kako tvrdi reditelj Mladenović, već je ceo događaj ostao u domenu gde mu je i mesto: bila je to nepotrebna farsa, na ivici opasnog, koja je za najblažu posledicu mogla imati ljotićevske panegirike u informativnom programu, kao jedini jasan koncept i realan cilj. 
    Drugi razlog koji stoji iza neuspelih protesta su maksimalistički zahtevi opozicije oko Kosova; pledirajući za zamrznuti konflikt u ovoj ili onoj formi, na tragu Memoranduma i starostavnih crkvenih adeta, opozicija je ušla u svojevrsni klinč sa vlašću, dajući ovoj poslednjoj alibi za nedopustivo usporavanje evropskih integracija. Vredno je još jednom istaći: ono što mi doživljavamo kao ekskluzivno pitanje naše spoljne politike (članstvo u EU), iz aspekta evropske bezbednosti je duboko unutarnje pitanje, koje se što pre mora jasno zatvoriti; regionalni mir i stabilnost moraju biti uspostavljeni na Balkanu, milom ili silom. Jedine stranke koje su u pogledu Kosova pokazale nesumnjivu političku zrelost su Jovanovićev LDP i Građansko demokratski forum Aleksandra Olenika, napravivši jasan građanski otklon prema Đilasovom nacionalističkom bloku oko SzS. »Nije pitanje da li ćemo priznati Kosovo, nego kada i na koji način ćemo to učiniti«, izjavio je Olenik. 
    U svetlu tih evidentnih istina valja razumeti i poruku istoričara Nikole Samardžića: “Naše društvo, s celim jugoslovenskim prostorom, i dalje ima šansu da institucije, politiku i ekonomiju uvede u mapu evropskog puta koju konkretizuje 35 poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Na taj put se Srbija sama obavezala, ali i odustala u nedostatku znanja, hrabrosti i energije da se suoči sama sa sobom”. 

    Advertisements
     
    • milodan6 12:30 on 13/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Kada se i ako obelodani sprega vlasti sa kriminalom svih nivoa, uključujući i huligane, zatim, korumpiranost vlasti na svim nivoima (sa konkretnim navođenjem koruptivnih slučajeva), kada se, a ima indicija, dokaže povezanost vlasti sa ubistvom Olivera Ivanovića – a tome ide u prilog zaštita Milana Radoičića, razlozi siromaštva ogromne većine stanovništva, “funkcionisanje” institucija države Srbije (prevashodno policija, Tužilaštvo, pravosuđe), povezanost vlasti Srbije i Kosova i pored fingirane “svađe” u javnosti i sve to potvrđeno od straane međunarodne zajednice sa navođenjem KOMKRETNIH slučajeva i tako dalje i tome slično – stvoriće se kritična masa, koja će ozbiljno uzdrmati ovu vlast, samim tim i njen brzi pad.

      Like

    • milodan6 12:10 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

      Hm! Videvši jedan tekst u današnjem Danas-u gornji tekst poprima sasvim drugi kontekst. Ali dobro, sve se menja sema kamenja. Izgleda – i mene. Sinoć na Jutjubu Jovo Bakić hvali spoljnu politiku Aleksandra Vučića. Svašta!
      Dva razočaranja u tako kratkom vremenskom periodu je previše za mene.
      Vi?
      Kako ‘oćete!

      Liked by 1 person

      • tezej 19:02 on 14/06/2019 Permalink | Log in to Reply

        Dragi Milodane,
        sve ove jadne balkanske zemljice imaju isti problem: nedostatak jednakosti svih , nepostojanje vladavine prava i najvaznije-ove su zemlje neslobodna drustva.Kako nema slobode, nema ni kriticke javnosti, a time ni javnih mnjenja( ne singular nego plural.)Zato ne moze biti ni kriticke mase.U Bosni se odavno prestalo vjerovati u to; vi kasnite sa spoznajama.Ulica nece rijesiti nista, a ni izbori, koji ne samo da su namjesteni, vec ne nude u politickim opcijama izlaz.
        Mi smo zarobljene drzave.

        Liked by 1 person

  • zokster 22:46 on 03/06/2019 Permalink |  

    Darko Cvijetić: Stid širok kao Drina (II deo) 

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Antidot: Činjenica je da je previše žrtava bilo u poslednjim ratovima – kako uopšte da se poezija nosi s time? Zbignjev Herbert u jednoj pesmi, govoreći o stradalima (i brojkama koje to numerički izražavaju), iznosi sledeći uvid: “brojka nula na kraju pretvara ih u apstrakciju”. U Vašoj poeziji “aritmetika saosećanja” uvek je vezana za konkretnog pojedinca i njegov neponovljivi udes, odbacujete programski nule?

    Govoreći o jedinstvenosti pojedinačne tragedije, dvaju se stvari prisjećam iz citativne biologije – misao o nuli kao umišljenoj točki koja se napuhuje u beznačajnost ili pak ona davno već čuvena pripovjest o Hipasu sa Metaponta, koji je otkrivajući tajne Pitagorejaca zbog izdaje završio utopljen u moru, i to još 430 godina prije Krista.

    Naime, Pitagorejci su učili da je u temelju svega Monada, broj Jedan. Monada, dakako, i nije broj, nego princip i načelo. U nju, Jedan emanira umanjujući se, tako da Dva nije dvostruko više od Jedan, već dvostruko manje. 

    Monada se unizila, baš kao što će se četiri stoljeća kasnije Riječ uniziti do tjelesnosti a Božanstvo do muke Križa. Očito, riječ je o Padu, Iskonskome grijehu, o diobi Jednoga na Dobro i Zlo. Jedno se dakle ponizilo do Dvojine, do Mnoštva, i tako palo u grijeh.

    Hipas je počinio grijeh izdaje, razglasio postojanje iracionalnih brojeva, unio u svijet tankoćutan nemir, navodeći pomisao na njegovu nepopravljivu nerazumnost. Pitagorejci su ga udavili u moru.

    Dakle, Jedan je već udes, neponovljivi udes pada u Dvojinu.

    Tako moje pjevanje u istoj „aritmetici suosjećanja“ vežući se za konkretnog pojedinca, odmah upjevava i njegov Pad, njegov tragizam. 

    Taj Jedan jest sadržilac kojem dodane nule ne uvećavaju nesreću, jer on već obitava u nesreći po sebi.

    Poezija se nosi s time unoseći Milost ka tome Jednom, jer on jest projekcija Mnoštva.

    Milost dakle, kao aritmetika empatije za Jednog.

    Taj Jedan, težak je za jednu suzu koliko i za jedan metak.

    On se izdvaja iz rafala noseći istu količinu smrti, istu količinu nesreće i potrebuje istu količinu Ljubavi.

    Tako nas je učio Borhes da nas je učio Isus.

    Antidot: Svetu je potrebna Milost kao i Pravda (“harmoniju sfera” čuju eventualno samo retki pojedinci). Kakav je to svet gde čak i Haški tribunal iskazuje nedostatak empatije prema žrtvama? Godine 2005. Tribunal je naložio spaljivanje ličnih predmeta srebreničkih žrtava, iskopanih iz masovnih grobnica, iz “higijenskih razloga”? Da cinizam bude veći, kontejner sa predmetima spaljen je na gradskom smetlištu.

    (More …)
     
  • zokster 21:32 on 22/04/2019 Permalink |  

    Sumorni jubilej: 20 godina od bombardovanja RTS 

    Piše: Zoran Janić

    Bliži se 20-ta godišnjica NATO napada na RTS, a taj sumorni jubilej i dalje je u znaku nerazjašnjenih okolnosti koje su dovele do smrti 16-oro tehničkih radnika Televizije u tragičnoj noći od 23. aprila 1999. Sudski postupak praktično ni dan-danas još nije otvoren, kao ni istraga, zbog čega porodice nastradalih trpe dodatne duševne boli. U odvojenom procesu osuđen je jedino bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je osuđen na 10 godina; izdržao je punu kaznu i danas je slobodan čovek. Nedopustiva je činjenica da je Tužilaštvo, u stvari, donelo odluku da prekine istragu koju su zahtevale porodice nastradalih (jasno je da Milanović nije mogao na svoju ruku da se ogluši o naredbu Savezne vlade o evakuaciji) na način koji ne poznaju savremena teorija ni praksa prava; istražni postupak je navodno „zamrznut“, čime je Više javno tužilaštvo u Beogradu (bivše vojno odeljenje) zapravo sprečilo porodice žrtava da istragu dalje vode same ili da se žale na odluku o prekidu. U tom „zamrznutom“ stanju istraga stoji već punih sedam godina.

    (More …)

     
  • zokster 20:15 on 02/04/2019 Permalink |  

    Darko Cvijetić: Stid širok kao Drina ( I deo) 

    Darko Cvijetic

    Razgovor vodio: Zoran Janić

    Darko Cvijetić rođen je 1968. godine u mestu Ljubija Rudnik (BiH). Piše pesme i kratke priče, eseje, kazališnu kritiku, režiser je i dramaturg u Pozorištu Prijedor. Od 2013. godine uređuje književni blog „Hypomnemata“. Član je P.E.N. Centra Bosne i Hercegovine i Društva pisaca BiH. Objavio je sledeće knjige: Noćni Gorbačov (Beograd, 1990.), Himenica (Beograd, 1996), Manifest Mlade Bosne (Novi Sad, 2000.), Passport for Sforland (Banja Luka, 2004.), Masovne razglednice iz Bosne (Banja Luka, 2012.), Konopci s otiskom vrata (Mostar, 2013.), Mali ekshumatorski eseji (Banja Luka-Beograd, 2015.), Emotikoni u Viberu (Sarajevo, 2016.), Paraolimpijske himne (dvojezično, Ljubljana, 2017.), Ježene kožice (Zenica, 2017.) te kratki roman Schindlerov lift (Sarajevo-Zagreb, 2018.).

    Idućeg meseca iz štampe izlazi knjiga pesama Snijeg je dobro pazio da ne padne (VBZ Zagreb, 2019.)

    DALJE >>>

    *****

     
  • zokster 18:45 on 11/10/2018 Permalink |  

    Piletina pobegla iz Lidla 

     
  • zokster 22:53 on 08/09/2018 Permalink |  

    Vulin na Kosovu 

    vulin

     
  • zokster 13:11 on 21/07/2018 Permalink |  

    Breaking news 

     
  • zokster 20:43 on 10/07/2018 Permalink |  

    Zoran Janić: Borba protiv lažnih vesti 

    Srbija je objavila rat protiv lažnih vesti, i to na najvišem nivou! Podsetimo se kako je to bilo: prvo su, povodom neistinite informacije da je voda u beogradskom vodovodu zatrovana metanom, sredinom juna u javnost istupili predsednik Vučić i ministar Stefanović, naglasivši potrebu donošenja posebnih zakona koji se tiču širenja lažnih vesti, po ugledu na evropsku i američku legislativu. Potom se uključio ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović, iznevši ideju da bi bilo poželjno da se oformi posebna radna grupa za borbu protiv lažnih vesti, pre svega na društvenim mrežama. Na to se, kako je već ovde običaj, rasplamsala polemika na relaciji vlast-opozicija neće li možda pomenuto telo biti samo izgovor za novu, dodatnu cenzuru.

    Utom je, u jeku javne rasprave, agencija Sputnjik lansirala vest čiji značaj niko nije mogao prenebregnuti, kako vlast tako i opozicija. Portal Sputnjik Srbija je, naime, pozivajući se na izvor državne agencije Tass, objavio da je Srbija poslala zvaničan zahtev Rusiji za isporuku protivvazdušnog sistema S-300. Istog dana uveče, na sajtu Ministarstva odbrane Srbije objavljen je zvanični demanti u kojem se kaže: “Srbija ima odličnu saradnju sa Rusijom, ali vest o nabavci sistema S-300 ne odgovara činjenicama”; demanti je potpisao ministar odbrane Vulin.

    Bila je to, dakle, još jedna lažna vest, po kojoj je ova agencija inače već poznata. Osnovana 2014, kao deo medijske grupe „Rusija Sevodnja“ i kao nezvaničan organ ruske propagande, sa sedištem u Moskvi, Sputnjik danas ima regionalna predstavništva u 34 zemlje, uključujući i Srbiju (Beograd). Dobro su poznate optužbe američkih obaveštajnih službi da se Rusija umešala u predsedničke izbore u Americi. Međutim, grupa istraživača sa Londonske škole ekonomije objavila je 2017. studiju o uticaju različitih medija sponzorisanih od strane Kremlja na ishod poslednjih nemačkih izbora, sa posebnim osvrtom na Sputnjik. Prema njihovim nalazima, upravo je ova agencija tokom cele kampanje najoštrije kritikovala kancelarku Angelu Merkel, insistirajući na antimigracijskim i antimuslimanskim temama; jedna od anketa sprovedenih na Sputnjiku bavila se problemom „Zašto su zemlje sa viškom emigranata sklonije terorizmu?” Kao rezultat te kampanje, krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) po prvi put je ušla u parlament, postavši treća politička snaga u Nemačkoj. Iste godine, francuski predsednik Makron optužio je dve ruske medijske kuće, televiziju Raša Tudej (RT) i Sputnjik, da su služili kao organi „propaganda i uticaja“ tokom francuske predsedničke kampanje, nastojeći da oslabe Makrona u korist kandidata bližih Moskvi, kao što je njegova rivalka sa krajnje desnice Marin le Pen; to je bio i glavni razlog iz kojeg će zabraniti njihovim novinarima ulazak u sedište njegovog izbornog štaba tokom trke za predsednika Francuske.

    Na stranu sve rasprave, ali upravo odnos prema gornjoj Sputnjikovoj vesti predstavljaće poučan i delotvoran primer kako se prema lažnim vestima treba odnositi uopšte.

    Jer osim promptnog odgovora nadležnog ministarstva, mediji su ovog puta odlučili da krajnje profesionalno obrade navedenu vest. U fokus su stavili istorijski kontekst, predistoriju odnosa Beograda i Moskve, kao i aktuelni politički trenutak: naglašeno je da dezinformacija o nabavci oružja dolazi neposredno nakon posete ukrajinskog predsednika Petra Porošenka; cilj ruske propagande je da održi uticaj na ovim prostorima, ali i da se Srbija „kazni zbog povlačenja diplomatskih koraka koji nisu po ruskom ukusu“. Pošto je suština ruskog prisustva zasnovana na pitanju Kosova, njima ne odgovaraju napori predsednika Vučića koji su usmereni ka rešavanju dugogodišnjeg konflikta; Rusiji je, jednostavno, u interesu da pokvari odnose Srbije i EU.

    Ruski antropolog Jurčak skovao je termin “hipernormalizacija“ da bi opisao proces entropije gde lažne vesti, ponavljanjem i prostim umnožavanjem, postaju vremenom deo zvanično prihvaćenog kanona istine. Lažne vesti imaju za cilj polarizaciju javnog mnenja, obraćajući se, pre svega, predrasudama i sentimentima koje gaje pripadnici krajnje desnice i levice; cilj je oslabiti politiku centra. Jedini efikasan vid borbe stoga nisu nova regulatorna ili zakonodavna tela, već stvaranje kvalifikovanog javnog mnenja. A to podrazumeva novinarstvo koje je do te mere profesionalno, etično i pouzdano da je, osim tačne informacije, u stanju i da izvrši svojevrsnu edukaciju čitaoca. Jer čitaoci pred koje je stavljeno dovoljno informacija jedini su kadri da stvore svoj nezavisan sud; jedino kvalifikovani čitaoci mogu razdvojiti lažne od istinitih vesti.

     
    • milodan6 12:28 on 11/07/2018 Permalink | Log in to Reply

      Što rekli “moji” Kusačani – železničari:
      Nema od tEg posla ništa.
      A da su u pravu potvrđuje i ova izjava blaženopočivšeg “OCA nacije”:

      -„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.“

      -„Laž je srpski državni interes.“

      -„Laž je u samom biću Srbina“.

      -„U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.“

      -„Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž…“

      Liked by 2 people

  • zokster 23:32 on 09/07/2018 Permalink |  

    Vremenska prognoza za Balkan 

     
  • zokster 10:05 on 07/05/2018 Permalink |  

    Zoran Janić: Memorijalni centar u Aberdarevoj 

    Prošlo je već punih 19 godina nakon što su snage NATO alijanse bombardovale zgradu RTS u Beogradu, proglasivši po prvi put u istoriji modernog ratovanja jednu medijsku kuću ‘legitimnim vojnim ciljem”. Tragičan bilans tog napada dobro je poznat – šesnastoro mrtvih radnika, nastradalih na svom radnom mestu, u noćnoj smeni od 23.aprila 1999. I ove godine, kao i prethodnih, porodice i kolege odale su poštu stradalim radnicima ispred spomenika “Zašto?” u Tašmajdanskom parku. Pitanje koje porodice godinama uporno ponavljaju sa ovog mesta zapravo je višestruko i moglo bi se svesti na sledeća dva pitanja: Zašto su stradali civili i zašto odgovorni nisu kažnjeni?

    Drugim rečima, porodice ne pristaju da se pomire s tim da jedini osuđen za zločin bude nekadašnji direktor RTS Dragoljub Milanović (pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog nepoštovanja naredbe 37 Savezne vlade o izmeštanju RTS na rezervno mesto rada u ratnim uslovima). Odgovornost nesumnjivo leži i na Ministarstvu odbrane, budući da je ono bilo nadležno da nadgleda sprovođenje zakonski propisanih mera o evakuaciji televizije. S druge strane, porodice su još te iste godine kad je zgrada u Aberdarevoj pogođena, podnele tužbu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu protiv 17 zemalja NATO zbog ubistva šesnaestoro civila. Tužba je, nažalost, odbijena iz formalnih razloga.

    Paralelno s tim, porodice su svih ovih godina vodile još jednu borbu: da se prostor u Aberdarevoj ne ruši i da se ne rekonstruiše (jer je to samo drugo ime za rušenje), nego da se konzervira, upravo kao očigledan primer i pouka da se tako nešto više nigde i nikad ne sme ponoviti. Naime, uvidom u obdukcionu dokumentaciju i tokom sređivanja posmrtnih ostataka, doći će do strašnog saznanja kako će u najvećem broju slučajeva biti prisiljeni da sahrane zapravo samo delove tela žrtava, kod pojedinih samo odeću. Od tada pa sve do danas, i ubuduće, za njih je ta ruševina Svetilište, njihov Zid plača. Stoga su rešili da izađu sa predlogom gradskim vlastima da se postojeća zgrada konzervira, pretvori u svojevrsno spomen-obeležje ili Memorijalni centar.

    Po njihovom predlogu, zgradu je trebalo zaštiti staklom, od krova do temelja, da se pohrani u neku vrstu staklenog sarkofaga. U prostoru osim stubova ne bilo ni slika, ni bilo kakvih ličnih predmeta, a posebno ne takozvanih „muzejskih eksponata“.U jednom su izričiti: prostor u kojem prebivaju seni nastradalih iz očiglednih razloga ne može istovremeno biti podijum za manifestacije, izložbe ili bilo kakve „kulturne sadržaje“. Na tom mestu tišine, dakle, ne bi smelo biti ničega što bi ometalo iskazivanje pijeteta prema senima nastradalih.

    U sklopu samog memorijalnog prostora ostao bi već postojeći spomenik“Zašto?” kao i kenotafi nastradalima Siniši Mediću i Dragoradu Dragojeviću (njihova tela su nestala bez ikakvog traga, doslovno su dezintegrisana, a porodice su dobile dozvolu Televizije da ispred zgrade postave kenotafe, prazne spomen-grobnice).

    Pomenuta zamisao ubrzo je sprovedena u delo: Skupština grada i RTS organizovali su konkurs na kojem je, krajem, 2013. godine, izabrano najbolje idejno rešenje; od prijavljenih 40 radova, pobedili su autori iz studija Neoarhitekti (Snežana Vesnić, Vladimir Milenković i Tatjana Stratimirović). Osnovan je čak i fond, za koji su izdvojena znatna finansijska sredstva. Međutim, nakon konkursa uslediće neobjašnjiv zastoj koji će potrajati punih 5 godina, sve do danas. RTS će se prvo požaliti kako bi zbog projekta mogla da ostane bez neophodnog parking prostora, a onda će se pojaviti i problem što se jedan deo memorijalnog zemljišta nalazi u vlasništvu grada, a drugi republike. Radovi na konzervaciji zgrade i podizanju Memorijalnog centra do danas nisu još otpočeli, niti iko zna kada će. Turističke organizacije Beograda nikad nisu uvrstile zgradu u Aberdarevoj u svoju ponudu, za razliku od nekih drugih sličnih porušenih objekata iz vremena NATO bombardovanja, poput zgrade Generalštaba.

    Stoga, umesto zaključka, ostaje pitanje za današnje gradske vlasti i RTS: Kada će biti izgrađen Memorijalni centar u Abedarevoj u čast 16 stradalih radnika?

     
    • tezej 13:41 on 07/05/2018 Permalink | Log in to Reply

      “Po njihovom predlogu, zgradu je trebalo zaštiti staklom, od krova do temelja, da se pohrani u neku vrstu staklenog sarkofaga.”(iz teksta)

      Predlazem da se cijela BiH stavi pod jednu vrstu staklene zastite, kako bi cijela bila memorijalni centar.Zbog 100000 ubijenih, sve s imenom i prezimenom.Gdje se ubica, agresor i naredbodavac zna.

      Liked by 2 people

c
Compose new post
j
Next post/Next comment
k
Previous post/Previous comment
r
Reply
e
Edit
o
Show/Hide comments
t
Go to top
l
Go to login
h
Show/Hide help
shift + esc
Cancel
%d bloggers like this: